ШЕСТОДНЕВ

 

ШЕСТОДНЕВ
 

 
СЕДМА БЕСЕДА
 
Потом рече Бог: нека врве по води живе душе по врстама својим, и птице по врста ма њиховим нека лете изнад земље под свод небески.[1] Пошто су саздана светила небеска, испунише се, дакле, и воде животињама, па се тако и ови предели украсише. Јер, земља беше већ украшена својим растињем; небо беше окићено цветним венцем звезда, а пар великих светила беше му као очи. Требало је, дакле, да и воде задобију своје украсе. Те дође заповест, и одмах се реке испунише животом и језера постадоше родна, јер свако од њих стаде рађати створења по својим врстама. И море поче из себе порађати свакојаке врсте пловних животиња, и не беше никаквог блата или муља воденог које је остало неделатно и без удела у савршавању стварања. Јер, из њега поврвеше којекакве жабе и мушице и комарци. Те оно што и сада можемо видети, доказ је свега што се збивало у почетку. Тако је свака вода похитала да изврши стваралачку заповест. Велика и неизрецива сила Божија која је водама, заједно са заповешћу, подарила и умеће рађања, одмах је устројила и покренула живот животиња, којих се врсте не могу ни побројати. Нека врве по води живе душе (= гмизавци). Први пут сада постаје животиња са живом душом и са чулима. Јер, иако се за биљке и за дрвеће каже да живе, зато што поседују силу храњења и раста, они ипак нису ни животиње, нити, пак, имају живу душу. Зато је, наиме, и речено: Нека врве по води живе душе. Свака животиња која плива, било да плови по површини воде, било да у дубини продире кроз воду, припада врсти гмизаваца, јер она повлачи своје тело по воденој маси. Ако неке од животиња живе које у води, имају ноге и могу ходати (већина, наравно, живи и у води и на суху; као фоке и, крокодили, и водени коњи, и жабе, и ракови), ипак је пливање њихово превасходно својство. Због тога је речено: Нека врве по води гмизавци. Која врста је изостављена у ово мало речи? Шта није обухваћено заповешћу стварања? Јесу ли изостављене оне врсте које се живе рађају, као што су фоке, делфини и раже, и њима сличне врсте које се називају ајкулама? Или оне које доносе јајашца, а то су безмало све врсте риба? Или су изостављене оне које имају љуштуру, или које имају крљушт, или оне са крилцима, или оне без њих? Кратка је, наравно, реч заповести стварања, или боље рећи, то и није реч, већ наклоност и стремљење божанске воље; а смисао те заповести толико је дубок, колико постоји разлика и сличности између риба – кад би хтео тачно да их пратиш, било би исто као кад би пребројавао морске таласе, или кад би узео на себе да морску воду премериш каквим судом. Нека врве по води гмизавци. Односно, оне рибе које живе на отвореном мору, које су при обалама, или у дубинама, или у гребенима; и које иду у јатима или које самотно пливају; као и китови и огромне рибе, а исто тако и оне најситније међу њима. Јер, једном истом силом и једнаком заповешћу, и велике и мале рибе ступају у постојање. Нека врве по води. Показале су ти ове речи природну сродност пловних животиња са водом. Зато рибе, ако макар и закратко буду одвојене од воде, ме могу да опстану. Јер, немају таквог удисања којим би ваздух увлачиле у себе. Наиме, што је за копнене животиње ваздух, то је за пловне врсте вода. Разлог за то је очит. У нас, наиме, постоје плућа, један порозан и шупљикав унутарњи орган, који, кад се прса надимају, узима у себе ваздух те њиме блажи и расхлађује нашу унутарњу топлоту; док водене животиње дишу ширењем и скупљањем шкрга, које увлаче и проводе воду кроза свој густи сплет. Нарочит је, дакле, животни простор риба, нарочит је њихов састав, посебна врста исхране, својеврстан им је живот. Зато се ниједна од водених животиња не да припитомити, нити уопште дозвољава да човек положи своју руку на њу.
Нека врве по води живе душе по својим врстама. Овде реч Божија заповеда да се појаве првине сваке врсте као какво семе њенога рода. Њихово мноштво положено је у јединку, како би се каснијим размножавањем показало, кад буде требало да се рађају и да се множе.[2] Другачије врсте су такозвани тврдокорни љускари, као што су дупљари, морске кресте, морски пужеви и неизмерно мноштво разних шкољки. Затим, другачије од њих су врсте назване мекокорним љускарима, као крабе и ракови и њима сличне животиње. Нешто друго, опет, у односу на њих су такозвани мекушци, у којих је тело меко и млохаво: као што су октоподи и сипе и њима сличне животиње. Па и међу њима самима постоје безбројне разлике. Јер, јегуље и мурине и угори, који живе у муљевитим рекама и језерима, својом грађом више наликују каквим отровним гмазовима неголи рибама. Другачија је врста оних животиња које полажу јаја, а другачија оних која рађају живе младунце. Живе младунце рађају све врсте гујавица, морски пси, и уопште, све животиње које се називају ајкулама. И већина китова рађа живе младунце; као и делфини и фоке, за које се вели да своју младунчад, кад им каква опасност запрети, штите тако што их поново узимају у своју утробу. Нека врве по води (…) по својим врстама. Једно је врста китова, а нешто посве друго је врста ситних риба. Што се, пак, тиче ситних риба ту, опет, постоји безброј разлика подељених по врстама: свака од њих има посебно име, другачију храну, облик, величину и својства свога тела. Све су оне међусобно раздвојене великим разликама и сврставају се у другачије врсте. Који туноловац је, дакле, у стању да нам поброји толико мноштво врста? Иако веле да они могу да погоде колики је број риба у великим јатима. Међу онима који су свој век провели по морима и обалама, ко може о свакој риби тачно да нас поучи? Другачије рибе познају они који лове у Индијском океану; другачије они који у Египатском заливу бацају своје мреже, другачије острвљани; а другачије Мавританци. Све те рибе, како мале тако и велике, саздала је она прва заповест и она прва неизрецива сила. Много је разлика у њиховом начину преживљавања; много је разлика и у начину на који се свака врста размножава. Већина риба не полаже јаја онако како то чине птице, нити плете своја гнезда, нити, пак, уз велику муку отхрањује свој пород; него вода прихвата јајашце које испада, те од њега начини животињу. Нараштај сваке врсте риба неизмењен је у односу на родитеље и не меша се са каквом другом врстом. У њих се не дешава оно што се на копну збива са мазгом или са неком мешавином птица, које изопачују своју врсту. Нема ниједне међу рибама да има зубе само на једној вилици, као што видимо код вола или код овце. Нити иједна од њих прежива, осим скара, како нам неки причају. Већ све рибе имају густе низове веома оштрих зуба, како им се не би, због дуготрајног жвакања, храна расипала. Јер, кад храна не би била хитро искомадана и послата у стомак, вода би је разнела и пре но што би је зуби уситнили.
За сваку врсту риба постоји одређена храна. Неке се, наиме, хране муљем, неке алгама, а неке се, опет, задовољавају растињем које у води успева. Но, већина риба једе једна другу, те она која је међу њима мања, постаје храна оној већој. Па ако се деси да она која у својим устима држи неку мању рибу од себе, и сама постане ловина неке која је од ње већа, тада заједно одлазе у утробу ове последње. Па и ми људи, шта друго чинимо кад угњетавамо оне који су испод нас? По чему ли се од оне последње рибе разликује онај ко због похлепе за богатством, и због неутољиве лакомости трпа у своју торбу оне који су немоћни? Онај је узео што је сиромахово; а ти, узевши њега, чиниш да он буде део твоје имовине. Показао си се неправеднијим од свих неправедника и грабежнијим од свих грабежника. Гледај да те не снађе исти крај као и рибе, јер негде и тебе вреба каква удица, или кошара или мрежа. Зацело да ни ми, који толике неправде чинимо, нећемо избећи последњу казну. Чак сам и у једној слабашној животињи запазио много лукавства и насртљивости, и желео бих да се ти не угледаш на оне животиње које чине зло. Рак је жељан тела остриге, али оно тешко постаје његов плен пошто је обложено шкољком. Наиме, његово нежно тело природа је обезбедила непробојним штитом.
Зато се он и назива љускаром. Пошто остригу обухватају два удубљена крилца, која се тачно уклапају једно у друго, свакако да раку клешта нису од неке користи. И шта он онда чини? Кад спази како је острига, пронашавши згодну заветрину, отворила своју кућицу и са уживањем изложила своју унутрашњост зрацима сунца, тада он крадом умеће какав каменчић међу шкољке, и не допушта им да се склопе; и тако он својом довитљивошћу надокнађује снагу која му недостаје. Таква је злоба чак и у ових животиња које не умеју ни да мисле ни да говоре. Ја, опет, желим да се угледаш на домишљатост и сналажљивост ракова, али да не наносиш штету ближњима. Јер, такав је онај који своме брату са опаким мислима одлази, те насрће на ближње кад су у каквој невољи, и наслађује се туђом несрећом. Не подражавај оне који су достојни сваке осуде. Задовољи се оним што је твоје. Мудрим људима је сиромаштво, заједно са истинском умереношћу хтења, боље од свакога задовољства. Нећу изоставити ни довитљивост и лукавштину октопода, који је у стању да, уз који год камен да се припије, поприми његову боју. Тако да већина риба које пливају ништа не подозревајући, налеће право на њега, мислећи да је камен, и постаје готов плен тога смутљивца. Таква је нарав и у оних који угађају свакоме ко има власт и који се прилагођавају свакој прилици: они немају увек своје мишљење, него се врло брзо мењају, па са целомудренима поштују целомудреност, а са развратнима бивају развратни – мењајући своје мишљење према свачијој вољи. Од њих се није лако уклонити, и заштитити се од невоље коју ти могу учинити, јер у стању су да своју лукавост вешто прикрију, одевајући је у плашт дубоког пријатељства. Такве нарави Господ назива вуцима грабљивим који се у оделу овчијем прикривају.[3] Клони се људи који имају многа и разноврсна лица. Држи се истине, искрености и простоте. Змија је лукава – зато је и осуђена да се вуче по земљи.[4] Праведник је кротак, као Јаков[5]; због тога се и каже: Настањује Бог кротке у домове.[6] Гле море велико и широко; ту гмижу без броја, животиње мале и велике.[7] Али има међу животињама и некакве складне и хармоничне красоте. Не смемо, наиме, о рибама доносити само лош суд, јер има у њих и нешто што је достојно да се човек на то угледа. Како су све врсте риба међу собом разделиле животни простор, те свакој припада онај који јој одговара, и ниједна не ступа у простор оне друге, већ се држи својих граница? Никакав земљомер није поделио њихове поседе; и они нису зидинама ограђени нити су, пак, раздељени међама. Па ипак, свакој риби је само по себи одређено оно што јој погодује. Наиме, у овом заливу једна врста риба проналази себи храну, а у оном друга. И којих је риба овде мноштво, тих на другим местима нема. И нема овде никакве планине оштрих врхове уперених ка висинама, која би чинила међу, нити какве реке да запречује пролаз, већ постоји некакав закон природе по коме свака врста, према властитим потребама, подједнако и праведно добија оно што јој је за храну потребно.
Али ми нисмо такви. Па како да будемо кад помичемо старе међе које су поставили оци наши.[8] Комадамо земљу, прибијамо кућу уз кућу и поље уз поље, како бисмо што закинули од ближњега. Китови знају који животни простор им је од природе одређен да се у њему хране, и заузимају море које је изван простора васељене, у коме нема острва нити са друге стране има икаквога копна. Због тога онуда и не плове бродови, јер ни људска радозналост нити икаква потреба не нагоне морепловце да се одваже да њиме плове. То море су, дакле, заузели китови, који су својом величином налик највећим брдима и, како веле они који су их својим очима гледали, пребивају у својим границама, не наносећи штете ни острвима ни приобалним градовима. И тако, свака врста риба, као некакве градове или вароши или своје древне постојбине, настањује оне делове мора који су јој додељени. Има, међутим, и неких риба селица – као по некаквом заједничком саветовању оне се упућују на пут, и све се крећу по једном истом знамену. Јер, кад им дође време одређено за мрешћење, оне, покренуте заједничким законом природе, крећу из разних залива и хитро се селе ка Северном мору. И у време тог њихово похода, може се видети како рибе сједињене у јато образују као некакву реку, која од Мраморног мора тече ка Црном мору. Ко их на то подстиче? Какви царски укази? Какве заповести, објављене по трговима, одређују њихово кретање? Видиш ли да божанска заповест све испуњава и да управља и најситнијим стварима? Риба се не противи закону Божијем, а ми људи ни Његову спасоносну науку не подносимо. Немој, дакле, презирати рибе, због тога што немају никаквога гласа нити разума, већ се уплаши за себе: ниси ли, можда, противећи се заповести Творца, бесловеснији од свих риба. Послушај рибе, које оним што чине, само што нису казале: ради продужетка врсте крећемо на ову дугу селидбу. Немају оне свога разума, али дубоко у њима урезан је закон природе који им казује шта им ваља чинити. Пођимо, веле оне, у Северно море. Слађа је, наиме, она вода од воде осталог мора, јер се Сунце над њом кратко задржава, и својим зрацима не извлачи из ње све што је питко. Дакле, и морске животиње се радују слатким водама. Отуда рибе често и пливају ка рекама и отискују се далеко од мора. Због тога им је, између свих осталих залива, Црно море најдраже, јер им је погодно да се у њему мресте и да подижу своју млађ. А кад се у довољној мери испуни оно што су наканиле, тада се све скупа изнова враћају у своју постојбину. Зашто ли то тако бива? Чујмо од оних који ћуте. Северно море је, веле они, плитко и пространо и изложено јаким ветровима, те има мало обала и дубоких места. Због тога га ветрови лако могу узбуркати до самога дна, тако да се таласима меша и песак који је у дубинама. Оно је, такође,зими веома хладно и у њега се уливају многе велике реке. Због тога и рибе, пошто су се током лета науживале његових пријатности, кад дође зима опет хитају ка топлоти дубине и ка сунчаним крајевима,избегавајући ветровите северне пределе, и налазећи заклона у заливима који су мање изложени немирима.
Видео сам све то, и дивио се у свему премудрости Божијој. Ако су бесловесне животиње у стању да се досете и да се постарају за свој опстанак; и ако риба зна шта треба да изабере а шта да избегава, шта да кажемо ми који смо обдарени разумом и поучени законом, и који смо подстакнути обећањем и умудрени Духом, па ипак се владамо као да смо бесловеснији и од риба? Јер, оне умеју да се постарају за некакво промишљање о својој будућности, а ми, немајући никакве наде на будућност, трошимо свој живот у уживању које приличи стоци. Риба преплови толика мора да би неку корист задобила; а шта ћеш на то рећи ти, који живот проводиш у нераду? Нерад је, наиме, узрок свакога злоделања. Нека се нико не претвара да о томе не зна. Усађен је у нама некакав природни закон који нам казује да присвајамо што је добро, а да се туђимо од онога што је штетно. Остаћу и даље код примера морских животиња, јер су свакако пред нама зато да бисмо их испитали. Слушао сам од једнога приморца како морски јеж, који је мала и по свему безначајна животиња, веома често поучава морепловце о томе кад ће море бити мирно а кад се спрема бура. Наиме, кад јеж предвиди да ће ветрови ускомешати море, он се завуче под какав повећи камен, па се ухвати за њега и тако се њише као да је привезан за котву – та тежина га одржава тако да га таласи не могу лако повлачити. Када морепловци угледају тај знак, јасно им је да треба да очекују дување силних ветрова. Никакав астролог и никакав Халдејац, који према кретању звезда предвиђа дизање силних ветрова, није јежа томе научио: Господар мора и ветрова је и у ту сићушну животињу усадио јасан знак Своје велике мудрости. Нема тога бића на кога се Божија промисао и старање не односи; Његово вазда будно око све надгледа. Он се уза свако биће налази и свакоме дарује опстанак. Па ако Бог ни јежа није оставио изван Свога надзора, зар неће надгледати све што је твоје? Мужеви, волите своје жене[9], чак и ако сте, пре но што сте ступили у заједницу брака, једно другоме били страни. Свеза природе и спрега свештенога благослова нека буде заједница оних који некада беху удаљени једно од другога. Змија отровница, најстрашнија од свих гмизаваца, ради брака одлази ка морској мурини, па давши јој звиждуком знак о своме присуству, мами је да изађе из дубине ради брачнога парења. И ова се послушно одазива и сједињује са отровницом.32 Шта хтедох овим рећи? Чак и онда кад је муж груб или кад је преке нарави, жена је дужна сама да сноси терет, и да ни под каквим изговором заједницу не раскида. Насилан је? Ипак ти је муж. Опија се? Ипак је природном везом сједињен са тобом. Груб је и непријатан? Ипак је већ постао твој део, и то онај који је од свих делова најдрагоценији. Но, нека и муж чује савет који њему приличи. Поштујући брачни однос, ехидна избацује из себе отров; па зар нећеш и ти, због поштовања према брачној заједници, сваку отврдлост срца и сваку нечовечност одагнати од себе? Или нам, можда, пример ехидне може и на други начин послужити, јер ипак некакву прељубу у природи представља ово парење између гује отровнице и мурине. Нека се, дакле, дозову памети они који посежу за туђим браковима, и нека виде колико су слични гмизавцу. Ја, опет, имам само један циљ, а то је да из свих ових примера изграђујем Цркву. Нека обуздају своје страсти они који су разуздани, и нека се поучавају на примерима копнених и морских животиња.
Овде ме и моја телесна слабост и поодмакло вече приморавају да своју беседу приведем крају; а ради оних који су вољни да слушају, имао бих да придодам још много штошта што је достојно дивљења: о биљу које расте у мору; о самоме мору; о томе како се морска вода згушњава и постаје со; о томе како драгоцени камен корала у води је трава, а кад је извађен на ваздух, он се стврдне и постаје чврст као камен. О томе зашто је природа у остригу, у најнезнатнију од свих животиња, положила драгоцени бисер. Јер, оно за чим царски ризничари највише трагају, то је по обалама, и спрудовима, и по оштром стењу разбацано, и почива у шкољкама остриге. Како сасе негују своје злаћане власи, какве ниједан сликар досад није успео да наслика? Откуда морски пужеви дарују царевима порфире, које красотом својих боја надмашују и цвеће у пољу? Нека врве по води. И од свега онога што је нужно, шта још није постало? Које то драгоцености нису подарене нашем животу? Неке ствари су створене да служе човеку, а неке да бисмо се кроз њих дивили чуду стварања. Неке су, опет,страшне како би излечиле нашу лењост. И створи Бог китове велике.[10] Великима се називају не зато што су већи од рачића и крабе, већ зато што су величином свога тела слични највишој планини: кад плове испод саме површине воде често се од њих може помислити да су каква острва. Због тога што су толико крупни, не проводе своје време по спрудовима нити у близини обала, већ настањују такозвано Атлантско море. Такве су оне животиње које су створене да у нама изазивају страх и чуђење. Кад чујеш да највеће бродове који покретани повољним ветровима хитају пуним једрима, толико лако заустави једна сићушна рибица звана прилепак – тако да брод задуго држи непомичним, те изгледа као да је насред мора пустио корење – зар ти та мала рибица не пружа доказ о самој силини Саздатељевој? Јер, нису страшне само сабљарке и тестераче и морски пси и китови и млатови, него је ништа мање страшан и жалац морске раже, чак и кад је ова мртва, и морски зец, јер и од њих нам тренутно и неизбежно долази погибао. Кроза све те примере Саздатељ хоће да подстакне у теби будност, како би, са надањем у Бога, измакао свим опасностима које ти долазе од ових риба. Но, вратимо се из тих морских дубина и притекнимо на сухо; јер су нас чудеса стварања једно за другим заносила, па су нас, као какви таласи, својим сталним и наизменичним насртајима приморала да се наша беседа занима подводним стварима. Без обзира на то што им се ја дивим, може се десити да наш ум, не нашавши на копну већа чудеса од ових, попут Јоне[11], опет притекне ка мору. Изгледа, пак, да је моја беседа, обревши се међу небројеним чудесима, заборавила на меру, и као да јој се десило оно што се дешава и морепловцима на отвореном мору: немајући по чему да одреде своје кретање, често не знају колики пут су превалили. Чини се да се то и нама догодило: док је беседа хитала од једне ствари ка другој, изгубила је осећање о томе колико много је речено. Но ако ово часно слушалиште и има жеље за слушањем, па све и ако је повест о чудесима Господњим пријатна слуху Његових слугу, ипак ћемо своју беседу овде укотвити и сачекаћемо дан како бисмо протумачили оно што је преостало. Устанимо сада сви и заблагодаримо за све што је овде речено и заиштимо да се оконча и оно што је преостало. Кад за вечером будете, нека ваши разговори за трпезом буду беседа коју вам ујутро и увече говорих. Имајте на уму ове ствари и кад вас сан обузме, па и у сну уживајте у благоразумности онога што је на дану, како бисте могли рећи: Ја спавам, а срце је моје будно[12], истражујући закон Господњи… дан и ноћ[13]; Њему слава и власт у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пост. 1,20-21.
  2. Пост. 1,22.
  3. Чувајте се од лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви. Мат. 7,15.
  4. Пост. 3,1 и 14.
  5. И Исав поста ловац и ратар, а Јаков беше човек кротак и бављаше се у шаторима. Пост. 25,27.
  6. Пс. 68,6.
  7. Пс. 104,25.
  8. Приче Солом. 22,28.
  9. Еф. 5,25.
  10. Пост. 1,21
  11. Јона 1,3.
  12. Пес. над пес. 5,2
  13. Пс. 1,2.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.