NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE
SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 
I Jovanova 2,1-17
 
1. Jn. 2,1-17: 1 Dječice moja, ovo vam pišem da ne sagriješite; i ako neko sagriješi, imamo Zastupnika kod Oca, Isusa Hrista Pravednika. 2 A on je žrtva pomirenja za grijehe naše, i ne samo za naše nego i svega svijeta. 3 I po tome znamo da smo ga poznali, ako zapovijesti njegove držimo. 4 Onaj koji govori: Poznao sam ga, a zapovijesti njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema; 5 A koji drži riječ njegovu, zaista je u njemu ljubav Božija dostigla savršenstvo; po tome znamo da u njemu jesmo. 6 Onaj koji govori da u njemu prebiva, dužan je da kao što On poživje i sam tako živi. 7 Braćo, ne pišem vam zapovijest novu, nego zapovijest staru koju imaste od početka. Zapovijest stara jeste riječ koju čuste od početka. 8 Opet vam pišem zapovijest novu, ono što je istinito u njemu i u vama: da tama prolazi i svjetlost istinita već sija. 9 Onaj koji govori da je u svjetlosti, a mrzi brata svojega, u tami je sve do sada. 10 Onaj koji ljubi brata svojega, u svjetlosti prebiva, i sablazni u njemu nema; 11 A koji mrzi brata svojega, u tami je, i u tami hodi, i ne zna kuda ide, jer mu tama zaslijepi oči. 12 Pišem vam, dječice, da su vam oprošteni grijesi radi Imena njegova. 13 Pišem vam, oci, jer ste poznali Onoga koji je od početka. Pišem vam, mladići, jer ste pobijedili nečastivoga. Pisah vam, djeco, jer ste poznali Oca. 14 Pisah vam, oci, jer ste poznali Onoga koji je od početka. Pisah vam, mladići, jer ste jaki i riječ Božija u vama prebiva i pobijedili ste nečastivoga. 15 Ne ljubite svijeta ni što je u svijetu. Ako neko ljubi svijet, ljubavi Očeve nema u njemu; 16 Jer sve što je u svijetu: pohota tjelesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja, nije od Oca, nego je od svijeta. 17 I svijet prolazi i pohota njegova; a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavijek.
 
2,1-2
 
Što jače osećanje i saznanje greha u čoveku, to jača čežnja za Spasiteljem od greha. I On – „veran i pravedan“ – dolazi i „očišćava nas od svakoga greha“, i daje nam božanske sile za življenje u svetom i pravednom životu. Hristov čovek plaši se greha kao žive vatre. Jer je greh zaista oganj koji spaljuje u čoveku ono što je dobro i bogočežnjivo. Glavno je: ne dati u duši svojoj mesta greholjublju. Onda će čovek i moći izbegavati veće grehove. A nailaziće na njega, i on će katkad i padati u one koji se čine nesvesno, novoljno. Padne li i u veći greh, hristoljubiv čovek će pokajnički pribeći čovekoljubivom Spasitelju, koji je uvek gotov da nas očisti od greha, da nam oprosti greh, i da posreduje za nas kod Boga Oca. Glavno je: nositi i gajiti u duši hristoljublje. A čovekoljubivi Gospod zna slabosti ljudske prirode, stoga i oprašta grehove onome koji priznaje, koji iopoveda svoje grehe, tj. koji se kaje za njih. Pokajanje i jeste mržnja na grehe, borba sa gresima do njihovog potpunog uništenja blagodatnom pomoću čovekoljubivog Spasitelja. Bogoslov piše: „Dečice moja, ovo vam pišem, da ne grešite, i ako ko sagreši, imamo zastupnika – Παράκλητον – kod Oca, Isusa Hrista pravednika. I On je umilostivljenje za grehe naše – ἱλασμός ἐστι[1] περὶ τῶν ἁμαρτιῶν ἡμῶν, i ne samo naše nego i svega sveta“. Gospod Hristos je umilostivljenje Oca za grehe naše: jer moleći se Ocu za nas grešne telonosce, On ukazuje na savoje rane radi nas, na svoje telo, ljudsko telo, koje je bilo na zemlji bezgrešno, i zanavek takvo i ostalo. On je umilostivljenje Oca i za grehe celoga sveta: jer je radi nas svih, i mesto nas svih, i u ime nas svih podneo bezbgrojna stradanja od kolevke pa sve do krsne smrti, te svežrtve; i to podneo iz beskrajnog čovekoljublja. Da nije tog Spasiteljevog umilostivljenja za grehe sveta, svet bi dosada po pravdi Božjoj trebalo da bude mnogo puta uništen zbog grehova svojih.
 
2,3
 
„I po tome znamo da ga poznasmo – ἐγνώκαμεν, ako zapovesti njegove držimo“. Merilo našeg hristoznanja je prosto i jednostavno, merilo i provera: držanje zapovesti Hristovih. Drži li čovek zapovesti njegove, znači: poznao je u Njemu Boga i Spasitelja. Čovekovo poznanje Hrista razvija se tvorenjem zapovesti Hristovih. Svaka ispunjena zapovest povećava čovekovo znanje o Hristu. Najbolje Hrista zna, ko najviše zapovesti Njegove ispunjava. A najsavršenije Ga zna, ko zapovesti najsavršenije ispunjava. To su Svetitelji. Hrista ne zna ko ne drži zapovesti Njegove. Put je po svačemu strogo eksperimentalan, pragmatičan, opitan. U to se svaki može uveriti samo ličnim opitom.
 
2,4
 
Bez držanja zapovesti Hristovih, Hristos se ne može istinski poznati. Ko tvrdi da može, neistinu tvrdi, „laža je“. Zato što se držanjem zapovesti Hristovih dolazi do poznanja Hrista, njega podjednako lako može poznati i učenjak i prostak, i školovan i neškolovan, i pismen i nepismen, i bogat i siromah, i car i govedar. Jer je za tvorenje zapovesti Hristovih potrebna: ljubav prema Hristu. Sveti Bogoslov blagovesti: „Koji govori: poznajem ga, a zapovesti njegove ne drži, laža je – ψεύστης ἐστί i u njemu nema istine“. Istina o Hristu raste u čoveku držanjem zapovesti Hristovih. Zato istinu o Hristu znaju samo „tvorci reči“, a ne „slušači“ (Jak. 1,22).
 
2,5
 
Ljubav prema Hristu je ona sila koja podstiče, oduševljava i daje moći čoveku da drži zapovesti njegove (Jn. 14,21). Hristopoznanje je plod hristoljublja. A hristoljublje se izražava u držanju zapovesti Hristovih, Evanđelja njegovog. Jer, Evanđelje od početka do kraja i sačinjava sve zapovesti njegove. Evanđelski praktičar, evanđelski pragmatičar zna Hrista i istinu o Hristu, jer ljubi Hrista. Ko hoće da proveri, i izmeri sebe, svoje znanje o Hristu, neka pogleda na svoja evanđelska dela; a ko hoće da proveri koliko voli Hrista, neka opet pogleda na dela svoja evanđelska. Ona će mu tačno kazati i kolika je ljubav njegova prema Hristu i koliko je znanje njegovo o Hristu. Zato sveti Bogoslov blagovesti: „A koji drži reč njegovu, u njemu je zaista ljubav Božja savršena – τετελείωται; po tome poznajemo da smo u njemu“. – Sva iz ljubavi, evanđelska dela joj se na taj načni dostojno odužuju što se ona kroz njih usavršava i dostiže svoje savršenstvo. A savršena je ljubav – kada? Kada svu dušu čovekovu kroz evanđelski život unese u Hrista, i ona svim bićem živi u Njemu i radi Njega. Savršena ljubav drži sve zapovesti Hristove: „Po tome poznajemo da smo u Njemu“. Nema li toga u nama – nismo u Njemu, već u sebi ili u suprotnom Njemu.
 
2,6
 
„Koji govori da u Njemu obitava – αὐτῷ μένειν – i taj treba tako da hodi – οὕτω περιπατεῖν – kao što je On hodio – περιεπάτησε“. Božanski jasno rečeno. Zaista, svaka reč po grom istine božanske. Sad savršano znamo šta je hrišćanin: hrišćanin je koji hodi kao što je Hristos hodio. Drukčije se ne može ni postati ni ostati hrišćanin. Raščlanjena ta istina, glasila bi: hrišćanin je ko živi kao što je Hristos živeo; ko voli kao što je On voleo; ko istinuje kao što je On istinovao; ko je pravedan, i svet, i krotak, i smiren, i milostiv, i blag, i dugotrpeljiv, i bogoljubiv, i čovekoljubiv, i žalostiv, i dobar kao – On. Jer je On sve to bio, i sve to ostao, da bismo i mi to postali. Jer On nije došao u naš svet samo da nam pokaže svoja božanska savršenstva, pa da ih onda sva povuče u onaj svet, a nas ostavi zadivljene i – razočarane. Nego ih je pokazao, i zauvek na zemlji ostavio, da bi ona postala naša, te da bismo pomoću njih hodili kao što je On hodio, živeli kao što je On živeo.
 
2,7
 
Zapovest, ili bolje, svezapovest za hrišćane jeste „reč“ Hristova – Evanđelje Hristovo. Kako je pošla od Hrista, ta reč neprestano teče, ne prekida se, ne prestaje. Jer je ona u isto vreme i božanska sila, blagodatna i besmrtna i večna. Šta je Evanđelje? Zapovest Hristova, koja sama daje čoveku sile da je ostvaruje. To nije reč knjiška, suva, paragrafska, već reč – živa sila, koja je „od početka“ ista, i trajući neprestano kao ista, postala je živo predanje, koje se kanalima žive vere predaje s jednog na drugog, iz veka u vek, tako – do kraja vekova. Zato je to „stara zapovest“. I još je „stara“ zato što je ostala onakva kavu ju je Hristos dao, niko ništa joj nije dodao ni oduzeo. Ona se preliva kao živa stvaralačka sila, božanska sila, iz jednog pokolenja vere u drugo, i tako dok traje roda ljudskog. Božanskom Istinom svojom, Božanskom Pravdom svojom, Božanskom Mudrošću svojom, Božanskom Silom svojom Evanđelje je staro kao i Bog, a na zemlji – kao i Bogočovek. Zato je ta stara Istina uvek i nova, i ta stara Pravda uvak i nova, te i Bogočovekov zavet čini Novim Zavetom, večito novim, u kome nikada ne stare večne božanske sile, koje spasavaju svet od greha, smrti i đavola. Čuvati „reč“ Hristovu onakvom kakvu ju je dao sam Gospod Hristos, to je prva i najveća dužnost najpre svetih Apostola a zatim i svih hrišćana. Svi su oni imaoci, čuvari i propovednici jednog istog Evanđelja, jedne iste „stare zapovesti“. Po tome se i raspoznaju. Sveti Boogoslov blagavesti: „Ljubljeni, ne pišem vam novu zapovest, nego zapovest staru koju imaste od početka – ἣν εἴχετε ἀπ’ ἀρχῆς. Zapovest stara jeste reč koju čuste od početka“.
 
2,8
 
Ali po sili božanskoj koja stvara novi život u ljudima, nove misli, nova osećanja, novog čoveka, ta „stara zapovest“ je uvek nova. Jer stalno izvire iz Boga i navire u ljude kroz svete vrline. Nema sumnje: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek“ (Jevr. 13,8): tj. isti Bogočovek, Isus iz Nazareta, ali su spasilačke sile njegove uvek iste, uvek sveže, uvek i stare i nove, jer su večne. Večno ne stari; ono je uvek novo i mlado, zato životvorno i stvaralačko. Kada čovek našega veka verom usvoji Bogočoveka, kroz njega odmah zastruje i razliju se božanske životvorne sile, koje čoveka obnavljaju potpuno: daju mu misli nove, osećanja nova, život nov; a to su misli besmrtne, osećanja besmrtna, život besmrtni i večni. I ukoliko čovek pomoću svetih tajni i svetih vrlina više useljuje u sebe božanske sile Hristove, utoliko one više potiskuju greh i tamu greha iz njega, potiskuju ih svojom božanskom svetošću i svetlošću. Tada čovek doživljuje i sebe i svet oko sebe kao nešto istinski novo, božanski novo, jer i sebe i svet oko sebe gleda i vidi u logosnoj svetlosti: i doživljuje ih kao logosnu tvorevinu. Sveti Bogoslov blagovesti: „Opet vam pišem novu zapovest, što je istinito u njemu i u vama; jer tama prolazi, i svetlost istinska već svetli – τὸ φῶς τὸ ἀληθινὸν ἤδη φαίνει.“ „Istinita svetlost“ ulazi u čoveka verom u Bogočoveka, i vascelog čoveka rađa Bogom (Jn. 1,9-13), preporađa Bogom pomoću božanskih sila koje su u svetim vrlinama: ljubavi, pravdi, molitvi, postu, krotosti, smernosti. Kroz ovaku od njih „svetlost istinita“ se razliva po celom biću čovekovom i „svetli“, svetli i samom njemu i ljudima oko njega.
 
2,9-11
 
Šta je tama? – Greh, svaki greh. Veći greh je veća tama, manji – manja. Kada se čovek nalazi u tami? – Kada živi u grehu. A kada se čovek nalazi u svetlosti? – Kada živi Evanđeljem Hristovim, evanđelskim; vrlinama Hristovim. Svaka od njih je sprovodnik „istinite svetlosti“ iz Hrista u dušu čovekovu. Što više vrlina, to više sprovodnika „istinite svetlosti“. Evanđelska ljubav prema ljudima ispunjuje čoveka „istinitom svetlošću“, i pomoću nje on osvetljuje bića ljudska, i otkriva u njima bogoliku braću svoju. On vidi osvetljene sve puteve koji dušu ljudsku vezuju sa Bogom. A pre svega vidi jasno put koji dušu njegovu vezuje sa Bogom, vodi Bogu. On onda jasno zna božanski cilj i smisao svoga bića, i ostvaruje ih pomoću svog evanđelskog življenja. On zna kuda ljudsko biće ide: kroz ovaj svet putem evanđelskih vrlina – u onaj, božanski svet; iz ovog života – u onaj, božanski život, nadsmrtni i večni. Ne veruje li čovek u Gospoda Hrista, u tu jedinu „istinitu svetlost“, on ne zna kuda ide, ne zna pravi cilj i smisao svoga života na zemlji, niti vidi niti zna pravi životni cilj i smisao i ostalih ljudi, jer nema „istinite svetlosti“, koja jedino osvetljava sva ljudska bića do dna, do njegovog božanskog cilja, tako i svet. Na primer: mržnja je tama; mrzi li čovek nekoga, on ga ustvari mrzi, jer ga ne vidi kao božansko stvorenje, ne raspoznaje kao bogoliko biće; nije našao put u njegovu dušu, jer nema „istinite svetlosti“ u sebi koja bi mu osvetlila biće brata koga mrzi, i pokazala sa njegove večne, besmrtne strane. U toj tami, u tom neznanju o čoveku žive svi koji svode čoveka na smrtno biće, ili na telo, ili na životinjskog potomka, ili na životinju. A to ustvari i jeste prava mržnja prema čoveku: odricati mu nebesko, božansko poreklo, bogoliku dušu, i svoditi ga na smrdljivu i crvljivu lešinu. Sveti Bogoslov piše: „Koji govori da je u svetlosti, a mrzi na svoga brata, još je u tami“. Prava, jedina prava i jedina istinska ljubav prema čoveku jeste: smatrati čoveka za bogoliko i večno biće; videti u njemu svoga besmrtnog i večnog brata, brata ne samo u ovom nego i u onom svetu. Samo takva ljubav zna čoveka istinski; samo se takva ljubav ne sablažnjava o čoveka. Sveti Bogoslov blagovesti: „Koji ljubi brata svoga, u svetlosti živi – ἐν τῷ φωτὶ μένει, i sablazni u njemu nema“. Ljubav evanđelska i jeste najbolje i najsigurnije sredstvo za pravilno poznanje čoveka. U čovekoljublju je metod čovekopoznanja. A u čovekomržnji – uzrok čovekoneznanja. Ljubav otvara oči na sve svetove, te čovek pomoću „istinite svetlosti“ vidi logosna jezgra svih stvorenja i tvari, vidi i zna kuda ide. A mržnja zaslepljuje oči, te čovek ne vidi u čoveku ni logosno biće, ni brata; tako ni u svetu, u prirodi, ne vidi Božju tvorevinu, već delo ili slučaja, ili slepe sile, ili neke neophodnosti. A sve su to lažni bogovi, idoli: ideje = idodi, ideje = bogovi, tako su to ustvari idolopoklonici, poklonici mrtvim i lažnim bogovima. Oni zaista u tami hode, i ne znaju kuda idu i sami, i ovaj čudni svet Božji. Evanđelist izjavljuje: „Koji mrzi na svoga brata, u tami je i u tami hodi, i ne zna kuda ide, jer mu tama zaslepi oči – ἡ σκοτία ἐτύφλωσε τοὺς ὀφθαλμοὺς αὐτοῦ.“ Kao što je ljubav živa stvaralačka sila božanska, tako je i mržnja živa stvaralačka sila demonska. Što važi za ljubav, važi za sve evanđelske vrline; ali isto tako, što važi za mržnju, važi za sve grehe. Kao što svaka vrlina luči svetlost, tako svaki greh luči tamu. Stoga vrline otvaraju oči čoveku, a gresi ih zaslepljuju.
 
2,12
 
Nema strašnije sile od greha, jer jedino on proizvodi smrt. A šta je strašnije od smrti? Sigurno, samo tvorac greha i smrti. Nad ovim troglavim čudovištem ko može imati vlasti? Samo onaj koji je stvarno bez greha. A kao takav pokazao se u rodu ljudskom samo jedan: Bogočovek Hristos. Iako stvarni čovek, Njega niko nije mogao okriviti za greh: ni ljudi među kojima je živeo (Jn. 8,46), ni đavoli na čije je oči radio (Jn. 14,30). Znači: prvi i jedini čovek u čijem vascelom biću nema ni klice, ni trunke greha, ni atoma grehovne sile. Zato što je takav, On – „Sin Čovečji ima vlast na zemlji opraštati grehe“ (Mt. 9,6). I zaista, On je, u načelu, oprostio rodu ljudskom grehe svojim celokupnim bogočovečanskim podvigom na zemlji: od rođenja, pa kroz krštenje, propoved, čudotvorstvo, preobraženje, krsnu smrt, stradanje, vaskrsenje i vaznesenje. I to učinio iz neizmernog čovekoljublja, koje vrhuni u krsnoj smrti i vaskrsenju. Da On ima pravo, i može, opraštati ljudima grehe, dokaz je to što je svojom dobrovoljnom smrću i vaskrsenjem pobedio svesilu greha – smrt. A da je stvarno opraštao grehe, dokaz je Zakhej, koji je u tome i kroz to dobio silu da preporodi sebe (Lk. 19,1-10); Marija Magdalina, Savle, Kifa. A po silasku Svetoga Duha, u Crkvi i kroz Crkvu – bezbroj dokaza o tome. Zato sveti Bogoslov blagovesti: „Pišem vam, dečice, da vam se opraštaju gresi imena njegova radi – διὰ τὸ ὄνομα αὐτοῦ“.
 
2,13
 
Kroz oproštaj grehova Gospod daje sile čoveku da se bori sa gresima, i da ih savlada i pobedi. A pobeđujući grehe čovek kroz njih pobeđuje i tvorca njihovog: đavola. U našem čovečanskom svetu greh izgleda neka bezlična sila, tako i zlo. Otuda u mnogih lakomisleno uverenje da je lako pobediti greh i zlo. Ali čim se toga poduhvati, čovek odmah i uvidi kako je greh neka strašna sila, iza koje stoji nešto mnogo jače od njega. A kad se ozbiljno protraga za korenom greha, svakog greha, uvek nas svaki greh odvodi svome korenu: đavolu. Tako, iza svakog zla taji se zli: ὁ πονηρός = nečastivi. Ko se jedanput ozbiljno borio sa svojim grehom, saznao je da ga ne može savladati bez pomoći Bezgrešnoga. Pogotovu ako se borio sa mnogim gresima, jer se kroz njih borio sa tvorcem njihovim, i braniocem, i apologetom: đavolom. Samo Hristom čovek postaje svemoćan u borbi protiv greha i đavola. Tu važi apostolska blagovest: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje“ (Flb. 4,13). Zato sveti Bogoslov blagovesti: „Pišem vam, oci, jer poznaste onoga koji je od početka. Pišem vam, mladići, jer nadvladaste nečastivoga – νενικήκατε τὸν πονηρόν (= zlog). Pišem vam, deco, jer poznaste Oca“.
 
2,14
 
„Pobediste nečastivoga“, „pobediste Zlog“ i sva njegova zla. Čime? Silom evanđelskom; silom doživljenog Evanđelja, reči Božje. Jer svaka doživljena evanđelska vrlina ispunjuje čoveka božanskom svepobednom silom. Žive li u čoveku sve evanđelske vrline, eto – svepobedne božanske sile. Njoj se ne može suprotstaviti nikakva sila greha i zla, pa ni sam tvorac njihov. Čovek je jak Bogom. Jak i nepobediv Bogočovekom. To objašnjava sveti Bogoslov: „Pisah vam, mladići, jer ste jaki, i reč Božja, ὁ λόγος τοῦ Θεοῦ – u vama boravi, i nadvladaste nečastivoga“.
 
2,15
 
„Ne ljubite svet ni što je na svetu – τὰ ἐν τῷ κόσμῳ“. Zašto? Zato što „sav svet leži u zlu“ (1. Jn. 5,19), što se pomešao i izjednačio sa zlom. Greh se tako vešto, pomoću najnevidljivijih kapilara, razmrežio u svetu, da ih je teško, i nemaoguće, razlučiti, razdvojiti. I kroz kapilare svoje pustio otrov svoj kroz prirodu i biće sveta. Greholjubljem svojim svet se toliko izjednačio sa zlom, da su zlo i svet postali sinonimi. Otuda je ljubav prema svetu ustvari ljubav prema grehu i zlu. Zato sveti Bogoslov piše: „Ako ko ljubi svet, nema ljubavi Očine (ἡ ἀγάπη τοῦ πατρὸς) u njemu“. A ljubav Očeva = Očina? To je ljubav prema svemu božanskom, besmrtnom, večnom: prema Božanskom Dobru, prema Božanskoj Istini, Pravdi, Ljubavi, Mudrosti. To je zaseban svet, sav izgrađen od onoga što je božansko, besmrtno, istinito, pravedno, svemudro, večno.
 
2,16
 
Šta razume pod „svetom“, sveti Bogoslov nam objašnjava: „Jer sve što je na svetu (πᾶν τὸ ἐν τῷ κόσμῳ) – telesna želja (ἡ ἐπιθυμία τῆς σαρκὸς), i želja očiju (ἡ ἐπιθυμία τῶν ὀφθαλμῶν), – i gordost života (ἡ ἀλαζονεία τοῦ βίου), – nije od Oca, nego je od sveta“. Svet – ὁ κόσμος koji sveti Evanđelist misli jeste greholjublje: želja, pohota tela; pohota očiju; gordost života: glavni gresi, i glavni organi greha. Svojim greholjubljem telo je postalo žarište greha, obitalište greha, rasadnik greha. A oči? Nenasitne oči su uvukle rod ljudski u greh; i najviše ga one i uvlače. Oči – to su najgladniji i najproždrljiviji šakali greha. Ako ih čovak ne obuzda celomudrijem, i ne obnovi umilenjem, ukroti pokajanjem, razneži sažaljenjem, one tako halapljivo gutaju grehe, da oni ipune i opustoše svu dušu njegovu. Teško čoveku sve dok oči svoje daje grehu „za oružje nepravde“ (Rim. 6,13). Ali je sreća njegova što on može sva svoja čula, pa i oči, dati Bogu „za oružje pravde“ (Rim. 6,1Z). Treći greh, koji sintezira sve grehe sveta, jeste: „gordost života“. To je prvi greh u svima svetovima: greh Satane. I izvor svih grehova. To je bio, to i zanavek ostao. Moglo bi se reći: gordost je svegreh. Svaki greh svojim životnim nervom izlazi iz nje, i drži se njome. „Gordost života“ – satkana je od bezbroj najraznovrsnijih gordosti, velikih i malih, malotrajnih i dugotrajnih. Da spomenemo najglavnije: gordost zbog slave (naučničke, državničke, uopšte položajne), gordost zbog lepote, gordost zbog bogatstva, gordost zbog dobročinstva, gordost zbog smernosti (da! zbog smernosti), gordost zbog milostivosti, gordost zbog uspeha … Koja je to vrlina, koju gordost ne pretvori u porok. Eno, gordost zbog molitve, pretvara molitvenika u fariseja, i isposnika u – samoubicu. Tako, svaki greh je ustvari greh gordošću, jer je Satana ustvari Satana gordošću. Da nije gordosti, ne bi bilo greha ni u anđelskom ni u čovečanskom svetu. Sve to „nije od Oca“. Od Oca je – jedinorodni Sin Božji. A On je – ovaploćena i oličena smernost pri svima svojim božanskim savršenstvima. I u njegovom Evanđelju početna vrlina, svevrlina je – smernost (sr. Mt. 5,3). Da, smernost, kao jedini lek od gordosti, i svih ostalih grehova.
 
2,17
 
„I svet prolazi, i želja njegova; a koji tvori volju Božju ostaje zanavek“. Svet grehovnih slasti je prolazan, jer greh i jeste sila mračna koja jedina usmrćuje biće ljudsko, tj. čini ga smrtnim, prolaznim. Kroz sve grehe čovek ustvari ispunjuje volju tvorca svih grehova – đavola, koja i odvlači čovaka u sve smrti, u sve prolaznosti. Greh najpre razori u čoveku, prevrne i izvrne, misaone organe: i čovek zaludi, te počne prolazne stvari, i ideje, i strasti, da proglašuje za svoja božanstva, za svaju glavnu brigu, cilj i smisao života. Tu je glavni uzrok svih idolopoklonstava ljudskih: i kulturnih, i naučnih, i filosofskih, i umetničkih, i političkih, i religioznih.
Nasuprot tome stoji Bogočovek, koji pokazuje kako čovek savlađuje sve prolaznosti i sve smrti, i postaje besmrtan i večan. Kako? – Tvoreći volju Božju: „Koji tvori volju Božju ostaje zanavek“. Volja Božja gde je izražena? – U Bogočoveku Hristu i u njegovom svetom Evanđelju. Ispunjujući Evanđelje čovek ispunjuje sebe besmrtnošću, večnim životom, i postaje neprolazan. Ko je istinski besmrtnik? – Samo pravi hrišćanin.
 
I Jovanova 2,18-29
 
1. Jn. 2,18-29: 18 Djeco, posljednji je čas, i kao što čuste da Antihrist dolazi, i sada su se pojavili mnogi antihristi; otuda znamo da je posljednji čas. 19 Od nas iziđoše, ali ne bijahu od nas; jer da bijahu od nas, ostali bi s nama; ali da se pokažu da nisu svi od nas. 20 A vi imate Pomazanje od Svetoga i znate sve. 21 Ne pisah vam zato što ne znate istinu, nego što je znate, i da nikakva laž nije od istine. 22 Ko je lažljivac ako ne onaj ko poriče da Isus jeste Hristos. Taj je antihrist, koji odriče Oca i Sina. 23 Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema; a koji priznaje Sina, ima i Oca. 24 Vi, dakle, što čuste od početka, to u vama neka ostane; ako u vama ostane to što od početka čuste, i vi ćete ostati u Sinu i u Ocu. 25 A ovo je obećanje koje nam On obeća, život vječni. 26 Ovo vam napisah o onima koji vas varaju. 27 A vi, Pomazanje koje primiste od Njega, u vama ostaje, i nema potrebe da vas iko uči; nego kako vas to isto Pomazanje uči o svemu, i istinito je i nije laž, i kao što vas nauči, ostanite u njemu. 28 I sada, dječice, ostanite u njemu da kada se javi imamo svjetlost, i da se ne postidimo pred njim o Dolasku njegovom. 29 Ako znate da je On pravedan, znajte da je svaki koji tvori pravdu od njega rođen.
Sveti bogoslov misli u antitezama, jer su njegova sagledavanja najdublja, i otkrivenja najveća; On jasno vidi te antiteze; njegovo je Evanđelje puno njih: Bog i đavo, Hristos i Antihrist, Istina i laž, ljubav i mržnja, svetlost i tama, pravda i nepravda, dobro i zlo, život i smrt, vrlina i greh. Sve to on vidi do u koren; vidi i u svima razmerama; vidi svaku tezu i antitezu u njihovoj savršenosti i dovršenosti, u njegovoj apsolutnosti i svekonkretnosti. U njega sve je to: vizija, otkrivenje, opit, doživljaj. Najveći tajnovidac – „učenik koga ljubljaše Isus“, zato i prvi Bogoslov, pravi Bogoslov. A sa njim, i za njim još dvojica: Sveti Grigorije Bogoslov i Sveti Simeon Novi Bogoslov.
 
2,18
 
Protiv Hristovog dobra u svetu je ustalo sve satnsko zlo, protiv njegove Istine – sva satanska laž, protiv njegove Ljubavi – sva satanska mržnja, protiv njegovog Boga – sav đavo. Rečju: nasuprot Hristu javlja se Antihrist. Anti-Hrist = ἀντί-χριστος: mesto Hrista, umesto Hrista, protiv Hrista. Da, Antihristova glavna želja, i suština njegovog bića: da zameni Hrista, da zauzme njegovo mesto. Radi ostvarenja toga on se služi svima sredstvima. Najpre – lukavim, maskiranim, tobož evanđelskim sredstvima: ima izgled pobožnosti, a sile se njezine odrekao; ima izgled smirenosti, a njome pokriva i sakriva gordost; ima izgled dobrotvora, a u srcu je zlotvor; ima izgled čovekoljupca, a u stvari je čovekoubica. Sve je on to samo da bi sablaznio izabrane, sablaznio što veći broj ljudi, sve ljude. Antihrist će biti kao neko ovaploćenje đavola, jer je Hristos – ovaploćenje Boga; Antihrist će biti oličenje zla, mržnje, laži, gordosti, nepravde, jer je Hristos – oličenje dobra, ljubavi, istine, smirenosti, pravde. Takav će biti onaj glavni Antihrist, koji će se javiti pred Drugi dolazak Gospoda Hrista, stati na mesto Božje i proglasiti sebe za Boga (sr. 2. Sol. 2,4). A pre njega – bezbroj je njegovih preteča, bezbroj antihrista. Jer je antihrist svaki koji želi da zauzme Hristovo mesto; antihrist je svaki koji hoće da mesto Hristove Istine stavi svoju istinu, mesto Hristove Pravde – svoju pravdu, mesto Hristove Ljubavi – svoju ljubav, mesto Hristovog Dobra – svoje dobro, mesto Hristovog Evanđelja – svoje evanđelje. Pogotovu je antihrist svaki protivnik Hristov: svaki koji se bori protiv Hristove Ličnosti, protiv Hristove Istine, Ljubavi, Pravde; jednom rečju: protiv Hristovog Evanđelja = protiv Hristove Crkve, jer je Crkva – ovaploćeno Evanđelje. Da, ovaploćeno Evanđelje, pošto je ona – Telo Hristovo. Sveti Tajnovidac blagovesti: „Deco, poslednje je vreme, i kao što čuste da će doći Antihrist, i sad mnogi antihristi postaše; po tom poznajemo da je poslednji čas“.
 
2,19
 
Otkuda antihristi? „Od nas iziđoše, ali ne biše od nas – ἀλλ’ οὐκ ἦσαν ἐξ ἡμῶν – ; kad bi bili od nas onda bi ostali s nama; ali da se jave da nisu svi od nas“. Hrišćanin se postaje, i hrišćanin se ostaje, jedino po slobodnoj volji. A slobodna volja time je slobodna što uvek ima i moći i prava da se opredeli za dobro ili zlo, za istinu ili laž, za ljubav ili mržnju, za pravdu ili nepravdu, za Boga ili đavola, za Hrista ili antihrista. Hrišćani koji otpadnu od Hrista pokazuju da se nisu pomoću svetih tajni i svetih vrlina ukorenili i utemeljili i učvrstili u Hristu. A to nisu zato što su tako hteli po svojoj slobodnoj volji. Pravi hrišćani su utemeljeni u Hristu, sutelesnici su Tela Njegovog Bogočovečanskog – Crkve, zajedničari su Božji, „domaći su Bogu“ (Ef. 2,19), žive sa svetima (Ef. 2,19), i to „sa svima svetima“ (Ef. 3,18), udovi su među sobom, udovi jednog Tela: Hristovog Tela, iako su mnogi – „jedno su telo“ (1. Kor. 12,12): „jer smo jedan hleb, jedno telo mnogi“ (1. Kor. 10,17), zato oni što otpadaju od Hrista: „ne biše od nas“, jer „kad bi bili od nasostali bi s nama“.
 
2,20
 
„I vi imate pomazanje od Svetoga – ἀπὸ τοῦ ἁγίου – i znate sve“. „Znate sve“: i Boga i Satanu, i Hrista i Antihrista, i Dobro i zlo, i život i smrt, i pravdu i nepravdu. Za vas su rešena sva glavna pitanja; u vas nema kolebanja, nedoumice, sumnje. Vi znate sve puteve koji vode Bogu, kao i one koji vode đavolu. Otkuda znate? – „Od Svetoga“. Jer se samo Svetim zna ove. „Pomazanje od Svetoga“, to je – osvećenje vascelog bića čovekovog, a na prvom mestu njegovih organa poznanja: uma, razuma, duše, srca. Ispuni li sebe svetošću Svetoga, čovek i dolazi do pravog, istinskog znanja o Svetome, tj. o Bogu, a pomoću Njega i o svemu ostalome što je čovekovom biću potrebno. Samo živeći svetim životom; samo živeći Svetim i u Svetome – čovek se osposobljuje za istinsko znanje o svemu što je potrebno čoveku u svima svetovima njegovog postojanja. Otuda su samo Svetitelji – istinski znalci i sveta, i čoveka, i Boga, i Istine, i Pravde, i Života; isto tako i đavola, i svega što je od njega. „Mi znamo šta Satana misli“ (2. Kor. 2,11), izjavljuje sveti Apostol. A svetost čuva Svetitelje da se oni, znajući zlo i sve sablazni njegove, ne sablazne.
 
2,21
 
Oni do poslednjih tančina znaju i tajnu dobra i tajnu zla, i tajnu istine i tajnu laži; oni sa najvećom sigurnošću i jasnošću znaju da nema nikakve zajednice između Svetlosti i tame, Boga i đavola, Istine i laži, Dobra i zla. Zato sveti Tajnovidac blagovesti: „Ne pisah vam kao da ne znate istine, nego što je znate, i da nikakva laž (πᾶν ψεῦδος) – nije od istine“.
 
2,22
 
Hrišćani su time hrišćani što znaju Istinu. A šta je Istina? – Bogočovek Hristos. A šta je laž? – Đavo, „jer je laža i otac laži“ (Jn. 8,44). U čemu se sastoji glavana laž njegova? – U odricanju Bogočoveka Hrista: u tvrđenju da Isus nije Bog, nije Mesija = Hristos, nije Spasitelj. Stoga je to isti posao i Antihrista. Glavni lažljivac u svetu je đavo, a sa njim – Antihrist. Razume se, lažljivac je svaki koji ma na koji način poriče da je Isus – Bog, Mesija, Spasitelj. To je glavna laž u svetu; a ove ostale laži, ili su od nje, ili su na putu da to postanu. Kada bi se ove laži slile u jadnu laž, u svelaž, ona bi glasila: Isus Nazarećanin nije Bog, nije Mesija, nije Spasitelj. Sveti Tajnovodac sa božanskim pravom tvrdi: „Ko je lažljivac – ὁ ψεύστης – osim onoga koji odriče – ὁ ἀρνούμενος – da Isus nije Hristos. Ovo je antihrist, koji odriče Oca i Sina“. U čemu je Antihrist i celo antievanđelje njegovo? – U odricanju Trojičnog Božanstva: Oca i Sina i Svetoga Duha.
 
2,23
 
Nema Boga sem Trojičnog Božanstva. Ko ne priznaje Hrista za Boga, taj je i neznabožac i bezbožnik. Zna Boga, zna sve, koji Hrista za Boga priznaje. A ko to priznaje, on u Trojično Božanstvo veruje, jer Gospod Hristos, kao Sin Božji, svakog sledbenika svog privodi Ocu svom nebeskom. Porekne li se Sin, poriče se u isto vreme i Otac, jer je Otac time Otac što ima Sina. A Gospod Hristos celokupnim svojim životom na zemlji najočiglednije dokazuje da je sve u Njemu božansko, da je po svima osobinama – sav od Boga Oca, i sav na Oca. Sveti Bogoslov blagovesti: „Koji god odriče – ὁ ἀρνούμενος – Sina, ni Oca nema; a koji priznaje – ὁ ὁμολογῶν – Sina, i Oca ima“. Odnos prema Hristu određuje odnos čovekov prema Bogu. Jer nema Boga osim Hrista ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom.
 
2,24
 
„Vi dakle što čuste iz početka neka stoji u vama (ἐν ὑμῖν μενέτω); ako u vama ostane što čuste iz početka, i vi ćete ostati u Sinu i u Ocu“. Od samog početka Evanđelje Hristovo je Evaiđelje Svete Trojice i o Svetoj Trojici. Čovek postaje hrišćanin ako primi to Evanđelje, a ostaje hrišćanin ako živi njime, i ako ono stoji u njemu. A kroz Evanđelje u čoveku stoji, boravi, živi sama Sveta Trojica; Ona i daje čoveku sile da živi evanđelski. Šta je život hrišćaninov? – Stalno lično opštenje njegovo sa Ocem i Sinom i Svetim Duhom pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Utrojičenje i otrojičenje je neprekidan blagodatni podvig hrišćaninov.
 
2,25
 
A takvim podvigom postiže se glavtni cilj čovekova postojanja u svetu: život večni. I time ispunjuje glavno obećanje Gospoda Hrista i Njegovog Evanđelja. Jer sve što je bio, činio i učio, i bio je i činio je i učio je da bi ljudima osigurao i dao život večni. Zato sveti Blagovesnik blagovesti: „I ovo je obećanje koje nam on obeća, život večni“.
 
2,26-27
 
Samo živeći Istinom čovek se osposobljava da se brani, i uvek odbrani, od svih sablazni koje naleću na njega. Istina sama sebe brani, samo čovek treba da je, živeći njome i radi nje, pretvori u svoju prirodu. Onda će ga ona sama branita, i uvek odbraniti, od svake neistine i laži. Istinita je reč Istine: „Istina će vas oslobditi“ (Jn. 8,32): osloboditi od svakog greha, od svakog zla, svakog đavola. Sama Istina, boravi li u nama, uči nas istini, svakoj istini. Uči nas kroz svete vrline, i boravi u nama pomoću svetih vrlina i svetih tajni. Nema sumnje, Sveti živi u nama pomoću svetih tajni i svetih vrlina, koje sve naše misli i osećanja i želje pretvaraju u svete. I kroz njih svete Sveti nas uči svemu što nam je potrebno za pobožnost i život večni i u ovom i u onom svetu. Svete stvari saznaju se svetošću. Jer sa Svetim se ošpti svetošću, koji nas preko svetosti neposredno uči svakoj istini. Stoga sveti Tajnoznalac blagovesti: „I vi pomazanje što primiste od Njega, u vama stoji – ἐν ὑμῖν μένει, i nemate potrebe da vas ko uči; nego kako vas to samo pomazanje uči o svemu, i istinito je, i nije laž, i kao što vas nauči ostanite u njemu – μενεῖτε ἐν αὐτῷ.
 
2,28
 
Nema života, ni istine van Njega – Hrista. Sveti Bogoslov ne prestaje blagovestiti glavnu istinu Božjeg Evanđelja: boravljenje čovekovo u Njemu i Njegovo u čoveku i jeste sav hrišćaninov život i u ovom i u onom svetu. Sva je novozavetna istina u ovome: Bogočovek da bude u nama i mi u Njemu. A sa tim biće i Istina u nama i mi u njoj, i Pravda u nama i mi u njoj, i Ljubav u nama i mi u njoj, i Večnost u nama i mi u njoj, i sva savršenstva Božja u nama i mi u njima. To je ono što nas čini decom Božjom, te kao deca imamo slobodu pred Ocem: „I sad, dečice, ostanite u Njemu – μένετε ἐν αὐτῷ ( = obitavajte u njemu) -, da imamo slobodu kad se javi, i da se ne osramotimo pred Njim o dolasku njegovom“.
 
2,29
 
„Ako znate da je pravednik, znate (γινώσκετε) da je svaki koji tvori pravdu – ὁ ποιῶν τὴν δικαιοσύνην, od Njega rođen“. Pravda je u Pravedniku, i pravednost je od Pravednika. Samo Pravednik ima pravdu i zna pravdu; a svu pravdu, Božansku Pravdu, Svepravdu ima i zna Božanski Pravednik, Svepravednik – Gospod Hristos. Ko u Njemu stoji, u pravdi stoji; i opet: u kome On stoji – stoji svom Pravdom svojom; – i to čovek pokazuje svojom pravednošću, jer se iz Pravednika lije pravda i pravednost kao iz sunca svetloet, iz bosiljka miris. Pravdu ima, pravdu zna samo onaj koji se sa Jedinim Pravednikom pomoću svetih vrlina srodi, i od Njega duhovno rodi. Stoga svaki pravednik liči na Njega – Svepravednika: „koji pravdu tvori pravednik je, kao što je On pravedan“ (1. Jn. 3,7).
 


 
NAPOMENE:

  1. ovo ἐστι izostavljeno kod ave, iako ga ima u izvornom tekstu.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *