О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА

 

О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
 

 
Противљења Јудеја
 
33. Пошто је све тако, и пошто је очит доказ о Васкрсењу тела и о победи коју је Спаситељ извојевао над смрћу, хајде сада да прозборимо коју реч и о неверовању Јудеја и о ругању Јелина незнабожаца. Јер, кад је ово у питању, Јудеји не верују, док се Јелини томе подсмевају, извргавајући руглу Распеће и Очовечење Бога Логоса; али, наша беседа неће устукнути ни пред једнима ни пред другима јер против њих има јасне доказе.
Јудеје, који не верују у Васкрсење, оповргава Свето Писмо, које и они сами читају; јер, од почетка до краја, целокупна богонадахнута Библија то објављује, што се у њеним речима јасно може видети. Наиме, од најранијих времена, пророци су објављивали чудо Пресвете Дјеве и прорицали да ће она родити, говорећи: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог.[1] И Мојсеј, који уистину беше велики и коме су и они веровали, схватио је да је истинито то што је речено о Очовечењу Спаситељевом, и знајући колико је то значајно, уврстио је то у Своје списе, говорећи: Изаћи ће звезда из Јакова и човек из Израиља, који ће разбити кнезове Моавске.[2] На другом месту каже: Како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Пружили су се као потоци, као вртови крај реке, као мирисава дрвета која је посадио Господ, као кедри на води. Изаћи ће човек из семена његовог и загосподариће над народима многим.[3] А Пророк Исаија вели: Пре него што дете научи викати: оче мој и мајко моја, однеће се сила Дамаштанска и плен Самаријски пред царем Асирским.[4] Овим речима се, дакле, објављује да ће се појавити човек; а да је тај који ће доћи управо Господ свих, то пророк на другом месту открива рекавши: Гле, Господ, седећи на облаку лаку, доћи ће у Мисир, и затрешће се од њега идоли мисирски.[5] Јер, оданде је Отац дозвао Својега Сина, говорећи: “Из Мисира дозвах Сина Својега”.[6]
34. Чак ни смрт Његова није непоменута, него је у божанском Писму сасвим јасно објављена.
Јер, пророци се нису плашили да кажу шта је узрок смрти, односно да кажу да Спаситељ није умро за Себе, него је умро ради бесмртности и спасења свих људи; и нису се плашили да помену заверу Јудеја и погрде које је од њих претрпео, како нико од њих не би био у заблуди због тога што није чуо шта се све збивало. Кажу, дакле: Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га ни за што не узимасмо. А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; прекор беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо.[7] Достојно је дивљења човекољубље Логоса, јер је због нас претрпео понижења да бисмо ми били штовани. Сви ми, вели пророк, као овце зађосмо, сваки од нас се окрену путем својим, и Господ пусти на њега безакоње свих нас. Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред онима који је стрижу, тако не отвара уста својих.[8] У његовом понижењу укиде се суд његов.[9] Да не би неко Спаситеља, због страдања које је претрпео, сматрао обичним човеком, пророк је предухитрио људске сумње; и зато Писмо, описујући Његову силу и несличност Његове природе са нашом, каже: А род његов ко ће исказати?[10] Јер се истрже из земље живих и за преступе народа мојега би рањен. Одредише му Гроб са злочинцима, али на смрти би са богатима, јер не учини неправде, нити се нађе превара у устима његовим.[11]
35. Но, пошто си чуо каква су пророштва о смрти, можда ћеш хтети да сазнаш и шта се све о Распећу прорицало. Ни то, мећутим, није изостало. Јер, светитељи су врло јасно о томе говорили. Наиме, Мојсеј је први, и то громким гласом, о томе пророковао говорећи: И живот ће твој бити као да виси према теби,[12] и нећете поверовати. Али, и пророци после њега сведочили су о томе рекавши: А ја бејах као јагње и теле које се води на клање, јер не знађах да се договарају на ме: оборимо дрво с родом његовим, и истребимо Га из земље живих.[13] И опет: …Прободоше руке моје и ноге моје. Могао бих избројати све кости своје (…). Деле хаљине моје међу собом и за доламу моју бацају коцку.[14] Нема друге смрти која би снашла осуђеника што виси у ваздуху и на дрвету, осим смрти на крсту. И опет, нема друге смрти при којој руке и ноге осуђеника бивају пробијене, осим смрти на крсту. А пророци нису пропустили ни то да објаве да су, са доласком Спаситељевим на земљу, сви народи, из свих крајева, почели да познају Бога; него се и то помиње у светим Списима. У то време ће се, вели пророштво, за корен Јесејев (…) распитивати народи, и почивалиште његово биће славно.[15]
Ово мало речи, дакле, изнели смо као навештења свега што се догодило. Потпуно се обистинило свако Писмо које оповргава неверовање Јудеја. Јер, ко је икада од праведника и светих пророка и партијараха, о којима говоре божански Списи, телесно рођен само од девојке? Или која је жена без мушкарца била кадра да сама од себе роди човека? Зар није Авељ настао од Адама, Енох од Јареда, а Ноје од Ламеха? Зар није Авраам настао од Таре, Исак од Авраама, а Јаков од Исака? Зар није Јуда настао од Јакова, а Мојсеј и Арон од Амерама? Зар није Самуило од Елкане, Давид од Јесеја, Соломон од Давида, зар није Језекија од Ахаза, Јосија од Амона, Исаија од Амона или Јеремија од Хелкија, а Језекиљ од Вузија? Зар није сваки од њих имао оца као зачетника свога рођења? И ко је тај мећу њима који је само од девојке рођен? Пророк се нарочито потрудио да на то укаже. И уочи чијег рођења је звезда путовала по небесима како би читавој васељени објавила Онога Који је рођен? Наиме, Мојсеј је, кад је рођен, скриван од својих родитеља; за Давида, опет, не беху чули ни његови суседи, јер ни сам велики Самуило није знао за њега, него се распитивао није ли то син Јесејев. Авраам је, опет, својима ближњима постао познат тек пошто је одрастао. Сведок Христовог рођења не беше човек, него звезда која се беше указала на небу, одакле је и сишла.
36. И ко је икада, од оних који су се зацарили, постао цар и подигао трофеј победе над непријатељима још пре него што научи викати: оче мој и мајко моја?[16] Зар се није Давид зацарио кад је имао тридесет година, и зар се Соломон није зацарио кад се већ беше замомчио? Зар Јоас није ступио на царски престо са седам година, и зар Јосија није преузео власт још касније, односно кад је имао осам година? Па ипак, у узрасту у којем су били, могли су да кажу: “Оче мој и мајко моја”. Но, ко је био тај који је још пре свога рођења царовао и поробљавао непријатеље? Ко је био тај који је постао цар Израиља и цар племена Јудиног, на кога су сви народи полагали своје надање и који је имао мир? Нека нам то кажу Јудеји који су се тиме занимали. Зар нису са свих страна насртали на њих? Јер, откада је подигнут Јерусалим, они су вазда били у рату, и сви су се борили против Израиља: и Асирци су их тлачили, и Египћани су их гонили, и Вавилоњани су их освајали. Чудно је било и то што су и Сиријци, који су били њихови суседи, ратовали против њих. Или зар није Давид ратовао против Моавићана, и зар није поробио Сиријце; зар се Јосија није бранио од суседа, зар се Језекија није плашио хвалисавости Сенахирима и зар Амалик није кренуо у поход против Мојсеја; зар против њега нису ратовали Амореји и зар се житељи Јерихона нису супротставили Исусу Навину? И уопште, нису ли сви народи били потпуно непомирљиви према Израиљу? Вредело би, дакле, видети ко је тај на кога су сви народи полагали наду. Мора да има таквога, јер немогуће је да пророк лаже. И опет, који је од светих пророка и древних патријараха предао себе крсној смрти ради спасења свих? Или ко је претрпео ране и устао ради здравља свих људи? И који је мећу праведницима или царевима сишао у Египат и тим силаском сатро идоле египатске? Сишао је, дакако, Авраам, али је идолопоклонство и даље остало као што је било. Мојсеј је тамо рођен, али њихова залудна вера тиме није била умањена.
37. Коме су, од свих оних о којима Свето Писмо сведочи, пробијене руке и ноге, или уопште, ко је од њих висио на дрвету и скончао на крсту ради спасења свих? Јер, Авраам је, кад му је дошла кончина, умро на својој постељи; Исак и Јаков су такође умрли тако што су своје ноге пружили на лежају. Мојсеј и Арон су умрли на гори; Давид је скончао у кући, не претрпевши никаквог зла од народа. Иако га је Саул гонио, ипак је прошао неповређен. Исаија је, додуше, претестерен, али ипак није обешен о дрво; Јеремија је ружен,али није умро тако што је осуђен. Језекиљ је страдао, али не за народ, него да би показао шта ће се са народом збити. Осим тога, иако су страдали, они су ипак били људи који су по свему били налик свим осталим људима. А Онај о Коме Свето Писмо сведочи да је страдао за све људе, не назива се само човеком, него се за Њега вели да је Живот свих, иако је по Својој природи био налик свим осталим људима. И живот ће твој бити као да виси према теби;[17] и: …Род његов ко ће исказати?[18]
Јер, род свих светитеља, уколико га сазнамо, можемо одвајкада исказати, и одакле сваки од њих потиче; а за род Онога Који је сам Живот, божанске речи веле да је неисказив.[19] Па ко је тај о коме божански Списи на такав начин говоре? Другим речима, ко је толико велики да пророци о њему толико много објављују? Но, тај који је у свештеним Списима толико присутан, није нико други него Спаситељ свих људи, Бог Логос, Господ наш Исус Христос. Он је Тај Који је из девојке произашао и као човек се јавио на земљи, и чији је род по телу неисказив. Јер, нема тога који нам може показати Његовог оца по телу, јер Његово тело није потекло од мушкарца, него само од девице. Могуће је, дакле, извести родослов Давида и Мојсеја и свих патријараха; али, кад је у питању Спаситељев род по телу, онда није могуће на исти начин исказати Његов родослов по мушкој линији. Он је начинио и звезду да би објавила Његово телесно Рођење. Јер, пошто је Логос сишао са неба, требало је да и знак буде са неба; и пошто је Логос, Који је долазио, био Цар васцеле творевине, требало је да Га свеколика твар јасно позна. Па иако је рођен у Јудеји, чак су и житељи Персије дошли да Му се поклоне. Он је, дакле, Тај Који је, и пре него што се јавио у телу, савладао демоне који му беху супротстављени, и Који је однео победу над идолопоклонством.
Сви незнабошци, дакле, који живљаху по разним крајевима, напустише обичаје својих отаца, одбацише безбожништво идолопоклонства, и отада полагаху своје надање на Христа, те приступише у Његову службу, у шта се и својим очима можемо уверити. Јер, никада се раније није десило да престане безбожје Египћана, него само тада кад је Господ свега телесно дошао као да на облаку седи, кад је укинуо заблуду идолопоклонства и кад је све људе привукао Себи, а кроз Себе ка Оцу. Он је Тај чијем Распећу сведок беше Сунце и сва творевина, и они који га беху предали на смрт; а кроз Његову смрт оствари се спасење свих, и сва творевина задоби своје искупљење. Он је Живот свих и Он је Тај Који је, ради спасења свих, Своје тело, као жртвени принос, предао смрти, иако Јудеји у то не верују.
38. Но, ако сматрају да им ни то све није довољно, нека макар поверују у неке друге речи које такође у њих постоје. Јер, о коме пророци говоре: …Нађоше ме који ме тражаху; рекох народу који се не зове мојим именом: ево ме, ево ме. Вас дан пружах руке своје народу непокорну.[20] Могао би неко упитати Јудеје: ко је, дакле, био тај што се појавио? Ако ли је то био пророк, нека онда кажу кад се он то сакрио, да би се касније појавио? И који је то пророк који је најпре био нестао, а затим се појавио, и који је своје руке раширио на крсту? Према томе, није то био ниједан од праведника; био је то Сам Логос Божији, Који је био бестелесан по природи и Који се ради нас телесно јавио и ради нас пострадао.
Па ако им ни то није довољно, нека се разувере гледајући како нека друга места износе јасне доказе. Јер, Свето Писмо каже: Укрепите клонуле руке, и колена изнемогла утврдите. Реците онима којима се срце уплашило: охрабрите се, не бојте се; ево Бога вашега; освета иде, плата Божија, сам иде, и спашће вас. Тада ће се отворити они слепима, и уши глухима отвориће се; тада ће хромац скакати као јелен, и језик немога певаће.[21] Шта би се, дакле, о овоме могло рећи, или како се уопште усуђују да гледају у то? Јер, пророштво говори о томе да Бог долази на земљу; открива нам, такође, знаке и време Његовог доласка. Наиме, то што слепци поново виде, што хроми ходају, што глуви чују и што неми могу прозборити, све то говори о божанском присуству. Па нека онда неверници кажу када су се таква чудеса догађала у Израиљу, или у ком месту Јудеје се тако нешто збивало. Додуше, Неман се беше очистио од губе, али ниједном глувом се слух није вратио и ниједан хроми није проходао. Илија и Јелисеј су подигли мртваца, али нико ко од рођења беше слеп, није прогледао. Васкрснути мртваца, дакле, представља велико дело, али ни налик ономе чуду које је Спаситељ учинио. Осим тога, Свето Писмо није пропустило да помене оно што се збило са губавцем и са удовичиним мртвацем; према томе, да је неки хроми проходао и да је неки слепац прогледао, сигурно би и то у приповестима било забележено. А пошто се то у Светоме Писму не помиње, јасно је да се тако нешто дотада не беше ни одиграло. Па када се онда то збивало, ако не тада кад је Сам Логос Божији дошао у телу? И када је Он дошао, ако не онда кад су хроми проходали, кад су неми проговорили, кад су глуви стекли слух и кад су прогледали они који од рођења беху слепи? Дакле, због тога су Јудеји који су тада имали прилику да Га виде, говорили како никада нису чули да се нешто попут тога икада збивало. Откако је века, није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.[22]
39. Но, будући да ни неверници нису у стању да се супротставе ономе што је очито, вероватно неће порећи оно што је писано, али ће тврдити да још увек очекују знамења и да се Бог Логос још увек није појавио. И на све стране брбљају о томе, не црвенећи због своје безочности према ономе што је очито. Али, најпре ће због тога бити силно прекорени, и то не од нас него од премудрог Данила, који одређује и тачно време божанског Спаситељевог доласка, јер каже: Седамдесет је недеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши преступ и да нестане греха и да се очисти безакоње и да се доведе вечна правда, и да се запечати утвара (тј. виђење) и пророштво, и да се помаже Свети над светима. Зато знај и разуми: откада изиде реч да се Јерусалим опет сазида до Помазаника (тј. Христа) Војводе…[23] Можда за нека друга пророштва и могу да изнађу изговор, и да све што је писано одлажу за будуће време. Но, шта могу да кажу за ове речи, или како могу одговорити на њих? Јер, овде се указује на Христа (тј. Помазаника), а тај Помазаник није неки обичан човек, него је то Свети над светима; Јерусалим постоји до Његовог доласка, и Он надаље престаје да буде пророк и виђење у Израиљу. У давнини беху помазани Давид и Соломон и Језекија, али је Јерусалим са својом околином и даље постојао; и даље су прорицали пророци, као Гад и Асаф и Натан, а након њих Исаија и Осија и Амос и други. Они који су помазивани, касније су називани светим људима, али не светима над светима. Али, ако се неверници и овоме супротстављају наводећи ропство Израиља, и ако веле да због њега није било Јерусалима, шта би могли рећи о пророцима? Јер, и у давној прошлости, када је народ Израиљев сишао у Вавилон, са њим беху Данило и Јеремија, а пророковали су и Језекиљ и Агеј и Захарија.
40. Према томе, Јудеји причају празне приче, те оно време које је већ дошло, они одлажу у будућност. Јер, када су престала пророштва или виђења у Израиљу, ако не онда кад се појавио Христос, Свети над светима? Наиме, показатељ и велики знамен доласка Бога Логоса јесте у томе што неће више бити Јерусалима, што се неће јављати пророци и што им се више неће указивати виђења, а то је сасвим природно. Јер, када дође Онај на Кога пророштва указују, каква је онда корист од пророштава? И када дође истина, каква је корист од њене сенке? Због тога су, дакако, пророци и прорицали, докле не дође Самоправедност и Онај Који ће све избавити од греха. Зато је и Јерусалим толико дуго трајао, да би се у њему показали обрасци саме Истине.
Но, кад је дошао Свети над светима, природно је да су престала виђења и пророштва, и да је престало царство Јерусалима. Јер, цареви међу њима су помазивани све док није био помазан Свети над светима. И Јаков проповеда да ће се Јудејско царство одржати до доласка Његовог, говорећи: Палица владалачка неће се одвојити од Јуде, нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи.[24] Због тога је и Сам Спаситељ узвикнуо говорећи: Сви су Пророци и Закон прорицали до Јована.[25] Дакле, кад би међу Јудејима сада било царева или пророштава или виђења, они би с правом могли да поричу Христа, Који је дошао; но, пошто више нема ни царева ни виђења, него је престало свако пророштво, и пошто је превладао град и храм, зашто они толико хуле, те су чак постали преступници, па с једне стране виде то што се збива, а са друге поричу Христа, Који је сва та дела починио?
Пошто могу видети како неки мећу незнабошцима напуштају своје идоле и како своје надање кроз Христа полажу на Бога Израиљевог, зашто онда поричу Христа, Који је из корена Јесејева рођен у телу и чије Царство тек наступа? Јер, када би незнабошци неког другог бога поштовали, и кад не би исповедали веру у Бога Авраамовог и Исаковог и Јаковљевог и Мојсејевог, они би се опет с правом изговарали да никакав други Бог није дошао. Но, ако се незнабошци клањају Богу, Који је Мојсеју подарио Закон, и Који је Аврааму дао обећања, и чијег су Логоса Јудеји презрели, зашто онда не познају, или, боље речено, зашто својом вољом превиђају, да је Господ, о Коме Свето Писмо прориче, заблистао у васељени и телесно се у њој појавио, као што Писмо каже: Бог је Господ, и јави се нама;[26] и опет: Посла Логоса Својега и исцели их;[27] а на другом месту каже: Не беше заступник, и не беше анђео, него беше Сам Господ Тај Који их је спасао.[28]
Слично се, дакле, збива са оним ко је оштећеног ума; наиме, он види да је земља обасјана светлошћу, али ипак пориче постојање Сунца, које земљу обасјава. Јер, када доће Онај Кога су очекивали, шта би Он још могао да учини? Да призове све народе? Па стигао је да их призове! Да укине пророштва и царство и виђења? Па и то се већ збило! Да безбожност идолопоклонства извргне? Већ га је извргао и осудио. Да можда уништи смрт? Па већ ју је уништио! Шта, дакле, није учињено од свега онога што би Христос морао учинити? Или шта је то што недостаје, а што није употпуњено, због чега би се Јудеји радовали и због чега би били упорни у свом неверовању? Јер, ако, као што можемо видети, у њих више нема ни цара, ни пророка, ни Јерусалима, ни жртве, ни виђења, и ако је сва земља преиспуњена познањем Бога, а идолопоклоници напуштају безбожност, те кроз Логоса, Господа нашега Исуса Христа, прибегавају Богу Авраамовом, онда је и најбезочнијима јасно да је дошао Христос, да је Он све обасјао Својом светлошћу и да нас је Својом истинском и божанском науком поучио о Оцу. Према томе, уз помоћ овога и још много чега што је у божанским Списима садржано, може се с правом оповргнути схватање Јудеја.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ис. 7,14 и Мат. 1,23.
  2. Број. 24,17. У преводу Ђ. Даничића уместо човек из Израиља стоји палица из Израиља. (Прим. прев.)
  3. Број. 24,5-7. У преводу Ђ. Даничића уместо: Изаћи ће човек из семена његовог и загосподариће над народима многим стоји: Потећи ће вода из ведра његова, и семе ће његово бити међу великим водама. (Прим. прев.)
  4. Ис. 8,4. У преводу Ђ. Даничића уместо сила, стоји благо. (Прим. прев.)
  5. Ис. 19,1
  6. Осија 11,1..
  7. Ис. 53,3-5.
  8. Ис. 53,6-7.
  9. Дел. ап. 8,32-33
  10. Дел. ап. 8,33.
  11. Ис. 53,8-10.
  12. Зак. пон. 28,66.
  13. Јер. 11,19.
  14. Пс. 22, 16-18.
  15. Ис. 11,10.
  16. Ис. 8,4.
  17. Зак. пон. 28,66.
  18. Ис. 53,8.
  19. Ис. 53,8.
  20. Ис. 65,1-2.
  21. Ис. 35,3-6.
  22. Јов. 9,32-33.
  23. Дан. 9,24- 25.
  24. Пост. 49,10.
  25. Мат. 11,13.
  26. Пс. 118,27.
  27. Пс. 107,20.
  28. Ис. 63,9.

One Comment

  1. Mnogo mi se dopada,vrlo jasno i pristupacno objasnjenje, otvara nadu!