СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

 

СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ
 
Адамов „антрополошки максимализам“
 
Казали смо да је кључни доказ против безусловног оваплоћења Слова Божијег могућност обожења света у Адаму. Уколико би обожење у Адаму било остварено, потреба за Божијим оваплоћењем не би постојала. Зато ћемо, поред навођених потврда у текстовима Св. Максима Исповедника, потражити шта о обожењу у Адаму кажу Свети Оци и савремени богослови.
Св. Атанасије Велики пише о прародитељима: „Наиме, увео их је у Свој рај и дао им закон да би, ако сачувају благодат и остану добри, живели у рају беспечалним и безболним и безбрижним животом, а осим тога, и да би имали обећање непропадљивости на небесима“; „Дакле, тако је Бог створио човека и хтео да овај остане у непропадљивости“; „Дакле, Бог не само да нас је створио из небића, него нам је, благодаћу Логоса, даровао могућност да живимо по Богу“[1]. Намера је, дакле, Божија, према Св. Атанасију, да створени човек, помоћу закона и благодаћу Логоса, достигне непропадљивост и живот по Богу, што није ништа друго до бесмртност, обожење, обоготворење.
„Да смо остали оно што смо били, изјављује свети Григорије Богослов, и сачували заповест, ми бисмо постали оно што нисмо били и приступили би дрвету живота од дрвета познања. Шта би, дакле, постали? Бесмртни и врло блиски Богу <http://svetosavlje.org/bibliotekA/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve36.htm>“[2].
О антропологији Св. Григорија Ниског о. К. Керн пише: „У другој беседи на еванђелска Блаженства он каже: ‘Човечија природа је образована по најтачнијем подобију Праобраза’. ‘Човек је призван да буде усвојен од Бога’, рекао је у Беседи на Крштење Христово. ‘Човек у себи носи подражавање божанственом нацрту (предизображењу)’, због чега му је и дато да се ‘обуче у божанствену природу’. Дата му је ‘заједница са Богом’, ‘дато му је и да се обожи’. ‘Разумна (словесна) човекова природа је због тога и пришла у биће да богатство Божанствених добара не би остало узалудно’, тврди Св. Григорије (Macrinia)“[3]. Све је то било човеково назначење, и за све је наведено он био оспособљен, да кроз послушност Богу, Његовом благодаћу то и оствари: и образ и подобије Божије у себи, и усвојење, тј. усиновљење, да задобије божанствену, бесмртну, природу по дару, заједницу и сва божанска добра и, коначно, обожење. Могао је Адам, Божијом помоћу, све то да оствари, али није, не по природи, већ по хтењу.
„Покоравање Богу јесте бесмртност (ὑποταγὴ Θεοῦ, ἁφθαρσία), вели свети Иринеј; истрајност у бесмртности је слава Нестворенога… Созерцање Бога град и бесмртност (ὅρασις Θεοῦ περιποιητικὴ ἀφθαρσίας), а бесмртност чини блиским Богу (ἀφθαρσία δὲ ἔγγυς εἶναι ποιεῖ Θεοῦ)“[4].
Немесије Емески у вези бесмртности човека каже: „Због тога је боље да се дато питање разуме на тај начин или пак треба претпоставити да је човек створен као смртан, али да је, постепено се усавршавајући, могао да достигне бесмртност, односно да је као бесмртан створен у могућности. Будући да за човека не би било корисно да пре извесног степена савршенства позна своју праву природу, Бог му је забранио да окуша са дрвета познања… Оглушивши се (о Његову заповест), човек је изгубио савршенство и осетио телесне потребе… Будући да је на тај начин отпао од савршенства, човек је отпао и од бесмртности која је, међутим, касније васпостављена милошћу Онога Који га је створио“[5]. Да је сачувао послушност, Адам би достигао бесмртност, а са њим сопствено и обожење читаве твари.
Св. Јован Дамаскин о својствима и назначењу првосазданог Адама пише: „Бог је, дакле, створио човека незлобивог, исправног, врлинског, радосног, безбрижног, окићеног сваком врлином, украшеног сваким добром, створио га је као некакав други свет (космос, украс), мали у великоме, као другог анђела, поклоника Богу, сложеног, очевица видиве творевине и посвећеника у тајне умствене творевине; створио га је царем свега што је на земљи, који је под влашћу вишњега Цара, земаљским и небеским, привременим и бесмртним, видивим и умственим, међом између величанства и ништавности, самим духом и телом; духом за благодат а телом за узношење; створио га је духом да остане постојан и да прославља Благодетеља, а телом да страда и страдајући да се сећа и да се поучава, умудрујући се величанством Божанства; створио га је као живу душу која је по икономији овде, односно у овом животу, и која прелази негде друго, односно у будући век; а врхунац тајне је у томе што се човек обожује приклањајући се Богу; обожује се, наиме, учествовањем у божанској светлости, а не заједничарећи са божанском суштином“[6].
„Бог је створио човека, вели свети Теофил, ни смртним ни бесмртним него… способним и за једно и за друго, то јест, ако буде тежио ономе што води бесмртности, испуњујући заповед Божју, он би добио од Бога бесмртност као награду за то и постао би богоподобан, а ако се буде окренуо за делима смрти, не покоравајући се Богу, он би сам постао виновник своје смрти“[7].
Говорећи као о претпоставци, Св. Симеон Нови Богослов, потврђује, у ствари, у које стање би човечанство дошло да наши прародитељи нису сагрешили: „И ако смо се ми људи толико размножили, пошто преступисмо заповест Његову и бејасмо осуђени да живимо и умиремо, замисли само колико је требало да буде оних који су рођени од стварања света, да нису умирали, и какав би живот и живљење имали у нетрулежном свету нетрулежни и бесмртни остајући, живећи безгрешно и без јада, бриге и муке, при чему је, у мери у којој би напредовали у чувању заповести Божијих и стицању добрих помисли, требало да временом буду узведени ка правој слави и да се измене, приближе Богу и струјним зрацима Божанства, те да се свачија душа озари, а да се чулно и вештаствено тело претвори и преврати у невештаствено и духовно које надилази све чулно. А и колику је радост и весеље требало да нам уз то причињава заједничко живљење заиста је неизрециво и разуму недоступно“[8]. И додаје: „Адам је, дакле, саздан нетрулежног тела, али свакако вештаственог и још не у целости духовног, и Бог Творац га је поставио као бесмртног цара у трулежном свету, односно не само у рају, него у свему што се налази под капом небеском“[9]. Адамово би тело постало „у целости духовно“, тј. било би, заједно са душом, обожено, у случају испуњавања заповести. А на другом месту Св. Симеон беседи још одређеније о Адамовом „антрополошком максимализму“: „На почетку, када је створио човека, Бог га је створио светим, бестрасним и безгрешним, по Свом образу и подобију. И човек беше управо какав је и Бог Који га је створио; јер свети, безгрешни и бестрасни Бог сазда и Своја створења светима, бестраснима и безгрешнима. Међутим, пошто су непромењивост и неизмењивост особине једино Безначалног и Нествореног Божанског Бића, природно је створени човек подложан променама и изменама, иако је с Божијом помоћу имао начин и могућност да не подлегне измени и промени“[10]. И још објашњава да узрок пада прародитеља није било несавршенство природе, већ слободна воља: „Што се тиче греха који је Адам починио када је био у слави и рајској сладости, не може се помислити да је он то учинио из потребе, слабости или неког другог оправданог разлога, већ једино из немара према заповести коју му Бог беше дао, као и из незахвалности и презира које је он показао према своме Богу и Творцу“[11].
Св. Григорије Палама о вредности првобитне Адамове природе указује самом чињеницом да је Бог постао човек: „Бог стога прима људску природу, да би показао да је она толико изван греха и толико чиста да је било могуће да се Он ипостастно сједини с њом како би она нераздељиво савечновала са Њим… Тако се Бог оправдао, као што је горе било речено, и показао се као истински добар и Творац добрих дела: човек је био створен као безгрешан и чистота која се пројавила у Христу била је првобитно садржана у људској природи“[12]. Због те чистоте и савршенства Адамова природа је могла бити обожена у Христовој ипостаси, али, повратно, и у самом Адаму. И додаје Св. Григорије: „Адам је пре преступа био заједничар тог божанског озарења и светлости и, будући заиста одевен као у неку свечану одежду славе, не беше наг нити се стидео што је наг, него и украшен беше неупоредиво више, да је и описати немогуће, од оних који сада на себи носе дијадеме украшене мноштвом злата и драгог камења. Ову нашу природу, услед преступа срамотно обнажену од овог божанског блистања и светлости, Логос Божији је, помиловавши и по човекољубљу примивши, изабраним међу Ученицима на Тавору показао поново и у још већој мери одевену у ту божанску светозарност, него што је некада била, и јасно представио какви ћемо ми, који верујемо у Њега и задобијемо у Њему савршенство, бити у будућем веку“[13]. Да није дошло до „преступа“ сијање Адамових божанских хаљина би се увећавало, док не би достигло блистање и сјај нестворених хаљина људске природе, показане од стране Христа на Гори Тавору, тј. обукао би се у хаљине обожења.
Позивајући се на Свете Оце, Св. Јустин Ћелијски благовести: „Дакле, први људи били су безгрешни не у смислу да по природи не могу грешити, него да по слободној вољи могу не грешити. Грех није био саставни део њихове богоздане природе, али је могао постати достојање њихове слободне воље. Иако створени безгрешни, њима је као слободним бићима било остављено да се драговољно, уз припомоћ благодати Божје, утврђују у добру и усавршавају у божанским добродетељима. Што важи за душу, важи и за тело првих људи. Створено Богом, и оно је било безгрешно, бестрасно, а са тим и слободно од болести, страдања и смрти. Са таквом душом и таквим телом човек је могао несметано и радосно постићи циљ живота који му је Бог поставио“; „Нашим прародитељима у рају није ништа недостајало; и они су могли непрестано и неотступно ићи из благодати у благодат, из откривења у откривење, из савршенства у савршенство, из боговиђења у боговиђење“; „Оци и Учитељи Цркве схватили су Адамову бесмртност по телу не као да он није могао умрети по самом својству своје телесне природе, него да је могао не умрети по особитој благодати Божјој. Као биће саздано човек је по природи (κατὰ φύσιν) био пролазан, крајан, коначан; а да је остао у божанском добру, он би благодаћу Божјом остао бесмртан, непролазан. То значи, човек је био предодређен за бесмртност коју је могао постићи само да је остао послушан Богу“; „Живећи у рају у неизреченој хармонији са вољом Божјом, први су људи расли из добра у добро, из боговиђења у боговиђење, из савршенства у савршенство, из радости у радост, напредовали из блаженства у блаженство, непрестано стремећи и гредећи својим богочежњивим бићем ка врху изнад свих врхова, ка Тросунчаном Богу и Господу“[14].
О стању прародитеља Адама и његовој природи оспособљеној да прими од Бога обожење, богословствује и старац Јосиф Ватопедски: „Човек је био у стању ‘по природи’ при стварању. Оно се карактерише тиме што је човек био комлетно биће које није било раздирано страстима: све његове снаге и енергије, како телесне, тако и душевне су се потчињавале духу, који је био усмерен ка Богу. То је било стање хармоније целог људског бића: разумни део душе (τὸ λογιστικόν) се одржавао у благоразумљу и праведности, то јест био је утврђен на истини која је исходила из непосредног созерцања Бога; надражајни део душе (τὸ θυμικόν) је под руководством ума усмеравао људске биће у пориву љубави ка Богу, а желатељни део душе (τὸ ἐπιθυμητικόν) је чувао жељу за добрим у целомудрију. Људско стање постојања ‘по природи’ беше веома добро (Пост. 1, 31), али је оно представљало усавршавање у љубави кроз подражавање врлина и постепено напредовање ка стању обожења, то јест ка постојању ‘изнад природе'“[15].
Један од највећих богослова 20. века, о. Јован Романидис, јасно говори: „Бог је Адама и Еву створио чедне и поставио их је у Рајски врт. Начело њиховог живота био је животворни Дух – према томе били су заједничари живоначалне Тројице. Бог им је дао заповест да се постепено усавршавају и да у времену доспеју до бесмртности и обожења. Према томе, иако су створени са могућношћу стицања образа и подобија, требало је да кроз духовни подвиг постану истински образ и подобије Божије. То стицање савршенства претпоставља несебичну љубав, не само према Богу, него и према ближњему. Да би се првоздани људи заштитили од опасности и превремене употребе плодова са дрвета познања (‘јер знање је добро, ако се ваљано користи’), Бог им је дао заповест да не једу са њега све док, кроз подвиг стицања савршенства, не постану зрели за то“[16].
Очигледно, ни трага од „антрополошког минимализма“ код древних и савремених православних богослова.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Атанасије Велики, О Очовечењу Бога Логоса, 130, 131, 132.
  2. Orat. 44, 4; t. 36, col. 612 АВ; Св. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве 1, 267.
  3. Керн К. (архим.), Антропологија Григорија из Нисе, превод: А. Пантелић, у: Господе, ко је човек?, Београд 2003, 77-78.
  4. Contra haer. IV, 38, 3; Св. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве 1, 267.
  5. Немесије Емески, О човековој природи, превод: А. Пантелић, Господе, ко је човек?, Београд 2003, 105.
  6. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 208.
  7. Ad Autolic. II, 27; Св. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве 1, 264-265.
  8. Св. Симеон Нови Богослов, Сабране беседе, превод: Ј. Петровић, Београд 2005, 252.
  9. Исто, 254.
  10. Св. Симеон Нови Богослов, Адам и Нови Адам, превод: Сестринство Манастира Тројеручице, Београд 2008, 53-54.
  11. Исто, 60.
  12. Св. Григорије Палама, Господе, просвети моју таму, Сабране беседе, превод: А. Пантелић, Београд 2005, 129-130.
  13. Исто, 143.
  14. Св. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве 1, 261-262, 263, 264, 271.
  15. M. Diodor (Larionov), Asketsko bogoslovlje starca Josifa Vatopedskog, prevod: R. Maksimovic, http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/pocetakputabogopoznanjapokajanjemetanojaizmenasvoguma/ (08. 12. 2014.).
  16. Ј. Романидис, Прародитељски грех, превод: С. Јакшић, Нови Сад 2001, 236-237.

Коментарисање није више омогућено.