НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 
I Јованова 5,1-21
 
1. Јн. 5,1-21: 1 Сваки који вјерује да Исус јесте Христос, од Бога је рођен; и сваки који љуби родитеља, љуби и рођеног од њега. 2 По томе знамо да љубимо дјецу Божију кад Бога љубимо и заповијести његове држимо. 3 Јер ово је љубав Божија – да заповијести његове држимо; а заповијести његове нису тешке. 4 Јер све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша. 5 Ко је тај који побјеђује свијет до онај који вјерује да Исус јесте Син Божији? 6 Он је тај што дође водом и крвљу, Исус Христос; не само водом, него водом и крвљу; и Дух је онај који свједочи, јер Дух је истина. 7 Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова тројица су једно. 8 И троје је што свједочи на земљи: дух, и вода, и крв; и ово троје су уједно. 9 Ако примамо свједочанство човјечије, свједочанство је Божије веће; јер ово је свједочанство Божије које је посвједочио о Сину својему. 10 Који вјерује у Сина Божијега има свједочанство у себи; који не вјерује Богу начинио га је лажом, јер није вјеровао свједочанству којим је Бог посвједочио о Сину својему. 11 И ово је свједочанство да нам је Бог дао живот вјечни; и овај живот је у Сину његовом. 12 Онај који има Сина има живот; ко нема Сина Божијега нема живота. 13 Ово написах вама који вјерујете у име Сина Божијега, да знате да имате живот вјечни и да вјерујете у име Сина Божијега. 14 И ово је смјелост коју имамо према њему да нас послуша ако што молимо по вољи његовој. 15 И кад знамо да нас слуша што год молимо, знамо да имамо тражено што смо искали од њега. 16 Ако неко види брата својега гдје гријеши гријехом не на смрт, нека се моли, и даће му живот; онима који гријеше не на смрт. Има гријех на смрт, за њега не кажем да се моли. 17 Свака неправда је гријех; а има гријех не на смрт. 18 Знамо да сваки рођени од Бога не гријеши, него који је рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се не дотиче. 19 Знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи. 20 А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вјечни. 21 Дјечице, сачувајте себе од идола! Амин.
 
5,1
 
„Који год верује да је Исус – Христос, од Бога је рођен; и који год љуби онога који је родио, љуби и онога који је рођен од њега“. Вера у Исуса као Месију, као Спаситеља света, вера је у Њега као Бога и Господа. А у таквој вери су сви разлози за безграничну љубав према Христу. Тако су вера и љубав уствари двоједна сила, двоједна врлина. Вера у Христа као Бога и Спаситеља, (она) и љуби Христа као Бога и Спаситеља. А љубав према Христу као Богу и Спаситељу, (она) и верује у Христа као Бога и Спаситеља. Да, само је то вера у Христа; и само се то може назвати вером у Христа, хришћанством, Христоверјем. Исто тако, истински љуби Христа ко Га љуби као Бога и Спаситеља, а не као нешто мање од тога. Само таква љубав је право хритољубље. Помоћу таквог христоверја и христољубља човек се заиста овим бићем рађа од Бога, јер свим бићем живи у Богу и ради Бога. У томе је благовест ових светих речи светог Благовесника (1. Јн. 5,1).
 
5,2
 
„По томе знамо да љубимо децу Божју кад Бога љубимо и његове заповести држимо“. – Ово је допуна горњих речи (1. Јн. 4,20-21): објашњава свети Богослов зашто треба љубити људе, браћу. Треба их љубити зато што су „деца Божја“, тј. што су боголика, божанска бића, носиоци божанских светиња и вредности; што су рођени од Бога, и зато личе на Бога. Љубећи Христа Бога, ми Њиме и због Њега љубимо и у људима све што је божанско, бесмртно, христолико, вечно и богочовечно. Не можемо љубити људе истинском љубављу, ако их не љубимо са тих разлога. Свака друга љубав је псевдољубав, назовиљубав, која се лако извија у нељубав, у мржњу према људима. Право човекољубље се извија из богољубља. А богољубље се развија држањем заповести Божјих. Само Бог даје божанске силе и истрајности човеку да може љубити људе и у гресима њиховим, љубити их без имало презирања и гађења. Јер ништа лакше него згадити се на човека због његове порочности, због његове смрдљивости, због његове црвљивости.
 
5,3
 
„Јер је ово љубав Божја да заповести његове држимо; и заповести његове нису тешке“. Љубити Бога значи живети по заповестима Бажјим. Без помоћи Божје, то је тешко и, скоро, немогуће. Али за напор, за труд Бог даје силе човеку да може испуњавати заповести његове. И то даје по мери труда. Што се више труди у испуњавању заповести Божјих, Бог му даје све више благодатне силе, док најзад за њега не постане сасвим лако држати заповести Божје. Код највећих трудбеника, подвижника то бива овако: сам Бог испуњава у њима своје заповести. Дословно се у њих испуњује реч светог Апостола: „Бог је што чини у вама да хоћете и чините што му је угодно“ (Флб. 2,13). Љубав увек ствара у души радосно расположење, те љубећи с радошћу испуњује жеље љубљенога, често и по цену највећих жртава. За човека који воли Господа Христа, заповести његове нису тешке. А воли Га ко истински верује у Њега као Бога и Господа. И човекољубиви Бог и Господ Христос увек обилно даје таквом човеку своје божанске силе, помоћу којих он лако испуњује божанске заповести његове.
 
5,4-5
 
„Јер сваки који је рођен од Бога побеђује свет – νικᾷ τὸν κόσμον; и вера је наша ова победа која победи свет. Ко је који свет побеђује (ὁ νικῶν τὸν κόσμον), осим онога који верује да је ИсусСин Божји?“Свет као роб греха, смрти и ђавола, као „држава ђавола“, као „држава смрти“ (Јевр. 2,14), и јесте нешто противбожје, нешто што стално ратује против Бога. Нема сумње, савез греха, смрти и ђавола је страшна сила, јача од свега људског: јача од сваког човека посебно, и свих људи укупно. У нашем човечанском свету само се Богочовек Христос показао јачи од овог тројног савеза, јер је само Он разорио „државу смрти“, сатро ђавола, уништио грех. Ту свепобедну богочовечанску силу Он и даје свакоме који верује у Њега као у Бога и Господа, те побеђује „државу смрти“, греха и ђавола – свет. Тако је уствари само хришћанин једини прави победник у свету. Јер побеђује највећег непријатеља рода људског, троглавог непријатеља: грех, смрт и ђавола. Без Господа Исуса и његових следбеника овај свет би био, и занавек остао „држава смрти“, у којој влада најљудождерскија диктатура греха, зла и ђавола. Он то уствари и јесте за све који не верују у Христа као јединог истинитог Бога и јединог истинитог Спаситеља рода људског.
 
5,6
 
„Ово је Исус Христос што дође водом и крвљу и Духом, не само водом него водом и крвљу; и Дух је који сведочи, јер Дух је истина – τὸ Πνεῦμά ἐστιν ἡ ἀλήθεια“. Ето чиме Исус посведочује да је, иако човек, Син Божји: водом, крвљу и Духом. Уједно човек и Син Божји. Он је ујединио у себи Најглавније на небу са најглавнијим на земљи: Духа Истине са водом и крвљу. И тако је постао Спаситељ: Небеским је осветио земаљско, Божјим – људско, и на тај начин спасао род људски од греха, смрти и ђавола. Вода је најраспрострањенија стихија у свету; осветивши њу, Спас је осветио најглавнију стихију тела људског; показавши њу непокварљивом, кад се освети Духом Светим у име његово, показао је тиме да то важи и за тело људско. Крв је символ живота и сама сила живота; сматра се да је у крви и сама душа; поставши човек, тј. крв и тело, Спас је осветио ту главну стихију живота, учинио је крвљу Божјом, крвљу Господњом, нарочито у светој тајни Евхаристије, и тако показао да је и тело „за Господа“, за бесмртност, за вечни живот. Кад се узнео са својим светим телом на небо да буде вечито с десне стране Оца славе, Он је то коначно посведочио и остварио. Све је то Он учинио Духом Својим, Духом Светим, Духом Истине. Њиме Он то непрестано посведочава у животу Цркве, јер је Дух Свети – душа Цркве. Он је носилац главног сведочанства о Исусу као Сину Божјем и Спаситељу, јер Он непрестано, кроза све векове, спасава у Цркви све који верују у Господа Христа. Он, Дух Истине, открива нам, казује нам, посведочава вам сву истину о Исусу, Богочовеку и Спаситељу. Да је Дух Свети – Дух Истине, и сама Истина, и сам Бог и Господ Животворни, показује својом осветитељском силом: освећује мртву стихију воде и чини је некварљивом; и вино претвара у крв Господа Христа у светој тајни Евхаристије. Акамоли да неће, или не може, осветити човека, живу душу, боголико створење. – О Исусу Истини сведочи сама Истина: Дух Свети. Јер су и Друго и Треће Лице Првсвете Тројице подједнако Истина, једна и иста вечна Истина, оличена у два вечна Лица Божанска. Та Истина и чини истинитима сва сведочанства сводока Исусових на земљи, јер се она сва и састоје „у доказивању Духа и силе“ (= у показивању, у обелодањивању Духа и силе)“ (1. Кор. 2,4). Стога духоносни Апостоли изјављују: „Ми смо његови (тј. Исусови) сведоци и Дух Свети кога Бог даде онима који се Њему покоравају“ (Д. А. 5,32). „Сам Дух сведочи – συμμαρτυρεῖ – духу нашем“ (Рим. 8,16).
 
5,7
 
„Јер је троје што сведочи на небу: Отац, Логос и Свети Дух: и ово је троје једно – οἱ τρεῖς ἕν εἰσι“. – Ето целе истине о Тројичином Божанству, разумски недокучљиве, али емпирички дате. Божанска стварност је безгранично и дубља и шира и вишља од свих људских способности мишљења, сазнања и осећања. То је и природно, кад је и сама вештаствена стварност овог земаљског, материјалног света несхватљиво шира и дубља и пространија од људског сазнања. Сам живот, као стварност коју ми жива људска бића доживљујемо, много је и шири и дубљи и вишљи од људске логике и разума, иако је то наша најнепосреднија и најстварнија стварност. Од огромног, свестраног океана живота тек нешто-нешто залази у људске сићушне капиларе сазнања. А сам океан се прелива и разлива кроз ко зна какве бескрајности и бесконачности. Ово у највећој мери важи за живот и божанске стварности Пресветог Тројичног Божанства. О Њему знамо колико нам је конкретно, емпиријски дано. А дано нам је врло много оваплоћењем Бога Логоса и борављењем Духа Светог у Богочовечанском телу Цркве. Дано нам је од Тросунчаног Божанства све што треба о Њему да знамо, и од Њега да имамо, како бисмо своје људско биће спасли греха, смрти и ђавола, и кроз свете тајне и свете врлине одвели га божанском савршенству: охристовљењу, одуховљењу, обожењу; једном речју: отројичењу. Да је Бог Тролично Биће, то је стварност коју људи непрестано доживљавају у Цркви, јер непрестано живе од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је истина свестрано у Богочовеку откривена, а у Цркви потпуно остварена. О томе сведочи сав благодатни, али увек стварни, живот Цркве. И то сведочи материјалним, опипљивим, очигледним чињеницама, које су земаљски стварне и логички неоспориве. О њима благовести свети Благовесник:
 
5,8
 
„И троје је што сведочи на земљи: дух, и вода, и крв; и троје је у једно – οἱ τρεῖς εἰς τὸ ἕν εἰσιν“. То је троје постало савршено једно најпре у Богочовеку: Бог, вечни Дух, постао је човек, сјединио се са телом и крвљу; и показао да је прави човек, савршен човек само у потпуном сједињењу са Богом. То је Господ Христос не само за себе био, него ради васцелог рода људског: претворивши себе у Цркву, Он је дао свима људима све потребне силе помоћу којих могу, ако хоће, да себе постепено преображавају у савршена људска бића живећи Богочовеком и у Богочовеку, нарочито у светој тајни Причешћа. Јер свето Причешће и није друго до света Тајна у којој се Бог конкретно и стварно оваплоћује у човека. На тај начин човек добија најстварније и најубедљивије сведочанство: да је човек – прави човек кроз сједињење са Богом, кроз живот у Богу, кроз стално оваплоћавање у себи светих, божанских, благодатних сила Божјих.
 
5,9-10
 
Такво је Божје сведочанство о Богочовеку, а кроза Њ о Пресветој Тројици. Сваки га човек, ако хоће, може проверити својим личним искуством, личним опитом, личним доживљајем. Све чиме је свемоћни и свезнајући Бог могао посведочити да је Исус заиста Бог и Спаситељ, посведочио је. Све друге стварности и истине у човечанском свету мање су посведочене од те Богочовекове стварности и истине. А када човек не прима ни тако савршено и убедљиво сведочанство Божје о Исусу, онда значи сматра Бога лажовом. То је највећи пад којим може пасти душа људска. У суштини сличан Јудином паду. Јер он, поред свих тако убедљивих и свеубедљивих сведочанстава, није хтео да поверује у Исуса као Бога и Спаситеља. Очигледна је истина: сви божански и човечански разлози за веровање у Христа као Бога и Спаситеља дати су роду људском у личности и раду Богочовека, у његовом Еванђељу, у његовој Цркви, у његовим Светитељима. Заиста, нема људима извињења за неверовање у Христа (ср. Јн. 15,22.24). А који поверује у Христа, он свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом доживљује као највећу стварност сва Божја и људска сведочанства о Исусу као Богу и једином Спаситељу људи. Та стварност постаје у души његовој свестварност: он њоме живи, њоме мисли, њоме осећа. Његове све мисли сливају се у једну свемисао, његова сва осећања – у једно свеосећање; у ову свемисао, у ово свеосећање: Христос је Господ мој и Бог мој, Спаситељ мој, рај мој, живот мој, истина моја, љубав моја, радост моја, вечност моја, моје све и сва у свима световима. Да, потребан је само искрен лични сусрет са Господом Христом, па да човек поверује у Њега, и доживи све то. Као што су то доживели при личном додиру са Господом Христом Самарјани, и изјавили Самарјанки која их је упутила Исусу: „Сад ми верујемо, не због твојих речи, јер сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спаситељ света, Христос“ (Јн. 4,42). Човек који живи вером у Господа Христа, стиче у себи свеубедљиво и свемоћно сведочанство о Исусу као Богу и Спаситељу, да му га никаква сила одузети не може. Свети Богослов благовести: „Који верује у Сина Божјег има сведочанство у себи; који не верује Богу, начинио га је лажом – ψεύστην -, јер не верова сведочанству које сведочи Бог за Сина свог“.
 
5,11-12
 
„И ово је сведочанство, да нам је Бог дао живот вечни; и овај живот вечни у Сину је његовом. Ко има Сина Божјег, има живот; ко нема Сина Божјег, нема живота“. – Сва благовест о животу је у овим речима; и у њој – сва сведочанства сажета у једно сведочанство. Доказ да је Исус – Бог и Спаситељ јесте у томе што је роду људском дао живот вечни. Уништио смрт и дао живот вечни. Јер живот вечни који Он даје и јесте доказ и сведочанство да је смрт заиста побеђена, уништена, разорена. У Богочовеку нема смрти, нема греха, јер је у Њему живот вечни. Док не поверује у Господа Христа, човек је стално у смрти, мртвује, мртав је за све што сачињава прави живот. Тек са вером у Њега човек оживи, просто васкрсне из мртвих, и осети божанску радост живота, божанску осмишљеност и циљност живота. Дотле, човек нити зна шта је живот уствари, нити схвата његову божанску вредност. „И овај живот вечни у Сину је његовом“, да би га човек осетио, треба да буде „у Сину Божјем“, унутра у његовом Богочовечанском бићу, у Цркви, као сутелесник, као ћелијица жива и њиме храњена. Ван Њега, ван Цркве – све сама смрт, све сами мртваци: царство смрти, греха и ђавола. Док човек не стекне живо осећање Богочовека Христа, он и нема живота и не зна шта је уствари живот. Само живо осећање Бога сведочи човеку да је заиста жив. То се осећање стиче вером у Господа Христа, а усавршава се љубављу и осталим светим врлинама, усавршава и преображава у вечно осећање вечнога живота. Такав човек у сваком тренутку свога земаљског живота осећа да је вечан, да је пун вечнога живота, стога и побеђује све што је смртно и што вуче у смрт. Хоћеш да знаш, јеси ли жив или мртав, пре смрти мртав, можеш лако проверити: ако верујеш у Христа Бога, жив си; не верујеш ли – мртав си. Немаш ли Христа Бога у души, мртав си најкобнијим мртвилом, па ма сматрао ти себе бесмртним; на тебе се онда с правом може применити она прекорна реч апокалиптичка: „имаш име да си жив, а мртав си“ (Откр. 3,1).
 
5,13
 
„Ово – ταῦτα – писах вама који верујете у име Сина Божјега, да знате да имате живот вечни, и да верујете у име Сина Божјег“. – Најважније је знати, да веровати у Христа значи: имати живот вечни. То је прво и најглавније сазнање сваког хришћанина. Верујем, и зато имам живот вечни. Имам живот вечни, јер верујем. Из тог сазнања рађа се неустрашивост и исповедништво вере, готовост на сваку жртву за Христа, трпљење и радосно страдање за Христа. То сазнање постаје руководно, и то врховно руководно морално начело хришћанину. Он све и сва нормира и регулише њиме. Он осећа и зна да је врховна брига његова: стицати живот вечни сваким осећањем, сваком мишљу, сваким поступком, сваким делом. А то сачињава непрекидни подвиг, непрекидно доживљавање еванђелских врлина, непрекидно прерађивање себе у све новијег и новијег, у све бољег и бољег човека, гледајући увек на Оснивача и Завршитеља наше вере, Господа Исуса, и његове свете трудбенике и следбенике (ср. Јевр. 12,1-4). Тада се увек има у виду онај еванђелски ратни поклич, и правило: „Бори се у доброј борби вере, мучи се за вечни живот на који си и позван“ (1. Тим. 6,12). Хришћанин си, твој је позив – стећи живот вечни, борити се даноноћно за живот вечни; ради тога треба с радошћу поднети сваку муку, сваку тегобу, сваки подвиг. „Јер наша лака садашња брига доноси нам вечну и од свега претежнију славу“ (2. Кор. 4,17), нама који гледамо на вечно и тражимо оно што је вечно, јер је наш главни циљ: живот вечни (ср. 2. Кор. 4,18).
 
5,14
 
„И ово је слобода коју имамо к њему да ако што молимо по вољи његовој (κατὰ τὸ θέλημα αὐτοῦ), послуша нас“. – Истинска је слобода људска у слободи Божјој, тј. када је сва у тој слободи Божјој; онда је и бескрајна, и спасоносна, и свекорисна. Њени су оквири: „али не како ја хоћу него како Ти; нека буде воља твоја“ (Мт. 26,39.42). Шта је воља Божја према нама људима? – Да вером у Сина Божјег стекнемо живот вечни. Та је воља Божја потпуно и савршено изражена у Богочовеку Христу, Његовом Еванђељу, Његовом делу спасења (Еф. 1,9-10). Стога је наша слобода у томе да молимо оно што је Христово, еванђелско, и – добијемо од Бога. Јер би била не слобода већ безочност и слепо робовање греху молити од Бога оно што је нееванђелско, и очекивати да нам Он то испуни. На крају крајева, то би значило, хтети и Бога учинити саучесником у нашем греху, и приволети Га на наше грехољубље. Разлог што многе молитве наше Господ свеблаги и свезнајући не испуњује јесте у томе што нису „по вољи Његовој“. Услов да буду испуњене молбе наше јесте: да буду „по вољи Његовој“. Могло би се као правило поставити: Ишти оно што је по вољи Божјој, и добићеш. А по вољи Божјој је оно што је од Еванђеља и у сагласности с Еванђељем. Тиме је слободи људској осигурано кретање и живљење у бескрајном Добру Божјем, у бескрајној Истини Божјој, у бескрајној Правди Божјој, речју: у свима бескрајностима Божјим. А то је и најсавршенија и најслађа сдобода. Све је остало, посредно и непосредно, робовање греху, смрти, ђаволу, злу.
 
5,15
 
„И кад знамо да нас слуша што год молимо – ὃ ἂν αἰτώμεθα -, знамо да ће нам дати што иштемо у њега – τὰ αἰτήματα (= прошења, искања)“ – „Знамо да нас слуша“, из искуства знамо. Наше богоугодне молитве су наша најсвеснија и најчвршћа убеђења; ту нема колебања, двоумљења, сумње. „Јер који сумња, нека не мисли да ће примити што од Бога“ (Јак. 1,6.7). Ми испуњујемо вољу Божју, зато Он испуњује вољу нашу. Правило је еванђелско: испуњуј вољу Божју, да би Он испуњавао вољу твоју. Што год Бог жели теби и другима, то исто и ти жели и себи и другима, и буди уверен да ће Бог испунити сваку твоју молитвену жељу. А шта Бог жели и теби и другима казао нам је у свом Еванђељу. Живиш ли по Еванђељу, Господ ће ти испунити сваку жељу.
 
5,16
 
Еванђелски је: желети свакоме спасење, и радити на томе. То је жеља Христова према свакоме, то треба да буде и жеља наша. А то значи: не желети никоме грех и оно што је греховно, него увек желети добро и оно што води Сведобру; не желети никоме смрт и оно што је смртоносно, него увек желети бесмртност и оно што води бесмртности; не желети никоме ђавола и оно што је ђаволско, него свакоме желети Христа и оно што је Христово. Људи који воле грех, желе себи смрт. Ако је неко бесповратно заљубљан у грехе своје, он је већ убио себе, већ извршио самоубиство. Жели ли неко грех другоме, он му жели смрт. Јер „грех рађа смрт“ (Јак. 1,15). Постоје две врсте греха: „грех не к смрти“ и „грех к смрти“. „Грех не к смрти“ је онај грех за који се човек каје. Сваки грех наноси души по једну малу смрт; а покајањем човек изгони грех из себе, изгони смрт, васкрсава душу своју из мртвих. Покајање је не само друго крштење, него и прво васкрсење. Јер је васкрсење душе из мртвих. Покајање разорава гроб душе, убија духовну смрт уводећи човека у живот вечни. Ма какве грехе имао човек, покаје ли се – устао је из мртвих: „мртав беше, и оживе; изгубљен беше, и нађе се“ (Лк. 16,24.32). Тако, сваки покајан грех је „грех не к смрти“, па макар „седам пута на дан“ био учињен, и „седам пута на дан“ учинилац његов дошао и рекао: „кајем се“ (Лк. 17,3-4). А „грех к смрти“ је сваки непокајан грех, тј. сваки грех при коме и у коме остаје човек свесно, добровољно и упорно. Такав грех изазива смрт душе. А смрт душе није друго до одвајање душе од Бога, лишавање душе Бога и његових благодатних дарова и сила. Свети Богослов благовести: „Ако ко види брата свога где греши грех не к смрти (ἁμαρτίαν μὴ πρὸς θάνατον), нека моли, и даће му живот, онима који греше не к смрти. Има грех к смрти – ἁμαρτίαν πρὸς θάνατον -: за тај не говорим да моли“.„Нека моли, и даће му живот“: учинио је грех, и тиме умро, умртвио себе, убио себе; узмоли ли се, даће му покајање, и покајањем – васкрсење из мртвих, живот. Тако, молитва, покајање је победитељ смрти, васкрситељ мртвих. А то постаје сваки који се искрено моли, искрено каје. „За грех к смрти“ нека „не моли“. Зашто? Зато што је човек свим бићем, свом душом, свом свешћу, свом вољом ушао у грех, и остаје свесно и добровољно у њему; неће да га се одрекне, да га омрзне. То је већ она „друга смрт“, из које се не васкрсава. Таквоме човеку Бог не жели, нити хоће да насилу наметне покајање. Не жели, нити хоће, нити може јер је Бог – љубав, и љубављу богује, и живи, и постоји. Бог је из љубави створио човека са боголиком слободом. Када би насилу наметнуо човеку своју вољу, своје Еванђеље, своје спасење, своје царство, Себе, Он би уништио човекову слободну вољу. И човек би престао бити човек, и постао аутомат, машина, робот. А Бог зато што је љубав, не би могао то учинити, јер то није у природи љубави. Учини ли то, Он би престао бити Љубав. А престајући бити љубав, Бог би престао бити Бог. То је разлог што свети Тајнозналац саветује да се не треба молити „за грех к смрти“. И на тај начин нам даје упутство Божје о томе шта треба да молимо од Бога а шта не.
 
5,17
 
„Свака је неправда грех – πᾶσα ἀδικία ἁμαρτία ἐστί -; и има грех не к смрти“. – Шта је неправда можемо знати само ако знамо шта је правда. Род људски никад не би јасно, одређено и тачно знао шта је правда, да се сама „правда Божја“ није јавила у лицу Богочовека Христа. Тек смо у Њему сагледали праву, целцату правду, и од Њега сазнали шта је правда. Шта је, дакле, правда? – Богочовек Христос и Његово Еванђеље. А неправда? – Све што није Он, и што није од Њега; све што није његово Еванђеље, и од његовог Еванђеља. Зато је вера у Христа – „служба правде“ (2. Кор. 3,9) и служба правди. Ко не служи Њему, служи неправди. Као што је свака неправда грех, тако је и сваки грех неправда. Неправедник је обавезно грешник; и обратно: грешник је обавезно неправедник. Само живот по Еванђељу Христовом преображава неправедника у праведника; једино са Христом и у Христу човек постаје и сам „правда Божја“ (2. Кор. 5,21). Само који је вером „рођен од Њега“ – „твори правду“ (1. Јн. 2,29), а „који твори правду праведник је, као што је Он праведан“ (1. Јн. 3,7).
 
5,18
 
„Знамо, благовести свети Богослов, да ни један који је рођен од Бога не греши – οὐχ ἁμαρτάνει, него који је рођен од Бога чува се, и нечастиви се не дохвата до њега – ὁ πονηρὸς οὐχ ἅπτεται αὐτοῦ“. Свете божанске силе изливају се у хришћане, који су, светим тајнама и светим врлинама, рођени од Бога, те се чувају греха и не греше. „И нечастиви се не дохвата до њих“, јер се он дохвата човека само грехом, и захвата човека грехом, и улази у човека грехом, и поробљава човека грехом. Јер је грех сила која се лучи из нечастивог, из злог; зато је и зла, и ђаволска, и нечастива. Кроз сваки грех ђаво прокријумчари помало од себе, од духа свог, и унесе у човека. Зато је хришћанин увек на опрези од греха: „Чува се“. Чувајући се греха, он се чува извиднице, за којом наступа сам војсковођа зла са свим својим црним армијама. Како „се чува“? – Чува се еванђелским врлинама, живећи у њима даноноћно. Јер само тако може сачувати себе од погибије у страшном и непрекидном ратовању свом „са поглаварима, и властима, и управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба“ (Еф. 6,12). Сви ови војници и војсковође зла беже од светлих божанских врлина; и „нечастиви се не дохвата“ Христова војина. „Не греши“ онај „који је рођен од Бога“ и који „се чува“. Једно је од Бога, а друго од њега. Рођење од Бога је дар Божји, али у њему он остаје само чувајући се од греха живљењем у светињама светих тајни и светих врлина.
 
5,19
 
„Знамо да смо од Бога, и сав свет лежи у злу – ὁ κόσμος ὅλος ἐν τῷ πονηρῷ κεῖται„.„Знамо да смо од Бога“, то је перманентно сазнање хришћана. Све што нас чини хршћанима, а то значи правим људима, од Бога је. По свему ми смо пореклом од Бога. Хришћани знају откуда долазе, где се налазе, и куда одлазе. Они једини знају прави пут људскога бића од почетка до краја. Знајући да су од Бога, они и живе Богом и ради Бога, и тако живе Вечним и ради Вечнога, живе вечним животом. Пошго је у њима све од Бога, они јасно распознају и виде граничне линије између онога што је Божје и што није Божје: између добра и зла, правде и неправде, истине и лажи, живота и смрти, Бога и ђавола. Зато што им је и вид и сазнање од Бога, они и виде и знају да „сав свет лежи у злу“. „Лежи“, јер су га греси обарили, а он не жели нити хоће да устане. И у таквом свету хришћани живе, али живе светим силама онога света, чувајући се од зла и греха. „Сав свет у злу лежи“: сав је потопљен у зло, прожет злом, поплављен злом. А тај свет сачињавају људи, добровољно потчињени гресима и пороцима. Подвиг, анђелски подвиг хришћана састоји се у томе што они живе у свету који „сав у злу лежи“, то значи: у паклу, надвлађују зло света и не даје да их претвори у ђаволе. Још нешто: под светом се овде разуме и творевина Божја: земља, људи и све што је на земљи. Сав тај богоздани свет преплављен је злом, оборен злом, у коме лежи као тежак болесник. То је највећа мука за творевину Божју; то је оно због чега она непрестано „уздише и тужи“ (Рим. 8,21), чекајући „да се јаве синови Божји“, који ће је ослободити од робовања греху, злу, пропадљивости, смрти, ђаволу (Рим. 8,19-20). А „синови Божји“ су хришћани; они су Богом ослободили себе зла и греха, и свим се силама труде да и свет ослободе зла и греха у којима он лежи и којима робује.
 
5,20-21
 
„И знамо да Син Божји дође, и дао нам је разум – διάνοιαν – да познамо Бога истинога; и ми смо у истинитом Сину његовом Исусу Христу. Ово је истинити Бог и живот вечни – ὁ ἀληθινὸς Θεὸς καὶ ζωὴ αἰώνιος“. У овом стиху сажето целокупно Еванђеље светог Богослова, и целокупно његово богословље. Син Божји је дошао, и дао нам је разум, те смо у Њему познали истинитог Бога; и дао нам је и силе, којом смо постали Његови, којом смо се настанили у Њему, те смо свим бићем унутра у Њему: у истинитом Богу, и кроза Њ у вечном животу. Јер је Он и истинити Бог и живот вечни. „Ми смо у Исусу Христу“, то је прави одговор правих хришћана на питање: где сте, где се налазите? Иако живимо у свету који „сав у злу лежи“„ми смо у Исусу Христу“: у истинитом Богу и вечном животу. Да нам истинити Бог није дао „разум“, ми не бисмо познали правог Бога, заувек бисмо остали незнабошци. Јер само је Богочовек Христос – истинити Бог. Ко то не види и не исповеда – незнабожац је, јер не зна истинитог Бога. А признаје ли ма кога другог или ма шта друго за бога, опет је незнабожац, јер не познаје једино истинитог Бога и Господа Исуса Христа. А да је Он – истинити Бог показао је и доказао тиме што не само има вечни живот него је Он сам живот вечни, и даје га свима који верују у Њега. По томе се познаје истинити Бог, што је Сам живот вечни и даје га свима својим следбеницима. То је најсигурније мерило за разликовање истинитог Бога од лажних богова. Лажан је сваки бог који не може људима да да и осигура живот вечни. А то не може нико ко није у стању да победи смрт. Богочовек је једини победио смрт васкрсењем. Зато је Он – истинити Бог и живот вечни. Све је друго – небог и лажни бог. Признавање, исповедање, проповедање ма ког другог бога сем Христа није друго до незнабоштво, идолопоклонство. Да, идолопоклонство. Јер је свако идолопоклонство уствари незнабоштво, јер клањање ма ком идолу и јесте незнабоштво. У идолопоклонство спада све: од најгрубљег фетишизма до најтананијег симболизма. Идолопоклонство је клањати се као Богу не само: камењу, дрвећу, животињама, планетама, киповима, него и људима, и херојима, и генијима, и проналасцима, и идејама, и страстима, и култури, и цивилизацији, и науци, и философији, и уметности, или ма чему што собом хоће да замени истинитог Бога и Господа – Исуса Христа. Стога свети Громовник новозаветне истине и завршава своју чудесну благовест речима: „Дечице! чувајте се од идола“ – φυλάξατε ἑαυτοὺς ἀπὸ τῶν εἰδώλων: чувајте се од идолопоклонства, чувајте се од незнабоштва. „Амин“.
 
Оданије Пасхе
31. – V / 13. – VI – 1945.
Дучаловић – Акс.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *