О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА

 

О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА
 

 
Предавање бесмртности
 
3. Дакле, тако они баснослове; но, божанско учење и вера по Христу такво празнословље одбацује као безбожништво. Наиме, бића нису постала сама од себе, јер нису без Промисла, нити су постала из прапостојеће твари, пошто Бог није немоћан; него Свето Писмо зна да је Бог, кроз Свога Логоса, све створио из небића и подарио постојање ономе што уопште није постојало, како и вели кроз Мојсеја: У почетку створи Бог небо и земљу;[1] а у прекорисној књизи Пастир каже се: Поверуј, пре свега, да је један Бог Који је све створио и устројио, и све привео из небића у биће.[2] На то и Павле указује говорећи: Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога.[3]
Бог је, дакле, добар; или, боље речено, Он је извор доброте; а у доброме не може бити зависти према било чему. Према томе, не завидећи ничему на постојању, Он је све из небића створио, и то кроз Свога Логоса, Господа нашега Исуса Христа. Мећу свим створењима земаљским највише се смиловао човечанском роду, па видевши како човек није у стању да остане онакав какав је створен, подарио му је веће дарове: саздао је људе не напросто као све бесловесне животиње на земљи, него их је створио по Своме образу и предао им силу Свога Логоса да би тако поседовали извесну сенку Логоса и да би постали словесни, те били у стању да пребивају у блаженству, живећи истинским и заиста рајским животом светих. А опет, знајући да човечанско извољење има могућност да тежи на две стране, Бог је то предухитрио, те је законом и местом обезбедио благодат коју им је даровао. Наиме, увео их је у Свој рај и дао им закон да би, ако сачувају благодат и остану добри, живели у рају беспечалним и безболним и безбрижним животом, а осим тога, и да би имали обећање непропадљивости на небесима; а ако преступе и, изопачивши се, постану рђави, да познају да ће претрпети пропадљивост смрти којој подлеже њихова природа, те да неће више живети у рају, него ће надаље умирати изван њега и пребивати у смрти и пропадљивости. На то указује и божанско Писмо кад у име Божије вели: Једи слободно са свакога дрвета у рајском врту; али с дрвета познања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш.[4] Реч умрећеш не указује само на умирање, него на вечно пребивање у пропадљивости смрти.
4. Можда се чудиш зашто сада, иако смо намеравали да говоримо о Очовечењу Логоса, приповедамо о настанку човековом. Но, ни ово није далеко од циља наше беседе. Јер, неопходно је да, говорећи о Спаситељевом јављању нама, кажемо коју реч и о настанку човековом, како би могао да схватиш да смо ми постали узрок Његовог силаска и да је наш преступ призвао човекољубље Логоса, тако да је мећу нас доспео и као Господ се појавио мећу људима. Наиме, ми смо разлог Његовог Отеловљења, и због нашег спасења је показао Своје човекољубље и појавио се у човечијем телу.
Дакле, тако је Бог створио човека и хтео да овај остане у непропадљивости. Али, људи су се због своје лакоумности одвратили од умовања о Богу, размишљајући и изумевајући за себе зло, као што је раније већ речено; због тога су, у складу са претходним упозорењем, осуђени на смрт, и надаље нису били онакви какви су створени, него су их помисли развраћале, а смрт се зацарила у њима. Јер, преступање заповести довело их је до стања које је по природи; наиме, као што су постали а да их раније није било, тако исто је природно да њихово биће кроз време подноси пропадљивост, коју нема по себи. Јер, ако је у складу са њиховом природом да никада не постоје, него су у постојање призвани присуством и човекољубљем Логоса, природно је да буду лишени вечнога постојања, пошто су остали без појма о Богу и пошто су се вратили у небића (небића су лоша, а бића су добра јер су створена од истинскога Бога). То значи да они који умиру, пребивају у смрти и у пропадљивости. По својој природи, дакле, човек је смртан јер је створен из небића (е^ ох>к оутсоу). Но, по својој сличности са „Оним Који јесте“ (тоу бута), коју је сачувао размишљањем о Њему, у стању је да одагна природну пропадљивост и да остане у непропадљивости, као што Премудрост вели: Држање закона – сигурност нетрулежности.[5] Онај ко је бесмртан, тај ће убудуће живети као Бог, као што то негде и божанско Писмо каже: Рекох: богови сте, и синови Вишњега сви; али ћете као људи помрети, и као сваки кнез пашћете.[6]
5. Дакле, Бог не само да нас је створио из небића, него нам је, благодаћу Логоса, даровао могућност да живимо по Богу; али, људи су окренули лећа ономе што је вечно и, наговорени од ђавола, усмерили своју пажњу ка ономе што је пропадљиво, те су тако сами постали узрочници пропадања у смрти. Но, иако су људи, као што већ рекох, по својој природи пропадљиви, они су, благодарећи заједници са Логосом, надвладали оно што је по природи, јер пребивају у добру. Наиме, пошто је у њима присутан Логос, природна пропадљивост их се не дотиче, као што и Премудрост вели: Бог створи човека за нетрулежност и сазда га сликом сопствене вечности; но завишћу ђавола смрт уђе у свет.[7]
А пошто се то збило, људи су почели да умиру, а пропадљивост да расте на њихову штету, и превладала је над природним стањем целокупног људског рода јер је имала уза се и божанску претњу у вези са преступањем заповести, која људима беше изречена. Јер, ни у сагрешењима људи се нису зауставили пред одређеним границама, него су се мало-помало ширили, и тако доспели до крајње неумерености. У самом почетку изумели су злобу и тиме на себе навукли смрт и пропадљивост; затим су допали до неправде и стали да прекорачују свако безакоње; нису се зауставили код првога зла, него су изумевали све нова и нова, постајући тако незасити у греху. На све стране бивале су прељубе и краће, а васколика земља беше препуна убистава и грабежа. И не беше закона који би зауставио пропаст и неправду; а сваки је човек чинио и свако зло понаособ и сва зла заједно. Градови су војевали против градова и народи су устајали на народе; свеколика васељена беше раздељена побунама и биткама, и сваки се надметао у безакоњу. Не беху им страна ни противприродна дела, као што рече Апостол који је Христа сведочио: Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно; а исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.[8]
6. Пошто је, дакле, смрт завладала и пошто се пропадљивост настанила мећу људима, човечански род је почео да се изопачује, словесни и по образу Божијем створени човек стао је да се губи, а само дело Божије да пропада. Јер, сада је и смрт, као што већ рекох, природним законом завладала над нама. И нико не беше у стању да избегне закон, јер њега је, због човековог преступа, Бог успоставио. Уистину би било неумесно, а истовремено и неприлично, кад би се тако збивало. Јер, неумесно би било да Бог нешто каже, а да се то не обистини; наиме, пошто је Он успоставио закон да ће човек умрети уколико преступи заповест, неприлично би било да он после преступа не умире и да се реч Божија не одржи. Јер, не би Он био истински Бог када човек не би умирао, а Он је рекао да ћемо умирати. А опет, неприлично би било и то да бића која су једанпут створена као словесна и која заједничаре у Његовом Логосу, сада опет нестану и због пропадљивости се врате у небиће. Јер, не би било достојно доброте Божије да бића која је Он створио, пропадају због преваре којом је ћаво обмануо људе. Уосталом, било би врло неприлично да нестане умећа Божијег које се види на људима, било због њиховог немара, било због обмане демонске.
Дакле, пошто су се словесна бића изопачила и пошто су таква дела Божија доспела до пропасти, шта је Бог, будући добар, требало да чини? Да допусти да пропаст однесе победу над њима и да надвлада смрт? Па каква је корист онда била од њиховог стварања у почетку! Јер, боље је било да бића нису ни створена, него да су створена, а затим занемарена и препуштена пропасти. Наиме, Богу се више приписује немоћ из немара него доброта, јер ако Он, створивши бића, не хаје због пропадања Своје творевине, онда боље да у почетку није ни створио човека. Јер, да га није створио, не би било никога ко би ту немоћ уочио. Но, пошто га је створио и привео у постојање, било би сасвим нелогично да Његова створења пропадају, и то чак пред очима Саздатељевим. Према томе, Бог није смео да дозволи да људи срљају у властиту пропаст, јер је то недолично и недостојно Божије доброте.
7. Али, као што је то требало да се збуде, тако се, опет, с друге стране, супротставила праведност Божија како би се Бог показао истинитим у Своме закону о смрти. Јер, било би неприлично да се Бог, Који је отац истине, због наше користи и нашега опстанка покаже као варалица. Па шта је онда Бог требало да постане или да учини у вези с тим? Да захтева од људи да се покају због свога преступа? То би, рећи ће неко, било достојно Бога; наиме, као што је преступ довео до пропадљивости, тако и покајање доводи од непропадљивости. Но, покајање би, опет, подразумевало наклоност Божију. Тако би се Бог опет показао као неистинит јер не би људе држао у смрти. Али, покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења. Наиме, кад би постојало само сагрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно. Но, пошто је над људима, који су једанпут прибегли преступу, завладала природна пропадљивост и пошто им је одузет образ Божији, шта је друго требало да се збуде? Или ко је требало да их поврати ка тој благодати ако не Логос Божији, Који је у почетку све из небића створио? У Његовој власти је да оно што је пропадљиво доведе до непропадљивости и да над свима сачува власт Очеву. Јер, пошто је Он Логос Очев и пошто је изнад свега, разумљиво је да је само Он у стању и да све изнова створи, и да пострада за све, и да буде моћни заступник свих пред Оцем.
8. Због тога, дакле, бестелесни и непропадљиви и невештаствени Логос Божији ступа у наш простор а да при том ни раније није био далеко. Јер, ниједан део творевине није без Њега, него Он, постојећи уз Свога Оца, све Собом испуњава, и снисходећи због Свога човекољубља, долази да нам се објави. Па видевши како словесни род пропада и како смрт кроз пропадљивост царује над њим; видевши да је претња због преступа подржала пропадљивост над нама и да је узалуд укидати закон пре но што се испуни; видевши неприличност свега што се збило, и да нестаје оно што је Он створио; видевши и прекомерна зла човечија, и да су се безмало толико умножила да су постала неподносива за човека; видевши, исто тако, и то да су сви људи одговорни за смрт – Логос се смиловао на наш род, сажалио се на наше слабости, и не подвргавајући се власти смрти, спустио се до наше пропадљивости да не би нестало оно што је створио и да се дело које је Отац учинио људима не би показало узалудним. Узео је на Себе тело, и то не неко које је другачије од нашега.
Но, није желео напросто да узме на Себе тело, нити је хтео само да се појави; јер, да је само хтео, могао је да се појави и да то Његово богојављање буде остварено кроз неко друго тело које је веће од нашега. Али, Он прима наше тело, и то не било какво, него од Пречисте и нескверне Дјеве, која мужа не беше искусила; прима тело које је чисто и нетакнуто мушким општењем. Будући да је силан и да је Створитељ свега, Он саздаје у Дјеви храм за Себе, односно тело, и усваја га као какав орган у коме се може познати и у коме је настањен. И тако, пошто су сви људи одговорни за смртну пропаст, Логос је примио од нас тело које је подобно нашим телима, и предао га је смрти у име свих, односно принео га је Оцу; а учинио је то због Свога човекољубља, да би, пошто сви у Њему умру, био уништен закон пропадљивости који је људима наметнут. Јер, у Телу Господњем искупљени смо од власти смрти, и за њу више нема места мећу људима који су Њему подобни; да би људе, који су допали до пропадљивости, изнова вратио у непропадљивост, да би их, усвојивши тело, вратио из смрти у живот, и да би благодаћу Васкрсења одагнао од њих смрт, као што огањ уништава трску.
9. Знао је, дакле, Логос да нема другог начина да буде уништена пропадљивост људи осим да Он за њих умре. Но, било је немогуће да Логос умре, будући да је Син Очев и да је бесмртан.
Стога је Он, да би могао умрети, узео на Себе тело како би оно, поставши заједничар Логоса Који је над свима, постало способно и да умре за све и да остане непропадљиво, благодарећи Логосу Који се у њему настанио, а затим, благодатним даром Васкрсења, да заустави пропаст свих других тела. Због тога је Он тело које је узео на Себе, предао смрти као какву жртву заклања и жртвени принос ослобођен сваке нечистоте; тиме је, приносећи пригодну жртву, сместа одагнао смрт од свих људи који су по Његовом подобију. Наиме, пошто је Логос Божији изнад свега, принео је на жртву Свој храм и телесно средство искупљења за све, и тако исплатио човеков дуг према смрти. Пошто се, поседујући тело налик свим људским телима, непропадљиви Син Божији присајединио свим људима, Он их је све оденуо у непропадљивост, дајући им с правом обећање васкрсења. Дакле, ни сама ова смртна пропадљивост нема више власти над људима јер се Логос, кроз једно тело, сада настанио мећу њима. Наиме, ако какав велики цар уђе у неки град и настани се у једној од његових кућа, сав ће град, дакако, бити удостојен велике части, и никакав непријатељ нити разбојник неће насрнути на град да га уништи, него ће град бити удостојен пажње због тога што је у једној од његових кућа цар настањен. Тако се збило и са Царем свега. Јер, кад је дошао мећу нас и кад се уселио у једно тело које је налик нашим телима, престао је сваки насртај непријатеља на људски род и ишчезла је смртна пропадљивост која је некада над људима владала. И нестало би људскога рода да није дошао Син Божији, Владика свега и Спаситељ, да поднесе смртну кончину.
10. Ово велико дело заиста и приличи доброти Божијој. Јер, ако неки цар сагради кућу или град, па га због немара његових житеља разбојници освоје, он неће према томе бити равнодушан, него ће своје дело осветити и спасти, не гледајући на немар његових житеља, него гледајући на оно што му је дужност да чини. Тим пре ни Бог Логос предоброга Оца није презрео Своју творевину, односно човечански род, и није допустио да он тоне у пропадљивост, него је смрт која се збила, укинуо приношењем властитога тела; немар човеков је исправио Својим учењем, а све што је људско, остварио је Својом силом.
У то се свако може уверити из речи богослова Спаситељевих уколико чита њихове Списе, где се вели: Јер нас љубав Христова обузима, па овако мислимо: да ако један за све умре, то сви умреше; и Он за све умре, да они који живе не живе више себи, него Ономе Који за њих умре и васкрсе[9] из мртвих, односно Господу нашему Исусу Христу; и опет: А привремено мањим од анђела видимо Исуса, због страдања све до смрти, овенчанога славом и чашћу, да би по благодати Божијој окусио смрт за све.[10] Затим Писмо указује и на разлог због којег је Сам Бог Логос, а не неко други, требало да се очовечи, па каже: Јер је прикладно Богу, за Којега је све и кроз Којега је све, Који приведе многе синове у славу, да челника њихова спасења учини савршеним кроз страдање.[11] Ово говорећи, Писмо нам показује да нико други није могао да одвоји људе од настале пропадљивости осим Бога Логоса, Који их је у почетку и створио. Па и то да је Сам Логос узео на Себе тело како би га принео на жртву за остала подобна тела, и то Писмо показује говорећи: А пошто су деца од крви и меса, и Он најтешње постаде то исто, да смрћу сатре онога који има силу смрти, то јест ђавола; и да избави оне који из страха од смрти целога живота беху робови.[12] Јер, жртвом властитога тела учинио је крај закону који је био против нас и, дајући нам наду на васкрсење, изнова је поставио почетак нашег живота. Наиме, пошто је због људи смрт завладала мећу људима, због тога се, опет, кроз Очовечење Бога Логоса одиграло уништење смрти и васкрсење живота, као што вели христоносни Апостол: Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих; јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети;[13] и томе слично.
Јер, сада више не умиремо као осуђеници, већ подстакнути надом, чекамо опште васкрсење; а то васкрсење ће нам у своје време открити Сам Бог, Који га је остварио и нама подарио. То је, дакле, први разлог за Очовечење Спаситељево. Мећутим, да се његов племенити долазак мећу нас с правом одиграо, то се лако може разумети и из овога што следи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пост. 1,1.
  2. Јермин Пастир, Заповест 1,1.
  3. Јевр. 11,3.
  4. Лост. 2,16-17.
  5. Прем. Сол. 6,18.
  6. Пс. 82,67.
  7. Прем. Сол. 2,23-24.
  8. Римљ. 1,26-27.
  9. // Кор. 5,14-15.
  10. Јевр. 2,9
  11. Јевр. 2,10.
  12. Јевр. 2,14-15.
  13. 1Кор. 15,21-22.

Један коментар

  1. Mnogo mi se dopada,vrlo jasno i pristupacno objasnjenje, otvara nadu!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.