УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА

 

УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ
СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА

 

 
Појам метемпсихозе и реинкарнације
 
Појмови метемпсихозе и реинкарнације су врло блиски један другоме, како по своме пореклу тако и по садржају, премда се ипак у нечему и разликују. Реинкарнација (лат. reincarnate) јесте веома старо учење, по коме се душа човекова, после смрти тела у коме је била, оваплоћава у друга људска тела са циљем даљег усавршавања. Метемпсихоза (грчки: μετεμφυχωσις) пак означава такође учење о пресељењу душа после смрти, као и реинкарнација, само с том разликом што метемпсихоза допушта могућност да се душа оваплоћава не само у људска тела него и у животињска, биљна, па чак и у минерале. То је и основна битна разлика између метемпсихозе и реинкарнације, премда се обе у основи своде на једно исто. Метемпсихоза је само шири појам од реинкарнације, јер се ова ограничава на прелаз душа само у друга људска тела.
Настанак овог учења врло је нејасан и обавијен магловитим мистеријама, тако да му је врло тешко одредити почетак. Познато је да је још код најстаријих народа, о којима имамо историјске и друге податке, била изграђена теорија да човечија душа, оно што чини суштину бића, пролази кроз многобројне фазе егзистенције у своме вечитом кружењу и хрљењу кроз васиону. То је такозвана трансмиграција или метемпсихоза, сељење душа из једног живота у други.[1] Из оваквог учења о метемпсихози природним путем се дошло до учења о реинкарнацији, као о поновном оваплоћењу душа, али само у људска тела (мање или више савршена). Ово учење је касније преовладало, премда се и даље одржало и учење о метемпсихози. Колевка тог учења јесте Индија, где се оно највише укоренило и до данас одржало. Постепено, са развојем индијског духа, идеја трансмиграције (самсара) нашла је свој израз у идеји карме, општег васионског закона за сва бића.[2]
По томе закону, који важи не само за сва жива бића него и за целу васиону, све се одиграва у човековом животу по неумитној узрочној нужности, јер садашња моја егзистенција, у свим детаљима. као и у целини, условљена је мојом преегзистенцијом, односно мојим прошлим животом. Отуда је учење о пресељењу душа, каже Берђајев, врло упрошћено. Оно рационализује тајну човечије судбине. То учење примирује човека с неправедним и с несхватљивим страдањима живота, с болешћу, смрћу блиских, неуспехом у животу, разочарењима, променама итд.[3]
Учење о реинкарнацији (под којим ћемо од сада разумети и метемпсихозу, да их не бисмо стално наглашавали и делили, пошто ) минимална постојећа разлика то и не изискује) за своју појаву и опстанак нужно претпоставља као свој постулат учење о вечности свега постојећег, у које се укључује и учење о преегзистенцији људских душа. Полазећи од те претпоставке, да све што постоји – постоји од вечности, а видећи да је свет сав у променама, дошло се до закључка да се све креће у круг, по оном Хераклитовом „Panta rai“ – све тече, те и човек кад умре у ствари не пропада, него продужава своју егзистенцију, да би се после извесног времена опет појавио у овом земаљском животу. Ово учење и вера у реинкарнирање људских душа није својина само једне религије или народа. Она је била раширена у религији Индуса, Египћана, и она сачињава саставни део будистичке орфејске и питагорејске философије, као и Платонове, Платонове. Емпедоклове, Хераклитове и других. Данас су присталице овог учења разна окултистичка друштва, а нарочито теософи и антропософи. Зато да би нам идеја реинкарнације била што јасније приказана, морамо је погледати у историјском развоју од њеног зачетка до данас.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Др Павле Јевтић: Индија ризница мудрости, Београд 1937. г. стр. 71-72
  2. Реч „самсара“ јавља се у каснијим Упанишадама као ознака за егзистенцијални ток уопште, то јест за кретање човека кроз реинкарнације (Душан Пајин, Философија Упанишада, Нолит, Београд 1980, стр. 170. Појам пак „карма“ представља једну од основних поставки индијске философске мисли. Суштина тога појма је у томе да збир рђавих и добрих дела сваког човека (његова карма) одређује облик његове касније реинкарнације. Можеш се у будућем животу родити као отпадник, роб, па чак и као животиња, црв, комарац или бедна мушица (Л. С Васиљев, Историја религија Истока, Ново дело, Београд 1987. стр. 163).
  3. Переселенiе душь, Зборник чланака. Н. Бердяев: Ученiе о переселению и проблема человека. Уmса press – Paris, 1935. г. стр. 66.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.