НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА

 
I Јованова 3,1-10
 
1. Јн. 3,1-10: 1 Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија назовемо и будемо; зато нас свијет не познаје, јер њега не позна. 2 Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видјети као што јесте. 3 И сваки који ову наду има у њега, очишћава себе, као Он што је чист. 4 Сваки који чини гријех и безакоње чини; а гријех јесте безакоње. 5 И знате да се Он јави да гријехе наше узме; и гријеха у њему нема. 6 Сваки који у њему пребива не гријеши; сваки који гријеши није га видио нити га је познао. 7 Дјечице, нико да вас не вара: који твори правду праведан је, као што је Он праведан; 8 Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка. Ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавоља. 9 Сваки који је рођен од Бога не чини гријех, јер сјеме Његово остаје у њему, и не може гријешити, јер је од Бога рођен. 10 По овоме се познају дјеца Божија и дјеца ђавоља: Сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата својега.
 
3,1
 
„Видите какву нам је љубав – ποταπὴν ἀγάπην (= какве врсте, начина љубави) – дао Отац, да се деца Божја – τέκνα Θεοῦ – назовемо и будемо; зато свет не познаје нас, јер Њега не позна“. Христова, богочовечанска љубав је изузетна, јединствана врста љубави: по свему божанска, савршена, па ипак оваплоћена, очигледна стварност: „видите“. Та се љубав да видети, размотрити, чути, опипати. Суштина је њена у овоме: Бог Отац нам је кроз Сина свог Јединца дао силе да постанемо и назовемо се деца Божја, ми који смо гресима постали деца ђавола чинећи „дела оца свога“ (Јн. 8,41.8). Другим речима, дао нам богоусиновљење. То наше усиновљење Богу бива Сином Божјим, Гасподом Христом. Он који је Син Божји по природи, постао је Сии Човечји, да би нас учинио Синовима Божјим по благодати. Сила којом Он то остварује јесте божанска љубав, света љубав, благодатна љубав. Она васцело биће људско препорађа, и од Бога рађа. Ако је мисао, ова је тако препорађа, да се она увек од Бога рађа, рађа као богомисао; ако је воља, она је тако препорађа, да се она увек од Бога рађа, рађа као боговоља: јер увек хоће оно што и Бог; ако је осећање, расположење, душа, ум – исто тако. На тај начин постајемо деца Божја. Та љубав је стваралачка, обожујућа сила: остварење „прве и највеће заповести“ свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом. Тиме се испуњује Богом цело срце, цела душа, цео ум, сва снага, и Он их онда прерађује, пречишћава, преображује, препорођује, поново рађа, и сав човек постаје дете Божје. Једиом речју: Бог обожује човека боготворећом силом своје божанске љубави. Човек проходи свим бићем својим сав процес спасења: од самоодречења до обожења, од богорођења до богообожења. То је дубоко и свестрано лични доживљај, или боље: лично доживљавање Бога човеком, уживљавање у Бога, живљење Богом. Зато свет то не види, нити познаје, нити може. Све је то зато што „Њега не позна“. А Он се упознаје само личним доживљавањем његове љубави као своје: као живота свога живота, као душе своје душе, као срца свога срца, као савести сваје савести. Другим речима: Христос се може познати ухристовљењем и охристовљењем: најпре човек путем светих тајни и светих врлина уноси себе у Христа, ухристовљује себе, а затим непрекидно живи Њиме и ради Њега, охристовљује себе. Зато свети Богослов с правом вели: „свет не познаје нас, јер Њега не позна“. А ми смо од Њега: деца Божја.
 
3,2
 
„Љубљени, сад смо деца Божја“, а деца су Божја тиме деца Божја што „расту растом Божјим“ (Кол. 2,19) „у човека савршена“, „у меру раста висине Христа“ (Еф. 4,13), и то расту у Цркви и Црквом, расту у телу Цркве заједно „са свима светима“ (Еф. 4,11-16.18; Кол. 2,19). Спаситељ нам је у телу свом Богочовечанском дао све божанске животворне силе, које су нам потребне ради ухристовљења и охристовљења, ради уцрквљења и оцрквљења: „бићемо као и Он = ὅμοιοι αὐτῷ ἐσόμεθα. То охристовљење, то Христоуподобљење даје човеку потпуну визију Богочовека, у васцелом блеску свих Његових богочовечанских савршенстава: „јер ћемо Га видети као што јесте – καθώς ἐστι“. Најпотпуније и најреалније, и једино могућно христопознање бива кроз ухристовљење, кроз охристовљење, кроз христоликост. Јер само ходећи „као што је Он ходио“ (1. Јн. 2,6), ми постајемо „као и Он“.
 
3,3
 
„И сваки који ову наду има у њега, чисти се, као и Он што је чист (ἁγνός). Ко има за циљ христоликост, ухристављење: чисти себе помоћу божанских сила светих тајни и светих врлина. Његов је стални идеал: постати „као и Он што је“. Да то оствари, он сву наду полаже у Њега – бескрајно човекољубивог и снисходљивог. Очистити себе „као и Он што је чист“; осветити себе „као и Он што је свет“ (ср. 1. Петр. 1,15-16); ољуботворити себе „као и Он што је“Љубав; омилостивити себе „као и Он што је милостив“. Јер је Он и постао као што смо ми, да бисмо ми постали „као што је Он“. Он је „пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2,9), да бисмо ми постали пуноћа Божанства духовно, благодатно. Он се очовечио, да бисмо се ми обожили. Он нас „очишћава од свакога греха“ (1. Јн. 1,7), да бисмо постали чисти „као и Он што је чист“. То је чистота коју Он даје и тражи од нас. Биће људско није за грех и његову прљавштину, већ за Бога и његову чистоту.
 
3,4
 
Грех скрнави човека, његово богоздано и боголико биће. То је основна нечистота, пранечистота, и извор свих нечистота. Чистота је уствари чистота од греха и његове прљавштине. А то је светост. Јер само помоћу светих божанских сила, које добија преко светих тајни и светих врлина, човек држи себе чиста од греха. Та чистота, света чистота је божански закон људског бића. Та чистота се постиже и одржава живљењем у доброти, у љубави, у молитви, у правди, у кротости, у посту, у уздржљивости, и осталим еванђелским врлинама; једном речју: у светости, као синтези и јединству свих светих врлина и благодатних сила. Насупрот чистоти, светости као закону, божанском закону људског бића, стоји грех као прво и основно безакоње. Грех свим својим бићем као да вели пркосно Богу: Нећу твој закон; нећу да знам за њега ни за тебе; хоћу да будем далеко од тебе, и ван свега твога. Чинећи грех, човек нарушава све Божје законе, и заводи безакоње, и кроз безакоње – безвлашће, неред, хаос. „Грех је безакоње“, безакоње према закону Божјем. Закон је од Бога, безакоње од ђавола. Закон Божји је Еванђеље; безакоње је грех. Његов је једини закон: бити без закона Божјег, и против закона Божјег. У суштини, закон, и законито, је само оно што је Божанско, еванђелско; безакоње је све што је супротно томе, што није божанско, еванђелско. А то је грех, и отац греха – ђаво. Он је једини прави безаконик; а безакоње међу људима дошло је од греха и преко греха. Шта је закон и за самог Бога? – Светост, Љубав, Правда, Доброта, Мудрост, и остала савршенства. То је закон и за људе, јер су боголика бића. Један је закон и за Бога и за људе: Еванђеље. Зато наш народ и назива Еванђеље законом; и главну боговаплотитељску силу: свето Причешће – законом: „примио сам закон“, каже наш народ кад се причести. Ко не живи по том закону, већ је безаконик. „Грех је безакоње“, врлина је закон. „Сваки који чини грех и безакоње чини“.
 
3,5
 
„И знате да се Он јави да грехе наше узме; и греха у њему нема (οὐκ ἔστι). Циљ оваплоћења Бога Логоса: „да грехе наше узме“: да нас ослободи безакоња и страшне силе његове. Једино што у нама није од Бога јесу греси; они нам и спречавају да општимо са Богом, да видимо Бога, да познамо Бога. Зато се Бог Логос и јавио „да грехе наше узме“, и тако нам омогући да познамо Бога, да Га видимо, да општимо са Њим. Греси су једина човекоубилачка сила; да није њих, човек би био сав бесмртан. Они усмрћују и осмрћују све што је људско. Како их онда Господ Христос може „узети“, а да се не огрехови, не усмрти и осмрти. Тако, што је без греха: „греха у њему нема“. Зато грех не може разлити по бићу његовом своју човекоубилачку силу: смрт. Грех је жалац смрти; чим убоде човека, он разлије по њему отров смрти. Он то није могао учинити са Богочовеком, јер је својом савршеном светлошћу јачи од сваког греха и силе његове. У Богочовеку нема безакоња, јер нема греха. То је прави човек: сав у закону Божјем – сав у Божанској Љубави, Истини, Правди, Доброти, Мудрости и осталим Божанским Савршенствима.
 
3,6
 
„Који год у њему обитава – ὁ ἐν αὐτῷ μένων -, не греши“, јер му даје своје божанске силе које га чувају од греха. Он је дошао у наш свет, не да остане усамљен у својој праведности и светости, него да их и нама додели, дa, саопшти. Постао је човек, да би све то предао човеку, људима. Постао је тело, и то – Богочовечанско тело: Црква, да би све саоваплотио себи, унео у себе, учланио у тело своје, накалемио на себе као лозе на Чокот, Божански Чокот. Отуда и све његове божанске силе, ти животворни сокови светости, љубави, правде, доброте, мудрости, кротости, смирености струје из Њега кроз све лозе, кроз све „који год у Њему стоје“, обитавају. „У Њему обитава“ ко у Божанској Љубави обитава, у Божанској Доброти = у Еванђељу Његовом. Ко обитава: ὁ μένων = борави, стоји, живи у Њему и Њиме – „не греши“. Јер се у Њему борави помоћу светости, која неће грех, одгони га, убија га. А светост није друго до живот у вери, у љубави, у молитви, у посту, у правди, и осталим врлинама. „Који год греши, не виде га, нити га позна – οὐχ ἑώρακεν, αὐτὸν[1] οὐδὲ ἔγνωκεν αὐτόν.“
Грех је жива тама, жива тамна сила која не да човеку да види Бога и Божје, Христа и Христово, и да Га позна. Грех држи човека у незнабоштву, у безбоштву. Он је сила која обезбожује, онезнабожује. Он не зна Бога, и не признаје Бога: без Бога је: „нема Бога“. Да, нема Бога у греху; он се стога и труди да и свима људима докаже како „нема Бога“, и да им то сазнање и убеђење наметне. „Чисти срцем“ виде Бога, нечисти Га не виде, нити познају. Грех квари, разара, умртвљује душу, ум, срце, сав човеков инструментаријум осећања и сазнања, те човек нити осећа Бога, нити Га види, нити познаје. Значи: познање Бога је чисто морални плод, етички подвиг и процес. Због живљења у греху човек не види и не зна Бога: незнабожац је, безбожник је: „Који год грешине види, не зна“ ни Бога ни Божје. Значи: за здраво сазнање и осећање, и расуђивање неопходно је најпре морално оздравити. А човек морално оздрављује када творењем светих врлина исцељује себе од сверазорне моралне болести: греха. За правилно и нормално мишљење нужна је морална чистота: „као и Он што је чист“; а она се постиже светим еванђелским животом.
 
3,7
 
„Дечице, нико да вас не вара: који правду твори – ὁ ποιῶν τὴν δικαιοσύνην, праведник је, као што је Он праведан“. Мерило правде: Богочовек. Он – савршени Праведник, зато правда у Њему. Правду зна само Праведник, јер је он и има. Људска мисао и савест не може без Христа – Праведника ни знати ни имати правду. Без Њега и изван Њега она може постојати као појам, као теорија, као апстракција. Али тек у Њему ми видимо само лице Правде, оличење, оваплоћење савршене правде. Шта је правда? – Богочовек Христос, јер је Он „правда Божја“, Он – и Његово Еванђеље. Стога, ко Еванђеље твори праведник је „као што је Он праведник“. Само се праведношћу може сазнати и познати правда. Људи постају праведници „као што је Он праведник“, јер им Он даје силе за то. А човек уноси у тај подвиг све силе своје: и срце, и душу, и ум, и снагу. Али главна је сила коју Он даје. Она чини те се човек, творећи Еванђеље Христово, срођује са Христом, и рађа од Христа Праведника: „Сваки који твори правду од Њега је рођен“ (1. Јн. 2,29). Да, духовно срођавање са Христом, и духовно рађање од Христа бива творењем еванђелске правде.
 
3,8
 
У овом свету човек је или у духовном сродству са Богом или са ђаволом, те је по духовном пореклу свом и рођењу или од Бога или од ђавола. Творећи правду, а правда није друго до скуп свих еванђелских врлина, човек се рађа од Бога; творећи пак грех – рађа се од ђавола. „Који твори грех, од ђавола је – ἐκ τοῦ διαβόλου ἐστίν – јер ђаво греши од почетка“. И кад човек греши, он уствари ђаволом греши, јер нема греха да није од ђавола, посредно или непосредно. Кроз сваки свој грех човек се директно везује духом са ђаволом, те тако рађа од њега. Јер нема греха који није од ђавола. Сваки грех човеков је увек и ђаволов. Човек и твори грех због духовне сарадње са ђаволом. Јер је прасуштина, прасила сваког људског греха у ђаволу; а човек је само његов сарадник у томе. Ђаво ради, човек сарађује. Најочигледнији пример: Јуда Искариотски. Тек пошто је ђаво ушао у њега, они су заједнички извели најстрашнији грех у историји ове планете. Греси и јесу дела ђавоља. Свети Богослов благовести: „Зато се јави Син Божји да разори дела ђавоља“. Дела ђавола су: злоба, пакост, мржња, блуд, и остали пороци и греси од првог до последњег. Кроз све њих ђаво директно ради у човеку као у некој својој радионици („дјелателишче диаволе“). Спас разара све те центре ђаволове делатности у човеку; уништава дела његова, а спасава човека.
 
3,9
 
„Који год је рођен до Бога не чини греха, јер његово семе стоји у њему – σπέρμα αὐτοῦ ἐν αὐτῷ μένει -, и не може грешити, јер је рођен од Бога“. Творећи врлине човек се рађа од Бога, твори ли љубав, он се рађа од Бога, јер љубав изгони из њега мржњу, те је он не чини („не чини греха“); тако се рађа од Бога помоћу осталих светих тајни и светих врлина, које све изгоне грехе, сатиру их, те их човек не чини. Првобитно „семе Божје“ налази се у боголикости душе, ума, воље људске. Но нарочито се много семена Божјег посеје у човеку кроз свете тајне и свете врлине еванђелске. Свете тајне и свете врлине и јесу „семе Божје“ у човеку, које кроз дела клија, расте и сазрева. Пример: свето Причешће – семе Божје, у коме сав Богочовек; човеков је подвиг да то семе узрасте кроз цело биће своје, кроз све мисли, кроз сва осећања, кроз целокупну природу своју, да прожме сву душу, све срце, сав ум, сву снагу своју ревносном и неуморном делатношћу еванђелском. Негујући еванђелске врлине у себи, човек „семе“ њихово води од клијања до потпуне зрелости, до рода врлина, и при томе уништава у себи сваки грех и силу греховну – „и не може грешити“. „Не може грешити“, јер је рођен од Бога: сав припада Богу, и свим се бићем рађа непрестано од Бога: свака његова мисао рађа се од Бога и преображава у богомисао, свако осећање – у богоосећање, свако дело – у богодело. „Не може грешити“ зато што неће; а неће зато што сву вољу своју (1. Јн. 5,18), сва хтења њена, непрестано рађа, изводи из Бога, преображавајући их у богохтења, у боговољу. За богорођаног човека сасвим је природно и логично чинити оно што је Божје; као што је опет за ђаворођеног човека природно и логично чинити оно што је ђавоље.
 
3,10
 
„По томе се познају деца Божја и деца ђавоља: који год не твори правде, није од Бога, и који не љуби брата свога“. По правди и љубави распознају се деца Божја у овом свету од деце ђавоље. А деца ђавоља распознају се по неправди и мржњи, по греху и безакоњу. Уствари, постоје у свету две породице: Божја и ђавоља. Сваки човек мора припадати једној од њих. Ако је пвравдољубив, припада Божјој; ако је грехољубив – ђавољој. „Није од Бога“ не само који твори неправду, него и „који год не твори правде“; „није од Бога“ не само који мрзи брата свога, него и „који не љуби брата свога“. То је непогрешиво еванђелско богочовечанско мерило које тачно показује којој од двеју породица припада сваки човек: Божјој или ђавољој. Правда и љубав: правда као скуп свих еванђелских врлина, љубав – као божанска сила која их остварује, – и јесу ознаке деце Божје, синова Божјих у овом свету; за њих и у њима они живе, ради њих и умиру. Неправда и мржња ознаке су деце ђавоље у овом свету; за њих и у њима она живе, ради њих и умиру. Људско биће улази у породицу Божју, у царство Божије, само ако је правда његова „већа него правда књижевника и фарисеја“ (Мт. 5,20), тј. ако је божанска, богочовечанска, а не људска, хуманистичка, хоминистичка.
 
(I Јованова 3,11-24)
 
1. Јн. 3,11-24: 11 Јер ово је порука, коју чусте од почетка, да љубимо једни друге. 12 Не као што Каин бјеше од нечастивога и закла брата својега. А због чега га закла? Јер дјела његова бијаху зла, а брата му праведна. 13 Не чудите се, браћо моја, ако вас свијет мрзи. 14 Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти. 15 Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица; а знате да ниједан човјекоубица нема вјечни живот који остаје у њему. 16 По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи; и ми смо дужни полагати живот за браћу. 17 А који има богатства овога свијета, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божија борави у њему? 18 Дјечице моја, не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином. 19 И по томе знамо да смо од истине, и успокојићемо пред њим срца своја: 20 Јер ако нас осуђује срце, Бог је већи од срца нашег и зна све. 21 Љубљени, ако нас срце наше не осуђује, смјелост имамо пред Богом; 22 И што год иштемо, примамо од њега, јер заповијести његове држимо и чинимо што је угодно њему. 23 А ово је заповијест његова: да вјерујемо у име Сина његова Исуса Христа, и да љубимо једни друге као што нам је дао заповијест. 24 И онај који држи заповијести његове у њему пребива, и Он у њему. И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу којега нам је дао.
 
3,11
 
По светом Богослову, рајска заповест, празаповест, заповест ἀπ’ ἀρχῆς јесте љубав међусобна. Та љубав показује да је човек од Бога, и да су људи од Бога, по пореклу и по поновном, духовном рођењу. Нема ли човекољубља тог, онда се не може ни знати право, онтолошко, истинско порекло човека; онда се лута по тами и тражи његово порекло међу животињама, стихијама, стварима овога света. А човекољубље, а љубав активна одводи човеково осећање и сазнање Богу: и он и себе и брата кога воли види у Богу и Богом, и открива да је и његово порекло и порекло његовог брата у Богу, од Бога. Зато је заповост о љубави – празаповест, свезаповест и за Господа Христа. По самој природи својој љубав је логосна, божанска; а и човек је по природи својој логосан, боголик; зато је и та божанска, логосна, богочовечанска љубав за њега нешто конгенијално, сродно, природно. А Бог Логос је и постао човек, да би показао сву ту сродност између Бога и човека, то јединство при свој разноликости природа и бића. Ако је реч о роду људском, онда је „заповест да љубимо један другога“ „од почетка“ самог рода људског. Ако је реч о новом човечанству, о човечанству Христовом, о богочовечанству, онда је опет та заповест „од почетка“. И то све зато, да бисмо били свесни овога божанског порекла, јер „није од Бога који не љуби брата свога“ (1. Јн. 3,10). Љуби ли брата свога, човек одмах осети да су и он и брат његов „од Бога“. Стога и поступа са братом својим божански, јер љубав и јесте божанско поступање љубећег са љубљеним. Мрзи ли човек брата свога, изгубио је осећање и сазнање и о његовоме божанском пореклу, те и себе, па и душу своју, изводи, свесно или несвесно, од ђавола, јер „који год твори греход ђавола је“ (1. Јн. 3,8).
 
3,12
 
Такав човек не сматра ни себе ни људе за створења Божја, за децу Божју, стога и поступа с њима као са маловредносним или безвредносним бићима, а често их и лако уништава. Пример: Каин. Заклао невиног брата, јер му мржња помрачила духовни вид, те у своме брату није видео ни свога брата по телу ни свога божанског сабрата по духу. Пореклом од ђавола, мржња га је и сродила с ђаволом, и духовно породила од ђавола, те је све мисли и хтења изводио из ђавоље лабораторије зла. Отуда је против свег Божјег у брату свом: најпре против праведности његове. И он убија невиног брата свог: „јер дела његова беху зла, а брата му праведна“. Зло је постало не само главна стваралачка сила његовог сазнања и логике, него и врховни критериј свега, отуда је Каин свесни убица, убица са „разумских“, „логичких“ разлога: свесни братоубица, а тиме и богоубица. Јер хоће да убије оно што је од Бога у његовом брату: праведност његову, „праведна дела“ његова. Нико као свети Богослов није тако јасно и свеобухватно осећао и сагледао да се све у нашим људским световима своди на два праизвора, на два праначела: Бога и ђавола. Сва добра у нашем човечанском свету имају свој праизвор у Богу, а сва зла – у ђаволу. Продужено до краја, свако добро одводи Богу; продужено до краја, свако зло одводи ђаволу. Кроз своја „зла дела“ Каин је претворио зло у своју навику, у своју природу, у своју логику; и то га је ородило и сродило са Злим, са ђаволом. Тако је он добровољно родио себе духовно од ђавола, постао „дете ђавола“. Насупрот томе, кроз добра дела човек претвара добро у своју навику, у своју природу, у своју логику, у свој карактер; и то га орођује и срођује са Добрим, са Богом. На тај начин човек се добровољно рађа духовно од Бога, постаје „дете Божје“, Син Божји.
 
3,13
 
„Не чудите се, браћо моја, ако свет мрзи на вас“, мрзи без разлога као и Каин брата свог. Или боље: мрзи свесно, са свесних разлога, јер су дела његова зла, а ваша праведна. Зло је тиме зло што мрзи на све што је добро, и хоће да га уништи. Јер је крајња жеља зла: да не буде добра. У природи је зла бити увек противник добра. Јер је у природи ђавола бити увек противник Бога. Јер чим би то престао бити, ђаво би престао бити ђаво, и зло – зло. Зато свети Богослов вели: „Не чудите се“, што зло мрзи на добро, и неправедник на праведника, јер је то у самој природи и у самој логици зла. Свет је усвојио зло као метод свога живота (modus vivendi); а логику зла прогласио за метод мишљења (modus cognoscendi), и онда – за мерило свега и свачега. То је разлог што свет мрзи на све што је добро, праведно, божанско, еванђелско, богочовечанско: „на вас“ који сте оваплоћење, оличење тога. Иако сте у овом свету, ви сте од оног света, од Бога, од Христа.
 
3,14
 
„Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу“. – Ето васцеле тајне хришћанске: љубављу се прелази из смрти у живот бесмртни и вечни. Љубав је једини мост преко провалије смрти из овог у онај свет, из овог привременог у вечни живот. По природи својој богочовечанска љубав је вечна; сва је од Вечнога; из Њега и црпе силу којом обесмрћује, овечнује. Љубав силом Бесмртнога савлађује све смрти и уводи у живот вечни. Њоме се уствари васкрсава из духовне смрти, из грехољубља, и оживљује за Бога и живи Богу. Хришћани љубављу постају „мртви греху а живи Богу у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 6,11). „Ми знамо“, ми смо свесни да смо прешли из смрти у живот, тј. да смо бесмртни и вечни. Хришћани имају ново осећање и себе и браће, ново сазнање: осећају и себе и браћу као бесмртна и вечна бића. То испуњује њихово срце божанском радошћу, јер је еванђелска љубав сила која живот претвара у божанску радост. Зар има веће радости од ове: осећати и знати да је биће које волиш – бесмртно и вечно, а и ти сам? На тај начин, једино на тај начин живот престаје бити терет, очајање, проклетство, и постаје благослов, усхићење, блаженство. „Ми знамо“ тајну смрти и живота, јер савладасмо смрт и уђосмо у живот божанском љубављу. Љубав нас најпре сједини са Богом, који је извор свеживота, па онда са браћом која су такође вечна у Богу.
Ван љубави је смрт, мртвило, смртност: „јер ко не љуби брата остаје у смрти – μένει ἐν τῷ θανάτῳ“. Зашто? Зато што једино љубав разбија тамннцу себичности, изводи душу из саможивости, и самозатворености, из себичне усамљености, и доводи у везу са братом, као живим бићем, као носиоцем живота. „Ко не љубиостаје у смрти“, у себичним, уским, пролазним осећањима, мислима, расположењима, увек затворен у себе, у тамницу своје себичности, саможивости, због чега и трули душа у њему, труле мисли, труле осећања, и умиру, умиру, умиру. И он сав заудара на смрт: „smells of mortalitу“. Душа која „остаје у смрти“ заудара на смрт; тако и све њене мисли, осећања, жеље, расположења. Из те свеосмрћености само божанска љубав васкрсава душу и преводи је у живот вечни. Тада сва душа замирише бесмртношћу. Једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога. Живећи еванђелском љубављу, хришћани постају „Христов мирис Богу“, јер Господ Христос, који је сав – Љубав, сав мирише на бесмртност, на љубав којом бесмртност постоји и живи. Стога свети Апостол благовести: „Ми смо Христов мирис Богу“ (2. Кор. 2,15). Љубав – победитељ смрти; љубав – спаситељ од смрти. Љубави, како ти је име, ако не Христос? Јер Он и јесте победитељ смрти, који љубављу побеђује смрт у људима. Љубав обесмрћује људско биће, јер га испуњује божанским животом. Она: обожујућа, боготворећа сила. Хоћеш ли да се осетиш бесмртан у овом свету? – Љуби браћу; љуби људе као браћу. У томе се и састоји истинска радост живота, радост коју нико не може одузети човеку ни у овом ни у оном свету: „радости ваше нико неће узети од вас“ (Јн. 16,22). – „Остаје у смрти“: остаје у ономе што смрти претходи и смрт произвади. А то су греси; и у њима пакао; и у паклу ђаво. Јер он упорно и непрестано тарди: смрт је нешто природно и логично, нешто са чим се треба помирити, са чим се не треба борити, јер је смрт – природни закон, неопходност. – А хришћанин је сав на супротној страни: он љубављу савлађује смрт, и све њене претече, произвођаче и пратиоце: грехе, ђаволе и пакао. Јер љубав је свеврлина; као „прва и највећа“ врлина она живи и постоји кроз остале свете врлине: молитву, пост, кротост, смерност, трпљење, милостивост, и др. Стога који љуби брата, он се и моли за њега, и пости за њега, и милостив је према њему, и кротак, и смеран, и трпељив. Тако љубав помоћу свих тих врлина савлађује у човеку све што је смртно, тј. греховно, демонско, зло.
 
3,15
 
Као што је љубав – свеврлина, тако је мржња – свепорок. Јер мржња чини свако зло брату. Све што је зло уствари је њено. Она живи кроз пакост, злобу, оговарање, злопамћење, клеветање, свађу, лукавство, убиство, и остала зла. Кроз сва та зла она врши једно: убија и духовно и физички. Као што љубав обесмрћује, тако мржња убија, усмрћује. И то најпре убија самог свог носиоца и гајитеља: убија му душу. Тако човек који мрзи већ је убица, и то самоубица, јер је мржњом убио душу своју. А кад се мржња излије и у убиство мрженога, ето двоструког убице. У сваком случају, мржња је ова увек против свега бесмртнога. Она је по природи сејач смрти, убица, човекоубица, јер из њеног носиоца, човека, увек истера све што је бесмртно, божанско, вечно, и тако у човеку створи осећање и сазнање да је сав смртан, и да уствари нема бесмртне душе. А када човек не признаје у себи бесмртну душу, онда је не признаје ни у осталим људима. За њега су људи – смртна бића; нема у њима ни бесмртне душе, ни бесмртног, вечног живота. Стога је мрзилац заиста човекоубица: убија и себе и све људе, убија их јер им пориче бесмртну душу и живот вечни. А то је ваистину прави човекоубица, прави крвник људски. Стога свети Богослов пише: „Сваки који мрзи на брата свога човекоубица је – ἀνθρωποκτόνος ἐστί – ; и знате да ни један човекоубица нема у себи вечнога живота“. Немајући „у себи вечнога живота“, мрзилац га одриче и у другим људима. И тако их све своди на пролазна, смртна бића, и на тај начин их све убија. Али човекоубица је увек и богоубица. Јер за кога не постоји бесмртна душа, не постоји ни Бог. Када би постојала бесмртна душа, она би могла бити творевина само бесмртног Бога. Но пошто нема бесмртне душе, то нема ни Бога. Таква је философија живота сваког човекоубице, па био он идејни, духовни човекоубица или физички. Идејни, духовни човекоубица је сваки који одриче Бога и бесмртност душе. Човекоубица је сваки који не признаје у људима ништа вечно, божанско, бесмртно. А такав је „сваки који мрзи на брата свога“. Но такав човекоубица је увек најпре самоубица: „нема у себи вечнога живота“. А нема га у себи, јер су му мржња и остала зла парализовала осећање божанског, бесмртнога, вечнога, избацила све то из његовог сазнања, те он нити осећа нити признаје ишта божанско, бесмртно, вечно. У своме осећању и у своме сазнању он је убио и Бога и душу. Зато је он и богоубица и човекоубица, а пре свега – самоубица.
 
3,16
 
Шта је љубав? – обесмрћење онога кога љубиш; давање божанскога, бесмртнога, љубљеноме; давање вечнога живота љубљеноме. То пак значи: давање љубљеноме вечне Божанске Истине, Божанске Правде, Божанске Љубави, Божанеке Вечности, и осталих Божанских савршенстава. То је права, божанска вечна љубав. Њу нам је у савршенству, па ипак у свакодневној човечанској стварности, показао Господ Христос. И усто дао нам силе да је и ми доживљујемо као своју. Свети Богослов благовести: „По томе познасмо љубав што Он за нас душу своју положи; и ми смо дужни – καὶ ἡμεῖς ὀφείλομεν – полагати душе за браћу“. Богочовек је душу своју положио за нас: из човекољубља предао себе добровољно на крсну смрт, да би нам, победивши смрћу смрт, васкрсењем даровао живот вечни и бесмртност. То је у нашем свету једина истинска, једина божанска, једина бесмртна љубав. Стога „и ми смо дужни полагати душе за браћу“, тј. све жртвовати, да бисмо у њима изазвали и развили осећање божанског, бесмртног, вечног; да бисмо им кроз своје христолико самопожртвовање дали Бога, бесмртност, живот вечни, убедивши их у све то.
 
3,17
 
Права је љубав она која љубљеноме даје, осигурава бесмртност и живот вечни. А то је само она која у човеку изазива и развија осећање Бога и осећање бесмртности. Таква љубав је увек жртвена, увек самопожртвована: увек полаже душу за браћу. Скала љубави је огромна: полази од најмање, завршава највећом жртвом. Главно је у свакој тој жртви да је живо осећање љубави за брата. А то осећање лако нађе саосећање у љубљеноме, лако изазове саљубав. Таква је права љубав, „љубав Божја“: љубав Христова, љубав еванђелска. Она потстиче човака на сваку жртву за браћу. Свети Богослов вели: „Који дакле има богатства овога света, и види брата свога у невољи, и затвори срце своје од њега, како љубав Божја обитава у њему“? Када „љубав Божја“ обитава у срцу, онда је оно отворено за сву браћу: да им послужи имањем, и молитвом, и постом, и правдом, и добротом, и истином, и милостињом, и трпљењем, и кротошћу, и смерношћу, и сваком личном жртвом која иде до полагања за браћу и највеће вредности човекова бића: душе.
 
3,18-19
 
Јер „љубав Божја“ живи у човеку и дела у њему и око њега кроз остале божанске врлине и свете силе. Она се кроз њих пројављује, реализује, конкретизује; то су дела њена, сведочанства њена, истинитост њена. По тој богочовечанској делотворности и истинитости она се и разликује од осталих назовиљубави, псевдољубави: апстрактних, пролазних, уобразиљних, хуманистичких, хоминистичких. Љубав је онда истинита када чини за браћу сва еванђелска дела: правду, милостињу, молитву и др. То су њене ознаке, њени знаци распознавања, њен живот. Јер она живи и постоји кроз њих и помоћу њих. Стога свети Богослов благовести: „Дечице моја, да се не љубимо речју ни језиком, него делом и истином – ἐν ἔργῳ καὶ ἀληθείᾳ. И по томе дознајемо да смо од истине – ὅτι ἐκ τῆς ἀληθείας ἐσμέν, и пред њим тешимо срца своја“. Божанска Истина је душа Божанске љубави; а у њој има од свих божанских савршенстава, јер су у њој присутне и Божанска правда, и Божанска доброта, и сва остала савршенстсва. То је оно што заиста теши срце људско, срце које воли и жртвује се за браћу. Јер сва та божанска савршенства преко својих божанских сила развијају, обогаћују, обезграничују човеково самоосећање личне бесмртности и вечнога живота, а тиме и осећање бесмртности и вечнога живота браће.
 
3,20-22
 
Зазире ли срце наше пред величином подвига божанске љубави, и рекне ли себи прекорно и осудилачки: не, ја нисам способно за такву божанску љубав, – треба се тешити мишљу и сазнањем: „Бог је већи од срца нашег и зна све“; – као већи даће нашем малом срцу потребне силе и храбрости да истраје у саможртвеном подвигу љубави; као свезнајући Он зна кад и шта треба дати срцу човечјем, да би се у њему множила божанска љубав, расла растом Божјим, и водила човека из подвига у подвиг, из једне свете врлине у другу. Али све то Бог даје на молитву, тј. када се љубав наша омолитви, и молитва јој притиче у помоћ. Јер љубав нарочито расте и усавршава се молитвом. Што већа молитвеност у човека, то и љубав савршенија. Отуда најсавршенију љубав имају најмолитвенији људи – Светитељи. Истинита је реч св. Исака Сирина: „Љубав је од молитве“. Да, она се измоли од Бога као најсавршенији дар. Јер „Бог је љубав“, и дајући љубав своју човеку Бог му уствари даје себе сама. У божанској, еванђелској љубави све зависи од молитвености љубећих. Зато свети Богослов благовести: „Слободу имамо пред Богом; и што год заиштемо – ὃ ἐὰν αἰτῶμεν -, примићемо од њега, јер заповести његове држимо и чинимо што је Њему угодно – τὰ ἀρεστὰ ἐνώπιον αὐτοῦ ποιοῦμεν“. Бог испуњује човекове молитве, када човек испуњује његове заповести: „Послушај Бога у заповестима, вели Свети Златоуст, да би Он послушао тебе у молитвама“. Човек који држи заповести Божје, увек је и мудар и истрајан и искрен у молитвама: зна шта треба, кад треба, и како треба да иште од Бога. И увек иште само оно што је корисно по спасење душе, тј. оно што је еванђелско, божанско, бесмртно, вечно. Свети Богослов нам је казао; сад знамо тајну молитве. Она је: у држању заповести Божјих. Еванђелско је правило: Који држи заповести Божје, Бог му испуњује сваку молитву. Пример: Светитељи држе заповести Божје, зато Бог испуњује њихове молитве, били они на небу или на земљи.
 
3,23
 
„И ово је заповест његова да верујемо у име Сина његова Исуса Христа, и да љубимо један другог као што нам је дао заповест“. – Ето скраћеног Еванђеља спасења: вера у Христа и божанска љубав. То двоје уствари је једна заповест, јер сачињава једно осећање и једно расположење: ко верује у Христа, верује зато што Га љуби. Из вере израста љубав, и из љубави вера. Јер једно кроз друго расте и усавршава се. То су духовни близанци. Љубав расте вером, али и вера љубављу. Који љуби Господа Христа он и верује у Њега, у све његово, јер има повероње у Њега, поверење које му улива љубав. Вера казује човеку тајну Богочовекову: и уколико више човек вером упознаје Господа Христа, утолико Га више и љуби; и уколико Га више љуби, утолико му се више открива тајна Христова. Посведочено је еванђелско искуство: Христос се вером усељује у човека, а човек се љубављу укорењује у Христу (Еф. 3,17). Ова двоједна врлина (љубав и вера) порађа у души остале еванђелске врлине; а кроз све њих Господ обитава у човеку и човек у Господу. Стога Св. Богослов благовести:
 
3,24
 
„И који држи заповести његове у Њему обитава, и Он у њему“. Јер Он је благодатном силом присутан у свакој заповести („Господ је скривен у заповестима својим“, вели Св. Марко Подвижник), и свакоме трудбенику помаже у држању заповести. При томе се увек одржава еванђелско начело богочовечанске сарадње: Богочовек сарађује човеку, а човек остаје самостална личност, иако је свим бићем у Господу Христу, иако „у Њему обитава“. Исто тако и Господ Христос обитава у човеку, не губећи ништа од пуноће своје Личности. Но то живљење човека у Христу, и Христа у човеку, та богочовечанска симбиоза бива Духом Светим и у Духу Светом. Дух Свети и даје човеку благодатне силе за тај живот. Господ Христос је Духом Светим присутан у човеку. Стога Св. Богослов благовести: „И по томе познајемо да обитава у нама – μένει ἐν ἡμῖν -, по Духу кога нам је дао“. – Значи: хришћанин никад није сам, он је обиталиште и радионица Трисветог Божанства. Све томе води. Држање заповести утројичује човека, јер га ухристовљује и удуховљује. Сав је хришћанинов живот један непрекидан недељиви подвиг охристовљења, одуховљења, обожења = отројичења.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. ово αὐτὸν пропуштено, иако га има у изворном тексту (Зор. А. Ст.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *