О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА

 

О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
 

 
Чудесна дела Христова
 
17. Наравно, није Он био заробљен у телу, нити је био у телу тако да негде другде није; нити је, опет, тело покретао, а да је при том све друго било без Његове енергије и Његовог Промисла. Него, што је најчудноватије, пошто је Он Логос, ништа Њега није могло садржавати, већ је Он све садржавао. Иако је присутан у целокупној творевини, Логос се налази изван свега по Својој суштини, али је у свему присутан по Својој енергији: све уређује и у свему распростире Свој Промисао, свако биће и сваку твар оживотворава, садржи у Себи све, а Њега ништа не садржи до Отац Његов, у Коме се по свему цео налази. Тако исто, пребивајући и у човечијем телу и оживљавајући га, Он свему дарује живот. Налазио се у свему, и био је изван свега. Био је, дакле, спознатљив по делима тела, а није био невидљив ни по Својим енергијама у целокупној творевини. Задатак душе је да разумом мотри на оно што се изван њеног тела налази, али не и да делује изван свога тела, или да присуством тела покреће и оно што је од њега далеко. Наиме, никада човек, размишљајући о оним стварима које су од њега удаљене, не може да их покрене и да их премешта. Нити може човек, седећи у својој кући и размишљајући о ономе што је на небу, покренути Сунце и померити небо; види он, свакако, да се Сунце покреће и да се са небом то збива, али није у стању да то остварује.
Но, Логос Божији, Који је у човеку, није био такав. Наиме, није био спутан телом, него се пре може рећи да је то тело Он одржавао, тако да је и у њему био, и у свима другима се налазио, и изван бића се налазио, а само је у Оцу почивао. А чудесно је било то да је и као човек поживео, да као Логос свему дарује живот, а да као Син постоји заједно са Оцем. Због тога Он, док Га је Дјева рађала, није трпео, нити је боравећи у телу био упрљан; него је, пре би се рекло, Он осветио тело. Јер, иако је у свему присутан, Он не поприма од свега, него је Он Тај Који свему дарује живот и све храни. Наиме, ако се Сунце, које је Он створио и које ми видимо како на небу кружи, не прља кад се дотиче земаљских ствари, нити његовог сјаја нестаје због мрака, већ, напротив, оно [= те земаљске ствари] осветљава и очишћује, кудикамо пре Пресвети Логос Божији, Који је Творац и Господар Сунца, пребивајући у телу, није упрљан, него је чак, будући нетрулежан, оживотворио и очистио то смртно тело; јер Он греха не учини, вели, нити се нађе превара у устима Његовим.[1]
18. Дакле, када богослови веле за Господа да је рођен, да је јео и гладовао, знај да је Његово тело као тело рођено и хранило се храном која телу приличи, али да Он, Који је као Бог Логос поживео у телу, све уређује и да је кроз сва она дела која је у телу починио, показао Себе не као човека, већ као Бога Логоса. А оно се о Њему говори јер је тело, и кад се рађало, и кад је јело, и кад је страдало, било Господње, а не нечије друго. Пошто је Господ постао човек, било је потребно говорити ово о Њему као о човеку, да би се показало да је заиста поседовао тело и да то није само уобразиља. Но, као што је кроз ово било могуће спознати Његово телесно присуство, тако је и кроз дела која је Он кроз Своје тело учинио, показао Себе као Сина Божијег.
Због тога је неверним Јудејима узвикнуо говорећи: Ако не творим дела Оца Својега, не верујте ми. Ако ли творим, иако мени не верујете, делима верујте, да познате и верујете да је Отац у мени и ја у Њему.[2]
Иако невидљив, Господ је био спознатљив по делима стварања; исто тако је, поставши човек и бивајући невидљив у телу, био спознатљив по Својим делима, јер Тај Који је дела починио не беше човек, већ Логос и Сила Божија. Јер, то што је заповедио демонима и што их је одагнао, није човечанско дело, него божанско. И ко ће, видевши Га како исцељује болести којима је људски род подложан, још тврдити да је он човек, а не Бог? Он је губавце чистио, чинио да хроми ходају, глувима слух враћао, чинио да слепци поново прогледају, и уопште, сваку болест и сваку слабост од људи је одгонио; из свега тога је и сваки намерник могао увидети Његово Божанство. И опет, видевши Га како допуњује оно што људима недостаје, оно чега су људи још од роћења лишени, као кад је отворио очи ономе који је био од рођења слеп, ко ли неће схватити да је стварање људи у Његовој власти и да је Он Саздатељ и Творац свега? Јер, сасвим је јасно да Он, Који дарује човеку оно што овај рођењем није стекао, јесте Господар и над стварањем људи. Због тога је, сишавши у почетку мећу нас, саздао Себи тело од Дјеве, да би свим људима пружио не мали знак Свога Божанства: да Он, Који је то тело саздао, јесте Творац и свих осталих телеса. Јер, видевши како се, без присуства мужа, из саме Дјеве рађа тело, коме ли неће пасти на ум да Тај Који се у том телу јавља, мора бити Творац и Господ и свих других телеса? И опет, видевши како се мења суштина воде и како се она претвара у вино, ко ли се неће присетити да Господ Који то чини, мора бити Саздатељ суштине свих вода? Због тога је, дакле, као Владика закорачио у море и ходио по њему као по земљи, те је свима који су овај призор гледали, пружио знак Свога владичанства над свим стварима. Кад је са мало хране нахранио толико мноштво људи и учинио да буду у изобиљу они који су оскудевали, тако да се од пет хлебова наситило пет хиљада људи, и још је толико претекло, свако је могао схватити да Он није нико други него Господ, Који о свему промишља.
19. Сматрао је, дакле, Спаситељ да је добро да све ово чини не би ли људи, који нису били у стању да појме Његово промишљање о свему и који кроз творевину нису увиђали Његово Божанство, макар кроз Његова дела остварена у телу, усмерили свој поглед навише и кроз Њега познали Оца; и не би ли, као што малочас рекох, на основу појединачних ствари сагледали Његово промишљање о свему. Јер, видевши Његову власт над демонима, или видевши како демони исповедају да је Он њихов Господ, ко ће још увек сумњати да је Он Син Божији и Мудрост и Сила? Јер, ни саму творевину није саздао да буде безгласна, него, што је уистину чудесно, чак и у смрти, и то у самом трофеју победе над смрћу, односно у Крсту, васколика творевина исповеда да Он, Који се у телу јавио и страдао, није само човек, већ Син Божији и Спаситељ свих и свега. Јер, кад се Сунце помрачило, и кад је земља задрхтала, и кад су се горе развалиле, сви су се препали. Све је то показало да Христос, Који беше на Крсту, јесте Бог, а да је целокупна творевина Његова слушкиња и да својим страхом сведочи присуство Владичино. Тако је, дакле, Бог Логос кроз Своја дела открио Себе људима.
Према томе, требало би да говоримо са којим циљем је Христос боравио и поживео у телу, и да кажемо каква беше смрт Његовог тела; то, свакако, представља главни садржај наше вере, и сви људи углавном о томе расправљају.
Сазнаћеш, дакле, да се и из овога ништа мање може познати да Христос јесте Бог и Син Божији.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Петр. 2,22.
  2. Јов. 10,37-38.

One Comment

  1. Mnogo mi se dopada,vrlo jasno i pristupacno objasnjenje, otvara nadu!