О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА

 

О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
 

 
Противтврдње идолопоклоника
 
41. Јелини су, дакле, врло чудни јер се, с једне стране, исмевају са оним чему се није ругати, а са друге стране, заслепљени су властитом срамотом, коју и не примећују, подижући себи дрвене и камене идоле. А пошто наша беседа не оскудева у доказима, покушајмо да их убедимо на основу оних ствари које су лако разумљиве, а пре свега на основу оних које и сами можемо видети. Јер, шта је код нас “безумно” или “достојно подсмеха”, ако не то што тврдимо да се Логос појавио у телу? Али, ако хоће да буду пријатељи истине, и они ће заједно са нама ово исповедати и тврдити како се није збило ништа што је безумно.
Дакле, ако они у потпуности поричу да постоји Логос Божији, онда је сувишно што Му се подсмевају, јер не можеш се подсмевати ономе што не познајеш. Но, ако признају да Логос Божији постоји, да је Он Тај Који над свиме управља, да је Отац у Њему саздао васколику твар, да Његовим Промислом све бива просветљено, и стиче живот и постоји, и да Он над свима царује, тако да Га можемо познати по делима Промисла, а кроз Њега можемо познати и Оца, онда обрати пажњу на то, молим те, да они можда нису свесни тога да тај подсмех иде на њихов рачун. Јелински философи веле да је свет једно велико тело, и у праву су када то кажу; јер, видимо да и он и његови делови подлежу нашим чулима. Према томе, ако је Логос Божији у свету, који је тело, и ако се налази у сваком телу и у свим њиховим деловима, шта је чудновато, или шта је неразумно у томе ако велимо да се Он и у човеку налази? Јер, ако је уопште неразумна тврдња да се Он обрео у телу, онда је неразумно и то што је ступио у васељену и што Својим Промислом све просвећује и покреће. Јер, и васељена представља тело.
Ако Му доликује да ступи у свет и да у тој свеукупности буде спознатљив, онда Му доликује и да се јави у телу како би га тиме просветлио и подарио му енергију. Јер, и људски род представља део васколиког света. Но, ако је недолично да један део творевине постане Његов орган да би се на тај начин Његово Божанство пројавило, онда је још недоличније да Га кроз васколики свет познајемо.
42. Наиме, човек је тај који покреће и просветљује целокупно своје тело; према томе, ако би неко рекао да није тачно да и у ножном прсту постоји сила човекова, сматрали би га безумним, јер такав прихвата да се човек простире у свеукупности свога тела и у њему дејствује, а не може да схвати како се налази и у сваком поједином делу тела. Тако ни онај ко прихвата и верује да се Логос Божији налази у свему, и да Он све просветљује и покреће, неће сматрати немогућим да Он и једно човечанско тело покреће и просветљује. А опет, ако због тога што човечански род представља нешто створено и што је саздан ни из чега, они сматрају да нам не приличи да говоримо како се Спаситељ појавио у човечијем телу, онда је време да Га издвоје и из творевине уопште, јер и њу је Логос саздао ни из чега. Дакле, ако није неприлично то што је Логос присутан у творевини, иако је она саздана, онда није неприлично ни да буде у човечанском телу. Јер, како схватамо целину, тако морамо умовати и о деловима. Но, као што рекох, и човек представља део целине. Према томе, уопште није неприлично да Логос буде у човеку, и да се све Њиме и у Њему просветљава и покреће и живи, као што и свети писци веле: У Њему живимо, и крећемо се, и јесмо.[1]
Дакле, зар има ишта достојно подсмеха у томе што говоримо, ако се Логос, да би се јавио, користио тим телом као средством? Јер, да није био у њему, не би ни могао да се користи њиме. Па ако смо од почетка прихватили да је Логос присутан у целокупној васељени, а истовремено и у сваком њеном појединачном делу, шта је онда невероватно у томе што се и појавио кроз оне у којима постоји? Наиме, да је Логос, Који се цео у свакој твари и у свему налази, и Који све изобилно украшава, хтео да Својим силама открије Себе и кроз поједине делове свеукупности, то јест да открије Себе украшавајући васељену, да је хтео да Себе и Свога Оца саопшти и открије кроз Сунце, или Месец, или небо, или земљу, или воду, или ватру, тада нико не би рекао да није ваљано поступио. А овако, пошто је Он Тај Који све украшава и свему дарује живот, и пошто је Сам пожелео да себе кроз људе објави, није неприлично ни то да, ради откривења истине и пројаве Оца, као средство употреби човечије тело. Јер, и човек је део васељене. И као што се ум, иако се налази у целом човеку, пројављује кроз један део човечијег тела, односно кроз језик, и нико због тога не каже да је тиме умањена суштина ума, тако је и са Логосом: иако је у свему присутан, нимало није недолично ако се послужи човечијим телом као органом. Јер, ако би, као што раније рекох, било неприлично то што се човечијим телом послужио, онда је неприлично и то што је присутан у васељени.
43. Ако питају зашто се Логос није јавио кроз неке друге, лепше делове творевине, и зашто као средство није употребио Сунце, или Месец, или звезде, или ватру, или ваздух, него се јавио само кроз човека, нека знају да Господ није дошао да би се истицао, него да би исцелио и поучио оне који страдају. Јер, ономе ко се истиче, својствено је само да се појављује и да засењује оне који га гледају. Но, ономе ко исцељује и ко поучава, није својствено само да се појави, него да буде од користи онима којима је потребан и да се јави онако како га потребити могу познати, да не би, нечим што надилази потребе страдалних, узнемирио потребите и да им не би јављање Божије због тога било бескорисно. Јер, осим човека, ништа од онога што је у творевини нема погрешну представу о Богу. Зацело, ни Сунце, ни Месец, ни небо, ни звезде, ни вода, ни ваздух нису нарушили успостављени поредак, него, познајући Логоса, Који је њихов Саздатељ и Цар, остају онакви какви су и створени. Само су се људи одвратили од добра; потом су истину заменили оним што није истинито, а поштовање које Богу припада и знање о Њему, пренели су на камене кипове демона и људи.
Па пошто је било недостојно Божије доброте да се не обазре на толико крупне невоље, и пошто људи нису били у стању да Га сами познају, иако Он све уређује и над свиме управља, Он је сасвим природно узео Себи један део свеукупности, односно човечије тело, и уселио се у њега. И тако, пошто људи не беху у стању да Га познају у свеукупности васељене, сада неће моћи да Га не познају кад је у једном њеном делу; и пошто нису могли да Га угледају у Његовој невидљивој сили, сада би могли да Га замисле и да Га виде макар на основу онога што је њима слично. Наиме, пошто су људи, они кроз одговарајуће тело и кроз божанске енергије пројављене кроз њега, брже и непосредније могу познати свога Оца; јер, уколико упореде, лако могу видети да дела која је Он учинио нису човечија, него да припадају Богу. Ако се њима чинило да је неприлично то да Логоса можемо познати кроз дела учињена у телу, онда би неприлично било и то да Га можемо познати кроз дела учињена у васељени. Јер, ако Он, бивајући присутан у творевини, не поприма ништа што је тој творевини својствено, него напротив, свеукупна твар од Његове силе поприма, исто тако, користећи се телом као средством, Он не учествује ни у чему што је том телу својствено, него је и то тело исцелио. Јер, ако чак и Платон, коме се Јелини диве, вели како је Онај Који је саздао свет, видевши да је овај на рубу пропасти и да је у опасности да потоне у простор несличности, сместа дохватио кормило душе како би помогао и како би све погрешке исправио, шта је онда невероватно у томе што ми велимо како је Логос ступио у заблудело човечанство и као човек се јавио, да би га Својом владавином и Својом добротом избавио из бездана пропасти?
44. Но, можда се због стида сагласе са овим, па ипак кажу како је Бог, ако је желео да људе поучи и да их спасе, могао то да учини једним мигом, као што је то у давнини чинио кад је све из небића саздао, а да се Његов Логос не дотиче тела. Да бисмо се супротставили томе што они кажу, ваљало би овако рећи: у давнини, кад ништа нигде није постојало, био је довољан само миг и накана па да све буде саздано; но, кад је створен човек и кад се појавила потреба да се исцели не оно што не постоји, него оно што је створено, природно је било да Исцелитељ и Спаситељ ступи у творевину која је већ постојала, како би свако биће исцелио. Због тога је Он и постао човек и послужио се телом као човечијим органом. Јер, како се иначе могао појавити Логос, Који је хтео да се неким средством послужи? Или одакле је то средство требало да узме, ако не из онога што је већ створено и што има потребу за Његовим Божанством јер је Њему подобно? Оно што није постојало, свакако није ни имало потребу за спасењем – и ту би била довољна само Његова заповест – него је човек, који је већ био створен, допао пропасти и погибли. Због тога је Логос с правом употребио човечије тело и тако се свима открио.
Затим ваља знати и то да пропадљивост која је настала није била изван тела, него је ступила у њега, и било је потребно да се, уместо пропадљивости, живот сједини са телом да би, као што је смрт настала у телу, тако исто у њему настао и живот. А када би смрт била изван тела, онда би и живот требало да настане споља. Но, пошто је смрт сплетена са телом, и пошто је, боравећи у њему, загосподарила њиме, нужно је да и живот буде сплетен са телом како би оно, оденувши се у живот, одбацило пропадљивост. Уосталом, да се Логос обрео изван тела, а не у њему самом, смрт би Њиме сасвим природно била побећена, јер смрт није јача од живота, али тиме пропадљивост не би мање била присутна у телу. Због тога се Спаситељ с правом оденуо у тело да би то тело сјединио са животом, и да оно, као смртно, не би остало у смрти, него да васкрсне и да, оденувши се у бесмртност, постане бесмртно. Јер, пошто се тело једанпут већ оденуло у пропадљивост, оно не би васкрсло уколико се не би оденуло у живот. И опет, смрт се не би појавила сама по себи, него само у телу; због тога се Логос оденуо у тело да би уништио ту смрт коју је у телу затекао. И уопште, како би се показало да Господ јесте Живот када Он не би оживљавао оно што је смртно? Природно је, на пример, да трска буде уништена од ватре; но, ако неко трску заштити од пламена, тада она неће сагорети, али и даље у потпуности остаје трска; а трска је увек у опасности од ватре – јер, природно је да ватра уништава трску. Али, ако неко струк трске обложи са много азбеста, који је, као што је познато, отпоран на ватру, тада се трска више не плаши ватре јер је несагоривом одећом заштићена; а овај пример могао би се применити и кад је о телу и о смрти реч. Према томе, да је Логос само Својом заповешћу одагнао смрт, тело ништа мање не би било смртно и пропадљиво, као што је и свим другим телима својствено. Но, да се то не би догодило, бестелесни Логос Божији се оденуо у тело; и тако се оно више не плаши смрти ни пропадљивости, зато што је одевено у Живот, и зато што је у њему нестало пропадљивости.
45. Дакле, Логос Божији је с правом узео на себе тело и послужио се оним што је човечанско да би тако телу подарио живот; и да би, као што се кроз своја дела открива у творевини, тако исто деловао и у човечанској природи, и да би Себе посвуда откривао, не оставивши никога без могућности да позна Његово Божанство. И опет понављам оно што је претходно већ речено: наиме, Спаситељ је то учинио да би све испунио Својим познањем, као што и иначе Својим присуством све испуњава, о чему вели божанско Писмо: Земља ће бити пуна познања Господњега.[2] Јер, ако неко хоће да баци поглед ка небу, видеће његову красоту; или ако не може да погледа ка небу, него свој поглед спусти ка људима, по делима ће видети силу која се не може упоредити са човечијом, и познаће да Тај Који је мећу људима јесте Бог Логос. Или ако се неко окрене ка демонима и престраши се од њих, видеће да их Он гони и схватиће да је Он њихов Господ; или ако се неко погрузи у дубине водене и помисли да је вода Бог, као што се Египћани клањају води, видеће да је Он Тај Који воду претвара из једног облика у други и спознаће да је Господ Саздатељ свих вода. Ако неко и у ад сиђе, и ако јунаке који су тамо сишли посматра као богове, ипак, видевши Васкрсење Логоса и Његову победу над смрћу, схватиће да је Христос и само због тога истинити Господ и Бог. Јер, Господ се дотакао свих делова творевине и од сваке заблуде све избавио и ослободио, као што вели апостол Павле: Разоружавши началства и власти, жигоса их јавно, победивши на крсту;[3] сада човек више не може бити обманут, него свугде може пронаћи истинитог Бога Логоса. Јер, тако човек, окружен свугде и са свих страна, односно на небу, у аду, на земљи и у човечанској природи, види Божанство Логоса које је распрострањено по земљи, те није више у заблуди када је Бог у питању; и само се Њему клања, а кроз Њега ваљано познаје Оца.
Дакле, природно је и оправдано да овим тврдњама и Јелине ућуткамо; јер, ако сматрају да наше речи нису довољне да их посраме, нека се онда, на основу тога што им је пред очима, увере у оно што је речено.
46. Када су то људи почели да напуштају поштовање идола, ако не онда кад је истинити Бог, Логос Божији, дошао мећу људе? И када су престала и изумрла гатања, којих је мећу Јелинима и по свим крајевима било, ако не тада кад се Спаситељ појавио на земљи? Када су они које су песници називали боговима и херојима, почели да бивају схватани као обични смртни људи, ако не одонда кад је Господ однео победу над смрћу, и кад је оно тело које је узео на себе, очувао бесмртним васкрсавши га из мртвих? И када је демонска обмана и њена махнитост презрена, ако ли не тада кад је Логос, Који је Сила Божија и Који је и над свима њима Господ, дошао због људских слабости и појавио се на земљи? И када је почело сатирање чаробњачких вештина и учења, ако не онда кад се људима указало Богојављење Логоса? И уопште, када се мудрост Јелина показала као лудост, ако не тада кад је истинска Мудрост Божија открила Себе на земљи?
Јер, некада је сва васељена и сваки крај био у заблуди поштовања идола, и људи нису признавали никаквог другог Бога осим својих идола, које су сматрали боговима. А сада, широм свеколике васељене, људи напуштају празноверицу идолопоклонства и приступају Христу; и клањајући се Њему као Богу, кроз Њега познају и Оца, за Кога нису знали. Но, чудновато је и ово: постоје разна и многа светилишта, и свако место има свог посебног идола, и ти идоли, које они називају боговима, немају моћи да пређу границе свога места како би и суседне народе убедили да треба да их поштују, него једва да и у своме месту бивају поштовани (јер, нико није поштовао бога свога суседа, него је свако пазио на свога идола и веровао да је његов идол над свима Бог), а само је Христос Тај Коме се сви и на сваком месту клањају. И оно што слабост идола не беше у стању да учини, односно да макар своје суседе убеде да верују у њих, то је остварио Христос, Који је не само суседе, него свеколику васељену убедио у то да поштује једнога Господа, а кроз Њега да поштује и Бога, Његовога Оца.
47. У старини је заблуда врачања била широм распрострањена, и људи су се по својој уобразиљи дивили гатањима и пророштвима у Делфима, и Додони, и Беотији, у Ликији, и Либији, и Египту, и Кавири, и пророштвима Питије; но сада, пошто се Христос свугде објављује, престало је и лудовање тих гатања, и нема у њима више гатара. Некада су демони подстицали људску машту, настањујући се у изворима, или у рекама, или у дрвећу, или у камењу, и тако су својом опсеном изазивали страх код оних који су неразумни. Сада, мећутим, кад се одиграло божанско јављање Логоса, престала је њихова обмана. Јер, и само тиме што се осени знаком крста, човек одгони све прелести демонске. А некада су људи, због своје заблуде, као богове поштовали и Зевса, и Крона, и Аполона, и све оне које су древни песници називали херојима. Али сада, кад се људима јавио Спаситељ, постало је јасно да су оно само смртни људи, а да се једино Христос мећу људима јавио као Бог, односно као Бог Логос истинитога Бога. Па шта рећи о магији којом су они усхићени? Пре но што је Логос дошао на земљу, она је имала важност и била је присутна мећу Египћанима и Халдејцима и Индијцима, и опсењивала је посматраче; мећутим, доласком Истине и појавом Логоса, и магија је у потпуности уништена.
Мислим, међутим, да никоме нису потребне моје речи о јелинској мудрости и о великој слави философа, јер је ово чудо свакоме наочиглед. Наиме, иако су јелински мудраци писали толико много, ипак нису били у стању да чак ни мали број људи из њима најближе околине убеде у бесмртност и врлински живот; само је Христос, простим речима и уз помоћ људи који не беху мудраци, успео да широм васколике васељене убеди људе да презру смрт, да се старају о ономе што је бесмртно; да не обраћају пажњу на оно што је привремено, а да гледају на оно што је вечно; да земаљску славу сматрају ништавном, а да се труде само око бесмртности.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Дел. ап. 17,28.
  2. Ис. 11,9
  3. Кол. 2,15.

One Comment

  1. Mnogo mi se dopada,vrlo jasno i pristupacno objasnjenje, otvara nadu!