NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oboženje – cilj čovekovog života

Oboženje – cilj čovekovog života

CRKVA – MESTO ČOVEKOVOG OBOŽENJA

Oni koji žele da se sjedine sa Hristom, sa Bogom Ocem kroz Hrista, znaju da se to sjedinjenje zbiva u Telu Hristovom, a to je naša Sveta Pravoslavna Crkva. Sjedinjenje, naravno, ne sa Božijom Suštinom, već sa oboženom čovečanskom prirodom Hristovom. Međutim, ovo sjedinjenje sa Hristom nije spoljašnje, niti je puko moralno. Mi nismo sledbenici Hristovi kao što su ljudi sledbenici nekog filosofa ili učitelja. Mi smo udovi Tela Hristovoga – Crkve. Crkva je Telo Hristovo, Telo stvarno, a ne „moralno“, kao što neki teolozi pogrešno pišu, ne pogruzivši se dubinski u duh Pravoslavne Crkve. Hristos prihvata nas hrišćane, uprkos našoj nedostojnosti i ogrehovljenosti, i utkivljuje nas u Svoje Telo. On nas čini udovima Svojim i mi, istinski a ne „moralno“, postajemo udovi Njegovoga Tela. Sveti Apostol Pavle veli: Jer smo udovi Tijela Njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih (Ef 5, 30).
Naravno, u zavisnosti od hrišćaninovog duhovnog stanja, on ponekad bituje kao živi ud Tela Hristovog, a ponekad kao mrtvi ud. Ali, čak i kao mrtvi ud, on ne prestaje da bude ud Tela Hristovoga. Na primer, kršteni čovek je već postao ud Tela Hristovog, ali ako se ne ispoveda, ako se ne pričešćuje i ako ne živi duhovno, on postaje mrtvi ud Tela Hristovog.
No, uprkos tome, čim se pokaje, on istoga časa biva prožet Božanskim Životom i iznova postaje živi ud Tela Hristovog. Nije mu, dakle, potrebno ponovno Krštenje. S druge strane, onaj koji nije kršten, nije član Tela Hristovoga iako vodi moralan život. Njemu je potrebno da primi Sveto Krštenje da bi postao ud Tela Hristovoga, da bi se utkivio u Hrista.
Kao udovima Hristovoga Tela, nama se daruje život Hristov i taj život postaje naš život. Na taj način nam se daruje život, bivamo spaseni i oboženi, što bi bilo nemoguće da nas Bog nije učinio udovima Tela Svoga.
Po Svetim Ocima, naše spasenje bi bilo nemoguće bez Svetih Tajni Crkve koje nas utkivljuju u Hrista i čine nas jednotelesnima i jednokrvnima Hristu.
O kakav je preveliki blagoslov biti pričasnik Svetih Tajni! Hristos postaje naš, Njegov život postaje naš život, Njegova Krv postaje naša Krv. Zato, Sveti Jovan Zlatousti zapaža da Bog ništa više ne može ponuditi čoveku od onoga što mu nudi u Svetome Pričešću. Niti čovek može tražiti išta više od Boga od onoga što prima od Hrista u Svetome Pričešću.
Prema tome, primivši Sveto Krštenje i Miropomazanje, i ispovedajući grehe svoje, mi se pričešćujemo Telom i Krvlju Gospodnjom i postajemo bogovi po Blagodati. Sjedinjujemo se sa Bogom i više Mu nismo tuđi, već smo Mu prisni prijatelji (prisnici).
U Crkvi, gde se sjedinjujemo sa Bogom, mi živimo novom stvarnošću koju je Hristos doneo svetu: stvarnošću nove tvari. To je život Crkve i život Hristov, život koji postaje naš kao dar Duha Svetoga. U Crkvi, sve vodi ka oboženju – Sveta Liturgija, Svete Tajne, bogosluženje, propovedanje Jevanđelja, post, sve. Crkva je jedino mesto oboženja.
Crkva nije socijalna, kulturna ili istorijska ustanova poput ostalih ustanova ovoga sveta. Ona je potpuno različita od svih svetovnih ustanova. U svetu postoje različite ustanove, organizacije, fondacije i druga korisna udruženja. Međutim, naša Pravoslavna Crkva jeste jedinstvena, jer je ona jedino mesto Božijeg zajedničenja sa čovekom, jedino mesto čovekovog oboženja. Čovek može da postane bog isključivo u Crkvi i nigde drugde. On to ne može ni na univerzitetima, niti u socijalnim službama, niti u bilo čemu drugome divnom i dobrom što svet može da ponudi. Ma koliko sve to bilo dobro, ono ne može da pruži ono što Crkva može. Upravo zato svetovne ustanove i sistemi nikada ne mogu biti zamena za Crkvu, ma koliko doprinosile napretku.
Moguće je da zbog nas, slabih i grešnih ljudi, s vremena na vreme u Crkvi dođe do kriza i teškoća. Moguće je da u okrilju Crkve dođe čak i do skandala. A to se događa zato što smo u Crkvi svi na putu ka oboženju i sasvim je prirodno da se na tom putu projavljuju i ljudske slabosti. Mi nismo bogovi, već postajemo bogovi (po Blagodati). Ali, ma koliko da se takvih stvari dogodi, mi se nikada nećemo okrenuti od Crkve, zato što u njoj imamo jedinu mogućnost za sjedinjenje sa Bogom.
Na primer, idemo u crkvu na Svetu Liturgiju i tamo srećemo ljude koji nisu pažljivi na Liturgiji, koji pričaju jedni sa drugima i uznemiravaju druge, i tada nam na um pada sledeća „logična“ pomisao, koja glasi: „Šta ja uopšte dobijam od odlaženja u crkvu? Nije li bilo bolje da sam ostao kod kuće gde bih mogao da se molim u miru i sabranosti?“
Međutim, mi se takvoj zloj pomisli moramo trezvenoumno usprotiviti ovako: „Možda bih kod kuće imao više spoljašnjega mira, ali ne bih imao Božiju Blagodat koja me osveštava i obožuje. Ne bih imao Hrista Koji je prisutan u Svojoj Crkvi, niti bih imao Njegovo Sveto Telo i Njegovu Prečistu Krv, koji su u Njegovoj Svetoj Crkvi, na Časnoj Trpezi. Ne bih učestvovao u Poslednjoj Večeri Svete Liturgije. Bio bih odvojen od moje braće u Hristu koji, zajedno sa mnom, čine Telo Hristovo.“
Prema tome, šta god da se desi, nećemo odstupati od Crkve, jer jedino u njoj imamo put oboženja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *