Обожење – циљ човековог живота

ПРЕТПОСТАВКЕ ОБОЖЕЊА

Свети Оци нас уче да ми обожење можемо стећи искључиво у Цркви. Но, обожење је дар Божији, а не нешто што ми можемо задобити својим сопственим снагама. Природно је да ми треба – да хоћемо, да се трудимо, да се боримо и припремамо да бисмо били „достојни“ и спремни да примимо и сачувамо тај превелики дар Божији, будући да Бог не жели ишта да чини без нашег пристанка. Обожење је, дакле, дар од Бога. Зато Свети Оци и кажу, да ми, са своје стране „примамо“ обожење, док Бог, са Своје стране, „савршава“ обожење.
Неколико је неопходних предуслова на човековом путу ка обожењу:

а) Смирење

По Светим Оцима, први предуслов обожења јесте смирење. Човек не може кренути стазом обожења, нити примити Божанску Благодат, нити постати присник Божији без благословенога смирења. Човеку је неопходно смирење, чак, и да би уопште појмио да је смисао његовога живота – обожење. Како ћеш уопште, без смирења, признати да се смисао твога живота налази ван тебе, то јест у Богу?
Све док човек живи егоистично, човекоцентрично, аутономно (од Бога), он себе поставља као средиште и као смисао свог живота. Он верује да може сам себе да усаврши, да осмисли и обожи. То је дух савремене цивилизације, философије и политике: створити бољи, праведнији свет, али свет аутономан од Бога, свет са човеком као својим средиштем, свет који не признаје Бога, који не признаје да је Бог источник (извор) свега доброга. Ту грешку је починио и Адам када је поверовао да може да постане бог и да се оствари својим сопственим снагама. Сва хуманистичка Вјерују свих епоха понављају ту Адамову грешку, јер не сматрају заједничење са Богом неопходним предусловом за човеково усавршавање.
Све православно јесте богочовекоцентрично, јер има Богочовека Христа за своје средиште. Све што није православно – било да се ради о папизму, протестантизму, масонству, Јеховиним сведоцима, атеизму… – све ван Православља има заједнички именилац: средиште му је човек. За нас, Христос је Средиште. Зато је лако бити јеретик, Јеховин сведок или масон или било шта друго, али је тешко бити православни хришћанин. Да би постао православни хришћанин, човек мора да прихвати Христа, а не себе као средиште свега.
И управо због тога почетак пута ка обожењу јесте смирење, то јест – свест о томе да смисао нашега живота није у нама већ у нашем Оцу, Творцу и Саздатељу.
Поред тога, морамо се смиравати да бисмо схватили да смо духовно болесни, да смо преиспуњени раслабљеношћу и страстима.
Онај који започиње путовање ка обожењу мора непрестано да се смирава да би постојано ходио тим путем. Јер, уколико прихвати помисао да оно што чини јесте добро и да он сопственим снагама напредује, постаће плен гордости. Изгубиће све што је стекао и мораће да крене из почетка, мораће изнова да се смирава, да сагледава своје слабости, своју духовну оболелост и да се више не ослања на себе. Човек мора да се ослања на Благодат Божију да би постојано ходио путем ка обожењу.
Управо зато, када читамо Житија Светих, смирење Светих оставља на нас тако снажан утисак. Иако су били веома близу Богу, иако су понекад сијали у светлости Божијој, чинили чуда и точили миро, они су, истовремено, веома смирено мислили о себи, сматрајући да су и даље удаљени од Бога, да су и даље последњи од свију људи. Управо их је то и такво смирење учинило боговима по Благодати.

б) Подвижништво

Свети Оци запажају да обожење има своје степене, да почиње од најнижих и да се успиње ка највишима. Задобијајући смирење, ми започињемо – кроз покајање и многи труд у својој свакодневној борби у Христу – живот испуњавања светих заповести Христових, чији је циљ – очишћење од страсти. Уз то, Свети Оци веле да Сами Бог обитава скривен у заповестима Својим, те стога хришћани, испуњавајући из љубави према Христу и из вере у Христа заповести Његове, постају Његови заједничари.
По Светим Оцима то је први степен обожења који се назива „праксом“. Практичко живљење јесте почетак пута ка обожењу. Наравно, овај почетак није нимало лак зато што је борба за искорењивање страсти веома тешка. Потребно је много напора да бисмо, мало по мало, запуштену њиву наше унутарњости очистили од „трња и камења“ страсти, да бисмо је духовно обрадили, тако да семе Господње може да падне на њу и донесе плода. Ради остварења овога неопходно је велико и непрестано подвижничко усиљавање свога „ја“. Зато Господ и каже: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт 11,12). Свети Оци нас, такође, уче: „Дај крв (своју) и прими Духа!“. Другим речима, не можемо примити Духа Светога све док не принесемо на жртву крв нашега срца у борби за очишћење од страсти, у борби за истинско, дубинско покајање и задобијање врлина.
Све врлине су аспекти једне и највеће врлине – врлине љубави. Када хришћанин задобије љубав, он је стекао све врлине. Љубав из душе човекове искорењује узрочника свакога зла и свих страсти, а то је по Светим Оцима – себичност. Свеколико зло у нама исклијава из таштине, а таштина је љубав оболела од самољубља. Управо зато наша Црква има подвижништво. Без подвижничког труда нема духовног живота, нема борбе, нема усавршавања. Ми се подвргавамо послушању, ми постимо, ми бдијемо, ми се молимо чинећи метаније и стојећи многе часове да бисмо се очистили од страсти. Ако би Православна Црква престала да буде подвижничка, престала би да буде и православна. Она више не би могла да помогне човеку да се ослободи од страсти и да постане бог по Благодати.
Оци Цркве су развили обимно и темељно антрополошко учење о души човековој и страстима његовим. Душа се, по Светим Оцима, „састоји“ од мисленог и осећајног „дела“ или моћи. Осећајни део садржи жељне и вољне моћи душе. Мислени део чине словесна дејства душе, то јест расуђивање и мишљење. Осећајни део душе чине афирмативна или негативна осећања – љубав и мржња. Жељна моћ душе се пројављује као жеља за чулним уживањем и задовољством, или као похлепа, прождрљивост, телесне жеље и страсти. Ако човек не очисти сва три дела душе – мислени, вољни и жељни – он у себе не може да прими Благодат Божију. Он не може да се обожи. Мислени део се очишћује кроз стражење, кроз непрестану пажњу над мислима ума, а то значи кроз прихватање добрих мисли и одбацивање злих помисли. Вољни део се очишћује кроз љубав. И, коначно, жељни део се очишћује кроз трезвеноумље. Сви они заједно се очишћују и освештавају кроз молитву.

в) Свете Тајне и молитва

Христос се усељава у човеково срце кроз Свете Тајне – Крштења, Миропомазања, Исповести и Божанске Евхаристије. Светоме Причешћу приступају само они хришћани који су у заједници са Христом, који имају Бога и Божију Благодат у себи и својим срцима, јер су крштени и јер су се покајали и исповедили.
Али, страсти стално помрачују Божанску Благодат у нама, као што пепео покрива жар. Врлинским живљењем и молитвом срце се очишћује од страсти и жар Божије Благодати поново се распламсава у хришћанину, и он почиње изнова да осећа Христа у своме срцу које је средиште његовога бића.
Свака молитва Цркве помаже очишћењу срца. Но, нарочито је корисна једнореченична молитва, „Молитва срца“ или „Исусова молитва“, која гласи: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!“. Ова молитва, којом се монаси одувек моле на Светој Гори, има следеће предности: она, будући да се састоји од само једне реченице, помаже да човек у уму успешно сабере своју молитвену пажњу. Кроз такву сабраност молитвеник „спушта“ свој ум у срце, пазећи да му ум не ремете никакве друге ствари нити мисли, ни добре ни зле, и тада се бави искључиво Богом. Упражњавање умносрдачне молитве, која временом и уз помоћ Благодати Божије, може да постане и непрекидна, јесте читава једна наука, свето умеће које Свети наше вере детаљно описују у својим светим списима, а нарочито у обимној антологији отачких списа званој Добротољубље.
Исусова молитва помаже људима и пружа им велику радост. Напредујући у овој молитви и живећи, истовремено, у складу са светим заповестима Христовим и Црквеним, хришћани с удостојавају опитног примања Божије благодати. Они почињу да окушају сладост заједнице са Богом и то у сопственом искуству: Окусите и видите даје добар Господ (Пс 33,8). За нас православне Бог није идеја, нешто о чему напросто размишљамо или разговарамо или о чему читамо: Бог је за нас Личност, са Којом ми живимо у личној заједници, Онај Којим живимо и Кога опитујемо.
Од велике је духовне помоћи хришћанима који живе у свету, усред различитих дневних брига и активности, ако успеју да, у току дана, пронађу макар пар минута мира да би се молили Исусовом молитвом. Наравно, свако вршење подвига и свако испуњавање дужности, са смирењем и љубављу, и у складу са вољом Божијом, освештава живот хришћанинов. Али, молитва је заиста неопходна. У тихој соби (по могућству после извесне духовне припреме која се састоји у паљењу кандила пред иконом и кађењу просторије), што је даље могуће од буке и узнемирења, и после тренутака умирења ума, хришћанин може да погрузи ум у своје срце, изговарајући молитву: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога!“.
О какав мир и силу душа човекова црпе из оваквог тиховања у Богу! 0 какво велико окрепљење ова молитва доноси души човековој током читавога дана, тако да бива у стању да чува мир свој, нетакнут бригама и узнемирењима. Ова молитва омогућава моћима („деловима“) душе човекове да дејствују у сагласју и јединству.
Неки људи, пак, трагају за духовним миром кроз лажне духовности прелесних и демонизованих учења као што су такозване „источњачке религије“. Они покушавају да задобију мир спољашњим вежбањем, медитацијом и томе слично, да би постигли равнотежу душе и тела. Промашај свих оваквих покушаја је тај што човек, бавећи се тим активностима и покушавајући да одбаци све мисли и сам вештаствени (материјални) свет, уствари не разговара са Богом, већ са самим собом. Тако човек завршава у ћорсокаку човекоцентризма и промашује циљ.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *