УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА

 

УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ
СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА

 

 
Историјски преглед развоја учења о реинкарнацији
 
а) У браманизму
 
Као што смо видели, учење о реинкарнацији се појавило у Индији колевци старе културе, близу хиљаду година пре Христа. Његовој појави претходио је дуги период развитка индијске философске мисли, која је изградила свој специфичан поглед на свет, а који је касније послужио као база за развијање учења о реинкарнацији. Тај поглед се одликује источњачком тајанственошћу и мистичношћу, што је увек привлачило пажњу научника који се баве испитивањима старих народа и религија. У развоју индијске мисли иша више етапа или периода, од којих сваки има нешто специфично своје. Несумњиво да је најважнији и уједно најмистичнији период веданске религије. То је најстарија фаза индијских религија, чије је учење изложено у Ведама најстаријим споменицима санскритске књижевности. Најстарији део Веда је свакако Риг веда, која је већином религиозне садржине, те се често пута, кад се помене име Веда, мисли само на Риг веду.
У Ведама (које су у четири дела), Риг веди и у тзв. Ведантама, изложено је религиозно учење браманске религије, која је свој назив добила по врховном индијском божанству Брами (Brahma), описаном у индијској философији Веда.
Колико се успело позитивно утврдити од стране научника, најстарија религиозна вера у Индуса, која се сусреће у религиозним химнама “Риг веда”, имала је теистички карактер. То је била вера ако не у једино, оно у највише божанство Творца, промислитеља и судију света (Асура, Варуна, истоветног с Ахура-Маздом старих Иранаца “господара свештеног закона”) и, у вези с тим, вера у личну бесмртност на небесима, у божанственом свету умрлих отаца.[1] Овакво учење најстарије индијске религиозности очигледно је неспојиво са каснијом вером у пресељење душа.
Овакво учење код Индуса остало је неизмењено до првог налета аријских племена и њиховог мешања са старим Семитима староседеоцима Индије. Истина, ни стари Аријци још нису имали идеју реинкарнације у своме религиозном учењу. Они су, напротив, признавали постојање блаженог живота на небу у царству Јама и мучење у аду. “Небеса за праведне и ад за грешне то је правило. Праведнике очекује награда а грешнике казна”[2]. Но, и поред тога, код старих Аријаца није било неког нарочитог учења о загробном животу, премда неке мутне представе о небесима и аду, као што смо видели, нису могле не бити у мислећим умовима. Појам о пресељењу душа поникао је убрзо после тога. Аријци су у време Веда били убеђени да смрт не значи крај уопште. После ноћи дан, после смрти живот. Једном рођено, биће никада неће завршити своје постојање.[3] У Риг веди, истина, има један одељак (IV, 27.1) који као да прави извесну алузију на идеју о пресељењу душа, што је више пута од непознавалаца тог периода тумачено погрешно да и у Риг веди постоји зачетак учења о реинкарнацији. По том одељку, човек који Је завршио сва своја дела и остарио, одлази одавде. Одлазећи одавде, он се рађа понова: то је, како тамо пише, “треће рођење”. Такво учење је сагласно са веданском теоријом, по којој се сваки човек рађа три пута: први пут као дете, други пут благодарећи духовном васпитању и трећи пут – после смрти… Све то ипак не значи да је Аријцима епохе Веда било познато схватање о пресељењу душа.[4]
Шта је дакле послужило као повод или темељ за рађање теорије о реинкарнацији, тешко је рећи. Ипак, неки историчари сматрају да је један од првих извора тог каснијег учења о пресељењу душа било усвајање тотемистичких представа тамних оборигенових крајева од Аријских завојевача Индије, тј. утицај природног елемента првобитне индијске религиозности.[5]
Такво учење појављује се у једном прелазном периоду од Риг веда ка Упанишадама. Тај период је мешавина старих и нових појмова. Плод тог кретања људске мисли било је и учење о реинкарнацији. Стари Индијци нису могли да схвате да ће казне и награде трајати вечно. Претпоставља се да кроз неко време после добијања награде или казне, ми умиремо за тај живот и понова се рађамо на земљи. Ритам природе, када живот рађа смрт, а смрт живот, приводи нас концепцији беспочетног и бесконачног кругообразног развића.[6]Прве идеје о реинкарнацији посматране су као нешто добро, а не као зло које треба избегавати. Оно је обећавано као награда за знање неких божанских тајни.[7]
По томе би происходило да се реинкарнирају само они људи који су постигли известан степен савршенства, продревши у божанске тајне, а да сви остали не подлежу закону реинкарнације. Касније пак, учење о реинкарнацији постаје, у ствари, сушта супротност овом схватању. Наиме, под реинкарнацијом (у специфичном смислу тог значења) разуме се уверење да нормална и неопходна форма посмртног битисања душе јесте њен прелаз у друго живо тело у тело другог човека, животиње или растиња, вера у странствовање, “блужденије” (такав је смисао индијске речи “самсара”) душе од једне телесне смрти к другој кроз разна органска тела. Вера такве врсте сачињава у историји религиозних представа пре изузетак него опште правило.[8] У какво ће се тело душа оваплотити и да ли ће се уопште оваплотити, зависи од њеног живота у претходном оваплоћењу.
У доба преласка ка Упанишадама, учење о пресељењу душа дубоко је песимистичко, као што је, уосталом, и у целом старом свету. Ако је почетна изворна тачка био, како смо видели страх од смрти (јер је поновни живот сматран као награда), који води ка кошмару поновљених смрти, то класично индијско учење о пресељењу душа је, напротив, израз страха од живота (који је пун страдања и бола).[9] Зато се с правом сматра да је класично индијско учење о пресељењу душа продукт одвраћања и уморности од живота и жеђи за завршним успокојењем у смрти.[10] Отуда прави идеал човеков овде на земљи постаје избављење од зависности живота и смрти, или ослобођење од “самсаре”. То се постизало благочестивим животом. после кога се душа човекова, његово “ја”, сједињује са апсолутним. Тај благочестиви живот се имао састојати у приношењу жртава боговима и у читању Веда. Јер “онај ко чини велика жртво приношења, постиже велики мир”, а “онај ко чита Веде, избегава смрти, и постиже истоветност своје природе с Брахманом,”[11] без опасности новог пресељења. Тек касније се појављује представа да они који само свршују обреде, без знања њихове истинске природе, поновним рађањем постају нова храна смрти.[12]
Могућност реинкарнације заснована је, као што смо видели, на поимању вечности свега што постоји, па и људске душе. Оно је овде повезано – као касније код питагорејаца с учењем о вечном понављању светског бића. Па ипак, људски дух је тада сматран као нешто сасвим друго од обичне емпирије. Јер, ако дух може да продужује своје постојање у разним оваплоћењима – то означава не само независност и унутрашњу одељеност духа од његове емпирије већ и удаљеност емпирије од духа. Овде лежи корен учења, заједнички за све доктрине преоваплоћења, о битној разноприродности и одељености разних делова у човеку.[13] Оно што је вечно у човеку, што се управо и пресељава, јесте наше “ја” као центар нашег бића. Оно никада не умире и никада се не рађа. Нерођено, нетрулежно, вечно, оно се не уништава заједно с уништењем тела.[14]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Переселенiе душь, Зборник чланака С. Франкъ: Ученiе о переселении душъ, Парис 1935. г. стр. 10.
  2. С. Радхакришанъ, Индииская философия, переводъ съ англиискаго, г. I Москва, 1956 г. стр. 93.
  3. Исто, стр. 92.
  4. Види: исто, стр 93-94.
  5. Переселенiе душь, Зборник чланака. С. Франкь. Учение о переселении душь, Парис, 1935. г. стр. 13.
  6. Brut, Ш, 44; С. Радхакришнаь, нав дело стр. 110
  7. Sat. Brath. I, 5, 3. 1, 4. С. Радхакришнань, нав. дело стр. 109.
  8. Переселенiе душь, Зборник чланака. С. Франкь, Ученiе о переселенiи душь, стр. 9-10.
  9. Исто, стр. 17.
  10. Види: исто, стр. 13.
  11. С. Радхакришнань, нав. дело стр. 110
  12. Исто.
  13. Переселенie душь, Зборник чланака. Прот. В. Зенковскiй, Единство личности и проблема перевоплошения, стр. 100.
  14. Катха Уп. II, 18-19; БII, 19-20; С. Радхакришнань, нав. дело, стр 22.

Comments are closed.