НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 

ТУМАЧЕЊЕ ТРЕЋЕ ПОСЛАНИЦЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 
III Јованова 1-15
 
3. Јн. 1-15: 1 Старјешина Гају љубљеноме, којега ја заиста љубим. 2 Љубљени, молим се да у свему добро напредујеш, и здрав да будеш, као што ти добро напредује душа. 3 Јер се обрадовах веома када дођоше браћа свједочећи о истини твојој, како ти у истини живиш. 4 Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини. 5 Љубљени, вјерно чиниш што год радиш за браћу и за намјернике, 6 Који посвједочише твоју љубав пред Црквом; и добро ћеш учинити ако их испратиш достојно Бога. 7 Јер Имена његова ради изиђоше, не примајући ништа од незнабожаца. 8 Ми смо, дакле, дужни примати такве, да будемо сарадници Истини. 9 Писах Цркви; али Диотреф, који жели да буде први међу њима, не прима нас. 10 Зато, ако дођем, споменућу његова дјела која твори, ружећи нас злим ријечима; и није му то доста, него сам браће не прима, и забрањује онима који би хтјели да их примају, и изгони их из Цркве. 11 Љубљени, не угледај се на зло, него на добро. Који добро чини од Бога је, а који зло чини није видио Бога. 12 О Димитрију су посвједочили сви, и сама истина; а и ми свједочимо; и знате да је свједочанство наше истинито. 13 Много имадох да пишем, али нећу мастилом и пером да ти пишем; 14 Него се надам да ћу те ускоро видјети и усмено ћемо говорити. 15 Мир ти! Поздрављају те пријатељи. Поздрави пријатеље по имену. Амин.
 
III,1
 
Ево љубави која је сва заснована на истини, сва ограђена истином, сва стоји „у истини“. Свети Благовесник благовести о ономе што је у њему самом жива благовест, жива стварност, жива истина. Он пише о новазаветној љубави која је у исто време његово лично искуство: божанска љубав која се претворила у човечанско осећање, у човечанско искуство, у човечанску стварност. Такве су уствари све божанске благовести еванђелске: претворене у људско искуство, у људску стварност, оваплоћене и увек оваплотљиве, остварене и увек остварљиве, учовечене и увек учовечљиве. Ако је реч о љубави, хришћанин треба да љуби „делом и истином“ (1. Јн. ЗД8); ако је реч о молитви, треба да се моли „делом и истином“; исто тако, ако је реч о посту, о смерности, о трпљењу, о доброти, о правди, – све се то има изражавати „делом и истином“.
 
III,2
 
„Љубљени, молим се Богу да у свему напредујеш – εὔχομαί σε εὐοδοῦσθαι – и да будеш здрав, као што душа твоја напредује – εὐοδοῦταί σου ἡ ψυχή“. Хришћанин у свему напредује Богом, расте силом Божјом. Он никад није довољан сам себи, аутаркичан, већ увек потребује за све своје помоћ Божју, силу Божју. У свему он напредује помаган, подржаван, одушевљаван благодаћу Божјом: и у љубави, и у молитви, и у посту, и у кротости, и у правди, и у трпљењу, и у свакој врлини и светињи еванђелској. Само тако и „напредује душа“ његова. Али, ево наставак те благовести: само тако напредује и телесно здравље његово. Јер и за њега је неопходна помоћ Божја, сила Божја, благодат Божја, поред старања његовог. И у томе он није сам себи довољан, аутаркичан. Еванђелске врлине сачињавају здравље душе, али исто тако и у многоме здравље тела. Не само у многоме, него потпуно. Јер наши прародитељи нису знали за болести тела док нису унели грех у себе. А Еванђеље и стоји на тој истини: све болести и душе и тела дошле су од греха; и људска их се природа ослобођава ослобођавајући се од грехова Спаситељем. Неоспорна је еванђелска истина: људска природа назадује кроз грехе до у смрт и пакао, а напредује кроз врлине до у бесмртност и рај.
 
III,3-4
 
„Душа напредује“ када човек живи истином, ходи у истини. А он то чини када живи Господом Христом и у Госиоду Христу, јер је у Њаму сва Истина, и Он је сама Истина. Божанска Истина се његова грана кроз заповести његовог светог Еванђеља, кроз еванђелске свете тајне и свете врлине. Ко у њима живи – у истини живи; ко у њима ходи – у истини ходи. Све су то сведоци који непоречно сведоче да је у души његовој жива Истина Христова. А она увек живи хранећи се светим врлинама и светим расположењима, светим мислима и светим осећањима душе. Где њих има, ту истинске радости има. Свети апостол Истине се топи од радости када види децу своју где живе у Истини Христовој и Истина у њима. Он пише своме љубљеном ученику: „Обрадовах се врло кад дођоше браћа и посведочише твоју истину – σου τῇ ἀληθείᾳ -, како ти у истини живиш – καθὼς σὺ ἐν ἀληθείᾳ περιπατεῖς. Немам веће радости од ове да чујем да деца моја у истини ходе – τὰ ἐμὰ τέκνα ἐν ἀληθείᾳ περιπατοῦντα“. „Твоју истину“, јер живећи Истином Христовом ти си је учинио својом, претворио у своју Истину. А циљ је вере еванђелске да све што је Христово претворимо у Своје, у наше, у људско.
 
III,5-6
 
Истина живи љубављу и сведочи о себи љубављу. То је врховни закон у богочовечанском бићу Цркве. У томе је суштина вере еванђелске. Христова се истина најуспешније проповеда љубављу. Љубав је најбољи благовесник. Она нађе пут и у најокорелију душу за Истину Христову. Раскрави је, разнежи је и оспособи за живот у светој заједници Цркве. Врховно је правило у саборном животу Цркве: све радити „достојно Бога“. Свака мисао члана Цркве треба да буде достојна Христа, Бога и Господа; тако и свако осећање, и свако дело, и свако расположење. Ако је гостољубље, нека буде достојно Христа Бога: на спасење душе и гостопримцу и гостима. Свети Воанергес благовести: „Љубљени, верно радиш што чиниш браћи и гостима, који посведочише твоју љубав пред Црквом; и добро ћеш учинити ако их спремиш као што треба пред Богом – ἀξίως τοῦ Θεοῦ (= достојно Бога)“.
 
III,7-8
 
Хришћани су „сарадници Истине“. То је њихов позив и њихова дужност. Нехришћани су, свесно или несвесно, сарадници лажи. Јер ако човек не служи истинитом Богу – Христу, он служи ма ком другом богу, другом „идеалу“; а сваки је други бог, други идеал – лажни бог. Незнабоштво је, идолопоклонство је служити ма коме или ма чему сем Христу Богу, па служио као богу ма ком људском бићу: хероју, пророку, мудрацу, генију, војсковођи, научнику; или ма ком живом бићу: од црва до Анђела; или ма којој твари: од атома до васионе; или ма каквој идеји, култури, цивилизацији, философији, науци, уметности, техници. Види ли човек циљ и смисао свога живота ма у чему другом сем у Христу – идолопоклоник је, незнабожац је. А самим тим сарадник је лажи. Хришћани се тиме и одликују од осталих људи што знају Истину, имају Истину, сарађују Истини, те на тај начин знају смисао и циљ и човека и света, и као „сарадници Истине“ раде на томе дан и ноћ. Свети Богослав и вели зато: „Ми смо дужни … да будемо сарадници Истине – συνεργοὶ τῇ ἀληθείᾳ„.
 
III,9-10
 
Нигде властољубље није тако страшан грех као у Цркви. Увуче ли се у срце човеку, оно прогони из њега љубав, и са љубављу истину. И на место њих зацари свако зло. А у Цркви се влада љубављу и истином: највећи с љубављу служи најмањом; најстарији је свима слуга, увек по угледу на свесавршеног Господа Исуса који није дошао у наш земаљски свет „да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп за многе“ (Мт. 20,26-28). То издваја Цркву од свих организација у свету; то је оно што је чини не од овога света и што показује да је сва од онога света, од света божанске љубави и истине Христове.
 
III,11
 
„Љубљени, не угледај се на зло него на добро – μὴ μιμοῦ τὸ κακόν, ἀλλὰ τὸ ἀγαθόν -. Који добро чини од Бога је – ὁ ἀγαθοποιῶν ἐκ τοῦ Θεοῦ ἐστιν; а који зло чини не виде Бога“. Иза сваког добра стоји Добри, Сведобри. Он и даје силе, Он и побуђује човека да чини добро. Чини ли човек добро, знак је да се духовно сјединио са Једино Добрим, са Богом, толико сјединио, да се у Њему све духовне силе рађају од Бога, исходе од Бога. Нема добра у човеку да није од Бога; али исто тако нема зла у човеку да није од ђавола. Од чињења зла у души се диже нека црна магла, која заклања Бога од духовног вида, те човек не види Бога ни у себи ни над собом, ни у свету ни над светом. „Који зло чини“, чини га зато што је увек, свесно или несвесно, у духовној вези са творцем зла. Чињење зла ослепи човека, те не види Бога, па често почне и тврдити како нема Бога. Рђави људи су по правилу безбожници, јавни или тајни. Веле: има и безбожника добрих људи. Да, безбожници могу бити: привремено добри, површно добри, фарисејски добри. Али, безбожник не може бити истински добар, трајно добар, дубоко добар, бесмртно добар, јер је за то потребно бити у духовној вези, у духовном сродетву са стварно Једино Добрим и Вечно Добрим: Богом и Господом Христом. Истинита је кроза све векове божанска реч Спаситељева: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15,5).
 
III,12-15
 
У Цркви сама Истина сведочи за себе, а сведоче за њу и сведоци Истине. Сама Истина је Господ Христос, а сведоци Истине су Апостоли, Светитељи и сви верници. Уствари, Црква и није друго до непрекидно сведочанство о Христу – Богу и Спаситељу света и човека. Јер у њој непрекидно живи и дела Богочовек Христос и сва његова божанска савршенства са свима божанским силама: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и увек“ (Јевр. 13,8): увек је иста и његова животворна и чудотворна сила, увек је иста и његова Љубав, и Његова Истина, и Његова Правда, и Његова Доброта, и Његова Вечност; увек је исто и Његово Еванђеље. Ко има очи да види, може то и данас видети, као што су то и пре две хиљаде година видели они који су хтели да виде.
 
На Св. Никифора Исповедника
и Св. свештмуч. Еразма Охридског
2. / 15. – VI – 1945.
Дучалавић – Акс.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *