О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА

 

О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
 

 
Предавање могућности познања
 
11. Када је Бог, Који над свима има власт, кроз Свога Логоса створио људски род, знао је, дакако, и за слабости људске природе, односно да она неће бити у стању да сама по себи позна свога Творца, па чак ни да стекне појам о Богу; јер, Он је нестворен, а они су из небића створени; Он је бестелесан, а они су овде доле створени са телом; и уопште, много је недостатности код створених бића да би она могла појмити и познати свога Творца. Па опет, добар какав јесте, Бог се смиловао на човечански род, те људе није оставио без могућности да Га познају, како њихов живот не би био безуман. Јер, каква је корист од створења ако не познају свога Творца? Или како створења могу бити словесна ако не познају Логоса Очевог, у Коме су и постали? Наиме, неће се баш ни по чему разликовати од бесловесних бића ако не познају ништа осим земаљских ствари.
А и зашто би их Бог створио да је желео да Га не познају? Те стога, да се то не би догодило, и пошто је добар, Он им је предао Свој образ, односно Господа нашега Исуса Христа, и створио их је по Своме образу и подобију – да би тим благодатним даром, познавши образ, односно Логоса Очевог, били у стању да појме Самога Оца, пада, познајући свога Творца, живе уистину срећним и блаженим животом.
Али, људи су презрели и занемарили благодат која им је на тај начин дарована; толико су се окренули од Бога и толико су своју душу помрачили да не само што су изгубили сваки појам о Богу, него су једне појмове заменили другима. Јер, уместо истине, изградили су себи идоле; уместо истинскога Бога, приклонили су се боговима који то нису, поштујући твар уместо Творца[1] а што је од свега најгоре, они част која припада Богу, указују дрвету и камењу и свакој твари, чинећи и горе ствари од ових, као што је претходно већ речено. До толике безбожности беху доспели да су чак и демоне почели проглашавати за богове, испуњавајући тиме своје жеље. Жртвовали су бесловесне животиње, па су чак и људе, као што је већ речено, клали на жртву приликом својих обреда у име тих богова, те су се тако још више покоравали њиховој помами. Због тога су се, дакле, од њих учили којекаквим враџбинама, а нека гатања и прорицања су заводила људе, те су они разлоге свога роћења и постојања приписивали звездама и свему што је на небу, и нису размишљали ни о чему другом осим о ономе што су могли видети. И уопште, све је било препуно безбожништва и безакоња, а само Бога и Његовог Логоса људи не беху познали иако Бог Себе није скрио и оставио невидљивим, нити је људима подарио нејасно знање о Себи, него се на многе и различите начине пред њима приказао.
12. Благодатни дар човеку да је створен по образу Божијем, довољан је сам по себи за познање Бога Логоса, а кроз Њега и Оца. Но, пошто је Бог познавао слабости људи, унапред је промислио о њиховом немару, тако да они, ако и не хају за то да сами од себе познају Бога, ипак, кроз дела стварања, не могу да не познају Творца. Међутим, пошто је људски немар мало-помало доспео до свог најгорег вида, Бог је опет унапред промислио о тој људској слабости, те им је послао Закон и пророке које су могли познати, тако да, ако су били безвољни да подигну поглед ка небу и познају Творца, сада су из непосредне близине имали учење. Јер, људи од својих ближњих могу научити о ономе што је од њих самих узвишеније.
Могли су, дакле, да подигну поглед ка величанству неба и да, спознавши савршени склад творевине, познају и њенога Владара, односно Логоса Очевог, Који, кроз промишљање о свему, чини да сви људи могу познати Оца; и због тога Логос све покреће како би сви људи кроз Њега познали Бога. Но, ако им је чак и то било мрско, могли су да у додиру са светитељима од њих науче да је Саздатељ свега Бог, Отац Христов, па и то да поштовање идола представља безбожништво и да је препуно сваког бешчашћа. Могли су људи и да познају Закон Божији, да престану да чине свако безакоње и да живе врлинским животом. Јер, Закон није био само за Јевреје, нити су пророци само због њих били послати (премда су они Јеврејима били послати и Јевреји су их гонили), али су пророци ипак свима представљали свештени наук како би сва васељена познала Бога и живљење по души. Но, и поред толике доброте Божије и Његовог човекољубља, људи ипак, савладани привременим задовољствима и демонским измишљотинама и обманама, нису прихватили истину, већ су испунили себе мноштвом свакаквих зала и прегрешења, тако да више нису изгледали као словесна бића, него су по свом владању изгледали као бесловесни.
13. Тако су, дакле, људи постали безумни и тако је демонска заблуда засенила све и закрилила знање о истинском Богу. И шта је Бог требало да чини? Да прећути толико велику заблуду и да пусти да демони обмањују људе и да ови не познају Бога? И због чега је човек у почетку саздан по образу Божијем? Боље би било да је напросто створен као бесловесно биће, него што је створен као словесно биће, па живи животом бесловесних. И уопште, каква је била потреба да он у почетку прими појам о Богу? Јер, пошто ни сада није достојан да га прими, није му га ни у почетку требало дати. И какве је користи од човека могао имати Бог, Који га је створио, и каква слава Њему припада, кад се људи које је Он створио не клањају Њему, него сматрају да су их неки други богови створили? Јер, овако се чини да их је Бог створио другима, а не Себи. Наиме, кад неки човек буде краљ, он не допушта да житељи крајева које је стекао служе каквим другим господарима, нити да коме другом прибегавају, него их граматама подсећа, а често им и преко својих пријатеља упућује писма, па чак, ако буде потребе, и сам одлази и својим присуством их опомиње како не би служили другима и како његово дело не би остало неизвршено. Зар се неће много више Бог сажалити на Своја створења и не допустити да заблуде од Њега и да служе боговима који и не постоје – тим пре што та заблуда бива узрок њихове погибије и њихове пропасти? Јер, не би требало да пропадне оно што је једном постало заједничар образа Божијег.
Дакле, шта је Бог требало да учини? Или шта је друго требало да се збуде – него да се обнови оно што је по образу, да би кроз то људи опет били у стању да познају Бога? А како се то могло испунити, ако не доласком Саме Иконе Божије, односно доласком Спаситеља нашега Исуса Христа? Јер, кроз људе се то није могло остварити пошто су и сами створени по образу; али ни кроз анђеле, јер они нису иконе Божије. Због тога је Логос Божији Сам дошао да би, пошто је и Сам Икона Очева, изнова могао саздати човека по образу Божијем. То није могло да се збуде уколико се не појаве смрт и пропадљивост. Због тога је Логос с правом узео на Себе смртно тело да би тако и смрт могла да нестане у Њему, а људи, који су створени по образу Божијем, да могу опет бити обновљени. За ово није било потребно ништа друго до Икона Очева.
14. Наиме, кад се неки лик који је на дасци насликан, изгуби због прљавштине која га је споља прекрила, тада је неопходно да опет дође онај чији је то лик како би се на истој подлози могао обновити његов образ (јер се не баца подлога на којој је његов лик изображен, пошто и тако представља његов образ, него се на њој изнова слика); на исти начин је и Пресвети Син Очев, Који је Икона Очева, дошао мећу нас да би обновио човека, који је по Његовом образу саздан, и да би, кроз остављење грехова, пронашао оно што је изгубљено, као што и Сам вели у Јеванђељима: Син Човечији дође до потражи и спасе изгубљено.[2] Због тога је и Јеврејима говорио: Ако се ко [изнова] не роди;[3] а тиме није имао на уму рођење од жене, као што су то они замишљали, него је указао на то да је “по образу” Божијем она душа која је обновљена и пресаздана. А пошто је идоломанија и безбожништво завладало васељеном, и пошто се изгубила представа о Богу, ко је био тај који ће васељену научити о Оцу? Да неће неко рећи да је то човек? Али, људи нису могли да прокрстаре целим поднебесјем, нити су по својој природи били у стању да хитају, нити је било извесно да поседују моћи за нешто такво, нити су, опет, сами по себи способни да се одупру обмани и прелести демонској. Јер, пошто је у свих душа рањена и пометена демонском обманом и идолском залудношћу, како би они онда могли човекову душу и човечански ум убедити у оно што ни сами не могу видети? А ако неко нешто ни сам не може видети, како о томе може другога поучити? Но, можда ће неко рећи како је за то била довољна творевина. Али, да је била довољна творевина, тада се не би збила толика зла. Јер, и творевина је постојала, па се људи опет нису ништа мање срозавали у заблуду о Богу.
Ко је други, дакле, био потребан него Логос Божији, Који види и душу и ум, Који покреће све што је у творевини и кроз све открива Оца? Јер, Он, Који Својим Промислом о свему и Својим уређивањем свега поучава о Оцу, Он је у стању да и само учење обнавља. Па како се то збива? Можда ће неко рећи да је то било могуће остварити кроз иста средства, односно да Он кроз дела творевине изнова открије све о Себи. Али, то више није било поуздано. Свакако није; јер, људи то претходно већ беху презрели, и своје очи не беху усмерили ка горе, него ка доле. Због тога Он с правом, желећи да то људима буде на корист, долази као човек и узима на Себе тело подобно онима који беху доле; тако они људи који нису хтели да Га познају кроз Његово промишљање о свему и управљање васељеном, могу макар и кроз дела овога тела да познају Логоса Божијега, Који је у телу, а кроз Њега да познају и Самога Оца.
15. Дакле, као што добри учитељ, који се стара о својим ученицима, оне мећу њима који нису у стању да постигну велика знања, по снисхођењу поучава на примерима најпростијих чињеница, тако чини и Логос Божији, као што вели и апостол Павле: Пошто, дакле, у премудрости Божјој, свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују.[4] Пошто су људи, одвративши се од ваљаног поимања Бога и упирући своје очи ка доле, као да су у какав бездан потонули, потражили Бога у творевини и у чулним стварима, те су од смртних људи и од демона начинили себи богове, због тога је човекољубиви Логос Божији, Који је општи Спаситељ свих, узео на Себе тело и као човек мећу људима поживео, постајући тако доступан чулном опажању свих људи. Тиме они који Бога замишљају као телесно биће, кроз она дела која Господ посредством тела остварује, могу појмити истину, а кроз само Тело Господње могу замислити Оца. Но, пошто су они људи и свагда замишљају оно што је људима блиско, све што су својим чулима опажали било им је на корист и из свега су спознавали истину. Јер, иако су се клањали творевини, ипак су могли видети да она исповеда Христа Господа. Иако је њихов ум био привржен људима тако да су их и боговима сматрали, ипак се из Спаситељевих дела, кад се она упореде са делима тих људи, видело да је мећу људима само Спаситељ Син Божији, јер они не беху у стању да чине таква дела каква је учинио Логос Божији. Иако су били привржени демонима, ипак су, гледајући како их Господ изгони, спознали да је само Он Логос Божији и да демони нису богови. Премда је њихов ум био обузет мртвима, те су се клањали својим херојима и идолима које су њихови песници прогласили за богове, ипак су, видевши Васкрсење Спаситељево, исповедили да су оно лажни богови, а да је истинити Бог само Господ, Логос Очев, Који влада над смрћу.
Због тога је и рођен, и као човек поживео и умро и васкрсао, ублаживши и засенивши Својим делима све што су људи одвајкада чинили, како би подигао људе оданде где беху пали и како би их поучио ко је Његов истински Отац, као што и Сам вели: …Дође да потражи и спасе изгубљено.[5]
16. Пошто је ум човечији једанпут пао до чувствених ствари, Логос је Себи наметнуо тело и тако се јавио да би као човек понео терет људског рода и да би чула људи на Себе усмерио како би Га они убудуће видели као човека, како би видели дела која чини и уверили се да Он није само човек, него и Бог, и Логос, и Премудрост истинитога Бога. То је и апостол Павле хтео да покаже кад је рекао: …Да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову, која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.[6] Логос се, дакле, свуда распростире: и горе и доле, и у дубину и у ширину; горе је у стварању, а доле у Свом Очовечењу; у дубини је у аду, а у ширини је у свету. Све је препуно знања о Богу. Због тога ни жртву за све није поднео одмах пошто је мећу нас дошао, нити је одмах Своје тело предао смрти и васкрсао га, јер би тако остало у тајности све што је починио; него је, живећи у телу, Себе учинио видљивим, и савршавајући дела и дајући знаке о Себи, постигао да га људи познају не као човека, већ као Бога Логоса. И једно и друго Спаситељ је човекољубиво остварио Својим Очовечењем: одагнао је од нас смрт и обновио нас; а затим је, иако је тајновит и невидљив, кроз Своја дела открио Себе и показао нам да је Он Логос Очев, Управитељ и Цар свега.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Римљ. 1,25
  2. Лук. 19,10.
  3. Јов. 3,5.
  4. 1 Кор. 1,21
  5. Лук. 19,10
  6. Еф. 3,18-19.

One Comment

  1. Mnogo mi se dopada,vrlo jasno i pristupacno objasnjenje, otvara nadu!