НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦA
СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА
[1]
 
РЕЧ О ОВОМ ИЗДАЊУ
 
Ово Тумачење Посланица Св. Апостола Јована Богослова – издавано сада о трогодишњици блаженог престављења (+ Благовести, 1979-82) преподобног Оца Јустина – писао је овај неуморни Благовесник Христов пре скоро 40 година, у околностима донекле сличним онима у којима је писао своја света Писма Свети Еванђелист Христов Јован. Ово Тумачење рађено је негде у Овчарским манастирима (писано је такорећи на колену, са обичном оловком, ситно и сабијено, у простој свесци са коцкама), да ли са претходним концептом или директно – тешко бисмо могли са сигурношћу сада рећи. Тек, писано је „од сувишка срца“, са надахнућем свише („у Духу“ Св. Јована Богослова – ср. Апк. 1,9-10), а писано је у дане Господње, између Пасхе и Спасовдана. Тачније речено, за свега 17 дана (од среде 4. недеље по Ускрсу до Спасовдана, на који је те године падао и Св. Јустин Мученик и Философ) завршено је тумачење све Три Пославнице Светог Јована. Пре тога пак, око самог Ускрса исте године, Ава Јустин је протумачио укратко и Еванђеље истог Светог Еванђелиста (завршивши пре тога Тумачење Матејевог Еванђеља, које смо штампали 1979 г.). Затим, по завршетку тумачења Треће Посланице Св. Јована, прешао је даље на тумачење Посланица Св. Апостола Павла (Ефесцима, па Филибљанима, итд.).
На већину од својих ранијих тумачења Еванђеља и Посланица Отац Јустин се касније поново враћао и проширивао их. На тумачење пак Посланица Св. Јована Богослова није се више враћао нити допуњавао, као обично, светоотачким тумачењима (рукопис је само прекуцан машиницом у манастиру Ћелијама пред Ускрс 1958 г., без икаквих измена или допуна). А није се на ово тумачење враћао, сигурно, не зато што није имао љубави према Светом Апостолу Љубави. Напротив, управо радећи на опширнијем тумачењу његовог Светог Еванђеља нови српски Благовесник се и пре-ставио (израз μετα-στασις је из службе Апостолу Јовану, 26. септембра) и преселио у бољи свет, ка омиљеном „Ученику кога Исус љубљаше“, то јест ка заједничком им Љубљеноме и Љубећем – Једином Човекољупцу Христу.
Биће пре да Ава Јустин није ништа мењао од свог првог тумачења Посланица Светог Воанергеса зато што је, можда, хтео да остане неизмењено оно прво надахнуће, као сведочанство апокалиптичких збивања и догађаја, проживљених и преживљених заједно са народом својим, са Црквом Божјом (у Ефесу ли? у Смирни ли? у Пергаму ли?). Какво је било, и до данас остало, то надахнуће, читалац ће и сам видети.
Примера ради, навешћемо само један одломак: „Свети Богослов благовести: „Љубљени, да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави, не позна Бога, јер је Бог љубав“ (1. Јн. 4,8). – Љубав је божанска морална сила која нас рађа од Бога, усињује Богу, обожује, чини Божјима. Бог је љубав, зато је љубав боготворна морална сила, обожујућа сила. Прожме ли човеково биће, љубав га прожме божанским силама које човека препорађају, преображавају у ново биће, у нову душу, у ново срце, у нов разум, у нов живот. У њега су онда и све мисли од Бога, и сва осећања, и сва дела. И он зна Бога на један нови начин: најстварније и најубедљивије. Само то стварно, органско јединство са Богом, које се постиже рађањем од Бога љубављу, даје истинско познање о Богу. Не роди ли се човек љубављу од Бога, он и не може познати Бога. Не познаје ли пак човек Бога, он Га обично и не признаје. Пошто је Бог љубав, то нас љубав веже и духовно приближава, сједињује са свима Божјим створењима, најпре са људима. Који љуби браћу, има Бога, зна Бога, јер је рођен од Бога. Који не љуби браћу, нема Бога, не зна Бога, не види божанска, боголика бића у људима, јер није рођен од Бога … Љубав низводи Бога у душу, те човек живи Њиме, и на тај начин види Бога, који је иначе невидљив. Бог је љубављу постао видљиви човек, оваплотио се, очовечио се. Тако и човек: љубављу се обожује, обоготворава, постаје бог по благодати. Невидљиви Бог постаје љубављу оваплотљив, видљив. Јер је божанска љубав оваплотитељска сила: она љубећег преноси у љубљеног … Тако живе сви чланови Цркве Богочовека Христа. То је оно што је речено у Делима Апостолским: „А у народа који верова (тј. у првој Цркви) беше једно срце и једна душа; и све им беше заједничко“ (Д. А. 4,32).
Своје тумачење на II Пославницу Св. Јована завршава Отац Јустин речима посвећеним самом Апостолу и Еванђелисту, „највећем Громовнику новозаветне Истине и новозаветне Љубави“: „Од сусрета са њим, са тако необичним Апостолом Христовим, мора да се по душама људским рађала и у све бескрајности разливала нека изузетна радост и изузетно усхићење“. Верујемо и заједничком љубављу осећамо да је такав био и небески сусрет блаженог Оца Јустина, ретког Христољупца и Богољупца у нашем роду и нашем веку, са Првоврховним Апостолом богочовечанске Љубави, у Христу Богочовеку – Богу Љубави и Једином Човекољупцу. И још, верујемо и надамо се да ће понешто од тог сусрета доживети и љубављу руковођени читаоци ових светих Писама и овог надахнутог тумачења.
 
Издавач и уредници

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *