УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА

 

УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ
СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА

 

 
Реинкарнација и опште васкрсење
 
С обзиром на то да учење о реинкарнацији, како смо већ видели, има за основну поставку и крајњи циљ спасење човека од овог и оваквог живота, и његово усрећење на неком другом плану (било то у сливању са Брамом, било у нирвани као потпуном небићу, или у нирвани као блаженом стању ван бола и патње, или пак у некој врсти раја), а исти циљ спасења човека, додуше од греха, смрти и ђавола, и осигурање њему васкрсења и блаженства тамо: „одакле одбеже бол, туга и уздисање“ има и хришћанство, те су многи писци и научници правили упоређења међу њима и давали превагу једном или другом. Није редак случај да су многи више ценили реинкарнацију од хришћанског есхатолошког учења о васкрсењу. Но треба знати да то није резултат неког објективног и строго научног изучавања, него је у питању или плод недовољног познавања суштине хришћанства, или субјективни моменат, или пак нека врста авантуризма и жеље за нечим новим и тајанственим. Такав случај имамо са господином др Петром Станковићем који се, у своме делу Medicina divina, на хришћанство баца најпрљавијим блатом, изгледа, само зато да би истакао учење о реинкарнацији на прво место и „доказао“, како се „логичким путем Једино помоћу реинкарнације може наћи решење горе постављеним питањима“[1]. Колико је оправдано једно такво мишљење и многа слична, показаће нам упоређење и објективно посматрање целе ствари.
Да бисмо идеју реинкарнације уопште удостојили пажње и упоређења са натприродним Богооткривеним учењем хришћанским, на представницима учења о реинкарнацији лежи, пре свега, тежина доказа да реинкарнација стварно и постоји. А то је оно што је за њих најтеже у ствари немогуће доказати. Јер за сада морамо и можемо констатовати само чињеницу да још не постоје никакви ваљани докази за стварност сеобе душа, односно реинкарнације[2]. Истина, многи покушавају да то докажу неким примерима, који су проблематични, као случај са малом Александрином која је умрла и понова се родила од истих родитеља, најавивши још пре свога рођења својој мами да ће јој опет доћи[3]. Поред тога, у теорији реинкарнације није нам јасно ко се то реинкарнира, да ли душа као засебна супстанција, личност, дела наша или карактер, или пак нешто нама непознато. Зато сва теорија реинкарнације у потпуности зависи од одговора на питање шта се у ствари преоваплоћава? Ако кажемо: преоваплоћава се индивидуалност, одређена именом и презименом, то овакав одговор је бесмислен јер индивидуалност је та, овде и овако оваплоћена личност. Лепота неоваплоћена, идеја лепоте, није индивидуалност: јер само та и таква конкретна лепота јесте индивидуалност. Зато се индивидуално може оваплотити, преображавати се, може чак и васкрснути, но не може прећи у другу индивидуалност остајући сама собом, не може бити замењена другом индивидуалношћу, јер суштина индивидуалности се и састоји у томе да је она незамењива. Она не може поставити себе потпуно на место друге индивидуалности, јер би то значило заменити себе другим, а индивидуалност је незаменљива… Индивидуалност или монада, може се изменити, но не до тог степена да би прешла у другу индивидуалност. Она, како говори Лајбниц, допушта метаморфозу, но не и метемпсихозу“[4]. Личност човекова је оно што је разбијено у свим теоријама о реинкарнацији, а без личности, која би била носилац духовног живота, не може се оправдати ни реинкарнација. Личност није само сума одељених центара или сфера, није њихово хемијско или органско сједињење, него је управо јединствено и непоновљиво јединство, један живот укорењен у свом духовном начелу и јерархијски целостан… Тело човека није само орган или инструмент личности (кога би се по теорији реинкарнације требало ослободити да бисмо достигли блаженство), него је жива страна личности, оно је такође личносно (логосно), оно саучествује у животу личности[5]. Тек у хришћанству личност добија своје одговарајуће место пошто је личност непоновљива По хришћанском учењу, баш оно што је трајно у човеку и што наслеђује вечност, јесте личност. Личност је створена од Бога и носи на себи образ и подобије Божије. Личност није никакав продукт космичке еволуције; она не настаје у космичком стварању и не подлеже космичком распадању. Личност је духовно религиозна категорија[6]. У теоријама пак реинкарнације безличан је и Бог (уколико га признају), и човек, те је њихов поглед на свет непријатељски настројен према личности и самим тим и према човеку.
Нарочито код теософа и антропософа, посебно код Штајнера, човек је разбијен на делиће и подељен на разломке, тако да код њих немамо целосност личности, пошто сваки тај део човека може да живи самостално и без осталих. Зато је неусвојиво учење Штајнера које установљава такву многобројност разноврсних начела (физичког, ефирног, астралног тела и „ја“) у човеку, јер јединство личности је не фактичка свезаност разних животних процеса у тим различитим начелима, него, пре свега, један и јединствени истински живот целосног организма[7]. Због такве наводно раздвојености у човеку. представници реинкарнације нису у сагласности шта се у ствари пресељава у други живот. Истина, већина њих држе да је то наше „ја“, но то нису ничим доказали.
Али ако им и допустимо ту могућност, да човек може да се реинкарнира, чиме ће нам објаснити чињеницу да се људи не сећају својих ранијих оваплоћења? То питање се темељито на истини да духовну суштину човека сачињава његова лична свест и самосвест Кад би тога нестало, онда би нестала и та дотична личност. Међутим, нико се од живих људи не сећа своје преегзистенције[8]. Додуше, ту и тамо наводе се примери где су и поједини научници, као Роше и Буве, успели да путем хипнозе ставе пацијенте у такве услове у којима су се ови сећали својих ранијих оваплоћења; чак до детаља[9]. Но све оно што се говори под хипнозом и у несвесном стању није никакав доказ за истинитост реинкарнације. Нормално би било, када би реинкарнација постојала, да се сви људи сећају свих својих ранијих оваплоћења, јер би само то заиста био прави и необориви доказ да једна те иста личност пролази кроз разна тела. Међутим, тога нема. А прекидање личне самосвести приликом реинкарнације, то је психолошки немогуће замислити: нити доказати. Ја сам „ја“ само дотле док постоји моја самосвест о себи, док постоји моја душа као носилац те свести Ја нећу бити „ја“ само у два случаја: ако ме потпуно нестане (као што учи материјализам, даће ме после смрти сасвим нестати), или ако се та претворим у једну сасвим другу личност, неко друго биће, неко друго „ја“, као што следи из учења о реинкарнацији.[10]
Ако реинкарнација не постоји као сељење личности из једног тела у друга, а видели смо да не постоји, да ли се онда може допустити могућност да се реинкарнација садржи у пресељењу карактера[11], како то испада по будизму? Једино што, по будизму, продужава да постоји по смрти човека, то је карма, тј. последице његових речи, мисли и поступака; и та занимљива теорија, да се последице или резултат делања једне личности (или индивидуе) концентришу у новој индивидуалности, стоје у непосредној зависности од најстаријих теорија будизма о души[12]. То је пак немогуће допустити, јер би дошли у сукоб са урођеном идејом правде у човеку, по којој казну или награду треба да искуси онај који је учинио добро или зло. А како се може сложити са правдом мисао да за моје мисли, речи или поступке треба да испашта неко тамо невино биће, свеједно да ли то био човек или животиња Очигледно, тако нешто тврдити, значило би ићи против здравог смисла и основних поставки логике.
Присталице теорије о реинкарнацији, да би јој колико толико дали чињеничну основу, траже подршку код многих тајних друштава, а нарочито спиритиста, користећи се тобоже научним резултатима са њихових сеанси. Они те доказе махом користе у борби против материјализма, износећи чињенице и доказе појава духова и душа умрлих, са којим они долазе у додир преко нарочитих личности званих медијуми. Чак су многи научници, у циљу научних испитивања, изводили експерименте са познатим медијумима и долазили су до нових практичних резултата. Но ти резултати нису ишли у прилог теорији реинкарнације, а још мање су је потврђивали, доказивали и доказали. Можемо чак тврдити да су јој још и штетили.
Тако на пример, Артур Финдлеј, познати научник који се бавио тих испитивањима, имао је медијума Слоуа, преко којег је разговарао са духовима. Он у својој књизи „На прагу етеричког света“ износи питања и одговоре које му је дух давао. Између многобројних питања и одговора које он наводи, има и:
ПИТАЊЕ: „Да ли се ми на земљи реинкарнирамо?“
ОДГОВОР: „Дакле, то је питање, одговара дух. код којега наилазим на тешкоће у одговору. Не бих знао ни за кога ко се реинкарнирао. Ја сам прошао овамо пре много година, и око мене има много људи који су живели на земљи пре више хиљада година. То је све што могу рећи, јер ми моје знање не допушта да више кажем“[13], завршава дух. Но и то је сасвим довољно да се види да и сам спиритизам поткопава теорију реинкарнације. на кога се њени пропагатори тако радо позивају.
Као што смо видели теорија реинкарнације нема нигде сигурне темеље на којима би се учврстила и одржала. Она је вешто сачињен опијум за успављивање људи, и заводи их странпутицама, обећавајући им да ће тим начином брже и лакше доћи до жељеног циља. него ако иду утабаним путем хришћанства, којим су за скоро 2.000 година прошли многобројни светитељи Божји и оставили нам сигурне путоказе за царство Божије. Неки теософи. а нарочито др Рудолф Штајнер, осећају да удаљавајући се од хришћанства губе сигуран темељ под ногама, те желе да се масама хришћанским прикажу као добри хришћани, па чак и православци. У том циљу они се позивају на нека места из Јеванђеља (Мт. 11,14; 16.14), као да се тобоже и тамо налази учење о реинкарнацији. Но, од теософа радо навођена места из Јеванђеља, само у спољашњој форми садрже сличност са тим учењем, по суштини пак имају сасвим други смисао. Ако народ сматра Исуса за васкрслог Илију, Јеремију или другог пророка; или Ирод претпоставља да је Он васкрсли Јован Крститељ; онда се овде подразумева не вера у реинкарнацију (као што би теософи и антропософи хтели) него вера у оригинално васкрсење на земљи умрлог од стране људи који нису знали и умели да објасне како се појавила чудесна, и посве необична, личност Христова међу њима. Речи пак самог Исуса Христа о Јовану Крститељу, као о дошавшем на земљу Илији, имају очигледно друкчији смисао: користећи се народном вером у нови долазак Илије (који је узет жив на небо), Христос у терминима те вере указује да је Јован већ испунио функцију која је предназначена Илији: „Ако хоћете веровати, он је Илија што ће доћи“ (Мт 11,14). Према томе, ни теософија ни штајнеријанство нису никакво „продубљивање хришћанства“ за које се представљају, чак ни јерес, нити нарочити правац у хришћанству, него они просто ништа заједничког са хришћанством немају. У штајнеријанству напросто нема места ни једној од најдражих бисера вере хришћанске: нема надсветског Бога у Светој Тројици; нема небеског Оца и Светог Духа, нема Бога Слова, који се оваплотио и примио човечију природу, нема сладчајшег Господа Исуса (него има неко биће Christus Jesus, које је састављено из сунчаног духа Буде, Зороастре, два младенца и томе слично), нема Пресвете Богородице и бесеменог зачећа (место тога они имају причу о две Марије и два Јосифа), нема Евхаристије и Голготске искупитељске жртве, нема Васкрсења Христова, Педесетнице, свеопштег васкрсења мртвих, нема боголиких личности које чекају васкрсење, суд и вечни живот (а има вечно кружење, и обнављање), нема Јеванђеља и Откровења (а има Акаша хроника и разних учитеља), нема Светих, нема Цркве, нема љубави и вере (а има дрски и љубопитљив и интелектуални рационалистички гносис).[14]
Дакле теософима и антропософима није успео ни последњи: покушај, да под именом хришћанства протуре своје новостворене идеје реинкарнације, спиритуализма, црне и беле магије, и да на тај начин варају многе неупућене душе. И док ово многобројно шаренило идеја и појмова, које се пробијају и гурају за материјализмом као морски пси за бродовима, нестаје и копни под зрацима хришћанства као снег под топлотом сунчаних зракова, дотле хришћанство победоносно стоји и остаје непољуљано усред многобројних олуја и бура, као тврда гранитна стена, јер је утврђено на непоколебљивом камену Богочовеку Христу. Са Њим и Њиме, хришћанство божански мудро и целисходно решава сва она питања која су у теорији реинкарнације остала нерешена У хришћанству тајна живота се решава само у тајни смрти, а тајна смрти има своје решење у свеопштем васкрсењу. То опште васкрсење се темељи на непобитном факту Христовог васкрсења, које је без сумње најважнији догађај не само у историји хришћанства нето у историји човечанства уопште, па и целе васионе. Јер тек васкрсењем Христовим разломљени су печати на свим тајнама које муче човека па и на тајни смрти, и кроз васкрсење Христово човечанство је угледало Царство Небеско, и себе у томе Царству васкрснута и преображена. Само Васкрсење Христово поново оживотворава човекову природу и чини свеопште васкрсење могућих[15].
Учење о васкрсењу и учење о пресељењу душа исходе из оне метафизичке идеје да се тело јавља као неопходни орган душе, да разорење тела при смрти треба да се смени успостављањем тела у саставу човека[16]. Заштитници теорије реинкарнације с правом нам пребацују да је по природним законима (пошто они не признају интервенцију Божју у свету) васкрсење тела немогуће. Но сва је срећа што то нико од нас и не тврди, па и само учење о васкрсењу признаје да је у поретку „природе“ успостављање већ разрушеног тела немогуће, и да је то установљење само нарочито дејство воље Божје, као продужене оне победе над смрћу, коју је Исус Христос извршио у своме васкрсењу, откривши тиме могућност и нужност васкрсења свих умрлих. У хришћанском учењу сједињују се на тај начин два принципа немогућност природног установљења тела и признање неопходности тог установљења за пуноћу живота[17]. Живот душа усопших од смрти до васкрсења јесте живот:, но непотпун, јер за потпун живот потребан је интегритет личности који се постиже не у некаквим поновним оваплоћењима у другим телима него у спајању душе са истим својим васкрслим телом „јер ће сам Господ са заповешћу, са гласом Архангеловим и с трубом Божјом сићи с неба и мртви у Христу васкрснуће најприје“. (I Сол. 4,16)
Учењем хришћанским о томе да се Христос по своме васкрсењу узнео у телу, да Он, прави Бог, сада пребива на небу у прослављеном своме телу, утврђује се са изузетном снагом принцип телесности, као неодољиве, онтолошки неодстрањиве функције личности из природе човека. Без тела нема пуноће живота. нема целосности личности. Јединственост и непоновљивост личности се односи на тај начин у хришћанству и на тело: неће се ново тело стварати при „васкрсењу“, него ће васкрснути пређашње[18]. То је неопходно нужно у појму васкрсења, јер не би била заступљена правда Божја ако би се с мојом душом сјединило неко друго тело, које би морало да испашта за оно што само није учинило. Зато је врло важно то да у васкрсењу устаје „то исто“ тело, како је било у човеку не у смислу материјалног састава (јер и при животу човека материјални састав не остаје увек исти), него у смислу те јединствене и непоновљиве везе дате душе и датог тела. Како је било у животу, тако и при васкрсењу тела, човек ће осећати своје васкрсло тело као управо ,.своје поново нађено“[19].
Но то васкрсло тело, иако ће бити ово исто наше садашње тело, оно неће имати својство данашњих тела, него ће бити са новим својствима која су потребна за живот на новом небу и новој земљи „где правда живи“. Јер васкрсење је у исто време и преображење – „јер нећемо да се свучемо него да се преобучемо; да живот прождере смртно“ (I Кор. 15. 51-54), не, дакле, само повратак или успостављање, но и узвишење, прелазак бољем и савршенијем[20]. То преображење тела је, по речима апостола Павла, неопходнији закон чак и од смрти, иако многи сматрају да је смрт најнужнија неопходност, јер каже: „Ево вам казујем тајну: јер сви нећемо помрети, а сви ћемо се промијенити“ (I Кор. 15.51). Хришћанин у то верује, у то се нада и за ту веру и наду пролива крв своју „јер зна коме верова“ (види II Тим 1,12). Вечни залог и подршку нада хришћанска има за себе у пасхалној благовести. То је блага вест о разрушењу смрти „Где ти је смрти жалац? Где ти је дакле победа“? (I Кор. 15,55). Ван васкрслог надања обесмишљава се и обеснажује свака проповед о Христу и сама вера у Њега губи смисао, постаје празна и узалудна (I Кор. 15,17) Ван васкрсног надања веровати у Христа било би узалуд и бадава, било би само сујеверје[21], али „Христос уста из мртвих, и би новина онима који умријеше“ (I Кор. 15,20).
Са таквом вером у срцу хришћанин са радошћу подноси све што га снађе у животу, Јер у његовим ушима стално брује речи Христове: „Ходите мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28), као и „ни један који живи и верује у мене неће умрети вавек“ (Јн. 11, 26).
Бескрајна величина хришћанске есхатологије, садржане у васкрсењу и вечном животу, биће нам још јаснија ако на крају погледамо у каквом стању и неизвесности остаје човек који се узда у теорију реинкарнације, која је нераздвојно везана са будизмом, а што нам је показао мисионар Гарди истинитим речима о будистичкој есхатологији: „Тешко доступно осећање производи систем Буде. Он осакаћује човека, угушује дух. Она говори мени да ја нисам стварност, нисам реално биће, да ја немам душе; да ни овде ни у каквом другом вишем свету ни за кога нема непомућене среће, пуне радости, ненарушивог мира. Она ми саопштава да ја могу живети милијарду милиона светова, и да ни у једном од њих и ни у каквом делу века ја не могу бити слободан од страховања за будуће, док не достигнем стање несвесности; да ради достизања тог стања ја се морам удаљити од свега пријатног, драгог, узвишеног, благородног. Оно упорно понавља мени да ја, док постојим, увек ћу бити подвргаван тузи, непостојаности, пустоши, па ипак не могу престати да постојим ни сада, ни у многобројним идућим вековима, док не достигнем нирвану. И у свем толиком несрећном стању, ја се нуждавам и тражим спасења од стране премудрог, свемогућег, и свеблагог бића… Но уместо тога мени дају, као у подсмеху, само сличне утехе; мене уче да упирем свој поглед на Буду, који је већ престао да постоји, на Dharmmu,(закон Буде), који није био никакво биће, и на Sanghu (одред будистичких монаха), чији чланови, макар да и постоје стварно, но слично мени подвргнути су страдању и греху“.[22]
А кад је тако, а сигурно је тако, јер такви закључци су нужни из самог система будизма и осталих источњачких учења, као што смо видели, онда нам реинкарнација не објашњава нашу земаљску судбину, него нас само увлачи у кошмар нерешивих проблема и тамо нас оставља у потпуном мраку без и зрака светлости. Да човечанству Христос није донео божанску светлост и благодатне животне сокове за живот вечни, оно би још и данас беспомоћно лутало по мраку разних теорија, хипотеза и претпоставки, као што лутају они који Христа нису прихватили.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Др Петар Ј. Станковић, Medicina divina, Београд 1941. г, стр. 134. Види и стр. 150-152.
  2. Др Лазар Милин, Лекције из апологетике, стр. 174.
  3. Др Петар Станковић, нав. дело, стр. 138-141
  4. Переселенiе душь, Зборник чланака, Б. Вишеславцевь, Бесмертiе, перевоплошченiе, воскресенiе, стр. 122-128.
  5. Исто, Прот. В. Зенковскiй, Единство личности и проблема перевоплошченiя, стр. 107.
  6. Исто, Н. Бердяев, Ученiе о переселенiи и проблема человека, стр. 74.
  7. Исто, Прот. В. Зенковскiй, Единство личности и проблема перевоплошченiя, стр. 107.
  8. Др Лазар Милин, Лекције из апологетике, стр. 174.
  9. Н. Морлендь, Душа и перевоплошченiе души, 1938, стр. 87-95.
  10. Др Лазар Милин, Лекције из апологетике, стр. 175.
  11. С. Г. Келлога, нав. дело, стр. 149.
  12. Исто, стр. 152-153.
  13. J. Arthur Findley, На прагу етеричког свијета, Zagreb, 1935. г, стр. 84.
  14. Переселенiе душь, Зборник чланака. С. Булгаковь, Християнство и штайнерiянство, стр. 59-60.
  15. Исто, Г Флоровскiй, О воскресенiи, стр. 156.
  16. Исто, Прот В. Зенковскiй Единство личности и проблема перевоплошченiя, стр. 96.
  17. Исто.
  18. Исто, стр. 97.
  19. Исто, стр 97-98.
  20. Исто, Г. Флоровскiй, О воскресенiи мертвихь, стр. 149.
  21. Исто, стр. 135-136.
  22. С. Г. Келлога, нав. д, стр. 191-192.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.