НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

 

СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ
 
Расправа старца и ученика
 
Обратићемо пажњу сада на доказе које против тезе о. С. Булгакова износи о. Софроније и на њихово побијање од стране Б. Пантелића.
Најпре треба скренути пажњу на околности у вези писања старца Софронија. Није у питању богословска расправа, већ сажети одговор у писму, који је он саставио не посвећујући му пуно времена и пажње, већ по сећању наводи делове из својих ранијих богословских сазрцања. Међутим, чињеница да он говори како се тридесетих година на Светој Гори „пажљиво… задржао“ на тексту Св. Максима Исповедника, на који се позивао о. Г. Флоровски а не о. С. Булгаков, и „дошао до убеђења да слично тумачење мисли Св. Максима, које видимо код Булгакова, јесте ‘натегнуто'“, сведочи да се старац тим питањем „пажљиво“ бавио, подстакнут још расправама пре 1917. – што је, по мишљењу Пантелића „за историју догмата значајан податак“, вероватно у позитивном, а ми сматрамо у одречном смислу[1] – и нарочито подстакнут тезом о. С. Булгакова изнетом у Јагњету Божијем, која је изашла 1933., – показује да је његов став плод подробног изучавања питања, и као такав јасан и чврст, али да у време писања одговора Д. Балфуру нема времена, али ни потребе, да се њиме поново бави.
Први доказ о. Софронија гласи: „Циљ (крајњи смисао) тварнога света […] је у спознаји Творца од стране твари и обожење твари“. Критика Б. Пантелића је: „Тачно је да је обожење циљ творевине, и то нико не доводи у питање. Међутим, проблем је у (бого)познању. Наиме, не може се рећи да не би дошло до оваплоћења да грехом није урушено познање Бога, јер су људи и после греха а пре оваплоћења спознавали Бога, о чему сведочи Стари Завет“. Наравно, у праву је о. Софроније а не Б. Пантелић. Смисао старчевог доказа, против тезе да би оваплоћење Слова дошло и мимо грехопада, јесте да је богопознање предуслов за обожење, односно, да би без пада човек путем богопознања достигао сопствено и, кроз њега, обожење читаве твари, без потребе за Божијим оваплоћењем. Пошто о. Софроније говори о крајњем, лицем у лице, а не „као у огледалу, као у загонетки“ (1. Кор. 13, 12), „делимичном“ богопознању, онда противтврдња Пантелића отпада, јер познавање Бога у Старом Завету, као сенка оног пре пада, није могло привести људи и твар обожењу.
Други доказ о. Софронија: „Узрок стварања света је преизобилна благост Божија, а ни у ком случају не некаква неопходност оваплоћења Бога Слова; другим речима – оваплоћење Бога Слова ни на који начин није било неопходно за сaмо Слово и стварање света нипошто није било само претходни чин оваплоћења Бога…“. Одговор Б. Пантелића: „Овим је само изнет другачији став, а да се претходно није побило супротстављено уверење. Пре свега, није јасно то како су ‘благост Божија’ и оваплоћење Логоса у супротности када је у питању однос Творца и творевине. Другим речима, зашто оваплоћење Логоса не би могло да буде врхунац благости Божије, тј. зашто благост не би могла да буде почетак односа Творца и творевине који ће своју пуноћу достићи оваплоћењем? Уз то, нико од оних који не заступају Софронијево мишљење и није тврдио да је Бог светом условљен да се оваплоти, него да се ради о предвечном плану Божијем“. Опет истина на страни старца. Он хоће да каже да је била намера Божијег савета да се оваплоти Друго Лице, онда за то није било неопходно стварање света и човека; а да то није била намера јасно је из чињенице да је то могло да се догоди предвечно, а није. То је уједно и доказ да свет није стваран, као што каже старац, ради оваплоћења Бога Слова, већ као плод „преизобилне благости Божије“. Б. Пантелић није у праву када се пита „како су ‘благост Божија’ и оваплоћење Логоса у супротности“, „“, јер старац то није ни тврдио, већ их је поредио као стварни (логички) и нестварни (нелогични) узрок света. Исто ово се односи и на следеће Пантелићево питање „зашто оваплоћење Логоса не би могло да буде врхунац благости Божије“. У вези његове последње тврдње, да Бог није „светом условљен да се оваплоти, него да се ради о предвечном плану Божијем“, треба рећи следеће: само обожење човека представља његово потпуно „одуховљење“, пре свега његовог тела, да би „одуховљен“ општио са Богом, као Апсолутним Духом; значи духовни смер обожења је одоздо на горе, што је Христос Својим Вазнесењем, са узношењем човекове природе до Престола Господњег, показао; зато Бог нема потребу да се облачи у твар да би Његово заједничарење са човеком било потпуније, већ је, путем обожења, смер обрнут, тако да једини разлог за Његово оваплоћење остаје спасење човека; другим речима, кенозис Божанске љубави мора да има повод за жртву, а не да самоме себи буде циљ.
На трећи доказ о. Софронија: „Снисхођење Слова није показатељ самодовољне вредности света, него се циљ или смисао тога снисхођења открива у имену, које је прихватио оваплоћени Бог Слово – Исус Спаситељ: ‘И надени му име Исус, јер ће он спасти народ свој од греха њихових’ (Мт. 1, 21)“, Б. Пантелић одговара: „Оваплоћење Сина независно од греха такође није показатељ „самодовољне вредности света“, напротив, оно показује шта (тј. ко) је смисао (τέλος) света, а то је – оваплоћени Бог. Само уверење да би се Бог оваплотио независно од греха не пориче чињеницу да је Богочовек и Спаситељ, и то нико од оних који не деле Софронијево христолошко уверење никада није оспоравао“. Резултат исти. О. Софроније хоће, с правом, да каже да, поред раније побијених разлога, ни „самодовољна вредност света“ не може бити разлог оваплоћења Слова Божијег, односно, да је само спасење света једини прави разлог за то, што потврђује и Христово име Исус. Није у праву Б. Пантелић када тврди да је „смисао (τέλος) света“ „оваплоћени Бог“, зато што је смисао стварања света у његовом обожењу, сједињењу с Богом, које би се, без пада, могло остварити и без оваплоћења. Зато о. Софроније и не тврди нити им пребацује, да они који не деле његово „христолошко уверење“ оспоравају Богочовека као Спаситеља, већ не могу или не желе да, уз претходне, разумеју и прихвате и овај разлог, који говори против оваплоћења Слова мимо пада Адама.
Четврти доказ аве Софронија: „…облик датог емпиријског постојања није реализација божанског идеалног света, тј. таква реализација без које би и сaмо божанско Биће било закинуто, несавршено“. И одговор Б. Пантелића: „Бог није створио несавршен (лош) свет, створио га је, како читамо на првим страницама књиге Постања, добрим, али та ‘доброта’ подразумева динамику, прогресивност, како би се он одржао у том стању, за разлику од Бога који је савршен (тј. добар) независно од било чега другог (Нап. 32.: „Сергеј Булгаков је тачно приметио да ‘из руку Творца свет није произашао као завршена датост, већ као недовршена задатост која треба да се испуни у светском процесу’.“). И други део Софронијевог навода је ирелевантан, јер нико и не тврди да би Бог био ‘закинут’, већ се тврди да би свет без оваплоћења био ‘закинут'“. О. Софроније потврђује наш приговор на одговор Б. Пантелића на други његов доказ: постоји онтолошки јаз између Творца и творевине, да би Творац „морао“ да постане творевина, и тиме испунио, остварио, укинуо своју „закинутост, несавршеност“. Старац реченим није ни тврдио да Бог није све добро створио, нити да „добро“ створеном свету није била (пре пада) потребна „динамика“ на његовом бесконачном двигу, кретању ка обожењу. У вези друге реченице Б. Пантелића, тврдимо да непали свет не би био „закинут“ без оваплоћења Божијег, што ћемо касније пробати да, заједно са другим богословима, докажемо. Дајемо приговор на Пантелићево коришћење израза „прогресивност“ за духовно усавршавање, за умножавање благодати Божије, које је у Едему требало да води ка обожењу, као и у будућем Царству Небеском, јер се он везује за веру људи у развој, прогрес овог света, односно, у могућност човека да оствари земаљско царство без Божије помоћи. Његово коришћење иде уз смисао нетачног мишљења о. С. Булгакова, које се наводи у нап. 32. Бог је свет, у временском и материјалном смислу, створио завршеним, добрим, јер је након тога у седми дан починуо од стварања, али је он требао да се током времена, и у вечности вечно и бескрајно обожује, духовно „усавршава“, а не да се, као што тврди о. Булгаков, „као недовршена задатост… испуни у светском процесу“. Мешајући два онтолошка плана, пре и после пада, закључује се да је Бог створио свет (човека) да падне, па да се „у светском процесу“, који отпочиње после пада, постигне, „испуни“ (доврши своју „недовршену задатост“). Тиме се Бог окривљује да је Творац зла, греха, смрти, што нека је далеко од наших умова и уста.
И на крају пета примедба о. Софронија: . „… оваплоћење Бога Слова не представља завршетак теогонијског процеса, тј. завршетак развитка у самом божанству, па да је онда (оваплоћење) у том смислу неопходно за самога Бога, за пуноћу Његовог Бића…“. И пети одговор Б. Пантелића: „Оваплоћење није заврше- так теогонијског већ плирома космогонијског процеса. Тачно је да оно није неопходно за пуноћу божанског бића, али јесте неопходно за пуноћу тварног бића…“. У праву је о. Софроније при развијању своје мисли: оваплоћење Бога, након стварања света, а без његовог пада, би био завршетак теогонијског процеса, и показао оваплоћење као неопходност за самога Бога, – с обзиром, додајемо ми оно што је о. Софроније подразумевао а није написао, да се непали свет не нуждава у оваплоћењу Божијем – што је, као приговор Његове предвечне недовршености, а самим тим и несавршености, апсурд и хула, јер унутар Свете Тројице нема „процеса“, он отпочиње од момента Њеног изласка из Себе, од стварања света. Да није било пада, приговарамо Пантелићевом одговору, не би било ни космогонијског процеса, па ни неопходности за Божијим оваплоћењем, које је постало неопходност „за пуноћу тварног бића“ тек након његовог пада[2].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. За либерално-обновљенску атмосферу у Царској Русији пре 1917., када је, између осталог, посејано семе корова позније тзв. литургијске обнове в.: архим. Никодим (Богосављевић), О литургијској обнови, препороду и реформама, Рибница 2014, 59-77; о. С. Булгаков в.: исто, 78-84.
  2. У продужетку писма о. Софроније објашњава духовну позадину богословља о. С. Булгакова и његових следбеника: „Претпостављам да та нова богословска тенденција, коју си запазио у делима Павла Евдокимова, иде упоредо са ‘секуларизацијом’, ‘посветовњачењем’ које се посвуда догађа. Она несумњиво богословски оправдава тај процес који је повезан са губитком правилног схватања ‘богословља’ које је по својој суштини заокупљено углавном учењем о Богу, код нас, хришћана, о Светој Тројици. Наравно, свакој појави може се до извесне мере приступити са ‘богословске тачке гледишта’, али савремено кретање превазилази све разумне границе; отуда: богословље лепоте, богословље пола (секс), богословље револуције и слично… Отуда и настојање да се тварном свету прида апсолутна вредност; код многих, посебно код ‘учених’, имамо потпуни разлаз (divorce) са проблемом ‘онога света’, са проблемом победе над смрћу, васкрсењем“, Архимандрит Софроније (Сахаров), О боговаплоћењу, 250-251.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *