НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 
I Јованова 2,1-17
 
1. Јн. 2,1-17: 1 Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; и ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. 2 А он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета. 3 И по томе знамо да смо га познали, ако заповијести његове држимо. 4 Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема; 5 А који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему јесмо. 6 Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживје и сам тако живи. 7 Браћо, не пишем вам заповијест нову, него заповијест стару коју имасте од почетка. Заповијест стара јесте ријеч коју чусте од почетка. 8 Опет вам пишем заповијест нову, оно што је истинито у њему и у вама: да тама пролази и свјетлост истинита већ сија. 9 Онај који говори да је у свјетлости, а мрзи брата својега, у тами је све до сада. 10 Онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и саблазни у њему нема; 11 А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслијепи очи. 12 Пишем вам, дјечице, да су вам опроштени гријеси ради Имена његова. 13 Пишем вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер сте побиједили нечастивога. Писах вам, дјецо, јер сте познали Оца. 14 Писах вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Писах вам, младићи, јер сте јаки и ријеч Божија у вама пребива и побиједили сте нечастивога. 15 Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему; 16 Јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета. 17 И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.
 
2,1-2
 
Што јаче осећање и сазнање греха у човеку, то јача чежња за Спаситељем од греха. И Он – „веран и праведан“ – долази и „очишћава нас од свакога греха“, и даје нам божанске силе за живљење у светом и праведном животу. Христов човек плаши се греха као живе ватре. Јер је грех заиста огањ који спаљује у човеку оно што је добро и богочежњиво. Главно је: не дати у души својој места грехољубљу. Онда ће човек и моћи избегавати веће грехове. А наилазиће на њега, и он ће каткад и падати у оне који се чине несвесно, новољно. Падне ли и у већи грех, христољубив човек ће покајнички прибећи човекољубивом Спаситељу, који је увек готов да нас очисти од греха, да нам опрости грех, и да посредује за нас код Бога Оца. Главно је: носити и гајити у души христољубље. А човекољубиви Господ зна слабости људске природе, стога и опрашта грехове ономе који признаје, који иоповеда своје грехе, тј. који се каје за њих. Покајање и јесте мржња на грехе, борба са гресима до њиховог потпуног уништења благодатном помоћу човекољубивог Спаситеља. Богослов пише: „Дечице моја, ово вам пишем, да не грешите, и ако ко сагреши, имамо заступника – Παράκλητον – код Оца, Исуса Христа праведника. И Он је умилостивљење за грехе наше – ἱλασμός ἐστι[1] περὶ τῶν ἁμαρτιῶν ἡμῶν, и не само наше него и свега света“. Господ Христос је умилостивљење Оца за грехе наше: јер молећи се Оцу за нас грешне телоносце, Он указује на савоје ране ради нас, на своје тело, људско тело, које је било на земљи безгрешно, и занавек такво и остало. Он је умилостивљење Оца и за грехе целога света: јер је ради нас свих, и место нас свих, и у име нас свих поднео безбгројна страдања од колевке па све до крсне смрти, те свежртве; и то поднео из бескрајног човекољубља. Да није тог Спаситељевог умилостивљења за грехе света, свет би досада по правди Божјој требало да буде много пута уништен због грехова својих.
 
2,3
 
„И по томе знамо да га познасмо – ἐγνώκαμεν, ако заповести његове држимо“. Мерило нашег христознања је просто и једноставно, мерило и провера: држање заповести Христових. Држи ли човек заповести његове, значи: познао је у Њему Бога и Спаситеља. Човеково познање Христа развија се творењем заповести Христових. Свака испуњена заповест повећава човеково знање о Христу. Најбоље Христа зна, ко највише заповести Његове испуњава. А најсавршеније Га зна, ко заповести најсавршеније испуњава. То су Светитељи. Христа не зна ко не држи заповести Његове. Пут је по свачему строго експерименталан, прагматичан, опитан. У то се сваки може уверити само личним опитом.
 
2,4
 
Без држања заповести Христових, Христос се не може истински познати. Ко тврди да може, неистину тврди, „лажа је“. Зато што се држањем заповести Христових долази до познања Христа, њега подједнако лако може познати и учењак и простак, и школован и нешколован, и писмен и неписмен, и богат и сиромах, и цар и говедар. Јер је за творење заповести Христових потребна: љубав према Христу. Свети Богослов благовести: „Који говори: познајем га, а заповести његове не држи, лажа је – ψεύστης ἐστί и у њему нема истине“. Истина о Христу расте у човеку држањем заповести Христових. Зато истину о Христу знају само „творци речи“, а не „слушачи“ (Јак. 1,22).
 
2,5
 
Љубав према Христу је она сила која подстиче, одушевљава и даје моћи човеку да држи заповести његове (Јн. 14,21). Христопознање је плод христољубља. А христољубље се изражава у држању заповести Христових, Еванђеља његовог. Јер, Еванђеље од почетка до краја и сачињава све заповести његове. Еванђелски практичар, еванђелски прагматичар зна Христа и истину о Христу, јер љуби Христа. Ко хоће да провери, и измери себе, своје знање о Христу, нека погледа на своја еванђелска дела; а ко хоће да провери колико воли Христа, нека опет погледа на дела своја еванђелска. Она ће му тачно казати и колика је љубав његова према Христу и колико је знање његово о Христу. Зато свети Богослов благовести: „А који држи реч његову, у њему је заиста љубав Божја савршена – τετελείωται; по томе познајемо да смо у њему“. – Сва из љубави, еванђелска дела јој се на тај начни достојно одужују што се она кроз њих усавршава и достиже своје савршенство. А савршена је љубав – када? Када сву душу човекову кроз еванђелски живот унесе у Христа, и она свим бићем живи у Њему и ради Њега. Савршена љубав држи све заповести Христове: „По томе познајемо да смо у Њему“. Нема ли тога у нама – нисмо у Њему, већ у себи или у супротном Њему.
 
2,6
 
„Који говори да у Њему обитава – αὐτῷ μένειν – и тај треба тако да ходи – οὕτω περιπατεῖν – као што је Он ходио – περιεπάτησε“. Божански јасно речено. Заиста, свака реч по гром истине божанске. Сад савршано знамо шта је хришћанин: хришћанин је који ходи као што је Христос ходио. Друкчије се не може ни постати ни остати хришћанин. Рашчлањена та истина, гласила би: хришћанин је ко живи као што је Христос живео; ко воли као што је Он волео; ко истинује као што је Он истиновао; ко је праведан, и свет, и кротак, и смирен, и милостив, и благ, и дуготрпељив, и богољубив, и човекољубив, и жалостив, и добар као – Он. Јер је Он све то био, и све то остао, да бисмо и ми то постали. Јер Он није дошао у наш свет само да нам покаже своја божанска савршенства, па да их онда сва повуче у онај свет, а нас остави задивљене и – разочаране. Него их је показао, и заувек на земљи оставио, да би она постала наша, те да бисмо помоћу њих ходили као што је Он ходио, живели као што је Он живео.
 
2,7
 
Заповест, или боље, свезаповест за хришћане јесте „реч“ Христова – Еванђеље Христово. Како је пошла од Христа, та реч непрестано тече, не прекида се, не престаје. Јер је она у исто време и божанска сила, благодатна и бесмртна и вечна. Шта је Еванђеље? Заповест Христова, која сама даје човеку силе да је остварује. То није реч књишка, сува, параграфска, већ реч – жива сила, која је „од почетка“ иста, и трајући непрестано као иста, постала је живо предање, које се каналима живе вере предаје с једног на другог, из века у век, тако – до краја векова. Зато је то „стара заповест“. И још је „стара“ зато што је остала онаква каву ју је Христос дао, нико ништа јој није додао ни одузео. Она се прелива као жива стваралачка сила, божанска сила, из једног поколења вере у друго, и тако док траје рода људског. Божанском Истином својом, Божанском Правдом својом, Божанском Мудрошћу својом, Божанском Силом својом Еванђеље је старо као и Бог, а на земљи – као и Богочовек. Зато је та стара Истина увек и нова, и та стара Правда увак и нова, те и Богочовеков завет чини Новим Заветом, вечито новим, у коме никада не старе вечне божанске силе, које спасавају свет од греха, смрти и ђавола. Чувати „реч“ Христову онаквом какву ју је дао сам Господ Христос, то је прва и највећа дужност најпре светих Апостола а затим и свих хришћана. Сви су они имаоци, чувари и проповедници једног истог Еванђеља, једне исте „старе заповести“. По томе се и распознају. Свети Боогослов благавести: „Љубљени, не пишем вам нову заповест, него заповест стару коју имасте од почетка – ἣν εἴχετε ἀπ’ ἀρχῆς. Заповест стара јесте реч коју чусте од почетка“.
 
2,8
 
Али по сили божанској која ствара нови живот у људима, нове мисли, нова осећања, новог човека, та „стара заповест“ је увек нова. Јер стално извире из Бога и навире у људе кроз свете врлине. Нема сумње: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек“ (Јевр. 13,8): тј. исти Богочовек, Исус из Назарета, али су спасилачке силе његове увек исте, увек свеже, увек и старе и нове, јер су вечне. Вечно не стари; оно је увек ново и младо, зато животворно и стваралачко. Када човек нашега века вером усвоји Богочовека, кроз њега одмах заструје и разлију се божанске животворне силе, које човека обнављају потпуно: дају му мисли нове, осећања нова, живот нов; а то су мисли бесмртне, осећања бесмртна, живот бесмртни и вечни. И уколико човек помоћу светих тајни и светих врлина више усељује у себе божанске силе Христове, утолико оне више потискују грех и таму греха из њега, потискују их својом божанском светошћу и светлошћу. Тада човек доживљује и себе и свет око себе као нешто истински ново, божански ново, јер и себе и свет око себе гледа и види у логосној светлости: и доживљује их као логосну творевину. Свети Богослов благовести: „Опет вам пишем нову заповест, што је истинито у њему и у вама; јер тама пролази, и светлост истинска већ светли – τὸ φῶς τὸ ἀληθινὸν ἤδη φαίνει.“ „Истинита светлост“ улази у човека вером у Богочовека, и васцелог човека рађа Богом (Јн. 1,9-13), препорађа Богом помоћу божанских сила које су у светим врлинама: љубави, правди, молитви, посту, кротости, смерности. Кроз оваку од њих „светлост истинита“ се разлива по целом бићу човековом и „светли“, светли и самом њему и људима око њега.
 
2,9-11
 
Шта је тама? – Грех, сваки грех. Већи грех је већа тама, мањи – мања. Када се човек налази у тами? – Када живи у греху. А када се човек налази у светлости? – Када живи Еванђељем Христовим, еванђелским; врлинама Христовим. Свака од њих је спроводник „истините светлости“ из Христа у душу човекову. Што више врлина, то више спроводника „истините светлости“. Еванђелска љубав према људима испуњује човека „истинитом светлошћу“, и помоћу ње он осветљује бића људска, и открива у њима боголику браћу своју. Он види осветљене све путеве који душу људску везују са Богом. А пре свега види јасно пут који душу његову везује са Богом, води Богу. Он онда јасно зна божански циљ и смисао свога бића, и остварује их помоћу свог еванђелског живљења. Он зна куда људско биће иде: кроз овај свет путем еванђелских врлина – у онај, божански свет; из овог живота – у онај, божански живот, надсмртни и вечни. Не верује ли човек у Господа Христа, у ту једину „истиниту светлост“, он не зна куда иде, не зна прави циљ и смисао свога живота на земљи, нити види нити зна прави животни циљ и смисао и осталих људи, јер нема „истините светлости“, која једино осветљава сва људска бића до дна, до његовог божанског циља, тако и свет. На пример: мржња је тама; мрзи ли човек некога, он га уствари мрзи, јер га не види као божанско створење, не распознаје као боголико биће; није нашао пут у његову душу, јер нема „истините светлости“ у себи која би му осветлила биће брата кога мрзи, и показала са његове вечне, бесмртне стране. У тој тами, у том незнању о човеку живе сви који своде човека на смртно биће, или на тело, или на животињског потомка, или на животињу. А то уствари и јесте права мржња према човеку: одрицати му небеско, божанско порекло, боголику душу, и сводити га на смрдљиву и црвљиву лешину. Свети Богослов пише: „Који говори да је у светлости, а мрзи на свога брата, још је у тами“. Права, једина права и једина истинска љубав према човеку јесте: сматрати човека за боголико и вечно биће; видети у њему свога бесмртног и вечног брата, брата не само у овом него и у оном свету. Само таква љубав зна човека истински; само се таква љубав не саблажњава о човека. Свети Богослов благовести: „Који љуби брата свога, у светлости живи – ἐν τῷ φωτὶ μένει, и саблазни у њему нема“. Љубав еванђелска и јесте најбоље и најсигурније средство за правилно познање човека. У човекољубљу је метод човекопознања. А у човекомржњи – узрок човеконезнања. Љубав отвара очи на све светове, те човек помоћу „истините светлости“ види логосна језгра свих створења и твари, види и зна куда иде. А мржња заслепљује очи, те човек не види у човеку ни логосно биће, ни брата; тако ни у свету, у природи, не види Божју творевину, већ дело или случаја, или слепе силе, или неке неопходности. А све су то лажни богови, идоли: идеје = идоди, идеје = богови, тако су то уствари идолопоклоници, поклоници мртвим и лажним боговима. Они заиста у тами ходе, и не знају куда иду и сами, и овај чудни свет Божји. Еванђелист изјављује: „Који мрзи на свога брата, у тами је и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи – ἡ σκοτία ἐτύφλωσε τοὺς ὀφθαλμοὺς αὐτοῦ.“ Као што је љубав жива стваралачка сила божанска, тако је и мржња жива стваралачка сила демонска. Што важи за љубав, важи за све еванђелске врлине; али исто тако, што важи за мржњу, важи за све грехе. Као што свака врлина лучи светлост, тако сваки грех лучи таму. Стога врлине отварају очи човеку, а греси их заслепљују.
 
2,12
 
Нема страшније силе од греха, јер једино он производи смрт. А шта је страшније од смрти? Сигурно, само творац греха и смрти. Над овим троглавим чудовиштем ко може имати власти? Само онај који је стварно без греха. А као такав показао се у роду људском само један: Богочовек Христос. Иако стварни човек, Њега нико није могао окривити за грех: ни људи међу којима је живео (Јн. 8,46), ни ђаволи на чије је очи радио (Јн. 14,30). Значи: први и једини човек у чијем васцелом бићу нема ни клице, ни трунке греха, ни атома греховне силе. Зато што је такав, Он – „Син Човечји има власт на земљи опраштати грехе“ (Мт. 9,6). И заиста, Он је, у начелу, опростио роду људском грехе својим целокупним богочовечанским подвигом на земљи: од рођења, па кроз крштење, проповед, чудотворство, преображење, крсну смрт, страдање, васкрсење и вазнесење. И то учинио из неизмерног човекољубља, које врхуни у крсној смрти и васкрсењу. Да Он има право, и може, опраштати људима грехе, доказ је то што је својом добровољном смрћу и васкрсењем победио свесилу греха – смрт. А да је стварно опраштао грехе, доказ је Закхеј, који је у томе и кроз то добио силу да препороди себе (Лк. 19,1-10); Марија Магдалина, Савле, Кифа. А по силаску Светога Духа, у Цркви и кроз Цркву – безброј доказа о томе. Зато свети Богослов благовести: „Пишем вам, дечице, да вам се опраштају греси имена његова ради – διὰ τὸ ὄνομα αὐτοῦ“.
 
2,13
 
Кроз опроштај грехова Господ даје силе човеку да се бори са гресима, и да их савлада и победи. А побеђујући грехе човек кроз њих побеђује и творца њиховог: ђавола. У нашем човечанском свету грех изгледа нека безлична сила, тако и зло. Отуда у многих лакомислено уверење да је лако победити грех и зло. Али чим се тога подухвати, човек одмах и увиди како је грех нека страшна сила, иза које стоји нешто много јаче од њега. А кад се озбиљно протрага за кореном греха, сваког греха, увек нас сваки грех одводи своме корену: ђаволу. Тако, иза сваког зла таји се зли: ὁ πονηρός = нечастиви. Ко се једанпут озбиљно борио са својим грехом, сазнао је да га не може савладати без помоћи Безгрешнога. Поготову ако се борио са многим гресима, јер се кроз њих борио са творцем њиховим, и браниоцем, и апологетом: ђаволом. Само Христом човек постаје свемоћан у борби против греха и ђавола. Ту важи апостолска благовест: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје“ (Флб. 4,13). Зато свети Богослов благовести: „Пишем вам, оци, јер познасте онога који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер надвладасте нечастивога – νενικήκατε τὸν πονηρόν (= злог). Пишем вам, децо, јер познасте Оца“.
 
2,14
 
„Победисте нечастивога“, „победисте Злог“ и сва његова зла. Чиме? Силом еванђелском; силом доживљеног Еванђеља, речи Божје. Јер свака доживљена еванђелска врлина испуњује човека божанском свепобедном силом. Живе ли у човеку све еванђелске врлине, ето – свепобедне божанске силе. Њој се не може супротставити никаква сила греха и зла, па ни сам творац њихов. Човек је јак Богом. Јак и непобедив Богочовеком. То објашњава свети Богослов: „Писах вам, младићи, јер сте јаки, и реч Божја, ὁ λόγος τοῦ Θεοῦ – у вама борави, и надвладасте нечастивога“.
 
2,15
 
„Не љубите свет ни што је на свету – τὰ ἐν τῷ κόσμῳ“. Зашто? Зато што „сав свет лежи у злу“ (1. Јн. 5,19), што се помешао и изједначио са злом. Грех се тако вешто, помоћу најневидљивијих капилара, размрежио у свету, да их је тешко, и немаогуће, разлучити, раздвојити. И кроз капиларе своје пустио отров свој кроз природу и биће света. Грехољубљем својим свет се толико изједначио са злом, да су зло и свет постали синоними. Отуда је љубав према свету уствари љубав према греху и злу. Зато свети Богослов пише: „Ако ко љуби свет, нема љубави Очине (ἡ ἀγάπη τοῦ πατρὸς) у њему“. А љубав Очева = Очина? То је љубав према свему божанском, бесмртном, вечном: према Божанском Добру, према Божанској Истини, Правди, Љубави, Мудрости. То је засебан свет, сав изграђен од онога што је божанско, бесмртно, истинито, праведно, свемудро, вечно.
 
2,16
 
Шта разуме под „светом“, свети Богослов нам објашњава: „Јер све што је на свету (πᾶν τὸ ἐν τῷ κόσμῳ) – телесна жеља (ἡ ἐπιθυμία τῆς σαρκὸς), и жеља очију (ἡ ἐπιθυμία τῶν ὀφθαλμῶν), – и гордост живота (ἡ ἀλαζονεία τοῦ βίου), – није од Оца, него је од света“. Свет – ὁ κόσμος који свети Еванђелист мисли јесте грехољубље: жеља, похота тела; похота очију; гордост живота: главни греси, и главни органи греха. Својим грехољубљем тело је постало жариште греха, обиталиште греха, расадник греха. А очи? Ненаситне очи су увукле род људски у грех; и највише га оне и увлаче. Очи – то су најгладнији и најпрождрљивији шакали греха. Ако их човак не обузда целомудријем, и не обнови умилењем, укроти покајањем, разнежи сажаљењем, оне тако халапљиво гутају грехе, да они ипуне и опустоше сву душу његову. Тешко човеку све док очи своје даје греху „за оружје неправде“ (Рим. 6,13). Али је срећа његова што он може сва своја чула, па и очи, дати Богу „за оружје правде“ (Рим. 6,1З). Трећи грех, који синтезира све грехе света, јесте: „гордост живота“. То је први грех у свима световима: грех Сатане. И извор свих грехова. То је био, то и занавек остао. Могло би се рећи: гордост је свегрех. Сваки грех својим животним нервом излази из ње, и држи се њоме. „Гордост живота“ – саткана је од безброј најразноврснијих гордости, великих и малих, малотрајних и дуготрајних. Да споменемо најглавније: гордост због славе (научничке, државничке, уопште положајне), гордост због лепоте, гордост због богатства, гордост због доброчинства, гордост због смерности (да! због смерности), гордост због милостивости, гордост због успеха … Која је то врлина, коју гордост не претвори у порок. Ено, гордост због молитве, претвара молитвеника у фарисеја, и испосника у – самоубицу. Тако, сваки грех је уствари грех гордошћу, јер је Сатана уствари Сатана гордошћу. Да није гордости, не би било греха ни у анђелском ни у човечанском свету. Све то „није од Оца“. Од Оца је – јединородни Син Божји. А Он је – оваплоћена и оличена смерност при свима својим божанским савршенствима. И у његовом Еванђељу почетна врлина, свеврлина је – смерност (ср. Мт. 5,3). Да, смерност, као једини лек од гордости, и свих осталих грехова.
 
2,17
 
„И свет пролази, и жеља његова; а који твори вољу Божју остаје занавек“. Свет греховних сласти је пролазан, јер грех и јесте сила мрачна која једина усмрћује биће људско, тј. чини га смртним, пролазним. Кроз све грехе човек уствари испуњује вољу творца свих грехова – ђавола, која и одвлачи човака у све смрти, у све пролазности. Грех најпре разори у човеку, преврне и изврне, мисаоне органе: и човек залуди, те почне пролазне ствари, и идеје, и страсти, да проглашује за своја божанства, за свају главну бригу, циљ и смисао живота. Ту је главни узрок свих идолопоклонстава људских: и културних, и научних, и философских, и уметничких, и политичких, и религиозних.
Насупрот томе стоји Богочовек, који показује како човек савлађује све пролазности и све смрти, и постаје бесмртан и вечан. Како? – Творећи вољу Божју: „Који твори вољу Божју остаје занавек“. Воља Божја где је изражена? – У Богочовеку Христу и у његовом светом Еванђељу. Испуњујући Еванђеље човек испуњује себе бесмртношћу, вечним животом, и постаје непролазан. Ко је истински бесмртник? – Само прави хришћанин.
 
I Јованова 2,18-29
 
1. Јн. 2,18-29: 18 Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час. 19 Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас. 20 А ви имате Помазање од Светога и знате све. 21 Не писах вам зато што не знате истину, него што је знате, и да никаква лаж није од истине. 22 Ко је лажљивац ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина. 23 Сваки који одриче Сина, ни Оца нема; а који признаје Сина, има и Оца. 24 Ви, дакле, што чусте од почетка, то у вама нека остане; ако у вама остане то што од почетка чусте, и ви ћете остати у Сину и у Оцу. 25 А ово је обећање које нам Он обећа, живот вјечни. 26 Ово вам написах о онима који вас варају. 27 А ви, Помазање које примисте од Њега, у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто Помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи, останите у њему. 28 И сада, дјечице, останите у њему да када се јави имамо свјетлост, и да се не постидимо пред њим о Доласку његовом. 29 Ако знате да је Он праведан, знајте да је сваки који твори правду од њега рођен.
Свети богослов мисли у антитезама, јер су његова сагледавања најдубља, и откривења највећа; Он јасно види те антитезе; његово је Еванђеље пуно њих: Бог и ђаво, Христос и Антихрист, Истина и лаж, љубав и мржња, светлост и тама, правда и неправда, добро и зло, живот и смрт, врлина и грех. Све то он види до у корен; види и у свима размерама; види сваку тезу и антитезу у њиховој савршености и довршености, у његовој апсолутности и свеконкретности. У њега све је то: визија, откривење, опит, доживљај. Највећи тајновидац – „ученик кога љубљаше Исус“, зато и први Богослов, прави Богослов. А са њим, и за њим још двојица: Свети Григорије Богослов и Свети Симеон Нови Богослов.
 
2,18
 
Против Христовог добра у свету је устало све сатнско зло, против његове Истине – сва сатанска лаж, против његове Љубави – сва сатанска мржња, против његовог Бога – сав ђаво. Речју: насупрот Христу јавља се Антихрист. Анти-Христ = ἀντί-χριστος: место Христа, уместо Христа, против Христа. Да, Антихристова главна жеља, и суштина његовог бића: да замени Христа, да заузме његово место. Ради остварења тога он се служи свима средствима. Најпре – лукавим, маскираним, тобож еванђелским средствима: има изглед побожности, а силе се њезине одрекао; има изглед смирености, а њоме покрива и сакрива гордост; има изглед добротвора, а у срцу је злотвор; има изглед човекољупца, а у ствари је човекоубица. Све је он то само да би саблазнио изабране, саблазнио што већи број људи, све људе. Антихрист ће бити као неко оваплоћење ђавола, јер је Христос – оваплоћење Бога; Антихрист ће бити оличење зла, мржње, лажи, гордости, неправде, јер је Христос – оличење добра, љубави, истине, смирености, правде. Такав ће бити онај главни Антихрист, који ће се јавити пред Други долазак Господа Христа, стати на место Божје и прогласити себе за Бога (ср. 2. Сол. 2,4). А пре њега – безброј је његових претеча, безброј антихриста. Јер је антихрист сваки који жели да заузме Христово место; антихрист је сваки који хоће да место Христове Истине стави своју истину, место Христове Правде – своју правду, место Христове Љубави – своју љубав, место Христовог Добра – своје добро, место Христовог Еванђеља – своје еванђеље. Поготову је антихрист сваки противник Христов: сваки који се бори против Христове Личности, против Христове Истине, Љубави, Правде; једном речју: против Христовог Еванђеља = против Христове Цркве, јер је Црква – оваплоћено Еванђеље. Да, оваплоћено Еванђеље, пошто је она – Тело Христово. Свети Тајновидац благовести: „Децо, последње је време, и као што чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе; по том познајемо да је последњи час“.
 
2,19
 
Откуда антихристи? „Од нас изиђоше, али не бише од нас – ἀλλ’ οὐκ ἦσαν ἐξ ἡμῶν – ; кад би били од нас онда би остали с нама; али да се јаве да нису сви од нас“. Хришћанин се постаје, и хришћанин се остаје, једино по слободној вољи. А слободна воља тиме је слободна што увек има и моћи и права да се определи за добро или зло, за истину или лаж, за љубав или мржњу, за правду или неправду, за Бога или ђавола, за Христа или антихриста. Хришћани који отпадну од Христа показују да се нису помоћу светих тајни и светих врлина укоренили и утемељили и учврстили у Христу. А то нису зато што су тако хтели по својој слободној вољи. Прави хришћани су утемељени у Христу, сутелесници су Тела Његовог Богочовечанског – Цркве, заједничари су Божји, „домаћи су Богу“ (Еф. 2,19), живе са светима (Еф. 2,19), и то „са свима светима“ (Еф. 3,18), удови су међу собом, удови једног Тела: Христовог Тела, иако су многи – „једно су тело“ (1. Кор. 12,12): „јер смо један хлеб, једно тело многи“ (1. Кор. 10,17), зато они што отпадају од Христа: „не бише од нас“, јер „кад би били од насостали би с нама“.
 
2,20
 
„И ви имате помазање од Светога – ἀπὸ τοῦ ἁγίου – и знате све“. „Знате све“: и Бога и Сатану, и Христа и Антихриста, и Добро и зло, и живот и смрт, и правду и неправду. За вас су решена сва главна питања; у вас нема колебања, недоумице, сумње. Ви знате све путеве који воде Богу, као и оне који воде ђаволу. Откуда знате? – „Од Светога“. Јер се само Светим зна ове. „Помазање од Светога“, то је – освећење васцелог бића човековог, а на првом месту његових органа познања: ума, разума, душе, срца. Испуни ли себе светошћу Светога, човек и долази до правог, истинског знања о Светоме, тј. о Богу, а помоћу Њега и о свему осталоме што је човековом бићу потребно. Само живећи светим животом; само живећи Светим и у Светоме – човек се оспособљује за истинско знање о свему што је потребно човеку у свима световима његовог постојања. Отуда су само Светитељи – истински зналци и света, и човека, и Бога, и Истине, и Правде, и Живота; исто тако и ђавола, и свега што је од њега. „Ми знамо шта Сатана мисли“ (2. Кор. 2,11), изјављује свети Апостол. А светост чува Светитеље да се они, знајући зло и све саблазни његове, не саблазне.
 
2,21
 
Они до последњих танчина знају и тајну добра и тајну зла, и тајну истине и тајну лажи; они са највећом сигурношћу и јасношћу знају да нема никакве заједнице између Светлости и таме, Бога и ђавола, Истине и лажи, Добра и зла. Зато свети Тајновидац благовести: „Не писах вам као да не знате истине, него што је знате, и да никаква лаж (πᾶν ψεῦδος) – није од истине“.
 
2,22
 
Хришћани су тиме хришћани што знају Истину. А шта је Истина? – Богочовек Христос. А шта је лаж? – Ђаво, „јер је лажа и отац лажи“ (Јн. 8,44). У чему се састоји главана лаж његова? – У одрицању Богочовека Христа: у тврђењу да Исус није Бог, није Месија = Христос, није Спаситељ. Стога је то исти посао и Антихриста. Главни лажљивац у свету је ђаво, а са њим – Антихрист. Разуме се, лажљивац је сваки који ма на који начин пориче да је Исус – Бог, Месија, Спаситељ. То је главна лаж у свету; а ове остале лажи, или су од ње, или су на путу да то постану. Када би се ове лажи слиле у јадну лаж, у свелаж, она би гласила: Исус Назарећанин није Бог, није Месија, није Спаситељ. Свети Тајноводац са божанским правом тврди: „Ко је лажљивац – ὁ ψεύστης – осим онога који одриче – ὁ ἀρνούμενος – да Исус није Христос. Ово је антихрист, који одриче Оца и Сина“. У чему је Антихрист и цело антиеванђеље његово? – У одрицању Тројичног Божанства: Оца и Сина и Светога Духа.
 
2,23
 
Нема Бога сем Тројичног Божанства. Ко не признаје Христа за Бога, тај је и незнабожац и безбожник. Зна Бога, зна све, који Христа за Бога признаје. А ко то признаје, он у Тројично Божанство верује, јер Господ Христос, као Син Божји, сваког следбеника свог приводи Оцу свом небеском. Порекне ли се Син, пориче се у исто време и Отац, јер је Отац тиме Отац што има Сина. А Господ Христос целокупним својим животом на земљи најочигледније доказује да је све у Њему божанско, да је по свима особинама – сав од Бога Оца, и сав на Оца. Свети Богослов благовести: „Који год одриче – ὁ ἀρνούμενος – Сина, ни Оца нема; а који признаје – ὁ ὁμολογῶν – Сина, и Оца има“. Однос према Христу одређује однос човеков према Богу. Јер нема Бога осим Христа ни на небу, ни на земљи, ни под земљом.
 
2,24
 
„Ви дакле што чусте из почетка нека стоји у вама (ἐν ὑμῖν μενέτω); ако у вама остане што чусте из почетка, и ви ћете остати у Сину и у Оцу“. Од самог почетка Еванђеље Христово је Еваиђеље Свете Тројице и о Светој Тројици. Човек постаје хришћанин ако прими то Еванђеље, а остаје хришћанин ако живи њиме, и ако оно стоји у њему. А кроз Еванђеље у човеку стоји, борави, живи сама Света Тројица; Она и даје човеку силе да живи еванђелски. Шта је живот хришћанинов? – Стално лично општење његово са Оцем и Сином и Светим Духом помоћу светих тајни и светих врлина. Утројичење и отројичење је непрекидан благодатни подвиг хришћанинов.
 
2,25
 
А таквим подвигом постиже се главтни циљ човекова постојања у свету: живот вечни. И тиме испуњује главно обећање Господа Христа и Његовог Еванђеља. Јер све што је био, чинио и учио, и био је и чинио је и учио је да би људима осигурао и дао живот вечни. Зато свети Благовесник благовести: „И ово је обећање које нам он обећа, живот вечни“.
 
2,26-27
 
Само живећи Истином човек се оспособљава да се брани, и увек одбрани, од свих саблазни које налећу на њега. Истина сама себе брани, само човек треба да је, живећи њоме и ради ње, претвори у своју природу. Онда ће га она сама бранита, и увек одбранити, од сваке неистине и лажи. Истинита је реч Истине: „Истина ће вас ослобдити“ (Јн. 8,32): ослободити од сваког греха, од сваког зла, сваког ђавола. Сама Истина, борави ли у нама, учи нас истини, свакој истини. Учи нас кроз свете врлине, и борави у нама помоћу светих врлина и светих тајни. Нема сумње, Свети живи у нама помоћу светих тајни и светих врлина, које све наше мисли и осећања и жеље претварају у свете. И кроз њих свете Свети нас учи свему што нам је потребно за побожност и живот вечни и у овом и у оном свету. Свете ствари сазнају се светошћу. Јер са Светим се ошпти светошћу, који нас преко светости непосредно учи свакој истини. Стога свети Тајнозналац благовести: „И ви помазање што примисте од Њега, у вама стоји – ἐν ὑμῖν μένει, и немате потребе да вас ко учи; него како вас то само помазање учи о свему, и истинито је, и није лаж, и као што вас научи останите у њему – μενεῖτε ἐν αὐτῷ.
 
2,28
 
Нема живота, ни истине ван Њега – Христа. Свети Богослов не престаје благовестити главну истину Божјег Еванђеља: борављење човеково у Њему и Његово у човеку и јесте сав хришћанинов живот и у овом и у оном свету. Сва је новозаветна истина у овоме: Богочовек да буде у нама и ми у Њему. А са тим биће и Истина у нама и ми у њој, и Правда у нама и ми у њој, и Љубав у нама и ми у њој, и Вечност у нама и ми у њој, и сва савршенства Божја у нама и ми у њима. То је оно што нас чини децом Божјом, те као деца имамо слободу пред Оцем: „И сад, дечице, останите у Њему – μένετε ἐν αὐτῷ ( = обитавајте у њему) -, да имамо слободу кад се јави, и да се не осрамотимо пред Њим о доласку његовом“.
 
2,29
 
„Ако знате да је праведник, знате (γινώσκετε) да је сваки који твори правду – ὁ ποιῶν τὴν δικαιοσύνην, од Њега рођен“. Правда је у Праведнику, и праведност је од Праведника. Само Праведник има правду и зна правду; а сву правду, Божанску Правду, Свеправду има и зна Божански Праведник, Свеправедник – Господ Христос. Ко у Њему стоји, у правди стоји; и опет: у коме Он стоји – стоји свом Правдом својом; – и то човек показује својом праведношћу, јер се из Праведника лије правда и праведност као из сунца светлоет, из босиљка мирис. Правду има, правду зна само онај који се са Јединим Праведником помоћу светих врлина сроди, и од Њега духовно роди. Стога сваки праведник личи на Њега – Свеправедника: „који правду твори праведник је, као што је Он праведан“ (1. Јн. 3,7).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. ово ἐστι изостављено код аве, иако га има у изворном тексту.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *