ШЕСТОДНЕВ

 

ШЕСТОДНЕВ
 

 
ДЕВЕТА БЕСЕДА
 
Како вам се учинила јутарња трпеза речи? Мени се чини да бих прилику у којој сам се обрео, могао упоредити са пријазношћу каквог сиромашног домаћина који приготовљује трпезу: наиме, желећи да буде један од оних који нуде богате трпезе, а оскудева у свему што је раскошно, он задаје муке својим гостима, јер износи пред њих на трпезу у изобиљу своју убогу тековину, до те мере да се његова част претвара у неотесаност која му је на срамоту. Тако је и са овим што ја чиним, осим ако ви о томе не мислите другачије. Уосталом, како год да јесте, не би требало да због тога будем презрен. Јер, ни Јелисеја тадашњи људи нису презрели као онога који простире лошу трпезу, иако је своје пријатеље угостио дивљим зељем.[1] Познајем правила алегорије, иако их нисам ја пронашао, већ сам на њих наилазио читајући оно што су други писали. Они који не прихватају општа и уобичајена значења штива, веле да вода није вода, већ неко друго суштаство, па растиње и рибе тумаче по сопственом нахођењу, а постанак гмазова и звериња објашњавају окрећући се властитом домишљању, као што тумачи снова, оно што је неко у сну видео, објашњавају према властитом науму. Кад ја чујем реч трава, имам на уму траву; или кад чујем растињеили рибаили зверили стока,све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим јеванђеља.[2] Писци који су о свету писали, много су расправљали о облицима Земље, односно о томе да ли је Земља као лопта или као ваљак, или је можда налик на дискос који је одасвуд подједнако заокружен, или на ведро које је у средини шупље (јер све те теорије изразили су они који су писали о свету, оповргавајући узајамно једни друге). Нећу сматрати да је наше схватање постања света мање значајно од њиховога, због тога што Мојсије, слуга Божији, ништа није говорио о облицима, и због тога што није рекао да обим Земље износи осамнаест миријада стадија; и није измерио на колико се простора у ваздуху пружа сенка Земље, кад се Сунце нађе испод ње; и како та сенка, падајући на Месец, изазива помрачење. Јер, оно што за нас нема никаквога значаја, то је изоставио као нешто што нам није од користи. Зар због тога, дакле, да речи Светога Духа сматрам мање значајним од људске мудрости која се зачас премеће у лудост? Или ћу радије прославити Онога Који нашему уму није наметнуо испразне ствари, већ се постарао да све што се о стварању напише, буде корисно за изграђивање и усавршавање наших душа? Чини ми се да има неких који то нису схватили, те су, вођени властитом памећу, узели на себе да ономе што је у Писму речено придодају некакву тобожњу озбиљност, наводећи низ извештачених доказа и алегоријских тумачења. Али то би значило чинити себе мудријим од речи Светога Духа, и под видом тумачења, уводити властита схватања. Према томе, схватаћемо штиво онако како је написано.
Нека земља пусти из себе душу живу, стоку и ситне животиње и звери земаљске.[3] Замисли како реч Божија прониче кроз твар; па како је тада започела тако је и сада делатна и доспева до свог крајњег циља, све док се саздавање васељене не оконча. Јер, као што лопта, ако је неко потисне те се она, како због свог облика тако и због равне подлоге, низ какву стрмину котрља и не може да се заустави пре него што доспе на равну површину; тако и природа бића, покренута једанпут заповешћу Божијом, која се равномерно распростире кроз постајање и пропадање творевине, може да очува животињске врсте кроз непрекидно прејемство њихове узајамне истоветности, све док е доспеју до свога испуњења. Јер, коњ настаје од коња, лав од лава, а орао од орла. И свака животиња узастопним прејемством чува неизмењивост своје врсте, све до окончања васељене. Никакав временски период није у стању да изопачи или да избледи својства која свака животиња има, већ њена увек млада природа, која као да је овога часа створена, напредује заједно са временом. Нека земља пусти из себе душу живу. Остала је та заповест унутар земље, и ова не престаје да служи своме Творцу. Јер, неке врсте животиња на свет долазе тако што их рађају оне које су постале пре њих, а неке, што се и ада може запазити, излазе живе из саме земље. Јер, земља у кишним периодима не испушта из себе само цврчке или безбројно мноштво каквих птичијих врста које се роје по ваздуху, од којих је већина толико сићушна да нема ни свога имена, већ она из своје утробе рађа и којекакве мишеве и жабе. Дешава се чак да се у Тиви у Египту, кад у време летње припеке наиђу обилне кише, земља сместа испуни пацовима; видимо, исто тако, да глисте не настају другачије, него од блата, јер нити излазе из јајашца нити на било који други начин постају, већ су рођене из земље. Нека земља пусти из себе душу. Стока је земљана живина и због тога је нагнута према земљи, док је човек, као небески расад, надилази и по достојанству своје душе и по облику свога тела. Какав је, наиме, облик тела у четвороножаца? Глава им је вазда погнута ка земљи и гледа у властити трбух, те они на сваки начин иду за оним чиме ће га наситити. Твоја глава је уздигнута ка небу и твоје очи су уперене ка висинама, па ако ти некада страстима тела обешчастиш себе, служећи стомаку и ономе што је испод стомака, изједначићеш се са стоком неразумном.[4] Али теби приличи да се стараш о другим стварима, да тражиш оно што је горе[5], а то је Христос, и да твоје мисли буду изнад земаљских ствари. Каквим си обликом саздан, тако и свој живот да проводиш. Нека твоје живљење буде на небесима.[6] Јер, твоје право отачаство је горњи Јерусалим, а првородни су твоји суграђани и саплеменици, који су записани на небесима.[7]
Нека земља пусти из себе душу живу.Свакако да се душа бесловесних животиња није из земље појавила пошто је претходно почивала у њој, већ је настала онога часа кад је заповест дата. Једна је, наиме, душа бесловесних животиња; јер једно је и њихово обележје, а то је бесловесност; али се у свакој од животиња могу назрети другачија својства. Наиме, во је постојан на ногама, а магарац је лењ; коњ је, опет, силовит у својој жељи за женком; вук се не да припитомити; лисица је лукава; срна је плаха; мрав је марљив; а пас је благодаран и истрајан у пријатељству. И тако је свака од животиња попримила својства властите природе онога часа кад је саздана. Заједно са лавом настала је и његова јарост, самотност његова живота, као и недружевност према једноплеменицима. Јер он, због своје урођене гордељивости, као какав господар бесловесних животиња, не може трпети друге који су му равни по части. Па ни јучерашње хране неће јести, нити се изнова враћа на телесне остатке свога плена. Природа га је обдарила тако силовитим органима гласања, да је у стању да многе животиње, које су хитрије од њега, улови само својим рикањем. Леопард је муњевит и жустар у својим кретњама; но и његово тело је тако удешено да се лако може прилагодити свакој делатности његове душе. Медвед је по природи лењ, а по нарави је својевољан, подмукао и притворан. Слично је и његово тело, које је тешко, здепасто, тромо, што уистину и приличи његовом хладном брлогу. Ако започнем говорити о томе колико природног и урођеног старања о своме животу улажу ове бесловесне животиње, тада или ћемо гледати како да се од њих заштитимо и да спасимо своје животе, или ћемо себе више кривити јер чак и у поређењу са бесловесним животињама заостајемо. Често се дешава да медвед, кад допадне тешких рана, излечи себе… (облозима), привијајући веома вешто себи на рану некакав коров који је сув по својој природи. И лисицу можеш видети како лечи себе боровом смолом. Кад корњача прождере тело отровне ехидне, једе оригано, како би његовим противдејством избегла штету од отрова. Тако и змија, једући траву укроп, може да исцели своје очи. Но и предвиђања временских промена од стране животиња, показује некакву њихову благоразумност. Рецимо, кад је зима на прагу, овца лакомо узима храну, као да хоће да ухрани себе за немаштину која предстоји. Стока, на пример, читаву зиму бива затворена, па ипак, кад се приближи пролеће, осећајући својим природним чулима промену која се напољу дешава, гледа од својих јасала према излазу, и на један знак мења свој положај. Неки од марљивих људи су чак запазили да копнени јеж у свом подземном гнезду начини двоструке одушке, па кад треба да дуне северац, он зачепи северни отвор, а кад дуне јужни ветар, он се премешта ка северном делу. Шта је из свих ових примера на поуку нама људима? Не само то да старање Творца о нама досеже до свих ствари, већ и да и бесловесне животиње имају некакво осећање о будућим стварима; како се ми не бисмо расипали у овоме животу, већ да сва наша брига буде усмерена ка будућем веку. Човече, зар се нећеш постарати за себе? Нећеш ли, угледајући се на мрава, спокој будућега века сматрати важнијим од овога живота? Јер, мрав у току лета сабира себи храну за зиму, и не одгађа то због своје лењости, пошто, тобоже, још нису наишле зимске тегобе; већ непрестаном бригом нагони себе на рад, све док у своје ризнице не смести довољно хране. И не чини то безвољно, већ се уз некакво мудро домишљање стара о томе да му храна може трајати што дуже. И тако он својим клештима сваку семенку цепа на двоје, како не би проклијала и постала му некорисна за храну. Но, кад осети да су семенке постале влажне, он их суши на ваздуху; и не разастире их по свакаквом времену, већ само онда кад предосети да ће потрајати ведро време. И неће се, наравно, десити да видиш кишу како лије из облака, за све време док је мравља жетва изложена ваздуху. Какве ли речи ово могу.описати? Камо тога ума који ово што је чуо може у себе сместити? Колико ми је само времена потребно да поменем и опишем сва чудесна дела овог Украситеља света? Рецимо и ми заједно са пророком:
Како се умножише дела Твоја, Господе! Све си премудро створио![8] Није нам, дакле, довољно оправдање да кажемо како оно што нам је на корист нисмо научили из књига, јер уз помоћ неписаног закона природе поимамо оно што нам може донети крајњу корист. Знаш ли које је то добро које ћеш ближњему чинити? Оно које хоћеш да и теби други чини.[9] Знаш ли шта је зло? Оно што ни ти не желиш да претрпиш од другога. Никакво баштованско умеће нити икакво траварско искуство није бесловесним живим бићима открило наук о томе шта им је корисно, већ свака животиња по својој природи изналази путеве властитога опстанка, и поседује некакву неизрециву блискост са оним стварима које су у складу са њеном природом.
Има међутим, и у нама природних врлина којима душа тежи, мада томе није поучена од људи, већ се то налази у самој њеној природи. Јер, као што нас ниједна беседа не учи томе да мрзимо болест, већ по природи имамо одбојност према свему што нам је на штету, тако и душа има некакву урођену склоност да се уклања од зла. Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље. Према томе, добро су неки описали здравље, рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно. Због тога свако хвали целомудреност, и прихвата праведност, и диви се јунаштву, и настоји да стекне благоразумност. Јер, сродније су ове врлине са душом него здравље са телом. Децо, љубите своје родитеље; (…) а ви, оци, не раздражујте деце своје.[10] Не говори ли и природа то исто? Ништа ново Павле овим речима не поручује, него узлове природе више стеже. Ако се лавица брижно стара о својим лавићима и вук се бори за своје штенце, шта ће на то рећи човек који се и о заповест оглушио и своју природу изопачио, те се дешава да дете не поштује старост свога родитеља или да родитељ, ступајући у други брак, заборавља своје дете. Немогуће је описати љубав између деце и родитеља каква постоји међу бесловесним животињама, јер им је Бог, који их је створио, уместо разума који им недостаје, подарио нарочита чувства. Како то да јагње, између хиљада оваца, искачући из тора распознаје боју и глас своје матере и безглаво хрли ка њој, тражећи извор свога млека? Па ако затекне мајчино виме празно, оно се задовољава њиме, пролазећи нехајно крај других вимена препуних млека. И како мајка, између мноштва друге јагњади, распознаје своје рођено? Сва та јагњад имају једнак глас, исту боју, сличан им је мирис, барем што се нашега чула мириса тиче, међутим у њих је чуло мириса оштрије од нашега запажања, те њиме могу препознати своје рођено. Псић још ни зуба нема, па ипак се чељустима брани од онога који га дира. У телета још нема рогова, па ипак зна где ће му оружје изнићи. Све ово показује да природа свих живих бића није примила никакав наук, па ипак, ништа међу њима није без реда и поретка, већ све на себи носи трагове мудрости Творца, и собом сведочи да све што је саздано способно је да се стара о своме опстанку. Пас, наиме, нема разума, али има осећање које је једнако разуму. Јер, оно што мудраци овога света на једвите јаде изналазе, трошећи на то већи део живота и занимајући се тиме, (мислим на сплет њихових мисли), пас показује да је томе научен од природе. Наиме, кад прати траг неке дивљачи, ако нађе да се он рачва у више праваца, испита све трагове којима је звер могла утећи, а ово чини као кад би словесним речима рекао: „Или је овуда утекла дивљач, или онуда, или оним путем; али свакако не овуда нити отуда, остаје, дакле, да се онуда упутила. И тако, одбацујући лажне трагове, долази до правога. Шта више од тога чине они који су потпуно озбиљно нагнути над таблицама за писање и цртају по песку, одбацујући од три предлога два погрешна, те у оном преосталом проналазе онај који је ваљан? Зна се, такође, да ова животиња захвално памти ако је какву милост уживала, што треба да постиди оне који се према својим доброчинитељима показују незахвални. Јер, како причају, кад се деси да њихови господари буду убијени у каквој пустоши, многи пси скапавају покрај њих. Неки од њих су толико усрдно одани свом господару, да су постајали водичи онима који трагају за убицама, те су тако помогли да се злочинци изведу пред суд. Шта ће на то рећи они који, не само да не љубе Господа Који их је створио и Који их храни, него и пријатељство стичу са онима који неправедно говоре против Бога, и за истом трпезом са њима седе, те једући храну коју им је Бог дао слушају свакојаке хуле на Онога Који их храни?
Вратимо се посматрању творевине. Оне животиње које се лакше дају уловити и појести, те се више и множе. Због тога се зечеви често коте, а дивокозе и дивље овце се близне, како се не би истребила она врста којом се хране месождери, док оне животиње које се другима хране, плоде се у малом броју. Отуда мајка лавица рађа само једнога лавића. Јер, како казују, тај један својим оштрим канџама раздире материцу своје мајке и тако излази на свет. И ехидне излазе тако што прождеру материцу, узвраћајући тако својој родитељки платом коју она заслужује. И тако, нема ничега међу створеним бићима што је лишено промисли, нити ичега што је без старања које му је неопходно. Па ако осмотриш и саме удове животињског тела, наћи ћеш да Творац ништа сувишно није придодао, нити је тело лишио ичега што му је нужно. Месождере је снабдео оштрим зубима: такви су им били потребни због врсте хране коју једу. Свим животињама које имају зубе само у једној вилици, подарио је разноврсна спремишта за храну. Но пошто оне, при првом једењу, не сажваћу довољно своју храну, учинио је да оне то што су прогутале могу изнова вратити, како би га преживањем довољно самлеле да им буде погодно за храну. Стога, бураг, и капура, и листавац, и сириште нису дати животињи без неког циља, већ сваки од тих органа испуњава некакву потребу. У камиле је врат дуг, да би се изједначио са високим ногама – како би она била у стању да досегне растиње којим се храни. Кратак је и дубоко у плећа усађен врат у медведа; а исто тако и у лава и у тигра и у осталих звери које припадају таквој врсти. Јер, ове звери се не хране травом, нити им је потребно да се нагињу ка земљи, зато што су месождери и зато што друге животиње представљају плен којим се хране. Зашто, наиме, слон има сурлу? Зато што је он велика животиња – од свих копнених највећа; па пошто је таквим створен да би изазивао запрепашћење код оних који се пред њим нађу, требало је да буде тако крупан и да има гломазно тело. Кад би њему био придодат такав врат, који би величином био у складу са ногама, био би такав да га слон не би могао користити, јер би због своје превелике тежине вазда висио доле. Овако је његова глава малим пршљеновима затиљка спојена са хрбатом; али зато има сурлу која врши улогу дугога врата, те њоме и дохвата храну и узима пиће. Па и његове ноге немају зглавака, него су као какви ступци из једнога дела, како би биле у стању да поднесу толико бреме. Јер, кад би он имао слабашне и савитљиве ноге, зглавци би му стално искакали, пошто не би били довољно издржљиви да поднесу његов терет при спуштању на колена и при устајању. Овако, нога у слона се завршава некаквим кратким глежњем, и не прегиба се ни у колену ни у зглобу. Јер, савитљива колена не би била у стању да издрже огромну тежину ове животиње, и она би се тресла и подрхтавала. Отуда је слону била потребна онаква њушка која допире све до стопала. Зар ниси видео у ратовима како они иду испред чете војске као некакве живе утврде, и како попут неких телесних брда, незадрживом силином разбијају јединство непријатељских редова. Но кад у њих доњи делови тела не би били одговарајући, њихов живот не би дуго трајао. А овако, по ономе што нам неки казују, слон може живети триста и више година. Због тога су ноге у њих из једнога дела и немају колена. Као што рекох, храну подиже са земље до висине уста уз помоћ сурле, која је налик на змију, и врло је савитљива по својој природи. И тако су истините оне речи да се у творевини не може пронаћи ништа што је сувишно нити ишта што недостаје. Па опет, то биће које је толико големо, Бог је потчинио човеку, те он схвата кад га нечему учимо и трпи кад га бијемо; и на тај начин Бог нас подсећа да је све метнуо под ноге наше[11], јер смо саздани по образу Творца.[12] Неизрецива мудрост Божија може се видети не само на великим животињама, него ни оне сићушне не заслужују ништа мање дивљења. Наиме, моје дивљење није веће за високе планинске врхове који досежу до самих облака и по којима ветрови дувају, те су вазда зимом окружени, нити је мање за долине кланаца које не само да су заклоњене од јаких ветрова високих предела, већ је у њима ваздух увек топао; исто је, наравно, и кад је реч о грађи појединих животиња: не дивим се већма величини слона неголи једноме мишу, јер се од њега и слон страши, нити се мање дивим танушној жаоци шкорпије, коју је Уметник саздао попут какве цевчице, како би кроз њу, онима које је пецнула, могла убризгати отров. И нека нико не оптужује Творца због тога што је у наш живот увео отровнице и опасне и непријатељске животиње. Онда би, наиме, требало оптужити и васпитача који распуштене младе доводи у ред, и који батинама и шибама спутава њихову необузданост. Звериње је, наиме, доказ вере. Верујеш ли Господу? На лава и на аспиду наступаћеш и газићеш лавића и змаја.[13] Кроз веру, дакле, имаш власт да стајеш на змије и на шкорпије.[14] Или, зар не видиш како је Павле бацио суво грање на ватру, и змија му ничим није наудила, јер светитељ беше испуњен вером?[15] Ако си неверник, немој се више плашити звериња него свог безверја, којим си себе учинио погодним за сваку пропаст.
Већ дуго, међутим, осећам да бисте сви желели да беседим о постанку човека, и чини ми се као да чујем све слушаоце како у својим срцима узвикују: „Учимо какве су по својој природи ствари које нас окружују, а сами себе не познајемо.“ Свакако да је неопходно рећи нешто о томе, одбацујући од себе колебљивост која нас обузима. Чини се, заиста, да је најтеже упознати себе самога.
Јер, не само да око, које гледа напоље, није у стању да самога себе сагледа, већ је и сам наш ум, који је толико бритак кад гледа на туђа прегрешења, тром онда кад треба спознати властите недостатке. Због тога је моја реч, која је веома жустро претресала све што је туђе, сада трома и препуна безвољности за испитивање онога што се тиче нас самих. Иако је извесно да Бога не можемо толико упознати из испитивања неба из земље, колико из благоразумног испитивања нашега саздавања. Као што вели пророк: Чудесно је познање Твоје од мене[16]; односно спознавши себе, научио сам се величини Твоје мудрости. Потом рече Бог: Да начинимо човека.[17] Где је сада онај Јеврејин који се у претходном делу беседе – док је светлост богословља као кроз какво окно просијавала и док је на таинствен начин навештавала Друго Лице Божанства, иако се оно још увек не беше јасно показало – супротстављао истини, говорећи како Бог овде са Самим Собом разговара? Јер, Он је, вели, рекао, а Он исти је и створио. Нека буде светлост. И би светлост.[18] И тада је, наравно, била очита неприличност њихових казивања. Јер, који ће ковач или дрводеља или обућар, седећи сан за оруђем свога занатског умећа, а да му при том нико у раду не помаже, рећи сам себи: „Хајде да искујемо нож“, или: „Хајде да окујемо плуг“, или: „Дај да начинимо обућу“? Зар неће урадити што треба и ако буде ћутао? Заиста је страшна бесмислица да се неко над собом поставља као какав газда и надзорник, и да господарски и одлучно сам себе подстиче на делање. Па ипак, шта ли све нису говорили они који се нису либили да клеветају и Самога Господа, и у којих је језик навикнут на лажи? Но, ова реченица им је запушила уста. И рече Бог: Да начинимо човека. Но реци ми, да није и сада реч о једном Лицу? Јер, није написано: Нека буде човек, већ: Да начинимо човека. Све док се није појављивао онај кога треба поучити, проповед богословља беше скривена у дубинама; али кад је дошло на ред стварање човека, тада се откри чиста вера и пројави се јасно учење истине. Да начинимо човека. Чујеш ли, христоборче, да се Он обраћа сараднику у стварању, кроз којега и векове створи… и који све носи речју силе своје![19] Али такав не може мирно прихватити речи благочешћа. Кад се звериње које највише мрзи човека, ухвати у какву ступицу, оно скаче укруг по оним зидовима, показујући тиме какву дивљу и неукротиву природу поседује, али није у стању да искали своју жестину; тако и Јевреји, род који устаје против истине, кад су сатерани у теснац кажу да је више лица којима се Бог обраћа. Јер Он, тобоже, анђелима који су око Њега вели: Да начинимо човека. Тако нешто само Јеврејима може пасти на ум; од њихове лакомислености потичу такве басне: да не би прихватили једно лице, они уводе безброј других. Одбацујући присуство Сина, они достојанство Божијег саветништва приписују Његовим слугама; и тако, оне који заједно са нама саслужују, чине господарима нашега стварања. Кад човек постане савршен, узведен је до анђелског достојанства; па које створење се са својим Творцем може изједначити? Обрати пажњу на речи које следе: По нашему образу.[20] Шта на то кажеш? Да није, можда, један исти образ Бога и анђела? Јер, свакако да је једно те исто обличје Оца и Сина; наравно, ако се обличје схвати богодолично – не по телесном облику већ по својствима Божанства. Почуј и ти који новом подрезању припадаш, па чинећи се хришћанином, браниш јудејство. Коме Он каже: По нашој слици! Коме другоме ако не Ономе Који је сјај славе и обличје бића Његова[21] и икона Бога невидљивога.[22] Дакле, оној истој живој Икони, која каже: Ја и Отац једно смо, и: Који је мене видео, Оца је видео[23], њој говори: Да начинимо човека по слици својој. Па има ли ту какве несличности тамо где је нека слика? И створи Бог човека.[24] Не каже створише. Овде је Мојсије избегао да помене множину божанских Лица. И тако овим речима оповргава тврдње Јевреја, а истовремено искључује и јелинизам, те са сигурношћу ступа ка монади, како би ти и Сина замислио заједно са Оцем и како би избегао опасност многобоштва. По слици Божијој створи га.[25] И опет он помиње личност сарадника у стварању. Јер, није рекао по слици својој, већ по слици Божијој. У чему се, наиме, огледа да је човек створен по слици, и како он постаје причасник онога што је по подобију[26], о томе ћу вам, ако Бог да, говорити у будућности. Рецимо сад само то да је слика Божија једна, и откуда си онда изнашао такву неизрециву безбожност да тврдиш како је Син несличан Оцу? Какве ли незахвалности?! Зар ону сличност, чији си и ти причасник, одричеш своме Добротвору? Оно што ти је дато благодаћу Божијом, сматраш да довека уз тебе остаје, а не прихваташ да је Син по Својој природи сличан Ономе Који Га је родио. Но вече, које је већ одавно упутило Сунце ка заласку, налаже ми да заћутим. Овде ћу и ја пустити своју беседу да почине, и задовољићу се овим што је досад речено. За сада сам говорио само толико колико је довољно да пробудим вашу ревност; а подробније испитивање ове теме ћу вам, у сарадњи са Духом Светим, изложити касније. Пођите у радости, сви који припадате овом христољубивом сабрању, и уместо сваког раскошног јела, и уместо разноврсних ђаконија, своје скромне трпезе украсите сећањем на оно што је овде речено. Нека се посрами онај који говори о несличности Оца и Сина, нека се застиди Јеврејин, нека се правоверни весели догматима истине; и нека буде прослављен Господ, Коме слава и власт у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 4 Цар. 4,38-40.
  2. Римљ. 1,16.
  3. Пост. 1,24.
  4. Пс. 48,13
  5. Кол. 3:1.
  6. Филип. 3,20.
  7. Јевр. 12,22-23.
  8. Пс. 104,23
  9. Мат. 7,12.
  10. Еф. 6:1-4.
  11. Пс. 8:8.
  12. Пост. 1,26.
  13. Пс. 91,13.
  14. Лук. 10,19.
  15. Дел. ап. 28,36.
  16. Пс. 139,6.
  17. Пс. 139,6.
  18. Пост. 1,3.
  19. Јевр. 1,23.
  20. Пост. 1,26.
  21. Јевр. 1,3.
  22. Кол. 1,15.
  23. Јов. 10,30 и 14,9.
  24. Пост. 1,27.
  25. Пост. 1,27.
  26. Пост. 1,26.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.