НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

 

СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ
 
Увод
 
„Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска,
чулна, демонска“ (Јак. 3, 15).
 
1. Најсветлији херувим Деница, који је био најближи од анђелских сила Богу, и кроз кога су сви дарови Божији дељени нижим чиновима, превазнео се, умислио је да је раван Богу, и због гордости пао вечним падом, повукавши са собом трећину анђелских легиона. Када је Господ створио Адама и посадио га у Едемски врт, као господара и цара читаве видљиве васељене, пали херувим је киптео од зависти, и, будући лажа и отац лажи, лукавством је успео да превари наше прародитеље, и да их, преко гордости, одвоји од Бога, и посредно избаци из раја. А Син и Слово Божије кренуо је супротним смером, не на горе, већ наниже, не гордошћу и превазношењем – Он Који је Једини уистину имао чиме да се горди и преузноси -, већ путем самоунижења, снисхођења и саможртвовања, сишао је са небеских висина да би спасио своју најдражу творевину, створену по његовом лику и подобију. По „закону“ Божанске љубави Он је „као Јагње вођен на заклање“, ради искупљења, измирења, ослобођења и исцелења човека. Ни земља, међутим, није била крај и последња станица његовог кенозиса, његовог унижења и смирења, него је сишао још дубље и ниже, на само дно нашег пада, и у средишту земље, у царству смрти, пружио руку избављења нашим прародитељима, а преко и заједно са њима, читавом људском роду. И од тада за људски род постоје само два пута: пут Сина Божијег, Богочовека Исуса Христа и пут палог херувима – пут смирења и унижења и пут превазношења и гордости.
2. Одговор, који је архим. Софроније (Сахаров) 1970. дао на питање Д. Балфура, о могућности оваплоћења Сина Божијег и без прародитељског пада, био је повод Б. Пантелићу да покуша да дa одговор на ову, рекли бисмо, схоластичко-философску теологумену, а по њему својеврсну „христолошку загонетку“[1]. Д. Балфур је ову тезу нашао код П. Евдокимова[2], који ју је преузео од о. С. Булгакова, за кога о. Софроније тврди да је он први доказивао њену оправданост. Још о. Софроније пише да је расправа у њој била жива у времену пре 1917., а да ју је о. Булгаков[3] поткрепљивао тумачењем дела из Симовола вере – „ради нас људи и ради нашег спасења“, и изразом Св. Максима Исповедника, за који старац, по сећању, тврди да га је својевремено прегледао у библиотеци светогорског Манастира Пантелејмон, „и дошао до убеђења да слично тумачење мисли Св. Максима, које видимо код Булгакова, јесте ‘натегнуто'“[4]. Природа наведених места, односно, писма, не дају пуно простора за коментарисање, тако да Б. Пантелић своју расправу у корист исправности мишљења да би се Бог Слово оваплотио и да пада није било, заснива на христолошком доказивању о. С. Булгакова, тумачењу места код Св. Максима Исповедника и мишљењу о. Г. Флоровског.
3. На самом почетку, међутим, Б. Пантелић говори о одсуству расправе о овом питању код Светих Отаца раног периода, изузев, по њему, код Св. Маскима Исповедника, све до савременог доба када се оно почело разматрати. На другој страни, на Западу је стање потпуно другачије: „Значајни хришћански писци позног средњег века озбиљно су се бавили овом темом; први међу њима био је Рупер из Дојца (XII век), потом Хонорије Отенски, Алберт Велики, Александар Халски, Дунс Скот, Тома Аквински, Бонавентура и др.“[5]. Не коментарише ову упадљиву разлику према овом питању на Истоку и Западу, али зато објашњава због чега је у христолошким расправама дошло до нагласка на „искупитељском моменту“: „Као што је познато, ради се о добу када су носиоци црквеног богословља били монаси, којима је било кључно учење о Христу као Искупитељу, стога су сматрали да је излишно разматрање проблема елемената боговаплоћења које би питање греха оставило по страни“[6]. Наше је питање: када то у историји Цркве носиоци њеног богословља нису били монаси, ако у њих убројимо и епископе? Из реченице се да закључити да су монаси, зато што су били „носиоци црквеног богословља“, успели да „већем остатку“ Цркве наметну „учење о Христу као Искупитељу“, који (би) се, вероватно, бавио баш темом којом се до о. С. Булгакова и о. Г. Флоровског нико други није бавио. Закључује се, такође, да су монаси „експерти“ за грех, а да су „други“ мање за њега заинтересовани. Из реченица које следе се, пак, да закључити да су монаси имали „монопол“ или „власт“ над богословљем Цркве све до појаве о. С. Булгакова: „Било како било, од источних богослова се чекао одговор на питање да ли је оваплоћење Сина Божијег само ради искупљења. У наше време тај одговор је експлицитно дат, и то од стране једног од највећих теолога у историји црквеног мишљења – оца Сергеја Булгакова (1871-1944)“[7].
Ми знамо да мишљење Б. Пантелића како је о. С. Булгаков „један од највећих православних богослова“, нажалост, није усамљено[8]. Срећом, међутим, знамо и за велики број православних богослова који су не само сматрали, већ и писаном речју доказали да је целокупно учење о. С. Булгакова, поново нажалост, једно од најпроблематичнијих у 20. веку[9]. У свим областима: у тријадологији, христологији, учењу о Пресветој Богородици, еклисиологији, иконологији, аскетици, мистици… – зато што је све било заквашено његовим гностичким софијанством. Изучавајући његова богословска дела, али и његове бројне Дневнике, дошли смо до недвосмисленог закључка, – која ће, ако Бог да, бити објављена на одговарајућем месту – да су његова аскетика, мистика и богословље плод прелестног, демононадахнутог духовног, тачније, душевног живота и сазрцања, по духу истоветно са римокатоличким узорима[10]. Његово софијанство је осуђено, али захваљујући сплету историјских и канонских околности, ево, на примеру хуманистичког филозофирања Б. Пантелића, видимо да доноси нови кукољ на житним пољима Цркве Православне.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Две верзије, краћа: Б. Пантелић, Оваплоћење, стварање, спасење, Православље 1053, и дужа, којом ћемо се бавити: Оваплоћење Бога Логоса – теогонија, космогонија, искупљење (Сахаров vеrsus Булгаков), Теолошки погледи 2011/2, 115-132.
  2. P. Evdokimov, Pravoslavlje, превод: P. Rak, Beograd 2009, 148.
  3. С. Булгаков, Јагње Божије, превод: А. Пантелић, Београд 2011, 187-200.
  4. Архимандрит Софроније (Сахаров), О боговаплоћењу, превод: Б. Стојановић, Манастир Хиландар 2005, 249-251.
  5. Б. Пантелић, Оваплоћење Бога Логоса, 115-116, нап. 2, са позивањем на Г. Флоровски, Cur Deus Homo? – о разлогу Ваплоћења, превод: М.Арсенијевић, Црква је живот, Београд 2005, 199-207.
  6. Исто, 116.
  7. Исто. На другом месту о. С. Булгаков говори да би Адам постао син Божији, да би се обожио, усавршавањем на путу светости: „Човек је изворно створен да би постао син Божији и тварни бог, али је то могло и требало да се оствари на путевима светости, који су водили ка достизању савршеног обожења (‘бићете као богови’)“, Булгаков С. (протои.), Невеста Агнца, Парижь 1945, 176.
  8. Њима припадају философи и богослови: прот. А. Мењ, Ваганова Н., Козирев А., Мерсон М., Струве Н., иг. Инокентије (Павлов), А. Аржаковски и др. Последњи, на крају своје апологије учења о. С. Булгакова, закључује: „При тој неугасивој светлости поново откривене Божије Премудости, након проласка мрака новог средњовековља, да ли ћемо угледати блиски излазак нове Ренесансе?“, Аржаковский А., Софиология о. Сергия Булгакова и современное западное богословие, С.Н. Булгаков: Религиозно-философский путь, Москва 2003, 138. Према богословљу о. С. Булгакова благонаклон је и митрополит, тадашњи јрм., Иларион (Алфејев): Православное богословие на рубеже столетий, Москва 1999, 394-398.
  9. Прот. Г. Флоровски, В. Лоски, С. Хоружиј, прот. Ј. Мајендорф, З. Пено. На пример: „Причастност света Богу а priori може имати веома различит карактер. И истицање у средиште религоизно-философског учења символа или митологеме Софије (обједињавајући међу собом сва искуства хришћанске софиологије) јесте, с философске тачке гледања, онтолошки постулат, којим се утврђује веома одређени вид и начин тој причастности. Сагласно датом постулату, свет има неки ‘идеални првообраз’ у Богу – блиска сличност платоновском свету идеја. ‘Свет… у свом првообразу, у својој идеји… јесте предвечно у Богу’ (Булгаков С. Н., Агнец Божий, Париж 1933, 183), – и веза, сагласност између тварног света и његовог иделног првообраза и чини причастност света Богу. Сам тај првообраз или ‘Божански свет, постојећи у Богу ‘пре’ стварања’, ‘предвечно човештво у Богу’, ‘свет умодостижних идеја’ и јесте ‘Софија’, ‘премудрост Божија’ (грч. σοφία, мудрост) – појам-символ у сложеној историји древне и средњевековне мисли, како у јелинској, тако и у јудејској духовној традицији, изражавајући интуитивне представе о смисаоној испуњености и хармоничној саобразности светостварања… На тај начин, свака хришћанска софиологија од самог почетка се ствара у кориту хришћанског платонизма и по својој философској суштини представља собом покушај мешања, обједињења безличне платонске онтологије Свејединства и оштре личностне хришћанске онтологије Триипостаснога Бога. При том, дати покушај се јавља као веома радикалан: реч је не о коришћењу појединачних мотива или појмова платонизма (што је уобичајено у историји хришћанске мисли), већ о томе да се платоновски свет идеја непосредно уведе у недра и живот, у ‘тајанствену икономију’ хришћанске Тројице“, Хоружий С., София – Космос – материя: Устои философской мысли отца Сергия Булгакова, С. Н. Булгаков, Pro et contra, т. 1, Санкт-Петербург 2003, 832-833.
  10. „Ово ‘стваралаштво’ на свом крајњем ступњу доводи до самообожења твари, тј. тврђења да се Божанско начело налази у самој човековој природи. Услед тога природна религија, тј. религија човечијег разума, на један кобан начин добија пантеистички карактер“, Архим. Софроније, Старац Силуан, Хиландар 1994, 142.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *