NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oboženje – cilj čovekovog života

Oboženje – cilj čovekovog života

OBOŽENJE – CILJ ČOVEKOVOG ŽIVOTA

Pitanje naznačenja našega života od najveće je važnosti, jer se tiče najbitnijega pitanja za čoveka: pitanja smisla njegovoga bitovanja na zemlji. Tek kada zauzme pravilan stav o ovome pitanju, tek kada shvati svoje istinsko naznačenje, čovek postaje kadar da se na pravilan način suoči sa svakodnevnim brigama svoga života, kao što su odnosi sa bližnjima, studije, posao, brak, rađanje i podizanje dece. Ako, pak, ne zauzme pravilan stav o ovom osnovnom pitanju, čovek će promašiti i u drugim aspektima svoga života. Kakav onda smisao mogu oni imati, ako je život čovekov u celini besmislen?
Već nam prva glava Svetog Pisma, u kojoj se govori o tome da je Bog stvorio čoveka po Svom obrazu i podobiju, otkriva cilj našega života, potvrđujući nam veliku ljubav Trijednoga Boga prema čoveku. Bog ne želi da čovek bude naprosto stvorenje sa izvesnim darovima, svojstvima i nadmoćnošću nad ostatkom tvari, već želi da čovek bude bog po Blagodati.
Čovek spolja izgleda kao puko biološko biće, poput ostalih živih stvorenja. Naravno, čovek jeste živo stvorenje, ali, kao što veli Sveti Grigorije Bogoslov: „Čovek je jedino stvorenje mimo svekolike ostale tvorevine, koje može postati bog“ (Ha Bogojavljenje, MPG 36,324,13).
Ovo po obrazu Božijem se odnosi na darove koje je Bog dao jedino čoveku za razliku od svih ostalih Njegovih stvorenja, tako da je čovek – ikona Božija. Ti darovi su: slovesni um, savest, slobodna volja, stvaralaštvo, ljubav i čežnja za savršenstvom i za Bogom, lična samosvest i sve što čoveka uzdiže iznad svih ostalih stvorenih živih bića, što ga čini licem i ličnošću. Drugim rečima, sve ono što čoveka čini ličnošću jesu darovi po obrazu Božijem.
Obdaren obrazom (ikonom) Božijim (ličenjem na Boga), čovek je prizvan da za dobija podobije (upodobljenje Bogu), da stiče oboženje. Tvorac, Bog po Prirodi, priziva čoveka da postane bog po Blagodati.
Bog je obdario čoveka darovima po obrazu Svome da bi čovek mogao da se uspinje na beskrajne visine, da bi uz pomoć tih darova mogao da se upodobi Bogu i Sazdatelju, da bi sa Tvorcem mogao da ima ne spoljašnji, moralni odnos, već ličnu zajednicu.
Možda je vrlo smelo, čak, i pomisliti, a kamoli reći, da je cilj našeg života da postanemo bogovi po Blagodati. Međutim, upravo to nam otkrivaju Sveto Pismo i Oci Crkve.
Nažalost, mnogi ljudi izvan Crkve, baš kao i mnogi ljudi u Crkvi, ne znaju za ovo. Oni veruju da je cilj našeg života, u najboljem slučaju, puko moralno poboljšavanje čiji je cilj da postanemo bolji ljudi. Međutim, po Jevanđelju, Predanju Crkve i Svetim Ocima, to nije cilj našega života. Nije jedini cilj da se čovek poboljšava, postajući moralniji, pravedniji, čestitiji, odgovorniji. Naravno, sve to on mora da postane, ali to nije najbitnije, sve to nije konačni cilj za koji je naš Tvorac i Sazdatelj stvorio čoveka. A koji je, onda, taj konačni cilj? To je – oboženje, sjedinjenje čoveka sa Bogom, ali ne na spoljašnji i sentimentalan, već na istinski način.
Pravoslavna antropologija tako visoko ceni čoveka da – ako je uporedimo sa antropologijama svih ostalih filosofskih, socioloških i psiholoških učenja – lako uočavamo u kojoj su meri sve te antropologije površne i koliko one ne odgovaraju uzvišenoj čovekovoj težnji za nečim zaista velikim i stvarnim u životu.
A budući da je čovek prizvan da bituje po obrazu Božijem, jer je i stvoren da postane bog, on, čim se ne kreće putem oboženja, počinje da oseća prazninu u sebi, oseća da nešto nije u redu. On pokušava da tu prazninu ispuni raznim sadržajima, ali ipak ne pronalazi istinsku sreću. Čovek, gušeći se, stvara izmišljeni, površni, mali i ograničeni svet, u kome sam sebe porobljuje i zatočuje. On organizuje svoj život tako da nikada nema mira, da nikada ne biva sam sa sobom. I ono što neki pokušavaju sa drogama, to on pokušava sa bukom, napetošću, televizijom, radiom i informacijama o svemu i svačemu: da zaboravi, da ne razmišlja, da ne brine, da se ne seća da je na pogrešnom putu i da se udaljava od svoga cilja.
Na kraju, siroti savremeni čovek, ipak, ostaje nezadovoljan sobom, i tako biva sve dok ne pronađe nešto drugo, nešto veće, što postoji u njegovom životu, nešto što je istinski divno i stvaralačko.
Može li se čovek sjediniti sa Bogom? Može li čovek biti u zajednici sa Bogom? Može li čovek postati bog po Blagodati?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *