Обожење – циљ човековог живота

ДОПРИНОС ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ОБОЖЕЊУ ЧОВЕКОВОМ

Господ Исус Христос нам омогућава да се изнова сјединимо са Богом и да се вратимо првобитном назначењу за које је Бог и створио човека. Зато се Исус Христос у Светом Писму и назива – Путем, Дверима, Добрим Пастиром, Животом, Васкрсењем и Светлошћу. Христос је Нови Адам Који исправља Адамов првородни грех. Први Адам нас је својом непослушношћу и егоизмом одвојио од Бога. Други Адам – Христос нас изнова присаједињује Богу кроз Своју љубав и Своју послушност Оцу, кроз послушност до смрти – смрти на Крсту. Христос усмерава нашу слободну вољу к Богу да бисмо се, приносећи Богу нашу слободу, изнова сјединили са Њим.
Али, дело Новога Адама је захтевало и дело Нове Еве – Свесвете Богородице, која је исправила грех Старе Еве. Ева је подстакла Адама на непослушност Богу. Нова Ева је дала одлучујући допринос оваплоћењу Новога Адама, Који ће повести род људски к послушности Богу. Управо је зато наша Владичица Богородица, будући прво људско биће које је – на изузетан и јединствен начин – задобило обожење, имала не само основну, већ и неопходну и незамењиву улогу у нашем спасењу.
По Светом Николи Кавасили, великом богослову из четрнаестога столећа, да Свесвета Богородица није Богу принела своју послушност и слободну вољу, да није одговорила – „Да“ Богу, Оваплоћење Божије не би било могуће, јер би Бог (у било ком другом случају) нарушио слободу коју је даровао човеку. Бог не би могао да се оваплоти да није постојала таква пречиста и пренепорочна душа као што је била Богородица. Она је свецело принела своју слободу, своју слободну вољу, читаву себе Богу да би Га понела у себи и донела нама.
О колико дугујемо Свесветој! Црква због тога указује велику част и поштовање Богородици. Свети Григорије Палама, сажимајући светоотачко богословље, вели да Свесвета заузима место одмах после Пресвете Тројице, да је она бог (по Благодати Божијој) одмах после Бога – свеза створеног са нествореним, или – „прва међу спасенима“, како вели један други богослов наше Цркве. Свети Никодим Светогорац, један новији просветљујући учитељ Цркве, богословствује да светлост која исходи од Свесвете просветљује, чак, и Чинове анђелске. Зато Црква Свесвету велича као „часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима“.
Оваплоћење Логоса и обожење човека јесте највећа тајна наше вере и нашега богословља. И то је оно чиме наша Православна Црква живи свакодневно кроз своје Свете Тајне, своју химнологију, своје иконе, то јест у потпуности свога живота. Чак и архитектура православних цркава потврђује ову истину. Купола цркве где се изображава Христос Сведржитељ символише силазак Неба на земљу – истину да је Бог постао човек и да се настанио међу нама како пише Свети Јеванђелист Јован (Jн 1,14).
Будући да је Бог постао човек кроз Пресвету Богородицу, ми изображавамо Богородицу на олтарској апсиди да бисмо приказали да Бог кроз Богородицу заиста силази на земљу људима. Богородица је „Лествица којом Бог силази“ и „Лествица која нас узводи са земље на Небо“, Она је – сместиште несместивога Бога, нашега спасења ради, Она је – „Шира од Небеса“.
Црква, затим, изображава обожене људе – оне који су, зато што је Бог постао човек, постали богови по Благодати Божијој. Отуда у нашим православним црквама можемо да изображавамо, не само оваплоћенога Бога Христа и Његову пренепорочну Мајку Владичицу Богородицу, већ и све Свете. По свим зидовима цркве ми изображавамо дела (плодове) Оваплоћења Божијег: свете и обожене људе и жене.
Према томе, када уђемо у православну цркву и видимо предивне фреске и иконе, ми тада постајемо причасници следећег искуства: поимамо дело Божије, учињено човека ради, као и циљ нашега живота. Све у цркви потврђује Божије Оваплоћење и човеково обожење.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *