УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ
СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА
б) У Упанишадама
Идеја о реинкарнацији бачена као семе на погодно тле индијске мисли, наставила је да се развија и да добија нове форме, које су се мењале упоредо с тим како се мењао и поглед на свет. Философска мисао, која је у Индији увек нагињала пантеизму, изградила је теорију образовања света путем еманације (изливања) из Браме. “Као нит из паука, дрво из семена, валови из мора, огањ из угља, тако свет излази из Браме…”[1] Брама представља универзални принцип манифестован у васиони, док Атман означује светски дух. Брама је апсолутни дух у стању еволуције, Атман је апсолутно биће у процесу инволуције[2]. Ове нове мисли у индијској философији садржане су У Упанишадама, које се састоје из многобројних индијских расправа философске и ритуалне садржине. Упанишаде су покушај да се садржина Веда философски образложи и приближи каснијим погледима на свет. Целокупна мисао Упанишада је усредсређена на једно питање: суштина бића и циљ његове еволуције. Брама је сушта реалност, космички дух, из кога извире и у кога се улива целокупан живот. Он сам остаје вечно идентичан сам себи.[3]
Упанишаде се показују као завршни део Веда и зато се често називају “Ведантама”, или завршетак Веда, назив који наводи на мисао да је у Упанишадама изражена суштина веданског учења[4]. И заиста, мисли о реинкарнацији у прелазном добу од Риг веда к Упанишадама су биле разбацане, без неког нарочитог система. Отуда, када се посматра њихов развој, изгледа да је систематизацију мисли тог прелазног доба провиђење ставило у дужност баш Упанишадама. У то време концепцију карме и пресељења (плод несумњиво аријског ума) немогуће је порицати, као и то да су прве мутне представе о њима могле потећи од Аборигеноваца, који су веровали да после смрти њихове душе продужавају да живе у телима животиња[5]. Сада се тој идеји дају одређеније форме и садржај. Све се више доводи у везу реинкарнација са последицама ранијих живљења. Док стара учења Брамана признају рођење и смрт само у будућем свету, дотле у Упанишадама таква се веровања преобраћају у доктрину преоваплоћења у овом свету[6]. Сада се већ одређено говори да се човек поново оваплоћава због својих преступа које учини у животу. А уз то је више издиференциран и појам греха. Грех то је резултат површног схватања које рађа егоизам, који се, опет. задовољава сопственом ускогрудошћу и избегава сваку жртву. Упанишаде не говоре да је зло илузија или да је зло перманентно… Зло није реално у том смислу што је оно везано с могућношћу преобраћања у добро. Оно је реално по размерама оних сила које су потребне за његово преобраћање[7].
У вези са таквим поимањем греха и зла, Упанишаде дају и други метод за његово уништавање, односно за побожан живот. Оне се не задовољавају више спољашњом побожношћу, и обраћају пажњу са жртвоприношења (Риг веда), са формализма на прави духовни религиозни живот.
Савршенство се јавља унутрашњим и духовним, а не спољашњим и механичким. Ми не можемо учинити човека чистим, каже се у Упанишадама, оправши његову кошуљу[8]. Проблем зла се показује каменом спотицања свих монотеистичких система. У веданским химнама врлина се одређује као потчињење веданским прописима, а порок као непотчињење њима. У Упанишадама пак врлинским се показује знање живота вечног, а пороком одрицање њега[9]. Упанишаде и на овај живот гледају као на средство за постизање јединства са апсолутним. У њима има мало напомена о ништавности живота, затвореног у окове непрекидног обртања у круг смрти и рођења Само формирање теорије самсаре, иди преоваплоћења, не показује се као јак доказ песимизма Упанишада. Живот на земљи то је средство самоусавршавања. Живот то је степен у духовном усавршавању, степен у прелазу ка бесконачном. То је време за припремање душе за вечност. Живот није празан сав, и свет није бунило духа[10]. То се огледа и у томе што труд човеков овде на земљи није узалудан, јер они који су били добри, брзо достижу добро рођење Брахманом, кшатријем или вајшем. Но они који су били рђави, врло брзо се рађају у виду свиње, пса или неке друге животиње[11]. То се још боље види на неким местима Упанишада, где се говори да индивид постаје једно са вишим, односно има тај циљ. Ту се показује Пранава (индивид) као лук, Атман стрела, а Брахман се показује као циљ. Он треба да буде достигнут од стране оног ко је неузбудљив, а то што постиже постаје слично стрели, којој се као циљ показује Брахман[12]. Ослобођена душа толико интензивно осећа своје јединство с Богом да себе назива творцем света: “Ја сам храна, ја онај који једе, ја субјект, ја објект, ја оба заједно. Ја сам прворођени, а такође разрушитељ света. Ја – сличан сунчаној светлости. Ја ~ центар света, центар бесмртних богова[13].
НАПОМЕНЕ:
- Лопухинь, Православная богословская енциклопедiя, Т. П, Петроградя, 1903. г. стр. 1074.
- Др Павле Јевтић, Основне идеје у индијској философији, Мисао, Београд, 1928. г, јуни, стр. 432.
- Исто.
- С. Радхакришнаня, нав. дело стр. 112, 113.
- Види: Исто, стр. 111.
- Исто, стр. 208.
- Исто, стр. 202.
- Исто, стр. 121.
- Исто, стр. 202.
- Исто, стр. 120-121.
- Исто, стр. 209
- Исто, стр. 199
- Исто.
