Обожење – циљ човековог живота

ОБОЖЕЊЕ ЈЕ МОГУЋЕ КРОЗ НЕСТВОРЕНЕ ЕНЕРГИЈЕ БОЖИЈЕ

По учењу Светога Писма и Отаца Цркве, у Православној Цркви Христовој, човек може да задобије обожење управо зато што је Благодат Божија нестворена. Бог није само (Божанска) Суштина, како тврде на Западу, већ Бог јесте и (Божанска) Енергија. Када би Бог био само Суштина, наше сједињење и заједничење са Њим не би било могуће, будући да је (Божанска) Суштина апсолутно неприступна и недостижна за човека: Нећеш моћи видјети Лица Мојега, јер не може човјек Мене видјети и остати жив (Изл 33, 20).
Поменимо један поучан пример, заснован на људском искуству. Ако додирнемо голу жицу под струјом – умрећемо. Али, ако ту жицу спојимо са електричном лампом, добићемо светлост. Ми видимо око себе помоћу електричне енергије, ми уживамо у њеним благодетима и користимо се њоме, мада не можемо (и не смемо) да дотакнемо њену „суштину“. Рецимо да се нешто слично догађа и са нествореном Енергијом Божијом.
Када би било могуће да се сјединимо са Божанском Суштином, тада бисмо могли постати богови и по Божанској Суштини. Тада би, тако да кажемо, све постало боголико, а то би довело до збрке и, у ствари, ништа не би било боголико по Суштини. А то је, укратко говорећи, управо оно у шта верују источњачке религије. У хиндуизму, на пример, бог нема лично постојање, већ представља неодређену силу која прожима читав свет – људе, животиње, ствари (и то је пантеизам).
Са друге стране, када би Бог био само Суштина без Својих енергија, Он би био самодовољни Бог, Који је (апсолутно) одвојен од Својих створења и истима (апсолутно) неприступан.
По православном богословљу, Бог је Јединица у Тројици и Тројица у Јединици. Како Свети Максим Исповедник, Свети Дионисије Ареопагит и други Оци Цркве карактеристично уче, Бог је свепрожет Божанском Љубављу према Својим створењима. Кроз ову бескрајну и екстатичку (иступљенску) љубав Своју, Бог излази из Себе да би се сјединио са Својим створењима. Бог ово пројављује и остварује кроз Своју енергију или, боље речено, кроз Своје енергије.
Бог је Својим нествореним енергијама створио свет и наставља да га ствара. Бог Својим енергијама даје нашем свету суштину и биће. Бог је свагдаприсутан у твари и држи је у бићу Својим суштинотворећим енергијама. Бог просветљује човека Својим просветљујућим енергијама. Бог освештава човека Својим освештавајућим енергијама. Коначно, Бог обожује човека Својим обожујућим енергијама. Према томе, Бог обитава у твари, свету, историји и животима људи кроз Своје нестворене енергије.
Енергије Бога су Божанске енергије. Божанске енергије су, такође, Бог, а да при том нису Његова Суштина. Оне јесу Бог и отуда оне обожују човека. Када Његове енергије не би биле Божанске и нестворене, оне не би биле Бог. Оне не би могле да нас обожују, да нас сједињују са Богом. Тада би између Бога и човека зјапио непремостиви амбис. Али, будући да Бог има Божанске енергије кроз које се сједињује са нама, и ми можемо да заједничимо са Њим и да се сједињујемо са Његовом Благодаћу, а да притом не постајемо исто што и Бог, што би био случај када бисмо се сједињавали са Његовом Суштином.
Ми се, дакле, сједињујемо са Богом кроз Његове нестворене, Божанске енергије а не кроз Његову Суштину.
Западни јеретици ово не могу да прихвате. Будући да су рационалисти, они не праве разлику између Божанске Суштине и Божанских енергија. Они тврде да је Бог искључиво – Суштина и зато не могу да прихвате човеково обожење. Како би уопште човек могао да се обожи када западни јеретици сматрају да су Божанске енергије створене а не нестворене? Уз то, како би нешто што је створено, то јест одвојено од Самога Бога, могло да обожи створенога човека?
Зато се они, да би избегли пантеизам, уздржавају да говоре о обожењу. Шта онда, по њима, остаје као циљ човековог живота? Напросто, морално усавршавање. Када човек већ не може да се обожи Благодаћу Божијом, тј. Божанским енергијама, шта је онда циљ живота? Да се човек морално усавршава и живи морално. Али, морално савршенство није довољно за човека. Човека не може да задовољи да постане бољи него што је био, да чини морална дела. Наш крајњи циљ је да се сјединимо са Богом Живим. То је циљ стварања света. Ово (сједињење с Богом) желимо. То је наша радост, наша срећа, наше испуњење.
Душа човека који је створен по образу и подобију Божијем, тежи к Богу, чезне да се сједини са Њим. И без обзира на то колико је човек моралан или добар, и без обзира на то каква морална дела он може да чини, човек – уколико не нађе Бога и уколико се не сједини са Њим – нема утољења, јер једино Бог Живи утољује ту човекову свету жеђ, ту божанску чежњу, ту тежњу за сједињењем са Богом, за обожењем. Човек у себи носи љубвену моћ коју прима од свога Творца да би волео истински, силно и несебично, као што то чини његов Свети Творац Који је (бескрајно) заволео Свој свет и Своја створења. Човек има моћ да заволи Бога том светом љубављу и том љубвеном способношћу. Када човек не би имао икону (образ) Божију у себи, његова потрага за Прволиком (Богом) не би уопште била могућа. Лик тежи ка Прволику и налази покоја тек када га нађе.
Један западни монах, Варлаам Калабријски је, у четрнаестом веку проузроковао велику буру у Цркви. Он је чуо да светогорски монаси говоре о обожењу. Чуо је да они сматрају да човек после велике духовне борбе, очишћења од страсти и многе молитве бива удостојен да се сједини са Богом, да прими богопознање и боговиђење. Чуо је да светогорски монаси тврде да су имали опит Нестворене Светлости коју су Свети Апостоли видели на Преображење Спаситеља нашега Христа на гори Таворској.
Али, Варлаам, будући јеретичкога и рационалистичкога ума, није био кадар да појми аутентичност Божанскога опита ових смирених монаха и оптужио је Светогорце да су у прелести, да су јеретици и пагани. Немајући знања о разлици између (нестворене) Божанске Суштине и нестворене Божанске Енергије, Варлаам је тврдио да је човеку немогуће да види Благодат Божију.
И тада је Благодат Божија просветлила и пројавила учитеља наше Цркве, Светогорца Светог. Григорија Паламу, архиепископа солунског. Са великом богомудрошћу и богопросветљеношћу, као и личним искуством, Свети Григорије Палама је много проповедао, много писао и поучавао да је, у складу са Светим Писмом и Светим Предањем Цркве, Светлост Благодати Божије – нестворена, да је то Божанска енергија. Он је, даље, тврдио да обожени човек заиста може да види ту Светлост и да то представља најузвишеније и најистинитије искуство (опит) обожења, те да обоженога човека други људи могу да виде у тој Светлости. Та Светлост јесте Слава Божија, Красота Његова, Светлост Таворска, Светлост Васкрсења Христовога, Светлост Педесетнице и онај „Облак светлосни“ који се помиње у Староме Завету. И, заиста, Нестворена Светлост Божија није символичка као што су заблудно веровали Варлаам и његови следбеници.
Црква је, касније, на своја три сабора у Константинопољу, подржала учење Светог Григорија Паламе и исповедила да живот у Христу није пуко моралистичко усавршава ње човека, већ обожење. А то значи – учешће у слави Божијој и боговиђење, созерцање Његове Благодати, Његове Нестворене Светлости.
Ми дугујемо велику захвалност Светом Григорију Палами зато што нам је, благодарећи просветљењу које је примио од Бога и своме искуству и своме богословљу, предао учење Цркве и непролазни опит у погледу обожења човековог. Хришћанин није хришћанин само зато што говори о Богу. Хришћанин је хришћанин зато што има искуство Бога. То је као када некога заиста волите и разговарате са њим, и осећате да сте једно биће са њим, и радује вас што сте са њим: управо то се дешава и у човековом заједничењу са Богом. То није само некакав спољашњи однос, већ мистичко сједињење Бога и човека у Духу Светоме.
Све до дана данашњег римокатолици сматрају да је Божија Благодат, тј. да је Енергија Божија – створена. То је, нажалост, једна од многих разлика које би требало да буду разматране крајње озбиљно у богословском дијалогу са римокатолицима. „Filioque“, папско првенство и папска „непогрешивост“ нису једине суштинске разлике између Православне Цркве и римокатолика. У те разлике спада и оно о чему смо малопре говорили. Чак и када би римокатолици исправили све неправославно у своме учењу, ми не бисмо могли да се (црквено) измиримо са њима уколико они не би прихватили да је Благодат Божија нестворена. Јер, како би човек уопште могао да се обожи, ако би Божија Благодат била створена, а не Нестворена Енергија Духа Светога (као што јесте)?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *