ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА [1]
 
I Јованова 1,1-10 [2]
 
1. Јн. 1,1-10: 1 Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота; 2 И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; 3 Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом. 4 И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна. 5 И ово је обећање које смо чули од њега и јављамо вама, да је Бог свјетлост, и таме у њему нема никакве. 6 Ако речемо да имамо заједницу с њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину. 7 Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он сам у свјетлости, имамо заједницу једни са другима, и крв Исуса Христа, Сина његова, очишћава нас од свакога гријеха. 8 Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. 9 Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде. 10 Ако речемо да нисмо сагријешили, правимо га лажом и ријеч његова није у нама.
 
1,1
 
Основна благавест, и мисао, и истина: Бог Логос се оваплотио, да бисмо се ми Њему саоваплотили; Он се очовечио, да би нас обожио; Он – Живот вечни – јавио се на земљи, да бисмо имали заједницу са Њим живећи Њиме. “Περὶ τοῦ Λόγου τῆς ζωῆς = О Логосу живота”, то је тема овог Еванђеља. Као да свети Богослов жели да нам да ново објашњење основне благовести свога Еванђеља: “Логас постаде тело” (Јн. 1,14). Бог Логос, који је Вечни Живот, прешао је к нама: то “што беше од почетка – Ὃ ἦν ἀπ’ ἀρχῆς”, тј. Вечно, сиђе на земљу, пастаде тело, постаде наша земаљска стварност, приступачно нашим чулима, нашем сазнању и осећању; и то је оно “што чусмо”: чусмо благовест Бога Логоса; то је оно “што видесмо очима својим”: видесмо Бога у телу, Бога у свету, Бога међу нама; то је оно “што расмотрисмо – ὃ ἐθεασάμεθα”: разгледасмо, посматрасмо Бога у човеку; то је оно “што руке наше опипаше”: опипаше тело Бога Логаса, како пре његове крсне смрти, тако и после васкрсења његовог из мртвих. “Чусмо, видесмо, размотрисмо, опипасмо” – Реч живота, Логос живота, Бога живота. Бог Логос је постао наша најближа стварност; и ми то проверавамо на најочигледнији, најексперименталнији начин. Метод је чисто екеперимеиталан, опитан. “Логос живота” је уствари Логика живота, Мудрост живота, Реч живота. До Њега – живот је био алогосан, бесмислен; до Њега – живот је био алогичан, и стога нелогичан, у њему није било неке сношљиве логичности, све – хаос, све – “сајам бесмислени”; до Њега – Речи живота – живот је био нем и немушт, није умео да говори, да каже, да изрази, да изрече себе, своју тајну, своју муку, свој бол, своју радост. Са Њим – живот све то добија; живот је проговорио, јер се ологосио; живот се осмислио, јер се ологосио; живот се освемудрио, јер се ологосио. А живот је био постао алогосан, алогичан – бесмислен, бесциљан, глуп – грехом и због греха.
Оно што је за људску мисао, била она грчка, римска, индијска или која друга, било и остало идеал или идеја, апстракција и оностраност, оваплоћењем Бога Логоса постало је живот, наш земаљски живот. За Логосом и Логиком живота не треба ,ићи у онај свет, јер је Логика и Логос живота ту, међу нама. Ми имамо Логос живота, зато знамо Логику живота, циљ живота, смисао живота. Ако нисмо знали почетак живота, ево га Бог Логас, јер је то оно “што беше од почетка – ἀπ’ ἀρχῆς”. Живот није нешто бесмислено, већ од самог почетка нешто божански логично. А грех је сила која све делогосира, лишава божанске логике и логичности, божанског смисла и осмишљености. Уствари, грех је једини обесмислитељ живота.
 
1,2
 
До оваплоћења Бога Логоса као да није било живота на земљи. Уколико га је било, то је било наличје живота, сурогат живота, фалсификат живота; просто: псевдоживот. Јер какав је то живот, у коме има смрти, и који се завршава смрћу? То је пре неко постепено умирање. А то значи – постепено мучење. Само онај живот је достојан назива живота који не умире, који се не завршава смрћу, већ савлађује смрт и васкрсењем прави мост у бесмртност. Уствари живот је једино Живот Вечни. А тај живот се први пут јавио у нашем човечанском свету са Богом Логосом: Богочовеком Христом. Зато свети Богослов благовести: “И живот се јави, и видесмо, и сведочимо, и јављамо вам живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама”. Живот и Вечни живот су синоними. Нема живота без Вечнога живота. Са Богочовеком “живот се јави” у нашем свету смрти и псевдоживота. Тек у Њему “видесмо” прави живот, “видесмо” шта је живот; видесмо и видимо да је само вечни живот – прави живот. То је оно што је најочигледније у Богочовеку. Сав Богочовек, и све његово, дише и зрачи вечним животом: нема његове мисли која не извире из вечног живота и не увире у њега; тако и свака његова реч, и дело, и осећање. У свему његовом осећа се присуство Вечнога; и валови вечнога живота запљускују нас из свега његовог. Хоћеш да видиш како живи Вечни у времену, – гледај Исуса. Из свега његовог кључа вечни живот, и то сав – онакав какав је и у оном свету; не, какав је у самом Богу Оцу, јер Он “тако и Сину даде да има живот у себи” (Јн. 5,26). То је сведочанство очевидаца. Они и изјављују са бескрајном сигурношћу: “сведочимо, и јављамо вам живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама”. До његове пајаве смрт је била у нама и око нас; људи нису могли ни знати ни стећи живот вечни док се Он сам није спустио у наш свет и јавио нам се.
 
1,3
 
Откуда у светог Богослова овакво смело сведочанство? Од личног искуства: јер је сам окусио вечни живот, ступио у заједницу са њим, узео учешћа у њему преко Господа Исуса. Живети у заједници са Господом Исусом, имати заједницу – κοινωνίαν – са Њим, и јесте налазити се у вечном животу. Тај живот је уствари заједница са Тројичним Божанством. Утројичити се преко Богочовека, и отројичити се, и није друго него живети вечним животом. И онда човек у себи самом осећа и види вечни живот. И стално се налази у заједници вечних људских бића. Јер хришћани се тиме одликују од осталих људи што имају вечни живот, и живе њиме овде на земљи. Стога и јављају живот вечни. Све је код њих у том погледу засновано на личном искуству, на личном општењу са Вечним. Стога очевидац свети и истинити благовести: “Што видесмо и чусмо то јављамо вама да и ви имате заједницу с нама – κοινωνίαν … μεθ’ ἡμῶν, а наша је заједница са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом”. Живот хришћана је живот са Божанском Тројицом: заједница, општење са Њом, са њеним животворним, стваралачким, вечним силама и светињама. Општење са Вечним и даје људима вечни живот. То није неко спољашње посматрање, већ унутрашње доживљавање Свете Тројице. То је уистини κοινωνία – заједничарење човека са Богом, саоваплоћавање Богу. Све је ту лично, опитно, животно, све ново. Сав Бог Логос ушао је у човека, учовечио се; ушао је у тело, оваплотио се. Логос је у телу, у човеку, ту с нама и међу нама и у нама; а са Њим и сав Живот вечни, и сва Истина вечна, и сва Љубав вечна, и сва Светлост вечна, и сва савршенства његова вечна; да бисмо преко Њега имали заједницу са свима божанским, вечним савршенствима. Свети Богослов је јасан: живот хришћана је сав у Светој Тројици – од Оца кроз Сина у Духу Светом; то је заједница са Светом Тројицом: “наша је заједница са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом”. Јер Бог је међу нама, да би био у нама; Он је и са нама, да би био у нама.
 
1,4
 
Од тог живота у Светој Тројици, од те заједнице са Оцем и Сином и Св. Духом биће се људско испуњује истинском радошћу, која и није друго до божанско блаженство. Без тога, људско је биће испуњено тугом, чемером, јадом. А чиме би га, ако не тиме, и могла испунити смрт, а пре ње грех? Кроз сваки грех у душу навре, ако не бујица горчине, оно бујица греховне сласти која се постепено претвара у горчину. У сваком случају, сваки учињен грех спусти у душу бар кап горчине која се неосетно разлије по души, и кад дође време разраста се у огромну тугу. И често пута, човек и не зна откуда му тута у души, у срцу. А заједница са Христом, и његовим светим врлинама, испуњује биће људско непролазном радошћу. Од живљења љубављу Христовом – душа се људска испуни неисказаном радошћу; тако и од живљења правдом Христовом, добротом Христовом, смерношћу и кротошћу Христовом. И кад човек погледа у себе, а оно – гле, сав је испуњен божанском радошћу, и у Њему нема ни туге од греха, ни страха од смрти. Стога свети Богослов благовести: “И ово вам пишем да радост ваша буде испуњена – πεπληρωμένη”.
 
1,5
 
“И ово је вест – ἡ ἀγγελία – коју чусмо од њега и јављамо вама – ἀγγέλλομεν ὑμῖν[3] – да је Бог светлост φῶς и таме у њему нема никакве”. У томе је изузетна благовест Богочовекова: “Бог је светлост”. Значи: Он је узрок и извор свега светлог, свега истинитог, свега доброг, свега праведног, свега бесмртног; а нипочему није ни узрок ни саузрок, ни извор ни саизвор – зла, греха, смрти, лажи. Ову вест је Христос казао и животом својим показао да је Бог заиста светлост, и да у Њему нема никакве таме. Где је тама у Богочовеку? где је грех у Њему? Покаже ли неко грех у Њему, показао је таму. Али то није у стању нико показати. Тама је од греха, а грех је од ђавола, који је сав тама. Јер ђаво је тиме ђаво што је у свему и по свему сушта супротност Богу. “Бог је светлост”, ђаво је тама; Бог је живот, ђаво је смрт; Бог је истина, ђаво је лаж. Зато је Господ Христос, као истинити Бог, и могао рећи за себе: “Ја сам светлост света”, “Ја сам светлост живота”. А ђаво би могао с пуним правом рећи за себе: ја сам тама света; ја сам тама живота. Само због њега, људи не виде смисао света и циљ живота. Он тамом својом чини те очи људске не виде ни шта је уствари свет, ни шта живот. Јер да би очи могле видети, потребна је светлост. А њу има, и стога и даје, само Богочовек Христос. Ми светлошћу видимо. Узалуд су нам очи без светлости.
 
1,6
 
И ова благовест о Богу као светлости је посведочена искуством, опитом. И то искуством и личним опитом свих правих хришћана. Јер су се лично осведочили да живећи Христом и у Христу они стварао живе светлошћу и у светлости. Нема таме из које их Христос не изведе; нема греха који они Христом не победе. Као што испред сунца иде праскозорна светлост, тако и испред Христа – Светлости света и живота – иде праскозорна светлост његових светих врлина. Почне ли их човек упражњавати, оне по души његовој разливају праскозорну светлост која најављује рађање вечног Сунца правде, које кад се роди у души, никад више не заходи. Али, исто тако, тама грехова иде испред таме творца грехова. Навру ли у душу, они разлију по њој таму, све гушћу и гушћу, те човак и не примети када се у њу увуче сам творац таме и греха – ђаво. Ко живи у греху, у тами живи, те не зна куда иде. Сваки грех вуче у царство греха -смрт; и свака тама вуче у царство таме – пакао. А и у царству смрти и у царству таме један је цар, један господар – ђаво. Свети Еванђелист благовести: “Ако речемо да имамо заједницу с њим а у тами ходимо, лажемо и не творимо истине – οὐ ποιοῦμεν τὴν ἀλήθειαν”.
 
1,7
 
Бог Логос, који је Светлост, постао је човек, да би своју Божанску Светлост дао људима, учинио је приступачном за њих; да би она постала њиховом својином. Уопште, својим оваплоћењем Бог Логос хоће да све што је Божје учини заједничким за људе, оваплотљивим у људском животу и свету. Гесло је: “као што је Он сам” – тако и ми треба да будемо. Као што је Он сам светлост, тако и ми треба да постанемо светлост; као што је Он сам у светлости, тако треба и ми да будемо. Исто тако, као што је Он сам у Истини, тако и ми треба у њој да будемо. Све што је његово оваплоћењем постало је наше. Сам вечни Живот Он је снео с неба на земљу, а са њим и све оно чиме вечни живот живи; а то је: вечна Истина, вечна Светлост, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Доброта, вечна Мудрост, и сва остала вечна савршенства божанска. И то је снео с неба на земљу, да би све то постало наше, људско. Јер вечни Живот постаје наш, ако живимо у свима овим вечним савршенствима богочовечанским. Живимо ли тако, божанске силе тих вечних савршенстава изгоне из нас сваки грех, очишћују нас од сваке нечитоте. Разуме се, сва та савршенства сачињавају суштину Богочовекове Личности; она су крв његова, тело његово; а где је света крв његова – ту је и сав вечни живот; јер је у крви Његовој Богочовечанској – живот његов. А кроз Њега, и од Њега, и због Њега – и наш. Богочовак је тај који раздајући вечни живот људима, и своја вечна савршенства, помоћу њих сједињује људе у једну нову заједницу, бесмртну, богочовечанску, вечну: у једно тело – Цркву, кроз које струји и тече богочовечанска крв Христова која очишћава од свакога греха све заједничаре, све сутелеснике његовог Богочовечанског тела. Крв пресвета умива нас Светлошћу, умива Истином, умива Правдом, Љубављу. И људско биће заблиста у невиђеној чистоти. Стога Еванђелист и благовести: “Ако ли у светлости ходимо, као што је Он сам у светлости – ἐν τῷ φωτὶ, имамо заједницу један с другим – κοινωνίαν ἔχομεν μετ’ ἀλλήλων, и крв Исуса Христа, Сина Његова, очишћава нас од свакога греха”.
 
1,8
 
Као што је Светлост у Христу, тако је тама у нама. Тама од греха. Тама греха је разливена по сваком људском бићу без изузетка, зато ниједан човек, па ни “највећи између рођених од жена” није “светлост истинита”. “Светлост истинита” је само оно људско биће које је потпуно без греха: безгрешно. А такво једино биће у роду људском јесте Богочовек Христос (ср. Јн. 1,8-9). Штавише, због присутности таме у природи ниједан човек није не само “истинита светлост”, него “светлост” уопште. Зато се и за Претечу вели: “Он не беше светлост” (Јн. 1,8). То осећање и то сазнање да је све људско под грехом и у греху, основно је у истинском човекопознању, поготову у хришћанској антропологији. Ко супротно учи, себе вара, и нема истине у њему. Свако друго учење о човеку – лажно је. А такво је хуманистичко учење о човеку: оно апотеизира човека у његовој датости, непрочишћеној и неочишћеној од греха и његових злосила. Хуманизам је уопште идолопоклонство најгоре врсте, јер је човекопоклонство. Заснован на начелу: човек је по природи добар и сам себи довољан, – он заступа најтрагичнију неисстину, која је толике трагедије изазвала у свету хуманистичке науке, просвете, културе. Јер их је то одвело до таквог гордог самохвалисања, и величања човека као таквог, да су одрекли и само постојање греха. “Нема греха”, – то је једна од основних етичких максима хуманистичких. А сама људска стварност толико је препуна недостатака, мана, пукотина, трагедија, да најречитије сведочи о присуству негативних, рушилачких сила у човеку, које и нису друго до силе греха. То и хуманизам признаје посредно својом теоријом о прогресу, који треба да људе излечи од свих негативитета, недостатака, мана, злосила. Само, такав лек, такво спасавање човека самим собом, личи на дављеника који себе хоће да спасе на тај начин што диже себе за косу. И – брзо се удави, разуме се. Нема трагичнијег схватања човека, и поступања са човеком, од хуманистичког. Јер одводи људе у најстрашније катастрофе. Стога свети Философ, истински познавалац човека и природе људске, саветује: “Ако речемо да греха – ἁμαρτίαν – немамо, себе варамо, и истине нема у нама – ἡ ἀλήθεια ἐν ἡμῖν οὐκ ἔστιν”.[4] – И заиста, нико тако не вара себе, као хуманисти, као човекопоклоници свих врста. У њима нема истине о човеку.
 
1,9
 
Истина о човену је на супротној страни: у осећању и сазнању и признању да су сви људи под грехом и у греху. Јер само то осећање, то сазнање, то признање побуђује људе да траже спасење од греха и његових злосила, да траже Спаситеља. А Спаситељ од греха може бити само онај који је без греха. Такав није нико од људи; такав је у роду људском само Бог и Гопод наш Исус Христос. Сведок тога је – свеколико искуство рода људског. Сви остали такозвани “спасиоци” човечанства, самозванци су, самохвалисавци су, јер сви без изузетка спасавају и лече ћовека од његових површинских, кожних обољења, али не и од његове главне, суштинске болести, болести бића његовог: греха, и у греху – смрти. Зато је за све њих: смрт – неопходност људског бића. А ово тврђење укључује у себи још и ово: грех је неопходност. На таким апсурдностима градити дом човекова бића и просперитета, трагичан је подухват, који се увек завршава катастрофом. Излаз из тога је један: непристрасно гледање у човека, у његове стварности, и сагледање конкретно присутних у њему, и разливених по бићу његовом, злосила греха; констатовање тога, и признање да нас од тога може спасити само безгрешни Богочовек Христос. Такво признање, такво исповедање побуђује човекољубивог и свеправедног Господа, да нам притекне у помоћ и – спасе нас од греха. Без тог признања Он не долази, да не би наметао Себе силом, и тиме уништио у човеку слободу и љубав, на којима човек стоји, и ради којих и постоји. Богочовек је савршено праведан; то Му даје и право и власт да опрашта грехе. А усто, савршена богочовечанска праведност даје Му моћ те може опраштати грехе, и отпуштати. А то је моћ коју има само Безгрешни Богочовек. Свети Богослов благовести: “Ако признајемо – ὁμολογῶμεν – грехе своје, веран је и праведан (πιστός ἐστι καὶ δίκαιος) да нам опрости грехе наше, и очисти нас од сваке неправде”. Πιστός: веран, чему? веран човеку, из љубави веран: веран боголикој души човековој; верује да она ослобођена греха, може човека одвести кроз еванђелске подвиге у божанско савршенство; верује да човек може израдити из себе “човека савршена”, да може бити диван: и побожан, и праведан, и истинољубив, и добар, и кротак, и свим светим врлинама украшен. Од нас се тражи једно: признање да смо грешни, а све остало чини Он, човекољубац једини, и Спаситељ једини: отпушта грехе, очишћава нас од сваке неправде; и као “праведан и веран” даје нам божанске силе да истрајемо у новом животу, животу “у правди и светињи истине” (Еф. 5,24).
 
1,10
 
“Ако речемо да не сагрешисмо, градимо га лажом – ψεύστην ποιοῦμεν αὐτὸν, – и реч његова није у нама”. Спаситељ је дошао у наш свет, да нас спасе од греха. Он то сам непрестано наглашава у своме Еванђељу. Ако пак ми станемо тврдити да не сагрешисмо, да немамо греха, онда Спаситеља правимо лажљивцем. Јер каже да је дошао да нас спасе од греха, а ми грехе немамо. Он је дошао у свет, зато што смо грешни, робави греха и смрти. Признајемо ли грешност своју, ми признајемо потребу за Спаситељем и спасењем. Онда је “реч Његова у нама”. А реч Његова је Еванђеље његово, Еванђеље спасења. Човекопоклоници говоре: ми греха немамо, какав нам је Спаситељ потребан? Није нам потребан Спасистељ, јер нема од чега да нас спасава. Ако имамо неке недостатке, ми ћемо то исправити просветом, културом, науком, техником. Бог нам уопште није потребан. – Тако човекопоклоници оглашују Спаситеља за самохвалисавог лажљивца, и тиме за непријатеља човечанства.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. При корекцији ових авиних “Тумачења посланица Св. Јована Богослова” користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1982; а за корекцију старо-грчког текста посланицa користили смо: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ «Ο ΣΩΤΗΡ» ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos – Home of the Greek Bible – Library of the Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Зор. А. Ст.).

2. На одговарајућим местима смо убацили текст посланица Св. ап. Јована (пошто је у штампаном издању из неких разлога изостављен), а према преводу Комисије Св. Архијер. Синода СПЦ, 3. исправљено издање, Београд 1997. год., и интернет издању Библиотеке Светосавље.орг, на линку:
   http://svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/NoviZavet/NoviZavet.htm (Зор. А. Ст.).

3. Ова два места у изворном грчком тексту који смо користили при корекцији гласе: ἡ ἐπαγγελία (обећање) … ἀναγγέλλομεν ὑμῖν; вероватно није у питању штампарска грешка, него авино наглашавање смисла речи ангелиа – вест, јављаљње (Зор. А. Ст.).

4. Овде је унеколико испомеран ред речи у односу на изворни грчки текст – ἡ ἀλήθεια οὐκ ἔστιν ἐν ἡμῖν (Зор. А. Ст.).