ШЕСТОДНЕВ

 

ШЕСТОДНЕВ
 

 
ПЕТА БЕСЕДА
 
Опет рече Бог: Нека изникне из земље трава, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво родно, које рађа по својим врстама, у којем ће бити семе његово на земљи.[1] По логичком поретку ствари, пошто је земља починула, ослободивши се од терета воде, предата јој је заповест да најпре пусти из себе биље, а затим дрвеће; што видимо да се и сада збива. Јер, тадашња реч и она прва заповест постадоше као какав закон природе и остадоше на земљи, да би јој подарили силу рађања и доношења плода. Нека никне из земље. Ницање је оно прво што се збива код настанка свега што расте; а затим, кад растиње мало изникне, оно постаје биље; па затим, кад биље порасте, постаје трава, и тако растиње, мало по мало, задобија све своје делове и доспева до коначног облика кад је у питању производња семена. Јер, зеленило и бујност подједнако је присутно код свог биља. Нека изникне из земље трава, биље, односно нека земља сама од себе произведе ницање, без икаквог садејства од стране некога другога. Наиме, неки сматрају да је Сунце виновник свега што расте из земље, јер, тобоже, силином своје топлоте вуче ка површини силу која је у дубини земље, па је зато уређење земљестарије од постанка Сунца; те тако, они који су заблудели и клањају се Сунцу, као да оно тобоже дарује узрок живота, нека престану да му се клањају. Ако спознају да је све на земљи уређено и пре него што је постало Сунце, опашће њихово безмерно дивљење за њега, пошто схвате да је оно по свом настанку млађе од траве и биља. Дакле, ако је та храна за марву одраније приготовљена, зар ми нисмо били достојни никаквог промисла? Наравно, Онај Који за волове и коње унапред приготовљује испашу, свакако да и за тебе припрема богатство и ужитак. Јер, Тај Који твоју стоку прехрањује, Он умножава и твоја животна добра. Затим, шта друго представља произвођење семена ако не приготовљавање твога живота? Јер, много је биља и растиња које и за човека представља храну.
Нека изникне из земље трава, биље, што носи семе по својим врстама. Па ако се нека врста биљке разликује од осталих, и њена корист нам се враћа, а употреба семена предодређена је за нас. Тако је смисао онога што је речено, у следећем: Нека изникне из земље трава, биље и семе које се сеје по својим врстама? Тако ће и след речи моћи да буде успостављен, пошто овако како је сада, след речи изгледа неправилан, а природни закони ће остати непреступни: најпре долази ницање, потом зеленило, потом раст до траве, а на концу савршеност раста појавом семена. Али, питају неки, како то да приповест о стварању све биље које ниче из земље назива семеним, кад ни трска, ни росуља, ни нана, ни шафран, ни бели лук, ни воловска трава, ни мноштво других врста биља, како изгледа, не производе семе? На то питање одговарамо тврдњом да многе биљке које ничу из земље, имају силу семена у своме дну и корену.4 Као што трска, после годишњег раста, пушта из корена некакав изданак који у будућности има својство семена. Тако чини и мноштво других биљака које се, настајући од земље, размножавају корењем. Отуда је веома истинита тврдња да у свему што ниче, постоји или семе или некаква семена сила. То значе речи: по својим врстама. Јер, изданак трске не ствара маслину, већ из трске настаје друга трска, а из свакога семена ничу њему сродне врсте. И тако, оно што је приликом првобитног стварања изникло из земље, сачувано је досад, јер се непрекидним прејемством очувава врста. Нека изникне из земље. Замисли, молим те, како из једне невелике реченице и толико кратке заповести, спечена и неродна земља изобилно рађа и хита да донесе плода, као да је збацила са себе некакав туробан и жалостан огртач, и преоденула се у блиставији – уживајући у властитој красоти – и испушта из себе небројено мноштво врста растиња.
Желим да се дивљење због стварања света снажније угнезди у твоме срцу, па било где да се обретеш и крај било какве врсте биља да застанеш, да примиш јасну поруку Саздатељеву. Кад видиш растиње траве и цвет, ти најпре помисли на човечанску природу, сећајући се слике мудрога Исаије да је свако тело трава, и све добро његово као цвет пољски.[2] Краткоћа времена човековог живота и малобројне радости и весеља човековог битисања су, дакле, у пророковим речима нашле праву слику.
Данас је човек веома бодрога тела, гојазан од неге, здраве боје јер се налази у процвату свога узраста, пун живости и трептаја, његовој силини нико се не може одупрети – а сутра је он исти толико бедан, било зато што је увенуо због проласка времена било зато што га је болест сатрла. Данас је неко уважен зато што поседује многа добра: око њега је мноштво света који му ласка; окружен је пријатељима који се претварају, вребајући од њега какву наклоност; опкољен је и мноштвом родбине; око њега су небројени ројеви пратилаца, било кувара било служитеља његових осталих потреба које он вуче за собом, и кад одлази и кад долази, изазивајући тако завист оних који га сусрећу. Његовом богатству додај и какву политичку власт или да је поштован од стране царева; или да управља народима; или да заповеда у војничким бивацима; придодај томе и весника који испред њега гласно узвикује; и носиоце штапова који су око њега и који његовим поданицима задају ране тешким ударцима; придодај томе и власт јавног одузимања имовине; извођење грађана на суд; придодај томе тамнице, које код његових поданика изазивају ужасан страх. И шта бива са свим тим? Једна ноћ или каква грозница или запаљење плућа или сушица зграби човека између осталих људи и трком га одведе; и цела представа око њега наједном бива раскринкана – а она пређашња слава покаже се као какав сан. И тако, оно пророково поређење човечије славе са 1слабашним цветом беше веома успешно.
Нека изникне из земље трава, биље, што носи семе по својим врстама и по подобију. Још и сада ступњеви раста биљака сведоче опрвобитном украшавању земље. Јер, свакој трави и свакој бујности претходи ницање. Наиме, било да изданак ниче одоздо из корена – као што шафран и росуља треба да пусте изданак и да изникну према напоље – било да ниче из семена, опет је потребно најпре да изникне, затим да постане изданак па бујно растиње, а затим да се појави плод који сазрева кад стабљика већ буде сува и дебела. Нека изникне из земље трава, биље. Кад семе падне у земљу у којој има сразмерно влаге и топлоте, оно постаје меко и порозно, бива обухваћено земљом која је око њега, и упија у себе оне састојке земље који су му блиски и који су му сродни. Пошто ситније честице земље упадају и продиру кроз поре, оне проширују обим семена; тако да оно пружа корен према доле, а према горе изничу изданци којих је исти број као и корења. Па пошто се изданак непрекидно загрева, упијајући влагу уз помоћ корења, он црпном силом топлоте упија храну из земље онолико колико му је довољно, и раздељује је стабљици, и кори, и класју жита, и самом житу и осју. И тако, растући мало по мало, свака биљка доспева до своје мере, било да је то нека од житарица, или какав стручак, или некакво зеље, или коров. Једна травка и једна биљка довољна је да целокупан твој ум заокупи посматрањем умећа које је све то створило; како је струк жита опасан коленима, тако да они као некакви спојеви, лако носе терет класова, кад су ови пуни плода и нагињу према земљи. Зато је сламка у овса посве шупља, јер ништа не оптерећује његову главу; док је пшеницу природа у потпуности осигурала овим спојевим. Зрно је, опет, сместила у љуску, како га не би лако разграбиле птице које скупљају семење. Чак га и осје, које штрчи попут трња, чува од штете коју наносе ситне животиње.
О чему да говорим? Шта да изоставим? У богатим ризницама творевине немогуће је, са једне стране, пронаћи нешто што је драгоценије од другога, а са друге стране, превелика је штета било шта изоставити. Нека изникне из земље трава, биље. И одмах, заједно са јестивим биљкама, изникоше и оне које су отровне; заједно са житом изниче и кукута; заједно са осталим јестивим биљем изникоше чемерика и љутић и мандрагора и мак.
И шта сада? Хоћемо ли престати да изражавамо благодарност за корисно биље, и оптужити Творца због биља које је смртоносно за наш живот? Па зар нећемо помислити и то да није све створено ради нашег стомака? Него је она храна, која је за нас одређена, готова пред нама, и свако је може лако препознати; међутим, све што је створено, испуњава свој нарочити разлог постојања у творевини. Или је, можда, због тога што је крв бика за тебе отровна, требало да та животиња и не буде створена, или да буде створена без крви – а то је животиња чија снага је потребна за толике ствари у нашем животу? Но, ум који носиш у себи, довољан је да те сачува од погубних биљака. Наравно да овце и козе умеју да избегну траве које им угрожавају живот, и да само чулом разликују оно што је штетно. Ти поседујеш и разум и лекарско умеће које ти казује шта је корисно, и имаш искуство претходника које ти саветује да избегаваш што је штетно; па зар ти је тешко да се уклањаш од отровних биљака? Ништа од тога биља није настало узалуд и без икакве користи. Јер, или пружа храну некој од бесловесних животиња, или је наше лекарско умеће пронашло да оно представља лек за неке од болести. Наиме,кукутом се хране чворци, који због грађе свога тела не трпе никакву штету од њеног отрова. Наиме, имајући уске отворе при срцу, чворци успевају да сваре све што су прогутали, пре него што отров из кукуте оштети њихове главне органе. Чемерика је храна препелицама, које због свог нарочитог састава немају никакву штету од ње. Али то исто отровно биље у одређеним приликама и нама је корисно: уз помоћ мандрагоре лекари изазивају сан, а опијумом ублажавају јаке телесне болове. Неки, чак,кукутом сузбијају жестину похоте, а уз помоћ чемерике изгоне многе дуготрајне болести. Према томе, оно што си мислио да упериш против Саздатеља као оптужбу, то ти се вратило да увећа твоју благодарност Њему.
Нека изникне из земље трава, биље. Колико ли је само хране обухваћено овим речима – хране која је у корењу, у самој трави и у плодовима?! Колико ли је хране коју трудом и земљорадњом приготовљујемо?! Није Творац заповедио да се изједна појаве и семе и плод, већ да земља пусти из себе растиње и да се испуни зеленилом, те да биље тада заврши свој развој појавом семена, како би она првобитна заповест била поука природи за оно што ће убудуће бивати. Али, питају неки, како из земље изниче семе по својим врстама, кад се често дешава да сејући пшеницу, жањемо оно црно жито? То, међутим, не значи да се пшеница претворила у какву другу врсту, већ да је то некаква болест и недостатак семена. Јер, она није престала да буде пшеница, већ се ужегла и поцрнела, што из самог њеног имена можемо закључити. Од прекомерне студени се сасушила, те је попримила и другу боју и други укус. Па ипак, неки опет веле да се то црно жито, ако поново нађе погодну земљу и благу климу, враћа свом првобитном обличју. Нећеш, дакле, пронаћи случај да се међу растињем збива нешто што је противно заповести Творчевој. Такозвани кукољ, и сво друго успутно семење које се меша са јестивим, а које Писмо обично назива коровом, не настају изметањем пшенице, већ настају из властитог заметка и представљају засебну врсту. Ово семење представља слику оних који изврћу науку Господњу, који не изучавају реч Божију како ваља, већ развраћени учењем лукавога, мешају себе са здравим телом Цркве, како би из потаје пренели своју болест и на оне који су без порока. И Сам Господ, кад говори о савршенству оних који у Њега верују, пореди га са растом семена, рекавши: Царство Божије је као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер, земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.[3] Нека изникне из земље трава. Да би се држала закона свога Творца, земља је истога трена започела са клијањем, прошавши кроза све ступњеве раста биљака, те је довела растиње право до савршеног обличја. И појавише се ливаде пребогате високом травом, а по плодним равницама таласало се зеленило, пружајући лелујањем класја призор попут узбурканога мора. И свакакво биље, и све врсте зеља, и што у струковима расте, и што бобице доноси, све је то у изобиљу прекривало земљу. Јер, тада не беше никакве сметње за ницање биља, ни због невештине ратара, ни због лошег времена, нити због било ког од узрока који уништавају род. Нити је, пак, плодност земље била спречена проклетством. Јер, све то беше старије од греха, којим смо осуђени да једемо хлеб са знојем лица својега.[4]
И дрво родно, вели, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити семе његово на земљи.[5] На ове речи нагрнуше све шикаре земаљске; и стаде да буја сваковрсно дрвеће: оно коме је у природи да се уздигне до највиших висина, као јеле и кедрови и кипариси и борови; и сво жбуње наједном постаде богато грањем и лишћем; и појавише се такозване украсне биљке од којих се венци плету, као ружа и мирта и ловор. Све то настало је у једном временском трену, иако га претходно не беше на земљи; и ступило је у биће свако по својим особинама, издвајајући се јасним разликама од других врста: свака биљка одликовала се својим сопственим знацима. Но, ружа тада беше без трна, а затим је уз лепоту цвета стекла и трн, тако да уз пријатност уживања у њеној лепоти, можемо осетити и бол, како бисмо се сећали греха због којега је земља осуђена да нам рађа трње и коров.[6] Али земљи је заповеђено, рећи ће неко, да рађа родно дрво… у којем ће бити семе његово на земљи; па ипак видимо да многе врсте дрвећа немају ни плода ни семена.
Шта ћемо им на ово одговорити? Да оно што је драгоценије по својој природи, тога се најпре сећамо; затим да ће онај ко са пажњом посматра, приметити како свако дрво има или семе или што друго што има исту силу као и семе. Наиме, чини се да тополе, и врбе, и брестови, и јабланови, и друго слично дрвеће, не доносе никаквога видљивога плода, али ако их неко подробно истражи, пронаћи ће да свако од њих има некакве семенке. Јер, зрно што лежи испод листа, кога су вештаци у давању имена назвали петељком, оно има моћ семена. Дрвеће које по својој природи настаје из гранчица, на месту засада већим делом испушта корење. Штавише, улогу семена имају и изданци из корења, које баштовани одламају, и расађујући их размножавају њихову врсту. Но, како већ рекосмо, најпре је удостојено помена оно дрвеће које је најкорисније за одржање нашега живота, а које је требало својим плодовима да дочека човека, и да за њега приготови изобилну гозбу. Ту је винова лоза која даје вино што треба да весели срце човеку[7]; и маслина која пружа плода што чини да се човеково лице светли од уља.[8] Колико ли је само растиња похитала природа да у трену произведе?! Ту је чокот винограда, те винова лоза која се вије у круг, препуна изданака и крупног лишћа које полеже по земљи; ту је властар, зелени гроздови, зрело грожђе. Довољно ти је да пажљиво погледаш чокот и он ће ти рећи све о својој природи. Сети се, наиме, оне приче Господње, где Он за Себе вели да је чокот, а Отац да је виноградар, а за нас каже да смо изданци винове лозе, која је вером засађена у Цркви. И позива нас да доносимо многога плода, да не бисмо, осуђени због неплодности, били предати огњу.[9] И на многим другим местима Он људске душе пореди са лозом. Драги мој, вели пророк Исаија, има виноград на родну брдашцу[10]; и насади га племенитом лозом и огради га зидом.[11] Јасно је да лозом назива људске душе, око којих је подигао бедем, а то је безбедност коју нам доноси држање заповести и анђеоска заштита. Анђели Господњи станом стоје око оних који се Њега боје.[12] А затим, као да је ископао некакав шанац, поставио нам је у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље.[13] Показујући нам примере негдашњих и блажених људи, Он до висине уздиже и наше мисли, не допуштајући им да падну на тло и да буду погажене. Јер, жели да се и ми, као некаквом лозом, вежемо са ближњима преплетом љубави, и да нађемо спокоја у њима, да бисмо увек стремили увис, и да се као какве вреже успињемо ка највишим врховима. Од нас, пак, захтева и да прихватимо оне који ће нас као виноград окопавати. Душа, наиме, бива окопавана када одбаци бриге овога света које су терет нашим срцима. Онај, дакле, који одбаци телесну љубав и чежњу за световним благом, или који сваку надменост због празне славе сматра достојном гнушања и презира, тај као да је окопавао виноград душе, и да је потом починуо, јер је отиснуо од себе залудно бреме земаљског мудровања. Но, немојмо се, по речима из приповести, дати у празно грање, односно немојмо се предавати свету, нити вребати хвалу од оних који су изван Цркве, већ доносимо сви доброга рода, сакупљајући у ризницу добра дела, како бисмо се показали добрим посленицима. Ти, дакле, буди као маслина зелена у дому Господњем[14] – не губи никад наду, већ увек имај око себе бодро надање у спасење кроз веру. Тако ћеш наликовати увек зеленом дрвету па ћеш, као и оно, давати многога рода, раздајући у свако време штедру милостињу.
Вратимо се испитивању логичког поретка ствари. Колико ли се врста биљака тада појавило, од којих неке доносе плода, неке служе за изградњу и покривање кућа, неке су погодне за градњу бродова, а неке за гориво. Па и код дрвећа се, опет, види да је, са једне стране, свако од њих украшено разноврсношћу грана, а са друге, тешко је одредити својство свакога од њих, и спазити разлику између дрвећа које припада разним врстама. Наиме, у неког дрвећа корење иде у дубину, а у неког се распростире испод површине земље. Неко је, опет, усправно и има само једно дебло, а неко је ниско и од самог корена се рачва на многе изданке.
Код оног дрвећа у кога су гране дугачке и пружају се високо у ваздух, код њега је и корење дубоко и кружно се распростире око дрвета по великој ширини – као да их је природа оздо поставила за некакав темељ који ће одговарати тежини горњих грана. Колико ли је тек разлика у самој кори?! Неко растиње има глатку кору, а неко храпаву; и неко од њих има један слој коре, а неко много слојева. Чудесно је да и код биља можеш пронаћи знаке младости и старости, као што то бива и код човека. Наиме, код младог и бујног биља кора је затегнута и глатка, а код маторог се некако набора и стврдне. И младо, опет, кад буде посечено, изнова пушта изданке, а маторо биље остаје без наслеђа, јер сечење је за њега смрт. Неки су чак запазили да посечен и сажежен бор прораста и претвара се у шуму. Познато нам је, такође, да се и понеки природни недостаци дрвета негом баштована могу исцелити. Када се, на пример, на стаблу киселога граната и горкога бадема проврти рупа у близини корена, и у њу забије боров клин препун смоле, који досеже до саме сржи дебла, тада се њихов неукусан сок претвара у укусан. Нико, дакле, ко проводи живот у греху, нека не пада у очајање, знајући да умеће баштованово може да промени својство биљака, а старање душе о врлинама у стању је да обузда сваковрсне болести. Разлика у доношењу плода код родних воћака је толико велика, да нико не би могао ни да је опише; јер, разлике између плодова не постоје само међу разнородним дрвећем, већ је велика разлика у плоду и код једне те исте врсте дрвета. Наиме, другачији је плод са дрвета мушкога рода од плода са дрвета женскога рода, како тврде они који су умешни у воћарству, који знају да начине разлику између мушких и женских палми. И можеш понекад видети како оно дрво које они називају женским, опушта своје гране, као да се у њему жеља пробудила, и да жуди за спајањем са мушким дрветом, а узгајивачи воћа посипају гране прашком као каквим мушким семеном, и дрво одмах као да осети некакво задовољство, те опет усправља своје гране и крошња задобија свој ранији облик. То исто се говори и за смоквино дрво. Отуда они засађују дивље смокве покрај питомих. Неки, пак, снопове дивљих смокава привезују уз питоме, те њима исцељују немоћ плодоносних и питомих смокава, и тако, уз помоћ тих снопова спречавају пропадање и расипање плодова. Шта ти мислиш о овој тајни природе? Она нам показује да нам је веома често потребна некаква подршка поверења других људи, да бисмо показали своја добра дела. И тако, кад видиш некога ко живи животом незнабошца, или некога ко је због какве изопачене јереси одступио од Цркве, и видиш како се труди да живи трезвеноумно и настоји да буде исправан и доследан и у осталим захтевима моралног живота, ти се више потруди да се приближиш тој плодородној смокви која своју снагу црпи из присуства дивљих смокава и узгаја свој плод са више труда.
Какве су, дакле, њихове разлике када је у питању начин рађања плода; а опет, рекли смо само неколико речи о ономе о чему би се могло много говорити. Но, ко је у стању да опише разноврсност самих плодова, њихове облике, боје, нарочито својство њихових сокова, корист свакога од њих? Како то да неки од плодова сазревају голи и на сунцу, а неки расту покривени љуском? Зашто је, пак, у онога воћа у кога је плод мекан, дебело оно лишће које га прекрива, као што је код смокве, а оно воће које има коштуњаве плодове, прекривено је лаким лишћем, као што бива код ораха? То је зато што је плодовима овога првога, будући да је нежно, потребна већа заштита, а другоме би штетила сенка од гушћега лишћа. Зашто тако вијуга лист винове лозе? Да би заштитио грозд како му ветар не би нашкодио, и да би, тиме што је редак,грозд био изобилно обасјаван сунчаним зрацима.Ништа није без разлога; ништа се не збива само од себе; све у себи скрива неку неизрециву мудрост.Која би реч била довољна? Како ли човеков ум све ово може тачно да прати па да распозна и посебна својства свакога дрвета, и да јасно сагледа међусобне разлике сваке од њих, и да у потпуности растумачи скривене узроке таквог устројства ствари?
Једна иста је вода коју корен црпи из земље, па ипак, другачије вода храни сам корен, другачије кору на стаблу, другачије дебло, а на други начин срж дрвета. Она иста постаје и лист, а један њен део одлази у гране, а други у крошњу; и доприноси расту плодова; а капи и млечац, који се цеде из биљке, потичу из истога узрока. Колико је тек међусобних разлика између биљних сокова и млека, то никаква реч не може описати. Јер, једно је сок мастике, а нешто друго је млечац из балсамовог дрвета; неке трске у Египту и Либији цеде из себе неку другу врсту млечца. Неки чак кажу како је и јантар, заправо, млечац који се цеди из биљке, те се стврдне и постаје налик камену. Да је то тако, сведоче травке и најситнији инсекти који се у њему могу видети, а које су, док је млечац још био течан, у њему заробљене. И уопште, ако се неко не поучи искуством, неће пронаћи никаквога разлога зашто се млека из биља међусобно разликују по каквоћи. И опет, како то да из једне те исте влаге, на чокоту настаје вино, а на маслини уље? И није чудесно само то што је овде течност слатка, а тамо је постала масна; него и то да код слатких плодова постоји неисказива разноврсност каквоћа. Јер, једно је сласт грозда, а друго јабуке, смокве или палмовога плода. Желео бих, поврх тога да уложиш још труда у разматрање о томе како то да је једна иста вода некада пријатног укуса, на пример, када у некима од ових биљака постане слатка; а некада је оштрог укуса, на пример када, ушавши у неке друге биљке, постане кисела. Понекад, опет, претварајући се у крајњу горчину, надражује чуло укуса, као када настаЈе у пелену и скамонији . У жиру, пак, или у плоду дрена постаје опорог и оштрог укуса, а у терпентиновом дрвету и у ораху, постаје глатке и масне природе. И шта треба више да говорим, кад вода и у самој смокви поприма најпротивнија својства? Наиме, у млеку стабла она је веома горка,а у самоме плоду веома слатка. И код чокота се дешава да је вода у властарима јако опора, а у гроздовима слатка. Колико ли је тек разлика убојама?! Можеш видети како је на једној ливади једна иста вода у овом цвећу румена, у оном пурпурна, у овом плава, у оном бела. И опет, од те разноврсности боја, још је већа разноврст мириса која нам се пружа.
 
Но видим да је моја беседа, због силне жеље за разматрањем свих ових ствари, постала неумерена, те ако је не спутам и не присилим да се врати тумачењу стварања, не би ми био довољан читав један дан да вам кроз ове незнатне ствари представим велику мудрост. Нека пусти земља из себе… дрво родно које рађа род по својим врстама… на земљи. И у тај мах врхови гора зазеленеше се крошњама; и појавише се дивне шуме, а обале река украсише се небројеним мноштвом растиња.
Неко од тога растиња беше приготовљено да украси човекову трпезу, а неко да својим лишћем и плодовима буде храна за животиње. Неко нам, опет, пружа своју лекарску корист, неко своје сокове, неко млечац, пруће, кору или плод. Једном речју, све оно што је наше дуговремено искуство, сабирајући појединачне случајеве, изнашло да нам је од користи, то је мудра промисао Саздатељева предвидела од самога почетка и привела у постојање. А ти, кад видиш питомо и дивље растиње, што расте у води или на сувом, које има цветове или је бесцветно, спознај у томе малом оно што је велико, увећавај увек своје дивљење, и јачај, молим те, у својој љубави према Творцу. Присети се како је учинио да неко растиње буде вечно зелено, а неко да буде голо; од црногоричног дрвећа једно с јесени губи лишће, а друго је вечно са лишћем. Листопадни су, наиме, маслина и бор, иако неприметно мењају своје лишће, тако да се никад не види да је њихова крошња огољена; а вечно зелена је палма која је са истим лишћем од првог листања па све до краја. Сети се, затим, и тога да тамариск на неки начин живи двојако: убраја се и у водене биљке, а размножава се и у пустињама. Отуда пророк Јеремија са правом вели како лукаве и поводљиве нарави наликују том растињу.[15]
Нека изникне из земље.Ова кратка заповест постаде сместа велика природа и уметничка творевина, стварајући, хитрије од наше мисли, небројано мноштво врста растиња. Та заповест још и сада у земљи пребива, и нагони је да сваке године испољи своју силу, те да том силом настаје и трава и семење и дрвеће. Јер, као што се чигра, после првога замаха на који је неко покрене,касније сама обрће, пошто пободе свој вршак и окреће се око своје осовине, тако се и природни круг,пошто је најпре оном заповешћу започет, наставља у све будуће време – све док не доспе до општег окончања васељене. По том кругу похитајмо и сви ми, да дајемо плода и да будемо пуни добрих дела, како бисмо били засађени у дому Господњем, и процветали у дворовима Бога нашега, у Христу Исусу, Господу нашему, Коме слава и власт у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пост. 1,11.
  2. Ис. 40,6.
  3. Марк. 4,26-28.
  4. Пост. 3,19.
  5. Пост. 1,11.
  6. Пост. 3,18.
  7. Пс. 104,15.
  8. Исто.
  9. Јов. 15,1-6.
  10. Ис. 5,1.
  11. Ис. 5,2.
  12. Пс. 34,7.
  13. 1Кор. 12,28.
  14. Пс. 52,8.
  15. Јер. 48,6.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.