ШЕСТОДНЕВ

 

ШЕСТОДНЕВ
 

 
ЧЕТВРТА БЕСЕДА
 
Има неких градова који, од ранога јутра до вечери, хране очи својих житеља разноврсним призорима које им пружају волшебници. Овима, наравно, никад није доста тога, иако слушају изопачену и развратну музику која у њиховим душама рађа жељу за многим уживањима. И такве грађане многи сматрају срећнима, јер су оставили трговање на тржницама и занате који обезбеђују живот, и проводе време свог живота у свакој лењости и уживању. Не знају да једна играчка група, украшена беспризорним изгледом, за посматраче представља опште и јавно училиште раскалашности, и да се хармонична музика зурли и разблудне песме усељавају у душе слушалаца, и ни на шта друго не подстичу свакога ко их слуша, него на то да, опонашајући свирку гуслара и зурлаша, чине бесрамности. Неки, опет, који лудују за коњима, и у сну се боре за њих, упрежу их у друга кола и мењају им узде, и уопште, не напуштају дневне безумности ни у призорима сна. А ми, које је Господ, велики Чудотворац и Уметник, сабрао да нам покаже Своја дела, хоћемо ли се уморити од гледања, или ћемо бити лењи за слушање речи Светога Духа? И нећемо ли стати пред ту велику и разноврсну радионицу божанског стварања, како бисмо се умом вратили у прастара времена и видели саздавање свега што постоји? Из онога што смо малочас читали, јасно ћеш видети небо које, по речима пророка, стоји као шатор[1]; земљу, бескрајну по величини и по тежини, која сама на себи почива; ваздух који се разлива, који је по природи мек и влажан, и који свему што га удише даје своју трајну храну; а због своје тананости узмиче и раздваја се пред оним стварима које се крећу, тако да не представља препреку за кретање кроз њега; видећеш ваздух који увек оптиче и лако попуњава простор иза тела која га раздељују; видећеш природу воде, било оне која нас храни, било оне која нам је дата због других потреба, и видећеш њено складно сабирање на одређена места.
Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо. И би тако. (И сабра се вода што је под небом на своја зборишта, и показа се сухо.) И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва мора.[2] Колико ли си ми муке задао у претходној беседи захтевајући да одговорим на питање зашто је земља била невидљива, пошто свако тело по природи има боју, а свака боја је доступна виду! И можда ти није било довољно то што сам говорио, односно да се израз невидљива тиче нас људи, и да то није речено за природу воде – зато што је одгоре била вода која је прекривала целу земљу. И ево, послушај сад како Писмо тумачи само себе. Нека се сабере вода… и нека се покаже сухо. Творац прикупља завесе како би се показала вода која се досад није видела. Можда ће неко поврх осталог упитати и ово: најпре, зашто оно природно својство воде да се слива низ косине, Писмо приписује Творчевој заповести? Вода је, наиме, постојана док почива горе на једној равни, пошто нема где да претече; кад се, међутим, нађе каква стрмина, тада онај део воде који је напред, сместа стреми доле, а онај део који следује, он иде трагом овога што се креће, док оно што је на послетку, то иде његовим трагом; и тако, оно што увек иде напред, оно узмиче, а оно што остаје иза, оно притиска; и утолико је кретање брже колико је већа тежина воде која се слива и колико је већа дубина стрмине низ коју се она слива. Ако, дакле, то представља природно својство воде, сувишна је заповест која вели да се она сабере на једно збориште. Јер, свакако би се сама од себе сабрала на месту које је ниже од осталих, пошто има природно својство да тече према доле, и не би се зауставила док њена површина не би постала равна. Нема, наиме, ниједног места које је толико равно као површина воде. Па опет, питаће неко, како је водама заповеђено да се саберу на једно збориште, кад можемо видети да постоје многа мора, и да су места где се она налазе међусобно удаљена?
Дакле, на прво питање одговарам овако: наравно да си ти упознао кретање воде након Господње заповести, и да си видео се она разлива и нема ослонца у себи, то јест да се по својој природи слива низ стрмине и тече ка дубинама; међутим, какву силу кретања је вода имала пре тога, односно пре него што јој је та заповест начинила пут – то ни ти сам не знаш, нити си чуо икога ко зна. Схвати, дакле, да глас Божији одређује природно својство ствари, а заповест, која је тада творевини упућена, дала је стварима која су саздавана, природне законе којима ће оне касније бити устројаване. Дан и ноћ су створени једанпут, и од тада па до сада, не престају да наслеђују једно друго, делећи време на подједнаке части.
Нека се сабере вода. Заповеђено је да вода тече, и она, подстицана увек овом заповешћу, никад не посустаје. Ово говорим имајући на уму оне воде које теку. Јер, неке од њих, у изворима и рекама, теку саме од себе, а неке су сабирне и никуда не отичу. Али ја сада говорим о текућим водама. Нека се саберу воде на једно место. Догађа ли ти се икада да, стојећи повише извора из којег теку читави потоци, помислиш: ко ли ту воду потискује из лагума земаљских; куда та вода стреми; како се ти извори не исцрпљују; и како се стецишта водена не препуне? Све то зависи од оне првобитне речи Божије. Од ње је вода задобила својство течења. У свакој причи о водама сети се те првобитне речи: Нека се сабере вода. Требало је да оне похитају, да заузму простор који им припада; а затим, кад су доспеле у места која им беху одређена,требало је да остану у њима и да се више не крећу.Због тога, како вели и Проповедник, све реке теку у море, и море се не препуња[3]. Наиме, и водени токови су по божанској заповести, а што је море ограничено линијама обале, то је од оног првобитног успостављања закона: Нека се саберу воде на једно место. А да се вода, која се тамо стицала, не би преливала из простора који су је у себе примили, и да се не би стално премештала и испуњавала једно место за другим, и да не би тако потопила сву земљу, заповеђено јој је да се сва сабере на једно збориште. Због тога се море, иако често бесни због дувања ветрова, и подиже таласе до великих висина, кад стигне до својих обала, распршујући своју жестину у пену, враћа назад. Мене ли се нећете бојати, вели Господ, …који поставих песак мору за међу?[4] Наиме, песком, који је од свега најслабији, обуздано је море које је незадрживе силине. Ко би, иначе, спречио Црвено море да се разлије по читавом Египту, који је ниже од њега, и да се споји са морем које се пружа покрај Египта, да оно није спутано заповешћу Саздатељевом? Да је Египат ниже од Црвеног мора, то су нам својим делом показали они који су хтели да споје два мора: Египатско и Индијско, у коме је и Црвено море. Због тога је пропао покушај и Сесостриса Египћанина, који је то дело први започео, и Дарија Миђанина, који се касније подухватио тога посла. Ово све испричах да замислимо колика је снага заповести: Нека се саберу воде на једно место; односно да из тога зборишта не настане друго – већ што се стекло у првом зборишту, нека тамо и остане.
Онај Који је заповедио да се воде саберу на једно место, показао ти је да је било мноштво вода, и да су оне биле раздељене по многим местима. Јер, воде су се сабирале и у планинским удубинама, избразданим дубоким гудурама. Поред тога, многе и равне низије, које се по својој величини никако не разликују од највећих мора, па безбројне увале и кланци који се пружају на разноврсне начине, који сви тада беху преплављени водом, испразнили су се божанском заповешћу – са свих страна вода се стекла на једно место. Да неће неко,можда, рећи: ако је вода била изнад земље, свакакода су и све удолине, које су сада испуњене морем,биле пуне; па где је, онда, требало да буду та зборишта водена, ако су долине одраније биле испуњене водом? На то питање ћу одговорити: кад је вода требало да се одвоји у једно лежиште, тад су спремишта и створена. Јер, није било мора даље од града Гадире; или оног великог мора по коме се морепловци не одважују на пловидбу, које обухвата Британско острво и западне Иберијце. Тада је, заповешћу Божијом, створено велико пространство и у њега се стекло мноштво вода. О томе да се приповест о стварању света, која је до нас доспела, налази у супротности са општим искуством (јер не види се да су се све воде стекле у једно збориште), има доста тога да се каже, и то све из искуства које је нама познато. Да није, ипак, смешно спорити се са онима који тако мисле. Не треба, наиме, да нам показују блатне воде и оне које се сакупљају од киша, и да сматрају да тиме оповргавају наше мишљење. Једним местом ми, свакако, називамо највеће и најсавршеније стециште вода. Јер, и зденци представљају рукотворена зборишта водена, пошто се течност која је разасута испод тла излива у места издубљена у земљи. Према томе, назив зборишта не показује случајне скупине вода, већ изузетне и највеће, у којима се показује сабрано сво вештаство воде. Према томе, као што се огањ налази и распарчан на мале части ради овдашње употребе, али се и као целовитост разлива по етеру; а ваздух је такође раздељен на мале делове па ипак у целовитости заузима простор над земљом; исто се збива и са водом: иако има и неких одвојених стецишта, ипак је једно збориште које од свих осталих сабира целокупну количину воде. Јер, јасно је да језера, и која се налазе у крајевима севера, и која су у Јелинској земљи, и у Македонији, и у земљи Витинијској, и у Палестини, представљају зборишта водена. Али сада је реч о зборишту које је веће од свих и по величини једнако са земљом. Да језера имају мноштво воде, то нико не спори; нити их је икако могуће назвати морима; чак иако су нека од њих слана и густа, те су слична великом мору, као што је Асфалтитско језеро у Јудеји и Сервонитско језеро, које се протеже између Египта и Палестине у Арапској пустињи. Јер, ово су језера, а море је једно, како причају они који су обишли земљу. Иако неки сматрају да су Ирканија и Каспијско море огранични у себе, ако је веровати писању географа, они су међусобно спојени; а обоје имају некакав отвор којим су спојени са највећим морем. Као што веле и то да је Црвено море спојено са морем које је са оне стране Гадире. Зашто је, вели, станишта водена Бог назвао морима? Назвао их је тако јер су се воде стекле у једно збориште; али је станишта водена, то јест заливе, од којих је сваки по своме облику прихваћен од земље која га окружује, Господ назвао морима: море северно, море јужно, и опет источно море, западно море; постоје и посебна имена неких мора: Црно море, и Пропонтијско море, Хелеспонт, Егејско море и Јонско и Сардинијско море, па опет Сицилијско и Тирнијско. И још мноштво имена других мора – било би предуго и неприлично да их сада све подробно набрајамо. Због тога је Бог станишта водена назвао морима. Довде нас је довела сама беседа; но, вратимо се ми тамо одакле смо своју беседу започели.
Потом рече Бог: нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо. Није рекао: И нека се покаже земља, да не би опет показао како је неукрашена, како је блатњава и помешана са водом, и како још не беше попримила свој облик или силу. Истовремено, да не бисмо помислили како је Сунце узрок сушења земље, Саздатељ је произвео њену сухост пре него што је Сунце постало. Обрати пажњу на смисао текста, и видећеш да је са земље отекла не само сувишна вода, већ и она која је у дубини била помешана са земљом: и она је истекла, бивајући послушна непреступној заповести Владике. И би тако. Довољно је ово што је наведено да нам покаже да је реч Творца постала дело. У многим преписима Светога Писма стоји још: И сабра се вода што је под небом на своја зборишта, и показа се сухо. Ове речи неки од осталих преводилаца изостављају, а чини се да их нема ни код Јевреја. И заиста, после сведочења да би тако, излишно је изнова то исто описивати. И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва мора. Зашто је претходно речено: Нека се сабере вода (…) на једно место, и нека се покаже сухо, а није речено: и нека се покаже земља, а овде је, опет, речено: … и показа се сухо. И сухо назва БОГ земља! Јер, сухо представља својство, које на неки начин карактерише суштину подмета, док је земља само назив ствари. Као што је словесност својство човека, а реч човек означава живо биће у коме постоји то својство, тако је и сухост првенствено својство земље. Оно, дакле, што је по своме својству сухо, то се назива земљом; као што се оно, чему је својствено рзање, назива коњем. И не збива се тако само са земљом, него и сваки од осталих праелемената има нарочито својство које му је допало, по коме се разликује од осталих, и по коме се препознаје – својство воде је хладноћа, својство ваздуха је влажност, а ватре топлота. Али они се сматрају првобитним елементима свих сложених ствари, схватајући то на онај начин о коме смо говорили, док они елементи који су уврштени у какво тело, и потпадају под чулно опажање, поседују спрегу тих својстава. Ништа од онога што видимо и што чулно опажамо, није потпуно само, нити је просто или несмешано; него је и земља сува и хладна, ваздух топао и влажан, а ватра топла и сува. Тако, из спреге својства произлази могућност да се сви елементи мешају један са другим. Наиме, сваки од њих меша се са суседним елементом кроз заједничко својство, и кроз заједницу са суседним елементом спаја се са оним који му је противан. Као што се земља, која је сува и хладна, сједињује са водом, јер су сродне по хладноћи, а преко воде се сједињује са ваздухом. Јер, вода се налази између њих двоје; па као да се, пружајући две руке, дотиче својстава оба суседна елемента: кроз хладноћу се дотиче са земљом, а кроз влажност са ваздухом. Ваздух, опет, својим посредовањем, постаје посредник између воде и ватре, који су по својој природи у сукобу, сједињујући се са водом преко влажности, а са ватром преко топлоте. Док се ватра, која је топла и сува, кроз топлоту повезује са ваздухом, а кроз сухост изнова долази у заједницу са земљом. И тако се остварује круг и складно коло, пошто су сви ови елементи у сагласју, и један другоме одговарају. Отуда им потпуно одговара назив елементи. Све ово сам говорио да бих учинио разумљивим разлог због којега је Бог суво назвао земљом, а није земљу назвао сувим. Јер, сухостније нешто што је земља касније стекла, већ је сухост од почетка допуњавала суштину земље. Оно штостварима даје узрок постојања, то по својој природи претходи у односу на оно што после њега настаје, а самим тим је превасходније. Према томе,Писмо је са правом навело својства земље, јер су она постојала одраније и од ње су старија.
И виде Бог да је добро.[5] Ове речи не значе да је море пружило Богу неки пријатан призор. Јер, све лепоте творевине Творац не гледа очима, већ неизрецивом мудрошћу посматра оно што постаје. Заиста, диван призор пружа море које се беласа, кад над њим влада мир; дивно је море и онда кад благи поветарац усталаса његову воду, па оку посматрача пружа гримизну или модро плаву боју; кад не удара силовито по суседном копну, већ га спокојно грли и целива. Не треба, међутим, да мислимо да Писмо каже како се на исти такав начин море и Богу учинило лепо и пријатно; тамо се,наиме, о ономе што је лепо расуђује логосом стварања. Најпре зато што морска вода представља извор сваке течности на земљи. Наиме, она се разлива у невидљиве подземне проходе, као што доказују они делови копна који су порозни и препуни шпиља, испод којих, као кроз некакве канале, протиче море, па кад вода испуни кривудаве, а не праве, подземне канале, покренута је ветром који је потискује, па разарајући површину земље излази напоље – тамо се цеђењем ослободи горчине, те тако постаје питка. Затим, излазећи напоље, од метала испод површине поприма и својство топлоте; а од истога узрока, то јест од ветра који је покреће, постаје врела и често је као огањ; а то се може видети на многим острвима и на многим обалским местима. Пошто се и у средоземним крајевима то исто догађа са оним водама које су у близини река, могуће је да се оно што је мало упореди са оним што је велико.Зашто ово говорим? Зато што је сва земља препуна подземних пролаза, те вода из морских извора,кроз невидљиве ходнике излази на површину.
Добро је Богу море јер се његова влага враћа у дубине земље; добро је и зато што је стециште река, јер прима у себе токове са свих страна, а ипак остаје унутар својих граница; добро је и зато што, загревано зрацима Сунца, постаје узрок и извор ваздушних вода, те са испарењима испушта и најситније честице воде, које се, привучене у висине, затим хладе, јер се пењу повише зрака који се’одбијају од земље, а пошто сенка неба истовремено распростире хладноћу, оне постају киша која натапа земљу. И свакако да нико не сумња уово, уколико има на уму казане који се загревају оздо: наиме, иако су пуни течности, они се понекад у потпуности испразне, јер се сва течност која ври, претвара у ситне честице и постаје пара. Ово се, наравно, може видети и онда кад морнари загревају и саму морску воду: они сакупљају пару уз помоћ спужви, задовољавајући тако своје потребе за водом у тренуцима жеђи. Богу је море добро и на другачији начин: оно окружује острва, пружајући им истовремено и украс и заштиту; а затим, добро је јер спаја копна која су веома удаљена једно од другога, пружајући морепловцима могућност да се несметано крећу између њих; тако нам море преко њих дарује знање о ономе што нам није знано. Трговцима је оно извор богатства, и лако задовољава њихове животне потребе; јер онима који имају нечега у изобиљу, пружа могућност да извезу од онога што им претиче, а онима који немају довољно, омогућује да допуне оно у чему оскудевају. И откуда ја могу са тачношћу сагледати лепоту мора, онако како је оно изгледало оку Творца? Ако је море било толико добро да га је Бог похвалио, како да од њега није боље сабрање једне овакве Цркве, на коме се, у молитви Богу, као некакав талас који бије о обалу, упућује мешовито појање мушких и женских и дечијих гласова? И дубоки мир чува га непомућеним, пошто духови зла нису били у стању да га узнемире јеретичким учењима. Будите, дакле, достојни да Господ прихвати вашу хвалу, чувајући устројство тога поретка, на начин који је најприкладнији, у Христу Исусу, Господу нашему, Коме слава и сила у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ис. 40,22.
  2. Пост. 1,9-10.
  3. Књ. проп. 1,7.
  4. Јер 5,22.
  5. Пост. 1,10.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.