УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА

 

УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ
СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА

 

 
г) Код грчких философа
 
Индијско учење о реинкарнацији није могло бити задржано само на тлу Индије где је поникло. Оно је врло брзо прекорачило националне границе и нашло присталице и код других народа, а нарочито код старих Грка. Сматра се да су ширењу тих мисли међу Грцима много допринели ратни походи. Грка на исток према Индији, кад је долазило и до културних веза а нарочито за време Александра Македонског. Једном унешена споља, идеја реинкарнације нашла је места у главама многих грчких философа, међу којима су Питагора, Емпедокле, у систему орфизма, код Платона, и неких других. Иако се сви они у основи слажу по питању реинкарнације, ипак се у нечему и међусобно разликују, што потиче од њиховог општег погледа на свет. Већина њих у материји види зло начело, а тело људско као тамницу душе, у коме се душа налази у изгнанству, те су и поновно оваплоћење сматрали великим злом, настојећи да га избегну овим или оним начином живота, овом или оном методом. Док оно у чему се битно разликује учење грчких философа о пресељењу душа од индијских представа, јесте сам идеал постојања душе после њеног спасења од циклуса рађања; јер, по њима, он се састоји не у гашењу душе у нирвани него у њеној блаженој бесмртности у божанском небеском свету[1].
Учење о пресељењу душа код орфика и питагорејаца приказује нам тешкоћу, скоро до немогућности, за душу да се избави од страдања овога века. Оно је управо израз тог трагичног сазнања немогућности душе да се коначно отргне из телесне тамнице, јер после смрти душа се поново оваплоћава у ново тело, упада у нову тамницу.[2] Интересантно је да је овакво учење питагорејаца о пресељењу душа, као и у Индији, повезано са учењем о поновном враћању свега што постоји. Наиме, и питагорејци су сматрали да по истеку неког светског периода (у Индији је то калпа), све се у свету понавља безбројно много пута у апсолутно истоветном виду[3]. Питагора је био близак индијском учењу не само у томе, него и по питању метода за ослобођење душе од реинкарнације, заступајући строги аскетизам. Аскетски и питагорејски начин живота имали су за циљ да спасу душу од даљих преоваплоћења и да јој помогну да се врати у њену небеску отаџбину[4]. Учење слично Питагорином, имали су и песник Пиндар, као и грчки трагичари Есхил и Софокле. По њима, сила, као нека супстанција једном учињеног греха, продужава поново да живи у судбама потомака и кажњава се у њима све новим злочинима и несрећама. И с тим се подудара песимистичка представа о животу као о продуженој „смрти душа“[5].
Емпедокле пак сматра да се реинкарнација шири и на богове, те описује с религиозним патосом горку судбу богова, који су пали за своје грехе на земљу и осуђених на кружна преоваплоћења. Он чак и себе сматра за једног од богова, па описујући своју судбу каже:
„…Сад сам и ја такав бегунац од богова, који је заблудео, Ја сам пак некада био младић, и девојка и птица, и жбун, и нема риба која у води обитава…“[6].
Као по учењу Питагоре, и по Емпедоклу, кроз очишћење и аскезу, људи се у новим рођењима могу подизати на виши степен постојања рађајући се као јасно видици, песници, лекари, вође и, најзад, постају опет богови[7]. То и јесте циљ „посвећења и чистог живота“, да би научили душу да се истргне из круга рођења и да одахне од невоља[8].
Но највећи ум који је примио и философски развио учење о пресељењу душа, био је, нема сумње, Платон. Темељ за то његово учење послужила је његова теза о преегзистенцији душа у свету идеја. Поред тога, он се појављује у историји људске мисли као први проповедник учења о духовној, бестелесној и неземаљској природи душе и о њеној бесмртности. Отуда слободно можемо рећи да вера у личну бесмртност душе стоји у вези са вером у њену богоподобност и, као таква, учврстила се у сазнању човечанства управо под утицајем платонизма. Сама по себи, та вера никако не одговара учењу о пресељењу душа, а у неким односима чак јој је и противна. У мањој мери, индијско и орфијско- питагорејска представа о могућности оваплоћења човечијих душа у животиње, па чак и у биљке, очигледно је неспојива с Платоновим убеђењем да основ душе и њене бесмртности јесте начело чисте духовности, натчулног интелектуалног созерцања, и уопште основни прави пут душе који одговара њеној правој природи јесте „пут горе“, у небески свет[9].
Па и поред свега тога, Платон није могао да избегне саблажњиву мисао о пресељењу душа и да јој се одупре. Његов изразити дуализам међу небеским и земаљским светом, представа о земаљском животу као месту изгнања душе, као терету њеног грехопада на небесима (у свету идеја), и општи песимизам Платонов који из тога произлази, зближују га с орфичко-питагорејским кругом идеја (или их је узео отуда), и у том контексту он прима и учење о реинкарнацији[10].
Премда говори о пресељењу душа, као и многи други, Платон има неке своје концепције које код других философа нису присутне. Његово учење о пресељењу душа разликује се од питагорејског у два случаја:
1. Платон нигде не помиње могућност оваплоћења човечије душе, у растиње граница оваплоћења остаје животињски свет, и то првенствено у виду виших његових врста: грабљивих зверова, орла, лабуда, птица певачица (но и то су као изузеци), док по општем правилу пресељење душа ограничено је на свет људских бића; 2. Друга, принципијелнија одлика Платоновог учења, састоји се у томе да се битно ограничава безнадежно учење о предодређености будућих судби душе „кармом“. У десетој књизи „Државе“ душе умрлих, пролазећи очишћујуће казне у подземном свету, саме бирају себи будућу земаљску судбу, тј. род свога оваплоћења, руководећи се при том опитом прошлог живота. Једном изабравши себи судбу, душе даље потпадају под власт судбине, неопходности, но сам избор је слободан[11]. Из тога происходи да, по Платону, прошли живот не утиче на даљу судбу душе, као индијска неумољива карма, не одређује је с безизлазном неопходношћу на зло и страдање у следећем животу. Платон јасно говори да би то било неспојиво са свеблагошћу бога, и са слободом човека[12].
Но, та вера у пресељење душа није била прихваћена од каснијих философа, тако да је већ Аристотел, ученик Платонов, отворено био против тога, јер је за њега била недопустива идеја о пресељењу душе пошто свако тело има своју сопствену душу, свој „облик“ и „форму“[13]. Вера у пресељење душа није се сачувала у каснијој епоси грчке религиозности, ни у грчкој философији где је она била потпуно притешњена и другом аристотеловском концепцијом душе; и пантеизмом стоика за које је душа честица божанског огња, која има да се слије са својим извором; и материјализмом школе Епикура, који је поставио свој основни задатак да спасе људе од страха мисли о било каквом загробном постојању, те је проповедао потпуно ишчезавање душа са смрћу; ни у народним религиозним веровањима[14]. Тек касније, за време неоплатонизма, избија као искра из пепела вера у пресељење душе. Била је нарочито заступљена код чувеног неоплатоника Плотина, премда и код њега у доста блажој форми него што је била, рецимо, код Питагоре и Емпедокла. Плотин се отворено колеба да призна оваплоћење људских душа у животиње, и само условно то сматра могућним, а више је склон мисли о крајњој супротности између људских и животињских душа[15].
На основу овога што смо рекли, било би и сувише непромишљено закључити да је идеја пресељења душа била опште прихваћена у старом античком свету. Њене присталице биле су усамљене и појединачне појаве, већином ограничене на философске и песничке духове.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Переселение душь, Зборник чланака. С. Франкь, Учение о переселении душь, стр. 21.
  2. Исто.
  3. Исто, стр. 24.
  4. Исто, стр. 22.
  5. Исто, стр. 25.
  6. Исто.
  7. Переселенiе душь, Зборник чланака. С. Франкь, Учение о переселении душь, стр. 24.
  8. Исто, стр. 21.
  9. Исто, стр. 25-26.
  10. Исто, стр. 26.
  11. Исто, стр. 27.
  12. Исто.
  13. Види: Переселенiе душь, Зборник чланака. Г. Флоровскiй, О воскресенiй, стр. 146.
  14. Переселенiй душь, стр. 28.
  15. Исто.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.