Обожење – циљ човековог живота

ЗАШТО МНОГИ ЉУДИ НЕ УСПЕЈУ НА ПУТУ ОБОЖЕЊА?

Иако смо, као људи, сви примили призвање за тај узвишени циљ – да се сјединимо са Богом, да постанемо богови по Благодати и да уживамо то велико блаженство за које нас је и створио наш Творац и Саздатељ, ми често живимо као да тај велики и највиши циљ уопште не постоји. Тада се наш живот претвара у неуспех.
Свети Бог нас је створио ради обожења. Према томе, ако се не обожимо, читав наш живот постаје промашај.
Поменимо тек неке од разлога за то:

а) Обузетост земаљским бригама

Човек (у животу) чини много добрих и племенитих ствари као што је учење, бављење својим послом, породични живот, стицање имања, милосрдна дела… Када свет схватамо и употребљавамо на евхаристијски (благодаран) начин, као дар Божији, тада нас све сједињује са Богом и све постаје средство општења са Богом. Али, ако не живимо животом општења са Богом, тада смо пропали. И све што чинимо је узалуд.
Људи обично промашују у животу зато што предност дају другостепеним циљевима свога живота. Они не постављају обожење као први и најбитнији животни циљ. Они нису заокупљени вечним стварима. Они се свим својим срцем предају другостепеним циљевима и заборављају на „оно што је једино на потребу“ (в. Лк 10,42).
Људи су данас непрестано заузети и стално су „у машини“ – и можда је то план ђаволов да обмане ако је могуће и изабране! Последица овога јесте да (и побожни) људи запостављају своје спасење. На пример, данас морамо да учимо или да читамо, и зато немамо времена да се молимо, немамо времена да идемо на богослужења и немамо времена за Свету Тајну Исповести и за Свето Причешће! Сутра ћемо морати да идемо на овај или онај скуп или састанак, мораћемо да испунимо друштвене и личне дужности и опет – нећемо имати времена за Бога! Прекосутра морамо да идемо на венчање и да завршавамо друге породичне обавезе, и опет нећемо моћи да се бавимо духовним стварима. Ми тиме, уствари, непрестано понављамо Богу: Молим те, изговори ме … не могу доћи (в. Лк 14,19-20).
И тако све оно дивно и законито што чинимо губи своју вредност. Сви горе поменути животни послови имају своју стварну, суштинску вредност једино када се извршавају у Благодати Божијој. Другим речима, када их вршимо у славу Божију. Сви ти послови имају стварну и суштинску вредност само дотле док ми желимо и тежимо ка ономе што је и изнад учења, и изнад бављења послом, и изнад породице, и изнад сваког другог добра земаљског и сваке дужности и активности. Све ово има стварну и суштинску вредност само дотле док ми тежимо обожењу. Само у том случају сви ови послови имају свој прави смисао и своју вечну перспективу и ми од њих имамо духовне користи.
Господ је рекао: Иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати (Мт 6,33). Царство Божије је – обожење, стицање благодати Духа Светога. Када благодат Божија уђе у човека и обитава у њему, човек тада живи по Богу Кроз оне који су се обожили, благодат Божија улази у животе свих осталих људи, и ми, преко обожених људи, општимо са Царством Божијим.
Као што уче Свети Оци, реченица Молитве Господње: Да дође Царство Твоје, значи – „да дође Благодат Духа Светога“. А када благодат дође човеку, она га и обожује.

б) Морализам

Нажалост, дух морализма, о коме смо већ говорили као о духу свођења хришћанскога живота искључиво на морално усавршавање, дух који је последица западних теолошких утицаја, у великој мери је, на негативан начин, утицао на побожност и духовност хришћана нашега времена, због чега многи хришћани уопште и не теже ка обожењу.
Учење о моралном усавршавању (као циљу живота) није ништа друго до човекоцентрично постављање човека у средиште живота. Људски труд, а не благодат Божија, господари оваквим погледом на свет, дајући утисак да оно што нас спасава није благодат Божија, већ наша морална начела. У таквим околностима и таквом духовном стању, хришћани бивају лишени истинског искуства Бога и душа човекова не прима стварну утеху, нити се њена духовна жеђ утољује. Моралистичка духовност, којом су многи покушавали да живе и у том покушају претрпели неуспех, није прави израз аутентичног духа Цркве Божије и у великој мери је одговорна за појаву атеизма и равнодушности према духовном животу код многих наших ближњих, а нарочито код младих људи.
Сви ми, и родитељи, и учитељи, и свештеници, и сви посленици Цркве, у нашим школама веронауке, у нашим проповедима и свугде, уместо да моралистички говоримо о „стерилном“ побољшању човека, упућујмо нашу браћу хришћане ка обожењу, у складу са аутентичним духом и искуством Цркве. Најпосле, врлине, ма колико оне узвишене биле, нису циљ нашег хришћанског живота, већ су само средство и начин припреме за примање обожења, за примање благодати Духа Светога, како нас отачки сажето учи Свети Серафим Саровски.

в) Човекоцентрични хуманизам

Аутономистички хуманизам као друштвено-философско учење, одељено и независно (аутономно) од Бога, води нас ка цивилизацији заснованој на себичности и представља велику опасност за савременог човека. Тај и такав хуманизам има за циљ да нас отуђи од наше вере православне у име такозване „човекове вредности“ и „човековог ослобођења“.
Али, зар има веће вредности за човека од обожења?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *