ШЕСТОДНЕВ

 

ШЕСТОДНЕВ
 

 
ДРУГА БЕСЕДА
 
Позабавили смо се јутрос са оних неколико речи, и нашли да је толико скривена дубина њиховога смисла да смо се у потпуности обесхрабрили за тумачење онога што следи. Јер, ако је таква припрата светиње1, и ако је предворје храма толико часно и преузвишено да преобиљем своје красоте заслепљује наш ум, каква ли је тек светиња над светињама? Ко ли је одважан да ступи у те неприступне одаје? Или, ко ће завирити у оно што је скровито. Немогуће је, наиме, виђење умствених ствари и необјашњив је у потпуности њихов логос.
Но, и поред свега тога, пошто је праведни Судија одредио знатну плату како би човек имао вољу да чини оно што треба, немојмо ни ми устукнути пред истраживањем. Свакако да нисмо тога достојни. Па ипак, ако се, уз помоћ Светога Духа, не удаљимо од смисла Светога Писма, нећемо бити осуђени – иако смо и сами ништавни – него ћемо, потпомогнути благодаћу Божијом, изграђивати Цркву Божију.
А земља, вели, беше без обличја и пуста.[1] Пошто су обоје, и небо и земља, по постању били исте части, како то да је небо доведено до савршенства, а да је земља створена још увек несавршена и неуређена? И уопште, шта је то на земљи неустројено? И из ког разлога је земља била невидљива? Коначно саздавање земље представља изобиље које је на њој: клијање сваковрсног биља, бујање високог дрвећа – и плодног и неплодног лепота боја и миомирис цвећа, као и оно биље које ће, заповешћу Божијом касније изнићи из земље, и украсити њу која га је изнедрила. А пошто тада још не беше постало ништа од свега овога, повест о стварању с правом је називала земљу пустом. То исто бисмо могли рећи и за небо: ни оно не беше у целости саздано, нити беше у потпуности украшено, пошто га нису обасјавали ни Месец ни Сунце нити је било крунисано венцем звезда. Јер, ништа од тога још не беше створено. Према томе, нећеш се огрешити о истину ако кажеш да је небо било неуређено. Земљу је, пак, назвао невидљивом из два разлога: зато што још не беше човека да је види, и зато што је била испод површине воде која ју је прекривала, те се није могла видети. Воде се, наиме, још не беху сабрале на своја зборишта, која је Бог касније начинио и назвао морима. Шта је, дакле, то што је невидљиво? Најпре оно што се по природи не да видети телесним очима, као што је наш ум. Затим оно што је по природи видљиво, али је скривено, јер је неким телом заклоњено, као што је скривено гвожђе које је у дубини земље; у том смислу је, сматрам, овде речено за земљу да је невидљива, јер беше прекривена водом. Према томе, пошто светлост још не беше настала, уопште није необично да Писмо назива земљу невидљивом јер беше у мраку, пошто је неосветљен био ваздух изнад ње.
Али изопачитељи истине, они који не вежбају свој ум у томе да следи Писмо, већ према сопственом нахођењу изврћу његов смисао, кажу да се под тим речима подразумева материја. Јер, она је, веле, по својој природи и невидљива и безоблична, те је њу, која је по себи без својстава и без икаквог обличја и изгледа, преузео Уметник и премудрошћу Својом је уобличио и довео у поредак, и тако је од ње саздао све што је видљиво. Ако је материја, међутим, нестворена онда је она, пре свега, равне части са Богом, и достојна је истих почасти старешинства са Њим. Има ли ишта непобожније од тога да се, онога истога узвишенога места, које припада премудром, и силном и прекрасном Творцу и Саздатељу свега, удостоји материја која је без икаквих својстава и без обличја – та крајња безобличност, односно неизрецива гнусоба – користим њихове властите изразе? Затим, ако сматрају да је материја толико велика да преузима сво знање о Богу, на тај начин они супротстављају њену ипостас неистраживој сили Божијој, пошто је она довољна да собом прекрили сву мудрост Божију; а ако сматрају да је материја мања од енергије Божије, они и тако допадају до крајње хуле, јер тврде да Бог, пошто у Њега нема материје, остаје безуспешан и безделатан у Својим делима. Но, обманула их је оскудност човечанске природе. Наиме, свако наше умеће бави се одређеном материјом, као што се ковачко умеће бави гвожђем, а грађевинско дрветом; а у тим случајевима, једно је материјал, друго је замисао, а треће оно што из те замисли настаје; материјал се, пак, узима споља, док се замисао остварује умећем, а исход је оно што настаје из обоје, односно из замисли и материјала. На исти начин они расуђују и о божанском стварању, односно сматрају да је обличје свету даровала премудрост Творца свега, а да је материја споља постојала пред Творцем: да је свет створен сложеним, и да своју подлогу и суштину има однекуд друго, а да је само обличје и изглед попримио од Бога. Отуда они и поричу да је велики Бог имао учешћа у саздавању свега, већ тврде како је Он, као да прилаже какав принос, дао од Себе само некакав мали део учествујући у саздавању творевине. Због нискости својих мисли они нису били у стању да сагледају узвишеност истине; него су имали у виду то да су код нас уметности накнадне у односу на материјале, те да су уведене у наш живот због нужности наших потреба. Јер, вуна је одраније постојала, а умеће ткања је настало да би собом допунило недостатност природе; и дрво је већ постојало, а затим је преузело умеће грађења, које нам је, образујући материјал према сваковрсним потребама, показало корист дрвета, дајући морепловцима весло, земљоделцима лопату, а војницима копље. Но, пре него што је постало ишта од овога што се сада види, Бог је, размотривши у Своме уму и одлучивши да оно што не постоји преведе у биће, замислио истовремено и какво ће бити назначење света, те је саздао материју која је приличила Његовој замисли. За небо је издвојио материју подобну небу, а за облик земље положио је материју која је земљи сродна и корисна. Ватру и воду и ваздух саздао је по Својој вољи, и превео их у суштаство, онако како то логос сваке створене ствари захтева. Цео свет, састављен из неједнаких делова, повезао је некаквом нераскидивом везом љубави у једну заједницу и склад. Тако и оне ствари, које су због свога места међусобно највише удаљене, показују да су сједињене узајамном наклоношћу. Нека престану, дакле, њихова баснословна измишљања; нека престану да у слабости својих расуђивања човечанским речима одмеравају силу која је несхватљива за ум и која је у потпуности неизрецива.
Створи Бог небо и земљу[2], и то не по половину од свакога, већ целокупно небо и целокупну земљу, односно њихову суштину и обличје из једна. Јер, Бог није давалац обличја, већ Саздатељ саме природе бића. Пошто је тако, нека нам они објасне како су сједињене делатна сила Божија и трпна природа материје; јер, са једне стране је материја која пружа подлогу без обличја, а са друге је Бог који има знање о обличјима, али је без материје, тако да свако допуњује недостатке онога другога. На тај начин Саздатељ има где да покаже Своје умеће, а материја да одбаци безобличност и недостатак изгледа. Но, толико о ономе што се њих тиче. Вратимо се ономе што је било у почетку.
А земља беше невидљива и пуста. Рекавши, наиме: У почетку створи Бог небо и земљу, Мојсије је прећутао многе ствари, као: воду, ваздух, ватру, и све што од њих настаје; јасно је, дакле, да је све то настало заједно са целокупним светом као његова надопуна, а изоставила их је ова приповест да би се наш ум вежбао у окретности, јер му пружа мало података како би он из тога схватио све остало. Дакле, пошто није речено да је воду створио Бог, већ је речено да земља беше невидљива, размисли ти сам о томе каквим покривачем је била прекривена те се није могла видети. Ватра, опет, није могла да је прекрије; јер, ватра осветљава и чини видљивим и оно што је прикривено и што је тамно. Ни ваздух, наравно, тада није био покривач земље; јер природа ваздуха је ретка и провидна, и у њему се крећу све врсте видљивих створења а он их показује очима оних који гледају. Оно што нам преостаје јесте да замислимо да је вода прекривала површину земље, јер ова течна материја још увек не беше заузела место које јој је било назначено. Због тога, дакле, земља не беше само невидљива већ и пуста. Јер, кад је сувише течности, то и данас спречава земљу да даје плода. То је, дакле, био разлог да она буде и невидљива и неуређена. Јер, уређење земље представљају њени природни украси: поља усева који се таласају у долинама, зелене ливаде препуне разноврсног цвећа, шумске раселине обрасле растињем и врхови планина прекривени густим шумама; ништа од тога још није постојало, већ је земља све то носила у својој утроби силом коју је Саздатељ у њу положио, очекујући време које је требало да прође,па да, заповешћу Божијом, изведе на светлост оно што је у себи носила.
И беше тама над безданом.[3] И ево нових повода за баснословља, и разлога за маштанија нечастивих људи који то што је речено изокрећу према властитим нахођењима. Они, наиме, тумаче таму не као да је она по природи некакав неосветљен ваздух, или место које је покривено сенком јер га некакво тело заклања, или, у сваком случају, место које је из било каквог разлога лишено светлости, већ таму тумаче као злу силу, или чак као само зло, које има свој почетак у себи самоме, и које је супротстављено и противно доброти Божијој. Јер, веле, ако је Бог светлост, јасно је да ће сила која војује против Њега бити тама – тако здрав разум закључује. То је, тобоже, тама која своје постојање није стекла од другога, већ је то зло које је само од себе настало. То је тама која се бори против душа, која доноси смрт, која се противи врлини9; они чак заблудно сматрају да је и пророк самим својим речима назначио да она по себи постоји, и да није створена од стране Бога. Каквих све лукавих и безбожних учења није произашло из овога!? Какви све грабљиви вуци[4], који растрзају стадо Божије, нису у том кратком стиху налазили повода да загосподаре над душама!? Нису ли одавде кренули маркионити, или валентијани? Није ли одавде потекла мрска јерес манихејаца, за коју нико неће погрешити ако је назове гњилом раном Цркве? Човече, зашто бежиш далеко од истине, изумевајући себи разлоге за пропаст? Јер, реч пророка је једноставна и свакоме разумљива. Земља беше невидљива, вели он. Зашто? Зато што ју је бездан прекривао. Шта је то бездан? То је мноштво воде којој није могуће досегнути дно. Знамо, међутим, да се многа тела често могу видети и кроз воду ако је она плића и прозирна. Зашто се онда ниједан део земље није назирао кроз воду? Зато што је ваздух, који је био разливен изнад ње, још увек био неосветљен и таман. Јер, сунчани зраци који продиру кроз воду често показују каменчиће који су на њеноме дну. Али у дубокој ноћи никако није могуће видети оно што се налази под водом. Да је земља била невидљива показује се и тврдњом која следи, односно да је постојао и бездан који ју је прекривао, и да је она у тами почивала. Бездан, дакле, не представља мноштво противних сила, као што су то неки замишљали, нити је тама била некаква првоначална и зла сила која се супротставља добру. Јер две равноправне ствари, које су у међусобној супротности, у сваком случају би квариле састав једна другој, те би се трајно и без прекида трошиле у узајамној борби. Ако једна од ових супротности, надмашује снагом ону другу, свакако да ће истрошити ону која је надвладана. Због тога, ако неки кажу како су зло и добро међу собом једнаки, они тиме уводе непрекидну борбу и непрестано пропадање, тако да ће и једно и друго некада надвладавати а некада бити надвладано. Ако добро својом снагом надмашује зло, какав је разлог да природа зла не буде у потпуности уништена? А, опет, ако се збива оно што не приличи ни изговорити, чудим се како се они не ужасавају сами себе кад доспевају до тако богомрских хуљења. Није благочестиво, наравно, говорити ни да зло потиче од Бога, јер ниједна од супротстављених ствари не постаје од оне друге ствари која је њој противна. Јер, живот не рађа смрт, нити је тама извор светлости, нити болест доноси здравље; осим кад је реч о преласку из једног душевног стања у друго, где се промене одигравају од једне супротности ка другој; али кад је реч о постајању, тада ништа од онога што постаје не потиче од супротних већ од једнородних ствари. Па добро, рећи ће неко, ако зло није ни непостало нити је створено од стране Бога, откуда је онда стекло своје постојање? Јер, нема те живе душе која ће порицати да зла постоје. Шта ћемо, дакле, одговорити? Да зло није никакво живо суштаство које има душу, већ да је то стање у души које је супротно врлини, које настаје код немарних кад се удаље од добра.
Према томе, немој зло истраживати са спољашње стране, и немој га замишљати као некакво првоначално суштаство злобе; већ нека зна свако да је он сам узрочник зла које је у њему. Наиме, од онога што се са нама збива, једно нам долази по природи, као старост или болест, а друго само по себи, као бесловесни случајеви који се због страних узрока догађају, било да је то тужно, што је веома често, било да је радосно – као кад копајући какав зденац пронађеш благо – или кад хитајући према тргу набасаш на беснога пса. Неке ствари, пак, зависе од нас самих: кад одолевамо жељама или не обуздавамо своја уживања; од нас зависи да ли ћемо се уздржавати од гнева или подићи руку на онога КОЈИ нас увреди; хоћемо ли говорити истину или лагати; хоћемо ли бити разумни и умерени или бити гордељиви и узносити се хвалисавошћу. Дакле, узроке оних ствари над којима си ти сам господар, немој тражити негде друго, већ знај да је право зло попримило свој почетак од вољних сагрешења. Јер, кад би зло било невољно и кад не би од нас самих зависило, не би се пред толиким страхом од закона налазили они који чине неправду, и не би биле неопходне казне које се у судницама одређују свакоме злочинцу према његовој заслузи. Толико ја имам да кажем о правом злу. Јер, болест и глад и беду и смрт, и све што је људима тегобно, не треба сматрати за зло – будући да ни оно што је њима супротно не убрајамо међу највиша добра. Неке од ових ствари су, наиме, од природе, а за неке се чини да су се нашле код многих људи ради њихове користи.
Али оставивши на овоме месту свако типолошко и алегоријско тумачење, покушајмо да, следујући вољу Писма, смисао таме прихватимо на прост и недвосмислен начин. Но, ова беседа истражује и то да ли је тама саздана заједно са светом, и да ли је старија од светлости, те зашто је лошије оно што је по постанку старије? Велимо, дакле, да ни та тама нема своје суштинско постојање, већ да представља трпно стање ваздуха које настаје због недостатка светлости. Али, без какве је то светлости светски простор наједном остао, тако да тама буде над водом? Дакле, ако је ишта постојало пре саздавања овог чувственог и пропадљивог света, закључујемо да је оно свакако почивало у светлости. Јер, ни анђеоски чинови, ни све војске небеске, нити било које од словесних бића уопште, именованих или без имена, или од духова служења, нису живели у тами, већ у светлости и у свакој радости духовној – налазили су се у стању које им приличи. Овоме, наравно, нико неће противречити, а нарочито не онај ко заједно са обећаним добрима очекује наднебесну светлост, о_ којој Соломон вели: Светлост праведницима за свагда[5]; а апостол Павле каже: Захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удео у наследству светих у светлости.[6] Ако су осуђеници изгнани у таму најкрајњу[7], онда је јасно да они који су чинили угодна дела почивају у наднебесној светлости. Наиме, кад је заповешћу Божијом саздано небо, тако што је изједна растегнуто око свега онога што се у његовом окружењу налазило, а пошто је имало тело које је трајно било кадро да оно што је унутра раздвоји од он онога што је напољу, свакако да је и све оно што је собом обухватило, учинило неосветљеним, пресекавши спољашњу светлост. Јер, да би било сенке мора постојати троје: светлост, тело и неосветљен простор. Према томе, тама која је унутар света, потиче од сенке тела неба. Схвати ово што говорим из следећег јасног примера: на јаркој подневној светлости постави себи један шатор од густог и чврстог ткања, и затвори се у таму коју си сам себи приготовио. Таквом замисли и ону таму, не као да је претходно постојала, већ да је настала после осталог вештаства. Управо за ту таму се и каже да се распростирала над безданом, пошто се ивице ваздуха по природи додирују са површином тела; а тада је вода све покривала, и зато је било нужно рећи да тама беше над безданом.
Дух Божији, вели, дизаше се над водом.[8]. Ако овим речима писац има на уму овај дух , односно, разливање ваздуха, тада схвати да ти он набраја делове света, односно да је Бог створио небо, земљу, воду, ваздух, и то овај ваздух што се још разлива и тече; или опет, што је много истинитије а што су потврдили и старији од нас: Духом Божијим назван је Свети Дух; јер Писмо чува ово име нарочито и искључиво за Светога Духа, и ниједан други дух се не назива Духом Божијим осим Светога Духа који блажену и божанствену Тројицу чини целовитом. Ако такво мишљење прихватиш, стећи ћеш највећу корист из њега. А како се то Дух дизаше над водом! Рећи ћу ти мишљење које није моје, већ једнога Сиријца, који толико беше удаљен од световне мудрости, колико беше близак познању истинских ствари. Говорио је он, дакле, да је језик Сиријаца изражајнији, и да се, пошто је сродан са јеврејским, некако више приближава смислу Писма. Смисао ових речи је, дакле, овакав: дизаше се, каже он, говорили су уместо грејаше и оплођаваше природу вода, по угледу на птицу која лежи на јајима, па их на тај начин загрева и убризгава им некакву животну силу. Тако некако, веле они, треба схватити ове речи да се Дух Божији дизаше, односно да је припремао природу воде како би ова могла дати живота из себе. Према томе, то је довољан одговор на оно што неки испитују, а то је да је и Дух Свети учествовао у стваралачком деловању.
И рече Бог: Нека буде светлост.[9] Прва реч Божија саздала је светлост, уништила таму, разагнала тмурност, обасјала свет, свему одједном подарила радостан и ведар изглед. Јер, указало се и небо, које дотад беше покривено тамом; а његова красота беше толика, колику и сада наше очи могу посведочити. Ваздух беше обасјан, боље рећи, у потпуности беше помешан са светлошћу, одашиљући посвуда у све своје пределе јасне блиставе зраке. Јер, у висину је достизао до самог етера и до неба, а у ширину је у трен ока обасјао све делове света: северне и јужне, источне и западне. Његова природа је толико танана и прозирна, да светлости не треба ни најмањи проток времена да би кроз њега проникла. Као што ваздуху не треба времена да пренесе наш вид на ствари које гледамо, тако и зраке светла из једна прима у свим својим пределима, и то тако да се не може приметити ни најмањи проток времена. И етер је постао пријатнији после појаве светлости; а воде су постале прозрачније, и не само да примају сјај, већ га при одсјају светлости враћају назад, јер вода на све стране упућује одблеске. Све је то божанска изговорена реч претворила у оно што је најпријатније и најдрагоценије. Јер, као што рониоци који пониру у дубину, сипају уље по површини воде, чинећи то место прозирним, тако је и Творац свега, изговоривши једну реч, разастро по целом свету благодат светлости. Нека буде светлост. И заповест постаде дело; и настаде неко суштаство, од чега ништа пријатније за ужитак човечији ум не може ни замислити. Кад, говорећи о Богу, кажемо глас и реч и заповест; тиме не замишљамо божанску реч као звук који испуштају говорни органи, или као ваздух по коме језик удара, већ кажемо да се мигом Његове воље образује некаква врста заповести, да би било разумљиво онима који се поучавају. И виде Бог светлост да је добра.[10] Какву достојну хвалу да ми упутимо светлости, кад нас је она претекла и примила од Саздатеља сведочанство да је добра? Али и моја беседа препушта суд вашим очима, јер немам да кажем ништа о чему већ не сведоче ваша чула. Наиме, ако лепота тела дугује своје постојање узајамној сразмери његових делова, и спољашњој красоти боја, како се онда о светлости, која је проста и равноделна по својој природи, говори као о лепој?
Или, можда, сразмерност светлости не почива у њеним деловима, већ у томе што се показује као угодна и пријатна оку? Јер, на такав начин је и злато лепо, не због сразмерности својих делова, већ зато што има привлачан и пријатан изглед нашем окусамо због красоте своје боје. И звезда Даница је најлепша од свих звезда, не због складности делова. од којих је сачињена, већ зато што њено сијање као нешто нежно и пријатно упада у очи. Уосталом, Божији суд о томе да је светлост добра, није изречен зато што се Бог дивио било чему што је угодно нашему оку, већ зато што је предвидео корист која ће у будућности из ње настати. Јер, тада још не беше очију које би судиле о лепоти светлости. И растави Бог светлост од таме.[11] Другим речима, учини Бог да њихова суштаства буду неспојива и у потпуности противна. Јер их је великом раздаљином раздвојио и удаљио једно од другога.
И назва Бог светлост дан, а таму назва ноћ.[12] Сада, пошто је створено Сунце, дан је ваздушни простор осветљен Сунцем које сија на полулопти неба која је поврх земље, а ноћ је сенка земље која настаје кад се Сунце заклони. Тада је, међутим, дан настајао а ноћ га смењивала, не због кретања Сунца, већ по томе како се она првобитна светлост разливала и сабирала по мери коју је Бог одредио. И би вече и би јутро, дан један.[13] Вече, наиме, представља заједничку границу дана и ноћи;на сличан начин и јутро представља размеђу ноћи и дана. И тако, да би првенство стварања подарио дану, пророк је најпре поменуо завршетак дана, а потом ноћи, јер ноћ следи за даном. Стање које владаше светом пре стварања светлости, не беше ноћ већ тама; ноћу је, међутим, названа она тама која је у супротности са даном. Због тога јој је и припало да као млађа буде именована после дана. И би, дакле, вече и би јутро; наиме, дан и ноћ. Али пророк није рекао дан и ноћ, већ га је назвао по ономе што преовладава. Такав ћеш обичај наћи у целокупном Писму: за мерење времена броје се дани, али не и ноћи заједно са данима. Дана година наших, вели псалмопојац.[14] Јаков, опет, каже: Мало је дана живота мојега и зли су били.[15] И опет: У све дане живота мојега.[16] И тако, оно што је сада предато у виду приповести, биће правило за убудуће. И би вече и би јутро, дан један. Због чега није рекао први већ један! Премда би било доследније да он, који ће касније навести други и трећи и четврти дан, назове првим онај дан који им претходи. Па ипак, рекао је један. Можда да би одредио границу дана и ноћи и да би спојио време дана и ноћи, да се види како двадесет четири часа испуњавају период једнога дана, односно да се под даном подразумева и ноћ; тако да, и кад се у време Сунчевих обрата догађа да једно буде дуже од другога, периоди и једног и другог омеђени су коначно одређеним временом. Као да је рекао: Мера од двадесет четири часа чини период једнога дана, или: Васпостављање неба из ове тачке у ту исту збива се за један дан. Према томе, колико год пута да вече и јутро, при обртању Сунца, обухватају свет, то се не испуњава у дужем временском периоду неголи у периоду од једнога дана. Постоји и друго, веома значајно слово, које се преноси скривеним предањем, о томе да је Бог, Који је саздао природу времена, одредио периоде дана као мере и јединице за његово мерење, и мерећи га седмицама, заповедио да се седмице стално понављају, бројећи тако проток времена. Седмицу, опет, сачињава један дан који се понавља седам пута; а то је кружни облик, јер почиње од њега и завршава се њиме. Веку је, дакле, својствено управо то, да се враћа у себе и да се нигде не завршава. Због тога се почетак времена не назива првим већ једним даном, како би он и по свом називу имао сродности са веком. Јер, оно што показује својство јединствености и непричасности за другога, то се примерено и са правом назива једним. Иако нам, наиме, Писмо представља многе векове, говорећи на више места век векова и векови векова, ипак се ни тамо не набраја први или други или трећи век. Тако нам та места углавном указују на различитости стања и разноврсних ствари, а не на опсеге и крајеве и прејемства векова. Дан Господњи ће, вели бити велик и врло страшан[17]; и опет: Што ће вам дан Господњи? тада је тама а не видело.[18] Тама је, очигледно, за оне који таму заслужују. Пошто је, дакле, знано да онај дан беше невечерњи и ненаследан и бесконачан, псалмопојац га је и назвао осмим даном[19], јер почива изван тог седмичног времена. Те тако, било да кажеш дан било век, ти говориш о истом појму. Па ако се, опет, оно стање назове даном, он је један а не многи. Према томе, да би усмерио наш ум према будућем животу, назвао је једним образ века, односно првину дана, вршњака светлости, свету недељу, која је почаствована Васкрсењем Господњим. И би, дакле, вече, вели он, и би јутро, дан један. Но, беседу о тој вечери претекло је ово вече што је пред нама, и овде ћемо своју причу окончати. Отац истинске светлости,[20] Који је украсио дан небеском светлошћу, Који је расветлио ноћ огњеним зрацима, Који је умственом и вечном светлошу преукрасио спокој будућега века, нека обасја ваша срца познањем истине, и нека сачува ваш живот незаблудним, дарујући вам да ходите поштено као по дану[21], да као Сунце блештите својим сјајем усред блистања светитеља, и да то буде на моју похвалу за дан Христов[22]; Њему слава и власт у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пост. 1,2.
  2. Пост. 1,1.
  3. Пост. 1,2
  4. Дел. ап. 20,29.
  5. Приче Солом. 13,9.
  6. Кол. 1,12.
  7. Мат. 8,12.
  8. Пост. 1,2.
  9. Пост. 1,3.
  10. Пост. 1,4.
  11. Пост. 1,4
  12. Пост. 1,5
  13. Пост. 1,5.
  14. Пс. 89,10.
  15. Пост. 47,9.
  16. Пс. 23,6.
  17. Јоил 2,11.
  18. Амос 5,18.
  19. Пс. 6,1 и 11,1.
  20. Јов. 1,9.
  21. Јов. 1,9.
  22. Фил. 2:16.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.