NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 

TUMAČENJE TREĆE POSLANICE
SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 
III Jovanova 1-15
 
3. Jn. 1-15: 1 Starješina Gaju ljubljenome, kojega ja zaista ljubim. 2 Ljubljeni, molim se da u svemu dobro napreduješ, i zdrav da budeš, kao što ti dobro napreduje duša. 3 Jer se obradovah veoma kada dođoše braća svjedočeći o istini tvojoj, kako ti u istini živiš. 4 Od toga nemam veće radosti nego da čujem kako moja djeca žive u istini. 5 Ljubljeni, vjerno činiš što god radiš za braću i za namjernike, 6 Koji posvjedočiše tvoju ljubav pred Crkvom; i dobro ćeš učiniti ako ih ispratiš dostojno Boga. 7 Jer Imena njegova radi iziđoše, ne primajući ništa od neznabožaca. 8 Mi smo, dakle, dužni primati takve, da budemo saradnici Istini. 9 Pisah Crkvi; ali Diotref, koji želi da bude prvi među njima, ne prima nas. 10 Zato, ako dođem, spomenuću njegova djela koja tvori, ružeći nas zlim riječima; i nije mu to dosta, nego sam braće ne prima, i zabranjuje onima koji bi htjeli da ih primaju, i izgoni ih iz Crkve. 11 Ljubljeni, ne ugledaj se na zlo, nego na dobro. Koji dobro čini od Boga je, a koji zlo čini nije vidio Boga. 12 O Dimitriju su posvjedočili svi, i sama istina; a i mi svjedočimo; i znate da je svjedočanstvo naše istinito. 13 Mnogo imadoh da pišem, ali neću mastilom i perom da ti pišem; 14 Nego se nadam da ću te uskoro vidjeti i usmeno ćemo govoriti. 15 Mir ti! Pozdravljaju te prijatelji. Pozdravi prijatelje po imenu. Amin.
 
III,1
 
Evo ljubavi koja je sva zasnovana na istini, sva ograđena istinom, sva stoji „u istini“. Sveti Blagovesnik blagovesti o onome što je u njemu samom živa blagovest, živa stvarnost, živa istina. On piše o novazavetnoj ljubavi koja je u isto vreme njegovo lično iskustvo: božanska ljubav koja se pretvorila u čovečansko osećanje, u čovečansko iskustvo, u čovečansku stvarnost. Takve su ustvari sve božanske blagovesti evanđelske: pretvorene u ljudsko iskustvo, u ljudsku stvarnost, ovaploćene i uvek ovaplotljive, ostvarene i uvek ostvarljive, učovečene i uvek učovečljive. Ako je reč o ljubavi, hrišćanin treba da ljubi „delom i istinom“ (1. Jn. ZD8); ako je reč o molitvi, treba da se moli „delom i istinom“; isto tako, ako je reč o postu, o smernosti, o trpljenju, o dobroti, o pravdi, – sve se to ima izražavati „delom i istinom“.
 
III,2
 
„Ljubljeni, molim se Bogu da u svemu napreduješ – εὔχομαί σε εὐοδοῦσθαι – i da budeš zdrav, kao što duša tvoja napreduje – εὐοδοῦταί σου ἡ ψυχή“. Hrišćanin u svemu napreduje Bogom, raste silom Božjom. On nikad nije dovoljan sam sebi, autarkičan, već uvek potrebuje za sve svoje pomoć Božju, silu Božju. U svemu on napreduje pomagan, podržavan, oduševljavan blagodaću Božjom: i u ljubavi, i u molitvi, i u postu, i u krotosti, i u pravdi, i u trpljenju, i u svakoj vrlini i svetinji evanđelskoj. Samo tako i „napreduje duša“ njegova. Ali, evo nastavak te blagovesti: samo tako napreduje i telesno zdravlje njegovo. Jer i za njega je neophodna pomoć Božja, sila Božja, blagodat Božja, pored staranja njegovog. I u tome on nije sam sebi dovoljan, autarkičan. Evanđelske vrline sačinjavaju zdravlje duše, ali isto tako i u mnogome zdravlje tela. Ne samo u mnogome, nego potpuno. Jer naši praroditelji nisu znali za bolesti tela dok nisu uneli greh u sebe. A Evanđelje i stoji na toj istini: sve bolesti i duše i tela došle su od greha; i ljudska ih se priroda oslobođava oslobođavajući se od grehova Spasiteljem. Neosporna je evanđelska istina: ljudska priroda nazaduje kroz grehe do u smrt i pakao, a napreduje kroz vrline do u besmrtnost i raj.
 
III,3-4
 
„Duša napreduje“ kada čovek živi istinom, hodi u istini. A on to čini kada živi Gospodom Hristom i u Gosiodu Hristu, jer je u Njamu sva Istina, i On je sama Istina. Božanska Istina se njegova grana kroz zapovesti njegovog svetog Evanđelja, kroz evanđelske svete tajne i svete vrline. Ko u njima živi – u istini živi; ko u njima hodi – u istini hodi. Sve su to svedoci koji neporečno svedoče da je u duši njegovoj živa Istina Hristova. A ona uvek živi hraneći se svetim vrlinama i svetim raspoloženjima, svetim mislima i svetim osećanjima duše. Gde njih ima, tu istinske radosti ima. Sveti apostol Istine se topi od radosti kada vidi decu svoju gde žive u Istini Hristovoj i Istina u njima. On piše svome ljubljenom učeniku: „Obradovah se vrlo kad dođoše braća i posvedočiše tvoju istinu – σου τῇ ἀληθείᾳ -, kako ti u istini živiš – καθὼς σὺ ἐν ἀληθείᾳ περιπατεῖς. Nemam veće radosti od ove da čujem da deca moja u istini hode – τὰ ἐμὰ τέκνα ἐν ἀληθείᾳ περιπατοῦντα“. „Tvoju istinu“, jer živeći Istinom Hristovom ti si je učinio svojom, pretvorio u svoju Istinu. A cilj je vere evanđelske da sve što je Hristovo pretvorimo u Svoje, u naše, u ljudsko.
 
III,5-6
 
Istina živi ljubavlju i svedoči o sebi ljubavlju. To je vrhovni zakon u bogočovečanskom biću Crkve. U tome je suština vere evanđelske. Hristova se istina najuspešnije propoveda ljubavlju. Ljubav je najbolji blagovesnik. Ona nađe put i u najokoreliju dušu za Istinu Hristovu. Raskravi je, razneži je i osposobi za život u svetoj zajednici Crkve. Vrhovno je pravilo u sabornom životu Crkve: sve raditi „dostojno Boga“. Svaka misao člana Crkve treba da bude dostojna Hrista, Boga i Gospoda; tako i svako osećanje, i svako delo, i svako raspoloženje. Ako je gostoljublje, neka bude dostojno Hrista Boga: na spasenje duše i gostoprimcu i gostima. Sveti Voanerges blagovesti: „Ljubljeni, verno radiš što činiš braći i gostima, koji posvedočiše tvoju ljubav pred Crkvom; i dobro ćeš učiniti ako ih spremiš kao što treba pred Bogom – ἀξίως τοῦ Θεοῦ (= dostojno Boga)“.
 
III,7-8
 
Hrišćani su „saradnici Istine“. To je njihov poziv i njihova dužnost. Nehrišćani su, svesno ili nesvesno, saradnici laži. Jer ako čovek ne služi istinitom Bogu – Hristu, on služi ma kom drugom bogu, drugom „idealu“; a svaki je drugi bog, drugi ideal – lažni bog. Neznaboštvo je, idolopoklonstvo je služiti ma kome ili ma čemu sem Hristu Bogu, pa služio kao bogu ma kom ljudskom biću: heroju, proroku, mudracu, geniju, vojskovođi, naučniku; ili ma kom živom biću: od crva do Anđela; ili ma kojoj tvari: od atoma do vasione; ili ma kakvoj ideji, kulturi, civilizaciji, filosofiji, nauci, umetnosti, tehnici. Vidi li čovek cilj i smisao svoga života ma u čemu drugom sem u Hristu – idolopoklonik je, neznabožac je. A samim tim saradnik je laži. Hrišćani se time i odlikuju od ostalih ljudi što znaju Istinu, imaju Istinu, sarađuju Istini, te na taj način znaju smisao i cilj i čoveka i sveta, i kao „saradnici Istine“ rade na tome dan i noć. Sveti Bogoslav i veli zato: „Mi smo dužni … da budemo saradnici Istine – συνεργοὶ τῇ ἀληθείᾳ„.
 
III,9-10
 
Nigde vlastoljublje nije tako strašan greh kao u Crkvi. Uvuče li se u srce čoveku, ono progoni iz njega ljubav, i sa ljubavlju istinu. I na mesto njih zacari svako zlo. A u Crkvi se vlada ljubavlju i istinom: najveći s ljubavlju služi najmanjom; najstariji je svima sluga, uvek po ugledu na svesavršenog Gospoda Isusa koji nije došao u naš zemaljski svet „da mu služe, nego da služi i da dušu svoju da u otkup za mnoge“ (Mt. 20,26-28). To izdvaja Crkvu od svih organizacija u svetu; to je ono što je čini ne od ovoga sveta i što pokazuje da je sva od onoga sveta, od sveta božanske ljubavi i istine Hristove.
 
III,11
 
„Ljubljeni, ne ugledaj se na zlo nego na dobro – μὴ μιμοῦ τὸ κακόν, ἀλλὰ τὸ ἀγαθόν -. Koji dobro čini od Boga je – ὁ ἀγαθοποιῶν ἐκ τοῦ Θεοῦ ἐστιν; a koji zlo čini ne vide Boga“. Iza svakog dobra stoji Dobri, Svedobri. On i daje sile, On i pobuđuje čoveka da čini dobro. Čini li čovek dobro, znak je da se duhovno sjedinio sa Jedino Dobrim, sa Bogom, toliko sjedinio, da se u Njemu sve duhovne sile rađaju od Boga, ishode od Boga. Nema dobra u čoveku da nije od Boga; ali isto tako nema zla u čoveku da nije od đavola. Od činjenja zla u duši se diže neka crna magla, koja zaklanja Boga od duhovnog vida, te čovek ne vidi Boga ni u sebi ni nad sobom, ni u svetu ni nad svetom. „Koji zlo čini“, čini ga zato što je uvek, svesno ili nesvesno, u duhovnoj vezi sa tvorcem zla. Činjenje zla oslepi čoveka, te ne vidi Boga, pa često počne i tvrditi kako nema Boga. Rđavi ljudi su po pravilu bezbožnici, javni ili tajni. Vele: ima i bezbožnika dobrih ljudi. Da, bezbožnici mogu biti: privremeno dobri, površno dobri, farisejski dobri. Ali, bezbožnik ne može biti istinski dobar, trajno dobar, duboko dobar, besmrtno dobar, jer je za to potrebno biti u duhovnoj vezi, u duhovnom srodetvu sa stvarno Jedino Dobrim i Večno Dobrim: Bogom i Gospodom Hristom. Istinita je kroza sve vekove božanska reč Spasiteljeva: „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15,5).
 
III,12-15
 
U Crkvi sama Istina svedoči za sebe, a svedoče za nju i svedoci Istine. Sama Istina je Gospod Hristos, a svedoci Istine su Apostoli, Svetitelji i svi vernici. Ustvari, Crkva i nije drugo do neprekidno svedočanstvo o Hristu – Bogu i Spasitelju sveta i čoveka. Jer u njoj neprekidno živi i dela Bogočovek Hristos i sva njegova božanska savršenstva sa svima božanskim silama: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i uvek“ (Jevr. 13,8): uvek je ista i njegova životvorna i čudotvorna sila, uvek je ista i njegova Ljubav, i Njegova Istina, i Njegova Pravda, i Njegova Dobrota, i Njegova Večnost; uvek je isto i Njegovo Evanđelje. Ko ima oči da vidi, može to i danas videti, kao što su to i pre dve hiljade godina videli oni koji su hteli da vide.
 
Na Sv. Nikifora Ispovednika
i Sv. sveštmuč. Erazma Ohridskog
2. / 15. – VI – 1945.
Dučalavić – Aks.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *