НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

 

СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ
 
Обожење Адама
 
И на крају, наше мишљење о разлозима због којих се Син Божији не би оваплотио да прародитељи нису сагрешили. Сматрамо, на основу наведеног, да би се циљ због кога су човек и свет створени – обожење – могао испунити у Адаму, да није било пада. Свето Писмо каже: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома. И би вече и би јутро, дан шести (1. Мој. 31)“. Није рекао „и гле, савршено беше“. Не, рекао је „и гле, добро беше веома“. Толико је савршени Творац добро створио човека да је он на начин који му је заповеђено да постигне савршеност, то могао да, Божијом благодаћу, оствари. Требало је да дуготрајном – не знамо колико дугом – послушношћу своју покретну вољу „веже“ за Бога, да би је Он, коначно, када Он утврди да је дошло време, учинио непокретном. Није, наравно, случајно што се та заповест односила на неједење са дрвета познавања добра и зла: Адам је требало да са Богом општи читавим својим бићем, а не расуђивањем, размишљањем, које је отпочело управо после окушања забрањеног воћа – отвориле су му се телесне очи, тј. почео је да ради ум, и он је „сазнао“ да је наг. Бог је дао слободну вољу словесним бићима да му не би приговарали да нису питани о свом постојању; слободном вољом анђели и људи могли су да се определе да ли желе или не живот са и по Богу. И после дугог поучавања у послушности, која је последица и плод вере, поверења и љубави, Бог би Адама обожио – учинио би га богом по благодати, и од тог часа његова воља би била непокретна и он би задобио „вечно добро биће“, и више не би могао да сагреши нити да умре. „Према томе, првосаздано блаженство није било обожено стање, већ извесно његово предрасположење, тј. савршенство творевине која је устројена и усмерена ка свом циљу“.[1] Са, да тако кажемо, умртвљењем његове слободне воље, била би умртвљена могућност греха а са њим и могућност смрти, која је у њему обитавала. Другим речима, његова природа би била лишена могућности смрти, била би обесмрћена. Тврдња да у Адаму човек није могао да достигне обожење јесте приговор Творцу да његова творевина није „добро“ створена, да, поред благодати Божије, потребује још нешто да би остварила циљ, назначен при стварању. Разумљиво је да човек, као што је после пада анђела и човека потврђено, нема у себи моћи да сам оствари обожење; у том случају он би био бог не по благодати, већ по природи, што значи да не би био створен, већ вечно сапостојећи Богу – дакле сушти Бог.
В. Лоски пише: „По учењу Светог Максима први човек је био призван да у себи сједини целокупност створеног постојања: требало је да истовремено достигне савршено сједињење са Богом и да стање обожења саопшти свој творевини… Најзад, немајући изван себе ништа осим Бога, човек је требало да му се у пориву љубави у потпуности преда и уручи читаву васељену која је обједињена у његовом људском бићу. Тада би и сам Бог са своје стране себе дао човеку, који би по дару, тј. по благодати имао све оно што Бог има по природи. На тај начин би се остварило обожење човека и читавог тварног света. Адам, међутим, није испунио мисију која је дата човеку, услед чега је можемо подразумевати у делу Христа – Новог Адама“[2]. Значи, Адам је могао да постигне, Божијом помоћу, сопствено и обожење читаве творевине; могао је, али није.
Како је требало и могло да се изврши обожење човека? На исти начин на који је извршено обожење човекове природе у Ипостаси Господа Исуса Христа. Његова Ипостас је то могла да изврши својом божанском природом или енергијом своје божанске природе. Да је обожење људске природе у Христу извршено Његовом божанском природом онда би се људска природа утопила, нестала, у божанском, и онда би монофизити били у праву. Обожење Христове људске природе су извршиле божанске нестворене енергије, које зрачи заједничка суштина Свете Тројице, а ипостасне обитавају у Њима, и преносе се на творевину, која их такође прима ипостасно. О обожењу Христове људске природе Св. Јован Дамаскин каже: „Јер Логос, будући да је постао тело, није одстранио себе од стања властитог божанства, нити од богодоличних величанстава која је поседовао; нити је, опет, тело, обоживши се, изменило властиту природу или њена природна својства. Јер и након сједињења природе су остале несмешане и њихова својства неповређена. Међутим, тело Господње се обогатило божанским енергијама захваљујући потпуном сједињењу са Логосом, односно захваљујући ипостасном сједињењу, не подносећи притом никакав губитак природних признака; јер тело је чинило оно што је божанско, не по властитим енергијама, него кроз Логоса који је са њим сједињен, будући да је Логос кроз тело пројавио своју енергију“[3]. Адамова обожена природа, обожена божанским обожујућим енергијама, творила би своју обожену вољу обоженим људским енергијама заједно са другим божанским енергијама, које не би биле посед његове људске природе, већ његове обожене створене ипостаси, односно, као што говори, већ навођени, В. Лоски: „На тај начин, човек по благодати треба да сједини две природе са својом тварном ипостасју“[4]. О начину обожења људске природе у Ипостаси Богочовека говори и вл. Игнатије: „Христова људска природа ипостасно сједињења у Логосу, услед ‘општења природа’ прожета је божанском ‘енергијом'“[5]. Божанским енергијама, које су непрекидно обитавале у Адаму, могле су да, на крају, буду придодате и обожујуће божанске енергије и тако буде обожена његова природа са ипостаси. О обожењу Адама божанским енергијама говори Св. Максим Исповедник: „Јер нити постоји ништо друго ка чему би се (створено биће) кретало, нити може (постојати), или јасније и тачније речено, нити може желети што друго, пошто је достигло божанску енергију или, боље, пошто је обожењем постало Бог и већ блаженствује у ономе што је желело, а ка чему је тежило достигавши то што је природно и то о чему је размишљало. И то на тај начин што је Духом досегло томе чему је тежило показујући де је у себи имало самога Бога, који је ово чинио, тако да у свему постоји само једна енергија, Божија, и оних који су достојни Бога или, боље речено, једино Божија која у целини благодолично прожима све који су се удостојили обожења“[6]. Исто као што се врши обожење достојних у Христу: „А по енергији кроз уподобљење очекивано поистовећење заједничара са Заједничареним јесте обожење удостојаваних обожења, а обожење јесте – по начелу/разлогу уоквирења обухват и окончање свих времена и векова и оних у времену и веку“[7].
Наша је претпоставка, нека нам буде опроштено на дерзновениу, да би тек по обожењу Адам и Ева требало да рађају[8], и онда би се створеност Адама по лику и подобију остварила као по лику Оца рађањем, по подобију Сина усиновљењем и Духу Светоме обожењем. Овакво поимање створености човека по лику и подобију би могла да буде најпотпуније у односу на досадашња, која би се подједнако могла односити и на анђеле, или на стање палог човека. Ту пре свега имамо на уму објашњење да је човек по лику и подобију због своје словесности или слободе, што се може односити и на анђеле, који су такође умни и самовластни, као што то показује пад палих анђела, који је био у области њихове слободне воље. И тумачење поделе Св. Максима Исповедника на вечно и вечно добро биће, као по лику и подобију Божијем, такође се може односити на непале анђеле. Створеност човекова по лику и подобију Христа се може односити само на палог, тј. новообновљеног човека, који је због свог тела, љубави, жртвености, свештенства итд. његова икона и подобије. Сматрамо, дакле, да је првобитно назначење Адама и Еве било да после свог обожења, не телесним, палим сједињењем, већ бестрасно, Духом Светим, рађају синове и кћери, и тиме буду, као што смо рекли, по лику Оца рађењем, а по подобију Сину и Духу Светом усиновљењем и обожењем, с тим што би Адам био начало, μονή αρχή, као извор светотројичноиконично-подобног очинства, синовства и одуховљенства, обожења. А анђели се нису рађали, они су створени и зато нису по лику и подобију.
Не би постојала потреба за Новим Адамом јер први не би постао Стари. И такав обожени Адам би могао да буде свештеник и да Богу приноси бескрвну – не искупљујућу, већ – благодарну и славословну жртву[9]. И пошто би први завет „био без мане“, не би било потребе за другим (Јев. 8, 7). И он би био свештеник по „чину Адамовом“, као обожени приносио би читаву творевину у себи ради обожења. И био би Син Божији, не Јединородни, већ Првостворени.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В. Лоски, Оглед о мистичком богословљу, 80.
  2. Исто, 86-87.
  3. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере III, 61, 280-281.
  4. В. Лоски, Оглед о мистичком богословљу, 98-99.
  5. Еп. Игнатије (Мидић), Искупљење и обожење, http://www.verujem.org/teologija/pred03ignatije.html (10. 12. 2014.).
  6. Св. Максим Исповедник, Амбигва 7., 265.
  7. Св. Максим Исповедник, Одговор 59. Таласију, превод: еп. Атанасије (Јевтић), Свети Максим Исповедник, Живот и избор дела, Врњци 2012, 204.
  8. Св. Максим је говорио о првобитном, безгрешном начину рађању човека; уп.: Л. Тунберг, Микрокосмос и посредник, 216-217, 531-538.
  9. Свештенство припада човеку, а не Богу, Богу се свештенослужи, а Он освештава. Зато је Христос свештеник као човек, а не као Бог. Св. Филарет Московски каже да је човек био створен као свештеник и пророк, В. Лоски, Оглед о мистичком богословљу, 88.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *