ШЕСТОДНЕВ

 

ШЕСТОДНЕВ
 

 
ШЕСТА БЕСЕДА
 
О нај који посматра какве посленике, и сам би требало да буде готов на сваки напор.
У то се свако може уверити из правила за јавне игре, која налажу да они који седе на стадионима морају бити гологлави; мени се чини да је то зато да не би неко био само гледалац оних који се надмећу, већ да свако буде учесник у борбама, у оној мери која му припада. Па тако и онај који испитује велике и натприродне призоре и који слуша уистину врхунску и неизрециву мудрост, треба да долази овамо већ припремљен код своје куће, како би лакше разматрао ово што се пред њега износи, и како би, у складу са својим моћима, заједно са мном учествовао у овом подвигу – да ми буде више саборац, а мање критичар – јер може бити да не успем да пронађем истину, па да моја грешка буде на општу штету слушалаца. Зашто ово говорим? Зато што нам предстоји да испитамо и размотримо питање о устројству васељене и о постанку света; а наше истраживање не заснива се на мудрости овога света, већ на ономе чему је Бог научио Свога слугу, говорећи му лицем у лице, а не у каквим загонеткама. И свакако да је потребно да они, који желе да посматрају ове велике призоре, имају ум приправљен за разумевање свега овога што је пред нама. Наиме, да ли си, посматрајући при ноћној ведрини неизрециву красоту звезда, икада промишљао о самоме уметнику који је све то створио: ко ли је тај који је тим цветовима окитио небо, и зашто у свим стварима које можемо сагледати видимо следеће: оно што је нужно то је изнад онога што је пријатно? И опет, ако си при ведроме дану и трезвеном уму спознао чудеса дана, и ако, полазећи од онога што је видљиво расуђујеш о ономе што је невидљиво, тада си овамо дошао као спреман слушалац и доликује ти да припадаш овом часном и блаженом гледалишту. Приђите, дакле! Као што оне људе који не познају неку варош, домаћи узимају за руку и воде их, тако ћу и ја вас увести у скривена чудеса овога великога града. У том граду, у коме је била наша древна отаџбина, из које нас је изагнао човекоубица демон поробивши човека својим замамним обећањима, у њему ћеш видети оно прво стварање човека, и видећеш како смо одмах затим допали смрти, коју је породио грех; а то је био првородни плод злоначалног демона. И спознаћеш себе – спознаћеш да си земљане природе, али да си, ипак, дело божанских руку. Спознаћеш да си по снази далеко иза бесловесних животиња, али да си постављен за господара над свим бесловесним животињама и неживим стварима; да си иза њих по својој природној грађи тела, али да разумом који поседујеш можеш себе уздићи до самога неба. Ако све то научимо, спознаћемо себе, упознаћемо Бога, поклонићемо се Саздатељу, бићемо слуге Владици, прославићемо Оца, љубићемо свога Хранитеља, поштоваћемо свога Доброчинитеља, никад нећемо престати да се клањамо Предводнику нашега живота – и овога и будућега – Ономе Који, богатством које нам је већ даровао, потврђује и оно што нам је обећао, а кроз искуство садашњих ствари уверава нас у оно што очекујемо. Јер, ако су ове привремене ствари такве, какве ли ће бити оне вечне? И ако су видљиве ствари толико лепе, колико ли су тек лепе оне које су невидљиве? Ако величанственост неба надилази меру човековога разума, какав ће ум бити у стању да сагледа природу онога што је вечно? Ако је ово Сунце, које подлеже пропадљивости, толико красно, толико велико, толико брзога кретања и тачнога обртања, ако је сразмерне величине са васељеном, тако да не надилази складан однос са свеукупношћу, и лепотом своје природе као какво сјајно око украшава творевину да се човек не може наситити лепоте његовог призора, колика ли је тек лепота Сунца праведности? И ако је штета слепоме човеку што ово Сунце не може видети, колика ли је штета грешнику што се лишава истинске светлости?
Потом рече Бог: Нека буду светила на своду небеском, да деле дан од ноћи, и нека светле на своду небеском да обасјавају земљу.[1] Најпре су настали небо и земља. После њих створена је светлост; и растављен је дан од ноћи, Па онда је настао свод и појавило се копно; вода је сакупљена у заједничка и одвојена зборишта; а земља се испунила породом, пустивши из себе небројено мноштво разнородних трава и обогативши се свакојаком врстом растиња. Тада још не беше ни Сунца ни Месеца; а ово велимо како они, који не знају за Бога, не би Сунце називали началником и оцем светлости, и да га не би сматрали творцем свега што ниче из земље. Због тога, четвртога дана рече Бог: Нека буду видела… и створи Бог два видела.[2] Ко је тај који рече и ко је тај који створи! Не мислиш, ваљда, да су овде у питању две личности? Свагде је у овој повести, уз историју о стварању света, на тајанствен начин посејано и богословско учење. Говори се и о томе каква је потреба за стварањем светила небеских; јер вели: нека светле и обасјавају земљу. Ако је настанак светлости претходио осталим стварима, како се сада изнова каже да је Сунце настало да обасјава земљу? Пре свега, немој се ругати својеобразности израза, јер ми не пратимо избор речи, попут вас, нити се бавимо тиме да ли је њихов поредак ритмичан. Наиме, у нас нема оних који глачају речи, нити ми користимо благозвучне изразе, него увек придајемо важност значењу самих речи.
Обрати, дакле, пажњу на то да ли је Мојсије речју обасјавају у довољној мери изразио оно што је желео; јер, уместо светлети рекао је обасјавати. То, међутим, није у опреци са оним што је досад речено о светлости. Јер, у почетку је створена сама природа светлости, а сада је саздано то сунчано тело да буде носилац оне првостворене светлости. Наиме, једно је ватра, а нешто друго је светиљка – ово прво има силу да осветљава, а друго је саздано да светли онима којима је то потребно – тако су и сада створена светила небеска, да буду носиоци оне пречисте и невештаствене светлости. Јер, као што апостол Павле неке људе назива светилима васионе[3], док је нешто посве друго истинита светлост света[4], у којој светитељи учествују те сами постају светила људских душа, које су васпитавали и избављали из мрака незнања; тако и сада, саздавајући то Сунце које је носилац оне најблиставије светлости, Творац га је свега зажегао и покренуо да се обрће.
Нико нека не сматра да је невероватно ово што сам говорио, односно да је једно сјај светлости, а да је нешто друго тело које ту светлост носи. Помозимо се, најпре, чињеницом да све што је у нашему свету сложено, делимо тако да је једно суштина која поприма својства, а друго је својство које се тој суштини приписује. Дакле, једно је белина по својој природи, а сасвим нешто друго је тело које се бели, па је тако и са овим што је сада речено; оне ствари које су различите по својој природи, силом Творца су уједињене. И немој ми рећи да јеове ствари немогуће одвојити једну од друге. Јер,ни ја не велим да ти и ја можемо одвојити светлост од сунчаног тела, већ да оно што ми својим умом одвојено посматрамо, то Творац њихових природа самом Својом енергијом може раставити. Теби је, наравно, немогуће да раставиш топлотну силу ватре од њенога сјаја. Но, желећи да Своме слузи пружи чудесан призор, Бог је у купину сместио огањ који је деловао само као светлост, и у коме не беше никакве силе паљења.[5] О овоме и псалмопојац сведочи, говорећи: Глас Господњи пресеца пламен огњени.[6] И отуда ће се, кад нам буде узвраћено за наша учињена дела, као што нас уверава једна тајна поука, раздвојити природа огња, па ће светлост бити дата праведнима за уживање, а паљење које задаје патње, биће дато онима који су вргнути на муке. Из онога, опет, што се збива са Месецом, можемо се уверити у ово о чему расправљамо. Јер, кад се он губи и смањује, не троши се цело његово тело, већ он само одлаже и изнова прима на себе светлост која је на њему, те тако нама пружа утисак како се час смањује, а час расте. Да Месец, кад се губи, не троши своје сопствено тело, о томе јасно сведоче ствари које можемо видети. Јер, кад је небо ведро и без икаквих измаглица, а нарочито онда кад Месец поприма изглед српа, можеш обратити пажњу и видети да је његов тамни и неосветљени део окружен некаквим венцем, који га, при пуном Месецу, целога окружује. Наиме, посматрајући његову сеновиту и тамну површину, заједно са кружно обасјаним делом, јасно можемо запазити потпун и светао круг. И немој ми рећи како је Месечева светлост стечена, пошто се смањује како се Сунце приближава, а повећава се, опет, како се оно удаљава. Но, није на нама овога трена да испитујемо ово, већ чињеницу да је једно његово тело, а да је нешто сасвим друго његова светлост. Нешто такво треба да замислиш и кад је Сунце у питању. Само што оно, пошто је једном примило светлост и смешало је са собом, ту светлост задржава, не одлажући је од себе; док Месец непрекидно збацује са себе светлост и изнова се њоме огрће, те тиме потврђује све оно што је о Сунцу речено. И постављена су та два светила да растављају дан од ноћи. Јер, у почетку је Бог раставио светлост од таме[7]; и удаљио их је тада и поставио једно наспрам другога, како се не би узајамно мешали, и како не би било никакве заједнице између светлости и таме. Јер, оно што је по дану сенка, то ће ноћу чинити суштину таме. Наиме, као што свака сенка пада од некога тела, и то на супротну страну од оне која је осветљена некаквим зрацима, и као што се јутром она пружа ка западу, свечери нагиње ка истоку, а у подне ка северу, тако и ноћ одступа супротно зрацима Сунца, и по својој природи није ништа друго него сенка Земље. Те као што дању сенка настаје покрај тела која не пропуштају зраке, тако и ноћ по својој природи наступа кад Земљу засени ваздух који се око ње налази. То, дакле, значе речи: Растави Бог светлост од таме. Наиме, тама одступа пред наступањем светлости, јер су при првобитном стварању светлост и тама саздани таквима да су по природи узајамно противни. Но, сада је Творац поставио Сунце да буде мера дану; а Месец, кад се испуни цео његов круг, да буде господар ноћи. Тада се, наиме, ова светила налазе скоро на потпуно супротним положајима. Другим речима, кад, у периоду пунога Месеца, Сунце излази, тада Месец залази и нестаје; а кад, опет, Сунце залази, често се дешава да се Месец појављује на истоку. То што се у другим Месечевим менама његова светлост не подудара са трајањем ноћи, то се не односи на ову нашу беседу. У сваком случају, кад је Месец пун, он је господар ноћи те својом светлошћу надјачава сјај звезда и обасјава Земљу, и подједнако са Сунцем одређује мере времена.
И нека буду знаци временима и данима и годинама.[8] Оно на шта ова светила указују, преко је потребно за живот човечији. Јер, ако неко не разматра преко мере оно што нам ови знаци пружају, наћи ће многе користи од њих ако их на дуже време посматра. По њима се, наиме, може много сазнати о падању киша и о сушним периодима; хоће ли дувати локални или посвудни ветрови, те да ли ће они бити снажни или умерени. Једно од знамења које нам Сунце упућује, предао нам је Сам Господ, рекавши: … Данас ће бити непогода, јер је небо црвено и мутно.[9] Кад се сунце пробија кроз маглу и облаке, затамњују се његови зраци, те оно изгледа као ужарено угљевље и поприма боју крви, јер густина магловитог ваздуха ствара пред нашим очима такву слику. Па ако сунчани зраци не разгрну атмосферу која је тога трена збијена и густа, чини се да се више неће моћи обуздати, јер изнад ње непрекидно теку испарења земаљска, и тако ће, због изобиља течности, донети непогоду оним местима изнад којих се сабира. Исто тако, и када се око Месеца појављује некаква измаглица или када је Сунце окружено такозваним аурама, знак је или да ће пасти велике кише или да ће ударити јаки ветрови. Или када се такозвана противсунца крећу заједно са Сунцем, пратећи његову путању, она представљају наговештаје некаквих ваздушних промена. Тако и пруге, које се могу назрети у обојеном појасу дуге, и које се пружају окомито према облацима, предсказују кише, или страшне непогоде, или промене временских прилика уопште. Они који се занимају посматрањем Месеца запазили су многе знаке промене времена у његовом смањивању и порасту, јер се атмосфера изнад земље свакако мења у складу са његовим менама. Наиме, кад је Месец танак и чист током три дана, наговештава да ће бити постојано лепо време; а ако су рогови његовога српа задебљани и некако се чине црвени, тада предсказује или провалу облака или снажан јужни ветар. Ко још не зна од колике су користи ти знаци времена за наш живот? Јер, морепловац може свој брод задржати у луци ако предвиди опасност од ветрова. И путник може потражити себи заклона од непогоде, ако из натмурености неба буде предвидео промену времена. Пољоделци који се баве сејањем и гајењем биља, по томе увек себи одређују време за послове. Па чак ће се и разрушење васцелога света показати по Сунцу и Месецу и звездама, како је Сам Господ предсказао: Сунце ће се помрачити, и Месец своју светлост изгубити.[10] То су знамења кончине света.
Али они који искачу изван тркачке стазе, ти потежу за овим стихом како би оправдали тобожњу науку о данима рођења, и веле како наш живот зависи од кретања небеских тела. И због тога, веле они, Халдејци по звездама закључују о нашој будућности. Но, пошто су просте речи Светога Писма које кажу: Нека буду знаци, они их по своме нахођењу разумевају, не као знаке атмосферских промена нити промена годишњих доба, већ као знаке људских судбина. И шта кажу? Да узајамни однос појединих звезда које се крећу и звезда које се налазе у зодијачком кругу, кад оне образују одређени облик, одређује овакву или онакву судбину; док неки други однос тих истих звезда доноси супротну судбину човековом животу. Можда неће бити без користи ако своју беседу започнем мало поиздаље, како бих ово донекле разјаснио. И нећу рећи ништа што је моје, него ћу их оповргнути користећи њихове властите тврдње; и тако ћу пружити исцељење онима које је такво зло већ обузело, а осталима ћу пружити подршку како не би допали истога зла. Схвативши да им се у временским ширинама губе многи звездани облици, изумитељи те науке о данима рођења сузили су временске мере на потпуно затворен круг; пошто је и у најкраћој честици времена и у магновењу, или уједанпут и у трену ока, како вели апостол[11], морала да постоји велика разлика од рођења до рођења; и ко је у том тренутку рођен, тај ће владати над градовима или бити господар над народима, или ће бити неизмерно богат или, пак, властелин; а ко је, опет, у следећем временском трену рођен, биће некакав просјак и скитница, који ће ићи од врата до врата просећи храну. Зато су такозвани зодијачки круг поделили на дванаест делова; а пошто Сунце за тридесет дана пређе једну дванаестину такозване непокретне сфере, они су сваку дванаестину разделили на тридесет честица. Потом су сваку честицу поделили на шездесет, па су, опет, сваку од шездесетина, поделили на других шездесет. Испитајмо, дакле, рођења деце и погледајмо да ли ће бити у стању да сачувају ту тачност поделе времена. Јер, чим се дете роди, бабица одмах мотри је ли мушко или женско; а затим чека да дете заплаче, што је знак да је дете живо. Колико ли је, по твоме мишљењу, у томе периоду прошло шездесетина? Затим бабица јавља Халдејцу је ли рођено дете мушко или женско. Па шта мислиш, колико ли ће шездесетина протећи док вест бабичина доспе до њега, и то, наравно, ако се деси да онај који ће му јавити час рађања чека испред женских одаја? Наиме, онај који ће испитати хороскоп треба тачно да забележи час рођења, било да се оно збива дању било ноћу. Колико ли ће ројева шездесетина пролетети за то време? Јер, потребно је да онај који посматра часове рођења, пронађе не само у којој се тачно дванаестини хороскопска звезда налази у томе тренутку, већ и у којој честици дванаестине и у којој шездесетини – на које су, како смо већ рекли, честице дванаестине подељене – или у којој шездесетини, на које су подељене оне прве шездесетине. То толико танано и неухватљиво проналажење времена, нужно је, кажу, начинити за сваку од планета, како би се изнашло у каквом се односу оне налазе према непокретним звездама, и какав су облик узајамно образовале онога трена кад се дете родило. Према томе, ако није могуће тачно одредити час рођења, односно ако и најмања промена чини да потпуно промашимо у одређивању, онда су смешни они који се занимају том непостојећом вештином, као и они који верују како су ови у стању да знају њихову судбину.
Какве су последице свега овога? Овај ће, кажу, бити кудраве косе и ведрога погледа; јер је час његовог рођења у знаку Овна – а животиња ован управо тако изгледа. Али ће бити и великога духа, јер ован има обичај да предводи; и радо ће да даје, али ће умети и да стиче, јер та животиња не жалећи даје своју вуну, а опет, по својој природи, лако се њоме изнова одева. Ко је, пак, рођен у знаку Бика, тај ће се, кажу, патити и служити другога, јер бик носи јарам. Ко је рођен у знаку Шкорпије, тај ће бити склон уједању, јер ће тој бештији наличити. Ко је рођен у знаку Ваге, тај ће бити праведан, јер ваге, колико знамо, показују равномерност. Има ли ишта смешније од овога? Ован, од кога узимаш час човековог рођења, представља дванаести део неба, у коме Сунце доспева у границе пролећа. Исто тако и Вага и Бик – јер свако од њих представља дванаести део такозваног зодијачког круга. И пошто велиш да оданде потичу узроци који управљају људским животима, како онда према земаљским животињама предсказујеш нарави оних који се рађају? Јер, онај који је рођен у знаку Овна, по теби ће бити издашан не зато што такву нарав ствара тај део неба који се назива Овном, већ зато што је земаљски ован такве природе. Зашто нас, с једне стране, страшиш веродостојношћу звезда, а са друге покушаваш да нас убедиш блејањем оваца? Јер, ако је небо такве своје особине попримило од животиња, тада и оно подлеже туђим начелима, пошто своје узроке има у животињама. Ако је тако нешто смешно и рећи, онда је још смешније да покушаваш да нас убедиш наводећи разлоге који међу собом немају никакве везе. Свакако да су таква њихова мудровања налик пауковој мрежи кад се у њу ухвати какав комарац или мува или било шта што је нејако као они, остаје заробљен;но кад ту мрежу дохвати каква снажнија животиња, она лако пролази кроз њу, а нејако пауково ткање бива покидано и уништено.
Али они не остају само на томе, већ се дотичу и оних ствари које су у власти извољења свакога од нас (односно, наших добрих или рђавих дела), те веле како и њихови узроци почивају у небеским телима. Противречити њима, у другим околностима било би смешно, али будући да многи људи имају предубеђења у вези са том заблудом, не смем ићи даље у својој беседи пре но што кажем нешто о томе. Дакле, упитаћемо их најпре следеће: не мењају ли се небројено пута у току свакога дана облици које звезде образују? Јер, пошто се такозване планете вечно налазе у кружном кретању – неке се крећу брже, тако да престижу остале, а друге спорије – дешава се често да у истоме часу буду једна наспрам друге и да једна другу скрива; и они веле како је од веома великог значаја за човека то да ли је при његовом рођењу у зениту била благотворна или злотворна звезда. Много пута Халдејци нису били у стању да изнађу судњи час о коме је сведочила добротворна звезда, јер би погрешили у најситнијој честици времена, и уписали би га међу оне којима је намењена зла судбина. Приморан сам да се користим и самим њиховим речима. У њиховим беседама много је безумља, а још више безбожности. Јер, ако и постоје какве звезде које човеку чине штету, онда би требало закључити да је узрок њиховог зла у ономе ко их је саздао. Наиме, ако је то зло у њиховој природи, тада је њихов саздатељ творац тога зла; а ако су звезде зле по своме извољењу, тада оне морају бити жива бића обдарена вољом, која имају неспутане и слободне нагоне; а говорити такве лажи о неживим стварима, то превазилази сваку лудост. Затим, колико ли је безумно не раздељивати зло и добро свакоме према његовим заслугама, те сматрати да неко, пошто је на томе и томе месту рођен, мора чинити добро, а тај исти, ако је под том и том звездом рођен, мора чинити зло; а опет, ако се деси да замало избегне тај и тај облик који су звезде начиниле, да се избави од тога зла? Но, толико о овом питању. Ако звезде свакога трена једна са другом образују нове и нове облике, у њиховим небројеним променама се много пута у једном дану образују облици царских рађања, па зашто се онда цареви не рађају свакога дана? Или, зашто они уопште наслеђују царство од својих отаца? Не може, дакако, сваки од царева удесити да се рођење његовога сина збуде у царскоме знаку звезда. И који човек може бити господар над тим стварима? Како је, дакле, Озија родио Јоатама, Јоатам Ахаза, Ахаз Језекију[12], и како никога од њих није запало да се роди у часу кад се слуге рађају? Затим, ако узроци чињења добрих и лоших дела не би били у нашем извољењу, него би биле судбине – условљене звезданим знацима у часу нашег рађања – излишни су тада законодавци који одређују шта нам ваља чинити а шта избегавати, а излишне су и судије које добродетељ награђују, а злобу кажњавају. Јер, тада нема кривице ни на ономе који краде ни на ономе који убија, јер он и кад би хтео не би могао задржати своју руку, јер га је неизбежна судбина приморала на таква дела. Највише би тиме били преварени они који се занимају неким занатом. Зарадио би, међутим, земљоделац, који ни семе не би бацао нити би оштрио свој срп; и трговац би постао пребогат, хтео он то или не, јер ће му судбина сакупити новац. Велике наде хришћана тиме би ишчезле, јер нити би праведност била награђивана нити би грех био осуђиван, јер се ништа не би збивало по човечијој вољи. Јер, тамо где влада нужност и судбина, тамо нема места за узвраћање према заслузи, што припада искључиво праведном расуђивању. Њима бих, дакле, толико имао да кажем. Но, ни вама није потребно више речи о овоме, пошто сте здравога расуђивања, а ни време ми не допушта да због њих прекорачим меру. Вратимо се, дакле, речима које у Писму следе.
И нека буду, вели, знаци временима и данима и годинама. Што се тиче знакова, о њима смо говорили. Кад каже временима, мислим да под тим треба подразумевати промене годишњих доба: зиму и пролеће и лето и јесен; јер, установљено кретање светила допушта нам да правилно пратимо промене тих доба. Наиме, зима настаје кад се Сунце сели ка јужним крајевима, и тиме чини да се у нашем крају продужи сенка ноћи; тада се охлади ваздух који је при земљи, а сва испарења течности се сабирају изнад нас, изазивајући тако кише и мраз и велики снег. Кад се Сунце врати из јужних крајева и поново заузме своје место на зениту, подједнако делећи време тако да ноћ и дан буду исте дужине, што се оно више задржава на просторима изнад земље, то више собом доноси топлије време. И тада наступа пролеће – предводник ницања свакаквих биљака – које поново оживљава сваковрсно дрвеће и које код свих животиња, копнених и водених, изазива нагон за размножавањем, одржавајући тако све њихове врсте. Одатле, опет, селећи се ка северу и ка летњим обратницима, Сунце нам пружа најдуже дане. Па пошто дуго времена остаје у ваздуху, оно чини ужареним ваздух над нашим главама и исушује сву земљу, помажући тиме да се развије засејано биље, и приморавајући плодове на дрвећу да што пре сазрева. Тада Сунце и доспева до највеће своје врелине, чинећи да око поднева сенке буду веома кратке, јер са велике висине обасјава наш простор. Најдужи су, пак, они дани у којима су сенке најкраће. То се дешава код нас, које зато називају разносенима, и који настањујемо северне крајеве земаљске. Јер, постоје и неки који два дана у току сваке године око поднева немају никакве сенке, пошто их Сунце, сијајући на њих одгоре, са свих страна подједнако обасјава, тако да и воде које су у дубинама, бивају осветљене кроз уске отворе кладенаца. Отуда их неки називају безсенима. Они који настањују крајеве са оне стране земље која рађа мирисне зачине, бацају своју сенку на обе стране. Они су једини у нашој васељени који у подне своју сенку пружају ка југу; отуда их неки називају двосенима. Све то се збива кад се Сунце већ обрете на северној страни. Из свега овог можемо закључити какву ужареност ваздуха изазива блистање сунчаних зрака, и какве појаве због тога настају. Од тога часа наступа период јесени, који ублажује прекомерност жеге; постепено умањује топлоту и, благошћу своје климе, безбедно нас доводи до саме зиме. Јасно је, дакако, да се Сунце тада из северних крајева враћа ка јужним. Ове измене годишњих доба, које следе кретања Сунца, ахом и одређују наш живот. И нека буду, вели, знаци… и данима; није речено да творе дане, већ да господаре данима. Јер, по свом постанку, дан и ноћ су старији од светила. О томе нам, свакако, сведочи и псалам, који каже: Створио је велика видела …Сунце, да управља даном… Месец и звезде да управљају ноћу.[13] Како то, дакле, да Сунце има власт над даном? Тако што оно у себи носи светлост, па кад се уздигне изнад нашега хоризонта, растерује таму и доноси дан. И неће погрешити онај који каже да дан представља ваздух који је осветљен Сунцем; или да је дан мера времена за које Сунце пређе хемисфером која је изнад једне половине Земље. Али Сунце и Месец су постављени да буду знаци и годинама. Месец,наиме, испуни једну годину кад начини дванаест својих кругова; само што је често потребан и један преступни месец, како би се кружење годишњих доба тачно испунило; као што су годину мерили стари Јевреји и древни Грци. Сунчану годину, опет,чини период за који се Сунце, својим властитим кретањем, врати на исту тачку са које је кренуло.
И створи Бог два светила велика.[14] Реч велик има опште значење: велико је небо, велика је Земља, велико је море; а са друге стране, великим се често назива нешто у поређењу са другим, као што је, на пример, велики коњ и као што је во велики (јер се о њиховој величини не говори због претеране гломазности њихових тела, већ по поређењу са сличним животињама). Како, дакле, овде да схватимо смисао речи велики! Онако, можда, како мрава или каквога другога, по природи малога створа, називамо великим, поредећи га са другима из исте врсте? Или се то велики овде односи на саму величину стварања светила. Ја, наиме, у то верујем. Она су велика не зато што су већа од других звезда, већ зато што су толиких размера да је светлост, која од њих долази, довољна да обасја и небо, и ваздух, и сву земљу, и море. Било на ком делу неба да се налазе, било да излазе или залазе или се налазе у зениту, одасвуд се људима исти појављују, што јасно показује надмоћ њихове величине, јер ширина земље ничим не утиче на то да светила изгледају већа или мања. Јер, они предмети који се налазе даље од нас, изгледају нам мањи, а што их више приближимо, налазимо да су већи. Но, у односу на Сунце, нико није ближе и нико није даље, већ оно са исте удаљености обасјава све људе који су настањени по свим крајевима земаљским. Доказ тога је чињеница да и Индијци и Британци виде Сунце исте величине. Наиме, оно се при заласку не чини мањим кад га посматрају становници источних крајева, нити се, пак, при изласку чини мањим кад га посматрају становници западних крајева; нити се, опет, кад се налази у зениту, његова величина мења према онима који га посматрају са истока или са запада. Немој да те превари то што видиш. Па пошто се оно посматрачима чини као да је дужине лакта, немој мислити да је оно заиста толико. Природно је, наиме, да се смањује величина оних предмета које посматрамо са велике удаљености, јер сила вида није у стању да пређе простор који је између, већ се на неки начин успут губи, те само њен мали део доспева до онога што посматрамо. И тако, пошто је наш вид малога домета, наводи нас на то да мислимо како је мало и то што посматрамо, и тако свој недостатак преноси на предмет који посматрамо. Према томе, ако нас вид може обманути, наш суд о посматраним предметима није веродостојан. Сети се само шта ти се све у вези са овим дешава, па ћеш се по себи уверити у ово што говорим. Ако си икада са какве високе литице посматрао велику и широку равницу, колики су ти изгледали волови у јарму? Колики су били и сами орачи? Нису ли ти изгледали као какви мрави? Или ако си, опет, са некакве осматрачнице, окренуте ка великом морском пространству, упирао свој поглед према мору – колика су ти изгледала и највећа острва? Колики ти је изгледао неки од теретних бродова, док са својим белим једрима хита преко плавога мора? Није ли ти изгледао мањи и од сваке голубице? Јер, како рекох, пошто се вид у ваздушном простору истроши, те ослаби и постане блед, он није довољан за тачно поимање предмета које посматрамо. Дешава се, чак, да нам поглед и за највише планине, избраздане веома дубоким јаругама, каже како су оне округле и глатке, јер вид досеже само до оних делова који штрче, те због своје слабости није у стању да продре до самих удубљења. Тако нам вид не може рећи ни каквог су облика поједина тела, већ за четвртасте куле мисли да су округле. Према томе, по свему је очито да вид са велике удаљености не образује тачну већ нејасну слику појединих тела, а према сведочењу Писма, небеско светило је велико и бесконачно веће него што можемо сагледати.
Нека ти и ово буде јасан показатељ величине светила.. Иако је не небу толико мноштво звезда, сва њихова светлост кад се сабере није довољна да разагна мрак ноћи. Но чим се Сунце на хоризонту укаже, или га још увек очекујемо, пре но што се у потпуности уздигне изнад земље, оно одгони таму, надјачава блистање звезда, а смрзнуту и густу атмосферу раствара и расејава. Због тога земљом дувају јутарњи ветрови и јавља се роса у време ведрине.48 Па пошто је Земља толико велика, како би било могуће да је Сунце у једном трену времена читаву преплави светлошћу, да није велик његов круг из кога светлост просијава? Обрати овде пажњу, молим те, на то колика је премудрост Творца, и на то како је Сунцу подарио топлоту сразмерну са његовом удаљеношћу од Земље. Јер, његова жега је таман толика да својом претераном силином не сажеже земљу, нити је због одсуства топлоте оставља смрзнутом и безродном. А све што је речено о Сунцу, може се применити и кад је реч о Месецу. Јер, и његово тело је велико и после Сунца најблиставије. Али он ипак није увек видљив свом својом величином него је његов круг некада савршен, а некада изгледа непотпун и умањен, показујући са обе своје стране део који му недостаје. Јер, кад расте, онда је један његов део помрачен, а у време смањивања, други део му остаје скривен. Дакле, у тој честој промени облика постоји некакав неизрецив наук премудрога Творца; наиме, та промена нам пружа јасан пример наше природе; односно казује да ништа што је човечанско није постојано, већ да једно из небића напредује ка савршенству, а друго, пошто стигне до властитог врхунца, и пошто у потпуности наврши своју крајњу меру, постепеним опадањем се троши и пропада, и на концу се потпуно смањи и нестане. И тако, посматрајући то што се збива са Месецом, учимо се и ономе што се са човеком догађа, и схватамо колико се брзо мењају све човечанске ствари, да не бисмо високо мислили о благодатима овога живота, да се не радујемо никаквој моћи и власти, да се не уздамо у богатство несигурно[15], те да презремо тело које је толико подложно променама, и да се постарамо о души која представља непропадљиво благо. Но, ако те жалости то што Месец, постепеним смањивањем, губи своју светлост, нека те још више жалости то што душа, стекавши најпре врлину, а затим због непажње изгубивши лепоту, никад не пребива у истом стању, већ се, због непостојаности своје воље, често мења и претвара. Јер, уистину, као што изрека каже, безумник се мења као Месец.[16] Сматрам, пак, да Месечеве промене имају великог утицаја на развој животиња и свега биља које ниче из земље, а које није краткога века. Наиме, другачије тела изгледају кад се Месец смањује, а другачије када расте.О уштапу, дакле, тела су слаба и прозрачна, а кад Месец почне да задобија своју пуноћу, тада су и тела једрија и пунија. Јер, у њих се, на невидљив начин, као каквим убризгавањем, улива некаква мешавина влажности и топлоте која прониче до дубине њихових тела. То се, пак, може видети и код оних који под ведрим небом спавају на месечини, те им се глава испуни некаквом сувишном влагом која изазива главобољу. И месо од скоро закланих животиња брзо се квари кад је изложено месечини; и мозак се у животињама мења; и влажне морске животиње; и срж у дрвету. Али не би Месец могао све ово починити својим менама, кад не би било нечега натприродног, и кад не би био надмоћан силом, како сведочи Писмо.
Ваздушне промене се, такође, прилагођавају тим Месечевим менама; о томе нам сведоче изненадне олује, које се, за време младога месеца, често појављују после спокојног и тихог времена, кад се облаци узбуркају и тару један о други; и морске струје које се у заливима јављају; као и плима и осека у такозваном океану, које зависе од Месечевих мена, у шта су се уверили они који живе покрај океана. Водене струје у морским теснацима наизменично теку у оба правца, у складу са осталим Месечевим менама; а у часу кад ток струјања започиње, вода ни најмање не мирује, већ је у непрекидном љуљању и њихању, док се Месец опет не појави и изнова изазове водену струју. У Западном мору, такође, долази до плиме и осеке, тако да се оно час повлачи, а час се враћа запљускујући обалу, те изгледа као да се вода, кад Месец удахне, повлачи уназад, а затим кад издахне, бива потиснута ка својим ранијим границама. Све сам ово говорио да бих представио величину светила, и да бих показао како ниједно слово богонадахнутих речи није без смисла; иако се у својој беседи безмало ничега од онога што је важно нисам дотакао; јер онај ко пажљиво изучава енергије и силе Сунца и Месеца, на основу закључивања може изнаћи многе податке о њиховој величини и о њиховој удаљености од нас. Потребно је, наиме, да благоразумно признамо своју властиту немоћ, како се највеће творевине не би мериле нашим разумом, већ да из оно мало изговорених речи у Писму, сами закључимо колико је тих творевина о којима нема речи и колике су оне. Према томе, Месец немој мерити својим оком већ разумом, који је за изналажење истине много тачнији од ока. Свуда се распростиру некакве смешне гатке о којима наклапају пијане бабе, како, тобоже, некакве магије покрећу Месец са његовога места и сносе га на Земљу. Како ће, побогу, бајање каквих врачара покренути са места оно што је Сам Свевишњи утврдио? Па и кад би се Месец покренуо са свога места, у који простор би га они сместили? Хоћеш ли, пак, да на основу малих показатеља добијеш доказ о његовој величини? На пример, градови по свој васељени који су веома удаљени један од другога, и који су тако уређени да се пружају према истоку, Месечеву светлост сви примају у истој мери. Када Месец свима њима не би био наспраман, свакако да би тада једне друмове окомито осветљавао, а друге, који одступају од осе окомитог зрачења, осветљавао би искоса. Можемо, наравно, видети као се то збива и са светиљкама у домовима: када многи окруже светиљку, сенка оних који седе управо наспрам ње, окомито се пружа на супротни зид, а сенке осталих падају на једну и на другу страну. Према томе, кад Месечево тело не би било големо и неизмерно велико, не би се његова светлост према свима подједнако пружала. Јер, на сличан начин га при његовом изласку виде и житељи равнодневних крајева и они који настањују хладне крајеве, и они који живе у јужном поднебљу, као и они који живе у низијама покрај жарких предела. Свима њима Месец је свом ширином окренут, што пружа јасно сведочанство о његовој величини. Ко ће, дакле, овоме противречити и тврдити како његово тело није огромно, кад га толики многи људи и са толико велике раздаљине могу подједнако видети? Толико сам, дакле, имао да кажем о величини Сунца и Месеца. Онај који нам је подарио разум како бисмо, из најмањих ствари у творевини, спознали велику премудрост Уметника који је све то саздао, нека нас удостоји да из великих ствари појмимо још већи наук о Саздатељу. Иако су Сунце и Месец према Творцу као мушице и мрави. Јер, немогуће је на основу њих стећи достојну слику о величини Бога свих и свега, већ кроз некаква незнатна и слабашна указања о Сунцу и Месецу, бивамо узведени ка слици о Њему, као што нас до Њега узводи свака и најситнија животиња или биљка. Задовољимо се овим што је речено. И заблагодаримо Ономе Који је мени подарио ову малу службу речи, а Који вас храни духовном храном; Који вас је и сада, као каквим јечменим хлебом, нахранио мојом скромном беседом.[17] И нека вас увек храни, дарујући вам, према вашој вери, јављање Светога Духа, у Христу Исусу Господу нашему, Коме нека је слава и власт у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пост. 1:14-15
  2. Пост. 1,14-16.
  3. Филип. 2,15.
  4. Јов. 1,9 и 8,12.
  5. Изл. 3,2.
  6. Пс. 29,7.
  7. Пост. 1,4.
  8. Пост. 1,14.
  9. Мат. 13,3.
  10. Мат. 24,29.
  11. 1Кор. 15,52.
  12. Мат. 1,9.
  13. Пс. 136,7-9.
  14. Пост. 1,16
  15. 1Тим. 6,17.
  16. Прем. Сир. 27,11.
  17. Јов. 6,9 и 6,13.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.