О МОЛИТВИ

 

О МОЛИТВИ
 
МОЛИТВА – ПУТ КА ЗНАЊУ
 
Боже, Ти знаш моје безумље, и греси моји нису сакривени од Тебе (Пс. 68,6)… Сада изгледам унижен и неугледан, а Ти ме, Христе, зовеш вери и Откривењу да нас Отац љуби као што љуби Тебе, Свог Јединородног Сина: Сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене… Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене: да сви буду једно, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао … и да љубиш њих као што мене љубиш (Јн. 16,27; 17,20-23).
Безмерно је велика смелост наша по вери у Христа. Није случајно блажени Павле говорио да је лудост Божија мудрија од људи. Оно што телесном разуму изгледа као савршено безумље – за верујуће је мудрост и сила, живот и светлост (уп. 1.Кор. 1,18-30).
Али ако за сваког од нас смелост бити хришћанином представља чин који превазилази људску меру, шта онда да кажем за себе? Ја сам од свог детињег узраста усвојио свест о сопственој ништавности; ја немам смелости ни пред људима. Па ипак: посетило ме је зрнце Светлости, и ја сам поверовао у Христа-Бога. Затим је следовало обилније изливање Светлости, у вези са мојом вером у Њега, и та вера се продубила новим сазнањем.
Колико год ја заиста био „ништаван“, нетварна Светлост ми се ипак јавила, због вере у Христа. Мој ум је савладао препреку збуњеног и немоћног разума који не може да схвати да Личност-Ипостас зна све, и то у толикој мери, да од Њега ништа у целокупном космичком животу није сакривено: …ниједан (врабац) не падне на земљу без Оца вашега … а (нама) је и коса на глави сва избројана … јер нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (уп. Мт. 10,26; 29-30) … И нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати (Јев. 4,13).
Мој однос према Богу има искључиво лични карактер. Без личних односа нема појма о греху; нема ни љубави између човека и Бога; нема и не може бити животног познања Бога; без личних односа све је прекривено смрћу, све тоне у правом правцатом небићу.
Оно о чему се спремам сада да напишем, дешавало се пре више од пола века. Време је било напрегнуто: јако много, тачније све ми је било нејасно. А живот је тако кратак! И Бог је тако безмерно велик и далек! Ко ће ме научити да ка Њему идем правим путем, не губећи време на лутања по туђим странпутицама? Ја сам, наравно, тражио таквог човека, или такве људе, који би могли да ми буду на помоћи, да ми буду наставници. Али, на мене се спустила нека сила која ми је до тада била непозната – молитва која се није могла зауставити ни дању ни ноћу. Она је тада природно постала мој ослонац у сваком тренутку. Дешавало се да сам кроз молитву добијао, како ја верујем, разјашњења од Бога. Навешћу неке примере који су ме трајно обележили, који су за мене постали камени темељци мог живота.
Не видећи Божију правду у судбинама човечанства и свих људи узетих појединачно, ја сам се мучио у мраку који је мноме владао. Био сам сличан малом детету, у свему беспомоћном. Осећајући потребу да нешто схватим, постајао сам нестрпљив од душевног бола и чекао помоћ од Бога. И Господ се показао предусретљив према моме незнању. Није Га увредила моја дрскост, него се, као мати, сажалио на мене и пожурио са одговором. Не једном, него много, много пута. На сличан начин је поступао и са многострадалним Јовом при његовим бурним протестима.
Ево једног случаја: било је то у Француској, двадесетих година, пре мог одласка у Свету Гору, 1925. Дуго сам се са плачем молио Богу: „Нађи средства да спасеш свет; све нас, искварене и бездушне“… Особито је топла била молитва за „мале овог света“, за сиромашне и угњетене. Пред крај ноћи, скоро без снаге, за тренутак сам изгубио молитву, јер ме је посетила мисао: „Ако ја могу овако, свом снагом, да сажаљевам човечанство, како да разумем Бога који равнодушно посматра патње многих милиона људи које је сам створио? Зашто Он допушта толика насиља једних над другима?“ И тако сам Му се обратио безумним питањем: „Где си?“ Као одговор, у срцу сам чуо речи: „Зар си се ти распео за њих?..“ Ове кротке речи, изговорене Духом у мом срцу, снажно су ме потресле: Онај ко се распео одговорио ми је као Бог.
Кратки одговор Бога обично у себи садржи суштину проблема. Божија реч уноси у душу ново, особито осећање постојања; срце осећа прилив светлоносног живота; ум одједном увиђа дотле сакривене смислове. Додир стваралачке енергије Бога нас за ново ствара. Стечено овим путем сазнање није слично филозофској интелекцији: заједно са разумевањем ситуације, читавом људском бићу се саопштава и други начин постојања; познавање Бога се слива са струјом молитвене љубави према Њему.
Шта сам мислио у то време, пошто сам од Бога добио одговор? Ево шта: ако је Бог такав каквим Га је пројавио распети Христос, онда смо сви ми, и само ми, криви за свако зло које испуњава читаву историју човечанства. Бог се у нашој плоти јавио онакав какав јесте. Али ми не само да смо Га одбацили, већ смо Га убили на понижавајући начин. Увидео сам духом да узрок људских мука није одсуство Божијег сажаљења, него искључиво – човеково злоупотребљавање дара слободе.
У спору између Њега и мене – победио је Он. У почетку ме је обузео љути стид због безумно-горде мисли да ја више жалим људе него Он. Стид је повео за собом покајно самоосуђивање. Затим је над свиме превладала радост. Господ не само што ме није осудио за дрскост, него је чак излио на моју глави обилан благослов. Касније сам схватио да је и сама молитва била уствари Његово деловање у мени.
Пођимо даље. Није једноставно описати духовна искуства која су ми била дата. Живео сам расцепљеност човека постављеног на границу двају светова: овог видљивог, и другог, невидљивог, достижног умом, небеског. Кад кажем да сам био „постављен на границу двају светова“, желим да покажем да је то што се дешавало увелико превазилазило мене самог; нисам ја био иницијатор, него Живи Бог у чије сам свете руке пао (уп. Јев. 10,31)… И мада ми се дух мучио, ипак је био захваћен дивљењем Богу.
Искуство ми је показало колико је инертна наша природа у греху. Чак и такве молитве, каква је горе наведена, не излечују одмах нашу палу свест. Пред све већом навалом спољашњих догађаја овог нашег века, чији застрашујући карактер бива све очигледнији, ја сам се поново враћао борби против Бога. Иако је на површини мој живот протицао без људима видних преступа, сада сам свестан да сам у дубини, духовно, био и остао тама.
Коначни циљ молитве је непромењив кроз векове. Међутим, не губећи јединство почетне усмерености, током живота њен садржај се непрестано мења. Понекад она обухвата свет у његовој целини, а понекад се концентрише на потребе датог тренутка. Различите ситуације могу бити импулс за молитву: лично покајање, сажаљење над ближњима, молба за милост према њима; тражење просвећења у недоумицама; изражавање благодарности Богу за Његов благотворни промисао, или пак одушевљења пред Богом-Спаситељем. И још много тога другог.
Како приказати чежњу за Богом, за Светлошћу која од Њега исходи и за Силом Његовом која у нама дејствује? Свестан сам потпуне своје неспособности; видим да нисам у стању да избегнем понављања онога што увек изгледа исто. Западам у заморне преопширности, или бивам сувише кратак.
Не једном, моја молитва (ако се тако може назвати оно што је стварно са мном бивало) долазила је до недопустиве смелости. Видећи и даље како у целом свету влада кошмар насиља силних и кнезова земље над „њиховом властитом браћом“ (уп. Мт. 23,8), ја сам у тескоби срца говорио: „Ако си створио све што постоји; ако без Тебе ништа није почело да постоји (уп. Јн. 1,3), онда сви ови одвратни преступници, способни да проливају крв милиона и милиона људи у целој васељени ради кратких дана изопаченог задовољства да господаре над бедним паћеницима – нису криви и одговорни суду… Ти си, као Творац свега, једини кривац неизмерног страдања на земљи…“ Тешко је било ово искушење. Стајао сам скоро на ивици очајања, безумља; нисам ни назирао излаза. И опет ме је посетио Господ; Његов мир је додирнуо моје срце и моја мисао је потекла другим правцем: Отац је послао Сина Свог да спасе свет, а они су и Њега убили. Али ево, Он је васкрсао као Победник над смрћу, и као Цар вечности се спрема да „свим народима суди по правди“ (уп. Пс. 9,9; Јев. 10,30).
Шта дакле? Питање добра и зла се не решава у оквирима ове земље. Они који пођу на клање, као овце, „не противећи се злу“ (уп. Мт. 5,39), уподобиће се Сину Очевом (Ис. 53,7) и васкрснуће заједно са Њим у невиђеној слави.
Тешко мени, јер сам се по други пут борио против Бога по истом поводу. Али, заиста нисам могао да замислим даљи живот без категоричног решења питања које је постало основним питањем целокупног хришћанства: како реаговати на прогоне од стране кнеза (кнезова) овог света? Господ нам је дао благодат да мислимо онако како и Он сам мисли. Апостол Петар се у Гетсиманском врту понашао по људској логици (уп. Мт. 16,22-23). Али, Христос му је рекао: Стави нож у корице! Чашу коју МИ ЈЕ ДАО ОТАЦ, зар да не пијем (Јн. 18,11).
Такав је за мене био пут непосредног поучавања Одозго – кроз молитву. Тако ми се открио смисао посланице Ефесцима (уп. 3.гл.) о дубини и ширини и висини Божије замисли о нама самима. Наш земаљски живот, у суштини, није много више од кратког тренутка који нам је Добри Отац подарио да бисмо проникли у кенотичку љубав Христову која превазилази сваки разум. Ван овог пута нико се не може „испунити СВОМ ПУНОТОМ Божијом“. Ту смо сви ми разапети на крстовима, за сада још невидљивим; само на тај начин можемо схватити величину човека и неистраживе бездане Божанског Бића. На нашем језику се не може описати богатство крсног пута који нам даје Отац.
Бог је у Себи недељив. Кад Он долази – долази ЦЕО, онакав какав је у Свом предвечном Бићу. Ми Га не можемо сместити у себе. Он нам се открива кроз ону „тачку“ у коју ми куцамо: куцајте и отвориће вам се (Лк. 11,9). Он изговара кратку реченицу, али ни живот није довољан да се исцрпи њен садржај. Ми побожно осећамо Његово Очинство; ми видимо да Он жели да нам саопшти Свој беспочетни Живот, да нас учини до савршенства сличним Свом Сину, који је „истоветно обличје Оца“. Његова замисао о нама није достижна уму. Из „ничега“ Он ствара богове који су Му равни. И ми Му се поклањамо целим нашим постојањем; не у страху пред суровим Владарем, него у смиреној љубави према Оцу.
Господ ме је сачувао од свих веза чије би ми кидање било тешко. Тако, када ми је била потребна слобода од било какве одговорности за туђи живот – ја сам је већ имао. Био сам захвалан Богу за овакву бригу о мени. Смиривала ме је мисао да, ако умрем, моја смрт неће никоме шкодити. Велика је била моја срећа: без страха сам могао да предузмем сваки ризик, чак и када је у питању смртна опасност. Мој ум је сву своју пажњу сконцентрисао унутра, и тамо је непрестано пребивао годинама. Молитва је мењала облике и снагу. Није увек имала једнаку власт нада мном: понекад сам јој се чак одавао не налазећи засићења. И да сам тада (још увек у Француској, до мог одласка у Свету Гору), и зажелео да је зауставим – не бих успео. Тих благословених дана био сам и најнесрећнији на земљи, а истовремено блажен до преобиља.
Понекад би невидљиви пламен додиривао врх моје главе и брзо прострељивао моје тело сво до ногу, док би ме огњена молитва, са великим плачем за свет, потпуно обузимала.
У то време сам се најчешће молио на коленима, приљубљен челом уз под. Када би се тело изнурило, ја бих заспао, али у својој јасној свести молитву нисам прекидао, премда сам и осећао да спавам. Тек када бих се пробудио, схватао бих да је моје тело спавало, будући да није увек било у положају у коме сам започињао молитву.
Два пута сам на улицама Париза услед молитве губио осећај материјалног света који ме је окруживао. Међутим, срећно сам стизао до оног места куда сам био кренуо. У извесној мери жалим што са мном није било сведока који би могао да опише моје понашање у тим тренуцима.
Једном сам (у Паризу) присуствовао вечери познатог песника који је читао своје стихове. Било је много виђене публике. Све је било организовано веома коректно, са друштвене тачке гледишта. У поноћ сам се враћао кући. Путем сам размишљао о томе како се овај вид људског стваралаштва, један од најблагороднијих, односи према молитви? Ушавши у своју собу, почео сам молитву: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни…“ И гле: танани пламен је невидљиво и нежно сагоревао на површини мог лица и груди нешто лако као ваздух, а ипак несагласно са Духом Божијим.
Унутрашње сам преживљавао необичан процес борбе између склоности ка уметности и склоности ка молитви. Ова последња је победила страст сликара, премда не тако лако нити брзо. Затим ми је у Богословском институту та молитва помагала да усредсредим пажњу на садржаје који су тамо предавани. Требало је понекад борити се са овом својеврсном препреком, самом по себи драгоценом. Мом животу у институту је погодовала чињеница да сам имао одвојену собу, изнад професорских станова, где сам могао да се молим у свом уобичајеном положају. Па ипак, при свом мом интересовању за црквене науке, моја духовна потреба – да стално пребивам у молитви – није могла бити задовољена, и ја сам отишао на Свету Гору.
Тамо, на Атосу, мој живот је ушао у своју колотечину. Скоро сваког дана после литургије испуњавала ме пасхална радост. И, ма како чудно то изгледало, моја непрестана молитва, слично вулканској ерупцији, потицала је из дубоког осећања које се некад уселило у моје срце. У мени су живела заједно два стања која изгледају дијаметрално супротна. Пишем савршену истину. Ја ни сам нисам схватао шта се то са мном дешава. Гледано споља, био сам успешан човек, свакако не мање него већина људи.
Касније сам схватио о чему се радило: Господ ми је дао благодат покајања (Лк. 24,47). Да, то је била благодат. Тек што би у мени ослабило очајање, хладила се молитва, и смрт би напипавала срце. Кроз покајање се моје биће ширило тако да сам духом додиривао и пакао, и Царство. На почетку првог светског рата (1914) вести о хиљадама мртвих на фронтовима у мојој свести су завили целокупну космичку творевину у мрак апсурда. Ја нисам могао да прихватим ни смрт ни апсурд. Тада се у мене уселио дух-мисао: све што је позитивно, па чак и сам Бог – умире у мени и за мене, ако ја потпуно и неповратно ишчезавам… Био је то јак доживљај. Он је примио следећи облик: људско Ја може да постане центар-сасуд читаве васељене.
Живео сам у два света: један од њих сам примао чулима вида, слуха и осталим; у другом свету сам био само духом. Тамо сам ја сав „слух“, сав очекивање; напрезао сам свој вид, али сам видео на други начин… Ова два толико различита света се у молитви нису раздвајали. Молитва је дању текла у опипљивом свету; ноћу ме је односила у „умну сферу“ (не знам како да назовем ту безграничност која ме је обухватала). Када сам читао Јеванђеље, све речи су ми изгледале познате, али шта се иза њих крило у самом Божанском Бићу – нисам достизао. Једно ми је било јасно као дан: све је у Христу, у Сину Божијем – и само у Њему. И Њему сам се молио. Призивао сам такође и Оца, да би Дух Истине који од Њега исходи сишао и до мене и да би ме поучио свакој истини (Јн. 16,26; 16,13). Моје тражење скривеног Бога имало је одјек у Старом Завету; тамо сам налазио многе речи које су изражавале моје потребе. Мени су биле блиске пројаве негодовања Јова; вапио сам слично пророцима који су се јавили пре Христа; црпио сам надахнуће на молитву у Псалмима; али сам се заиста учио само на Новом Завету, и кроз његову призму сам примао све остало, ма одакле долазило. Моја жеђ да познам Господа била је неугасива: колико год да сам се молио, ма како дубоко да сам уздисао – свеједно је нисам могао утолити. Таква је била на Светој Гори моја „чаша“: муке и радост су се у њој мешали, растварајући једно и друго. Пред мојим умом није било отворених путева; сав сам био у недоумицама и бол ме је целог испуњавао. Али, управо у атмосфери духовног бола рађало се разумевање величине Човека. Није ли баш овај свети бол један од канала кроз које Вишњи Бог непосредно општи са Својом творевином, дајући јој постепено знање не само о тварно-космичком бићу, него и о самом Себи?
Блаженом старцу Силуану је у тренутку када му се јавио Живи Господ било дано да свим својим бићем спозна „неописиво Божије смирење“. Реч старца је деловала на многе, па чак и на мене, тромог умом. Тако је, благодарећи старцу, и мени постало очигледно да у основи свих трагедија људског рода лежи пад у гордост. Ова страст је сама суштина пакла: истинске сатанске дубине. Сада сам се, док пишем, са оштрим осећањем стида сетио: овај богохулни и завидљиви дух, давно пре сусрета са старцем, једном ми је донео мисао: „Зашто је Христос јединородан, а не ја?..“ Био је то само тренутак, али је зли пламен опекао моје срце… Бог ме је спасао. Више од тога: десило се да ми се открије тајна свих падова.
Бог ме је спасао, и пробудила се моја љубав према Њему. Али сам заувек запамтио да се нико не спасава сопственом снагом. Нико не може бити убеђен да мисао која му се прикраде неће овладати њиме за вечност. Господ је у пустињи изашао као победник над свим искушавањима овог духа (Мт. 4,1-11).
Бог ме је спасао. Али, ја сам остао ужаснут чињеницом да такве помисли уопште могу да наиђу. Мислио сам: „Нема мени наде на спас… Бог не може да ме прими за вечност оваквог какав сам (уп. Јн. 17,21-23). А и мени би било сувише тешко са Њим, ако бих непрестано морао да се борим против страсти“.
Задивљујуће брижан је о мени био Промисао Божији: управо у неопходном тренутку била ми је дата могућност сусрета са Силуаном. Захваљујући њему, у мом унутрашњем животу је наступио одлучујући прелом. Он ми је објаснио да треба „држати ум у аду и не очајавати“. Велика је моја благодарност оцу и старцу моме. Схватио сам да је и мене у прошлости Господ водио баш томе, али сам био сувише туп да одмах разумем Божије руководство. Заслугом Силуана и мени је било дато да поставим почетак познању путева Господњих, и ја са трепетом благосиљам Име Његово.
Ако ме неко љуби, реч моју држаће… Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби… Ко мене не љуби, речи моје не држи… Ко одбацује мене и не прима речи моје, има себи судију: реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи дан (Јн. 14,21; 23-24; Јн. 12,48)
И на Светој Гори, као и пре монаштва, моја је молитва више пута била прекидана богоборачким помислима. Тако сам у једном тренутку мучног стојања на суду Божије речи осетио колико сам, уза све своје старање, немоћан да пребивам у духу Његових заповести. Тада сам говорио следеће безумне речи: „Ти немаш право да ми судиш. Да би могао бити мој судија, Ти би најпре требало да будеш у мојој ситуацији, да живиш под истим условима… Ти си безграничан у сили беспочетног Бића, а ја сам у својој тварности сличан црву“.
Моја молитва је била обраћена Богу „уопште“. Али сам ипак и на њу добио одговор у свом срцу. Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину… јер је Син Човечији (Јн. 5,22-27). До тада сам много пута прочитао те речи, али их нисам разумевао у том смислу. Био сам посрамљен, облио ме је стид: увек сам живео у условима кудикамо лакшим од оних у којима је протекао земаљски живот Христа. Заиста, Он има право да суди целом свету. Нема никога ко би Њега превазишао својим патњама. Споља гледано, многи су поднели и до дана данашњег подносе ужасна мучења међу зидовима савремених тамница, али је по својој врсти Његов пакао, „пакао љубави“, болнији од свих осталих.
Отац … је сав суд дао Сину ... јер је Син Човечији. Али, у чему се састоји тај суд? У томе да је Он показао како човек може да испуни заповести Оца, и то у свим ситуацијама које нас могу затећи у овом свету. Није никакво оправдање када се позивам на своју „људску“ немоћ. И они који су следили Христа за време Његовог земаљског живота, стекли су право да заједно са Њим суде свету: И не знате ли да ће свети судити свету (1.Кор. 6,2). Апостол Петар је питао Господа: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли: шта ће, дакле, нама бити? А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када седне Син Човечији на престо славе своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19,27-28).
Зашто је то тако? Одговор налазимо у Јеванђељу: Родитељи слепорођеног су се бојали Јудејаца који су се договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа (тј. Месију) (Јн. 9,22). И од старешина многи вероваше у њега … али не признаваху, да не буду искључени из синагоге (Јн. 12,42). Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да (тиме) Богу службу приноси (Јн. 16,2-3). Велики је у то време био ризик подврћи се социјалном остракизму. Апостоли су, ипак, пошли на тај подвиг; скоро сви су били убијени за проповед Јеванђеља; отуда њихово „право“ да суде онима који нису следовали за Христом.
Сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене (Јн. 16, 27). Не без туге сећам се година своје младости, када је значење ових светих речи за мене било скривено. Мислим: многе речи које су дошле са неба понављају се вековима и у најразличитијим околностима, али не изазивају жељени одјек у окамењеним срцима, у мисли која се затворила и угасила за све што је одозго. А било је много прилика када је Вишњи давао ове речи људима, слично громовима са небеса који потресају срца, и муњама које просвећују свест. Оне су на нашу земљу силазиле из тајанственог Царства, као спасоносно откривење о неизрецивој мудрости Оца Небеског, о Његовој љубави према нама, о великој тајни Постојања.
Током векова свештене речи су изговаране без одговарајуће пажње. Могуће је, да су због тога изгубиле своју почетну силу; ону коју су имале када су се први пут јавиле у свести пророка, апостола и светих. Да ли ће се наћи други начини да се изрази дубински смисао даног нам знања о великом Богу? Љубав према Њему тражи да се пројави у таквим облицима, да њихову животну енергију не би могло да умањи време које иначе све руши.
Пред нашим очима се обавља неизрециво велико чудо стварања света; стварања богова (Јн. 10,34; Пс. 81,6), које још није завршено (Јн. 5,17). „Довршење“ је обећано у будућем веку. Али и сада, када нетварна Светлост силази на нас, овај духовни процес изазива у недрима нашег духа усхићење и уздиже мисао у обећано Царство.
Стицање овог Царства љубави Очеве је везано за многе патње (Мт. 11,12; 25,34). Наше срце се мучи до дубоког „бола“ због свести о губитку који је претрпео човек. Ја говорим о духовном, о метафизичком болу, и желео бих да ме читалац правилно разуме. Нашим је речима увек својствена извесна флуидност: са променом искуства мења се и садржај појмова који улажемо у речи које остају да звуче исто.
Болови хришћанског срца нису патолошка појава: они ничу „органски“, рођени из сапатничке љубави. Ти болови се не могу култивисати: то би било застрањивање у нездрави душевни долоризам; они нису ни последица психолошких конфликата, ни резултат ових или оних незадовољених страсти. Они су сасвим друге природе. Наше рођење за вечност у Богу везано је за многи труд. То је сјајно изразио пророк Исаија: Као трудна жена кад хоће да се породи, па се мучи и виче од бола, такви смо и ми били пред Љубљеним Твојим. Страха ради Твога, Господе, примисмо у утробу, и одболовасмо, и родисмо дух спасења Твога који учинисмо на земљи (Ис. 26,17-18. Узимам текст превода Седамдесеторице који користи Православна Црква и који је оправдан хиљадугодишњим искуством отаца-подвижника). Апостол Павле је писао Галатима: Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама! (4,19). Још много тога сличног би се могло навести из Светог Писма и из дела светих отаца.
Болује наш дух, али се та болест одражава на целом човеку: на срцу, на телу. „Цео“ човек пати у свом стајању пред вечним Богом, али те патње не убијају, него оживљују. Муке духа су по својој суштини метафизичке; припадају светлоносној области бесмртности; кроз њих ми пролазимо на ону страну вештаствености, у свет нетварне Светлости (уп. Јн. 16,20-23).
Није довољно само умом се убедити у Божанство Христа, па да се одмах и све остало разуме како треба. Треба се максимално ангажовати да би се живело сагласно Његовој речи. Схвативши у процесу свог подвига космичке димензије нашег пада, треба да прођемо кроз дужу покајну молитву; тек онда нам се даје да осетимо оно што видимо у Христу: крајње самоумањење (уп. Фил. 2,6 и даље); и тек онда се можемо удостојити силаска силе с висине (Лк. 24,49) или у огњеним језицима, или у обасјаности Таворском Светлошћу; тада нам се открива прави смисао јеванђелске „благе вести“.
Проведених седам година у пустињи представљале су за мене најпогодније време за молитву. Сећам се: почео сам био молитву Господњу „Оче наш“ и моја душа је замрла у блаженом ужасу. Нисам могао да пођем даље. Ум се зауставио; све је у мени заћутало. Чак и сада са тугом пишем о том чуду које сам изгубио. Са таквом снагом ми се то десило само једном. Можда зато што телесни састав није у стању да поднесе пламено додиривање Божије славе?
Када је прошло неко, вероватно доста дуго, време нешто слично ми се десило приликом призивања Имена Исуса Христа. У том тренутку био сам принуђен да прекинем призивање овог Имена: његово дејство је било исувише снажно; душа је, без речи и без мисли, сва била уздрхтала од близине Бога. Тада ми се приоткрила и тајна свештенослужења.
Идућег дана служио сам литургију, и Христос-Бог је био у мени и са мном и ван мене, и у светим Тајнама Тела и Крви Његове. И Божија Имена, и речи литургијских текстова, излазили су из уста попут пламена. У таквом сам стању провео три дана, а затим се интензитет осећања смањио. Међутим, сећање на то што сам доживео длетом се урезало у мом срцу. Урезао га је сам Господ. И ја Га молим да ме не одбаци у мојој старости; ни у дан моје смрти (Пс. 70,9).
Апостол Павле нам је заповедио да се владамо достојно звања (Еф. 4,1). У чему се оно састоји? Опет дајемо реч њему: Мени, најмањем од свих светих, даде се благодат да благовестим … неистраживо богатство Христово, и да расветлим свима … у чему је устројство тајне од вечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа … у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз веру у Њега … да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети … шта је ширина и дужина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се ИСПУНИЛИ СВАКОМ ПУНОТОМ Божијом. А Ономе који делујући у нама може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или молимо … нека је слава … у векове векова (Еф. гл.З.).
Дакле, наше звање и призвање је да постанемо синови Бога и Оца, кроз Јединородног и Јединосуштног, Предвечног и Беспочетног Сина Његовог, да постанемо носиоци СВЕ ПУНОТЕ Божије (уп. Јн. 16,27; 17, 21-26).
Продужавам да говорим о неким појавама које никако нисам могао очекивати, с обзиром на то какав сам. Не једном било ми је дано да видим Божанствену Светлост. Нежно њоме обгрљен, био сам испуњен неземаљском љубављу. У неким случајевима, спољашњи свет је губио своју материјалност и постајао невидљив. То што ми се дешавало припадало је другом нивоу постојања. А када се, на мени на непознат начин, обнављало осећање света, тада је тиха туга продирала у душу, туга због повратка у телесни живот.
Понекад сам долазио на помисао да бих могао и да се не вратим; молитва од привременог, може да постане вечно стање душе. Виђење Светлости је неизбежно сливено са благодаћу која нас васкрсава, и напустити земљу у таквом стању је несумњиви благослов. Из житија преподобног Серафима Саровског знамо да је умро за време молитве; његова душа је оставила тело које још није било мртво; он је у руци наставио да држи упаљену свећу. Часна је пред Господом смрт Његових преподобних (Пс. 115,6). Нисмо ли сви ми дужни да на такав начин одлазимо из овог живота Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и НЕ ДОЛАЗИ на суд, него је прешао из смрти у живот (Јн. 5,24). Заиста, заиста вам кажем: Ко одржи реч моју, неће видети смрти вавек (Јн. 8,51).
Молитва је енергија сасвим посебне врсте. Она је стапање двају дејстава: нашег – тварног, и Божијег – нетварног. Као таква, она је и у телу, и ван тела; чак и ван света одређеног простором и временом. Када се налазимо у стању благотворног ужаса од светости виђења Бога, и у исто време у очајању због своје крајње недостојности пред таквим Богом, онда молитва постаје моћан узлет духа који кида обруч тешке материје. Ово наше дано тело треба да се „одухотвори“ (уп. 1.Кор. 15,50). Наше (духовно) живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља, Господа Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити (Фил. 3,20-21). Ако сте, дакле, (духовно) васкрсли са Христом, (онда природно) тражите оно што је горе (тј. небеско), где Христос седи са десне стране Бога (уп. Кол. 3,1).
О, дивни дар молитве! У свом стремљењу к љубљеноме Богу-Оцу она је ненасита; кроз њу улазимо у други начин постојања, не просторно, него квалитетно виши од овог света. Душа, не зато што би била узбуђена опијеном уобразиљом, нити пак вођена рационалном филозофијом – тражи путеве тамо где путева нема. Ту душу, која је везана невидљивим, али и нераскидивим ланцима „закона греха“; нераскидивим нашим снагама, али раскидивим деловањем Бога-Сведржитеља, Спаситеља нашег, покреће је нека унутрашња интуиција. Како да се прикаже борба душе за ослобођење? Намеће се аналогија са телом које се при несносним боловима све трза, покушавајући да их избегне; слично томе, „трза“ се и душа у молитвеном плачу, не би ли превладала бол кроз сједињење са Богом.
На основу свог искуства могу рећи да постоје две врсте очајања. Једно је сасвим негативно, јер упропашћује човека најпре духовно, а затим и телесно. Друго је благословено. О њему и не престајем да говорим. Преко ове врсте очајања је и мени дошао препород у Светлости. Није ми баш лако да се пред људима исповедам о изливању доброте Свевишњега на мене. Ја никада нисам могао да схватим зашто се то мени дешава! Таквом какав сам! У почетку, Светлост која је за мене остајала невидљива, омогућавала ми је да видим свој унутрашњи пакао; а затим и цео тварни свет у његовом привременом постојању, у његовој подвргнутости процесу умирања. Ја сам дуго, дуго носио у себи то страшно виђење. Био сам под тешким утиском апсурдности свега у овом свету испуњеном патњама, који убија сваки трачак живота. Али, ма како то чудно изгледало, нови живот је у унутрашњости почео стоструко да откуцава: молитва је у непрекидној струји заливала срце, повлачећи за собом и ум; често са снагом која је непрестано расла – понекад толико да је изводила мој дух у бездане другог пространства које не личи на оно што ми обично видимо. С једне стране био сам сведен до ништавила, али сам са друге био удостојен искуства дубоког виђења света, па чак и додира са вечношћу.
Мучно је бити стално свестан свог сиромаштва; од таквог терета и кости се ломе… Али, чудно је: када је слабила та благословена сломљеност, ја сам умирао духовно. Ја нисам разумевао природу ове појаве. Тек ми је касније блажени старац Силуан објаснио: „Господ нас на тај начин васпитава да не бисмо изгубили смирење“. Тада сам и ја делимично схватио тајну овог пута. Раније се дешавало: као сликара обузимало ме је осећање тријумфа, победе – „ухватио“ сам оно што сам тражио, приближио сам се изражају оне лепоте која ми се откривала. Али, ово одушевљење је брзо нестајало, и поново сам се мучио видећи сопствене промашаје. Тако је и још више, и са Богом: Он нам не даје мира; на тренутак може да утеши душу, да Својим пламеном додирне срце, да усхити ум виђењем Његове славе – а онда се поново скрива како не бисмо помислили да смо достигли пуноту богопознања. Наша судбина овде на земљи је да будемо „сиромашни духом“. Тек што нас је захватио лажни мир самозадовољства, већ нас напушта Дух Живота, који од Оца исходи.
На основу искуства ових смена, и мени је постала јаснија структура заповести блаженства, тј. да у основи сваког духовног прогреса лежи исцрпљујуће осећање сопственог „сиромаштва“. Ова свест је, међутим, извор молитвене енергије, и заједно са тим солидна основа на коме се зида целокупно здање спасења, чак до његових врхунаца за које следује „велика награда на небесима“ (уп. Мт. 5,3-16).
И опет, и изнова: у основи свих зала лежи гордост – у њој су смрт и тама, док је свето бестрашће својствено смирењу које даје човеку да себе доживи као „нижег од целокупне творевине“, на необјашњив начин га управо тиме узносећи изнад свега тварног.
Хришћанин подвижник у своме животу по Богу не треба да се уподобљава ни песницима, ни писцима, ни психолозима, ни филозофима, ни научницима. У свом обраћању Богу он стреми право напред, не осврћући се на самог себе. То што он делатно живи у молитви, оставља на његово биће неизбрисив траг – који аскета у себи препознаје тек када прође много времена, када пажња његовог ума може да се окрене прошлости. У почетку подвига жудња за Богом бива тако интензивна, да дух људски у свом напрегнутом покрету ка Свевишњем гледа само у правцу Њега Јединог. Душа покајника, који себе види неисказиво удаљеним од тражене Истине, претвара се цела у рану која тишти и умољава Господа, (кога је већ заволела првом, још слабом љубављу) да према њој буде благ и милостив. Свест о греху који је разрушио наше богоподобно биће, рађа неисказиву жалост због таквог стања у коме се тако дуго налазимо и које нас је учинило недостојним Светог над светима: може ли такав Господ да прими мене, који сам се потпуно упропастио? Душа као да стоји на Страшном суду. И што је страшнија бојазан од осуде, тим је напрегнутија покајна молитва. У часовима када се прекида телесно стајање пред Богом у свакодневном делању, не мења се суштинско устројство духа: он свом снагом пребива у том моћном покрету ка Богу.
Ево шта се десило са мном пете године мог монаштва: игуман манастира светог Пантелејмона, архимандрит Мисаил, једном ме је позвао и дао ми „послушање“ да учим грчки језик, јер су манастиру били потребни људи који знају месни језик, неопходан у свим односима са спољашњим светом, како духовним, тако и званичним. Ја сам учинио уобичајену метанију како бих добио благослов на труд који ми предстоји. И када сам већ скоро дошао до излаза из кабинета, игуман ме је зауставио и рекао ми: „Оче Софроније, Бог не суди два пута. Ако Ви испуњавате оно што вам је речено као послушање мени, онда сам ја пред Богом одговоран, а Ви пребивајте у миру“. То је говорио опустивши главу на груди, како обично бива при молитви; у његовом гласу је звучала сва озбиљност коју је придавао својим речима. Од њега сам отишао у библиотеку да бих тамо узео књиге неопходне за учење грчког језика, а затим сам се вратио у келију. Отворивши граматику античког дијалекта, природно сам сконцентрисао своју пажњу на оно што сам читао. И шта се десило? Физички сам осетио како мој ум излази из срца, пење се ка чеоном делу лобање, и даље се креће у правцу књиге. У том тренутку ми је постало јасно да је мој ум, дан и ноћ, без изласка пребивао у срцу, током седам година моје покајне молитве. Ја сам, сећајући се шта ми је игуман рекао, остао унутрашње спокојан. Исцрпљен болешћу (маларијом), савлађивао сам телесну слабост, како бих што више времена посветио учењу језика. Сећам се, једном, док сам писао вежбе, мени, изнуреном, дошла је мисао: А ако сада чујем позив на Суд, шта ће бити са мном? У дубини срца осећао сам мир: „Спокојно ћу устати и поћи на Суд Божији“. Овај моменат сада посебно издвајам, јер он нимало није личио на моје уобичајено расположење стајања пред Судом у великом страху. Тако ми је молитвама игумана било дато искуство таквог мира. Моје ново запослење ми није давало могућност пређашње молитве, али је благодат, у дивном облику до тада непознатог мира, пребивала са мном за тих неколико месеци напора да овладам грчким језиком. Тако ме Бог није напустио, али се ни моје срце такође није одвајало од Њега.
Прошли су месеци учења и Господ је поново пожелео да ми да очајничку молитву покајања. Да бисмо се препородили у Богу морамо се ужаснути самих себе, онаквих какви смо, осетити одвратност према гнусоби што живи у нама, према богомрској страсти гордости која нас је срамотно истерала из Царства Оца светлости. Спас од ње је у Христовој заповести: љубити Бога до мржње према себи (уп. Лк. 14,26). Ова тема је изузетно важна, и ја знам да, ма колико писао, нисам у стању да исцрпим ову страну хришћанског живота.
Очајање које је мноме овладало, ја сам назвао даром Одозго. Али, тога сам постао свестан тек када је прошло тридесет година труда, можда чак и више. Нисам тражио помоћ од људи, јер сам био као суви листа усковитлан ветром; стихија је мноме витлала не дозвољавајући да разумем смисао онога што ми се дешава; ништа нисам разумевао; никога нисам могао да питам, јер нисам могао да формулишем питање. Космичко биће се бурно раскривало пред мојим умом – са брзином која није дозвољавала да на било чему зауставим разум. То је личило на лудило, али посебне врсте, које није у надлежности психијатара. Почињао је процес мог одступања од овога света. Нешто се испречило између мене и људи; ја сам губио интерес за опхођење са њима; једна за другом ишчезавале су тачке контакта. Свет уметности: сликарство, музика, књижевност, поезија, позориште и остало – све што је раније чинило главни садржај и смисао мог постојања, сада је бледело и почело све више да ми изгледа неозбиљном, чисто детињом забавом. А то за мене није било лако: повремено, у том првом периоду, мучно сам се разапињао између два центра: страсти сликара и молитве. И тако – све док молитва није победила сва друга дејства у овом свету. Постоји само један задатак: наћи истинитог Бога, то јест Творца свеколике творевине, и вечно живети сливен са Њим.
Није ли оваква смелост безумна за човека као што сам ја? Са Богом није нимало лако ни просто: Он је исувише велик за нас. Он је „пламен који сажиже“, Он је неприступна Светлост. Он је на нашу земљу бацио Свој огањ и сажиже наша срца. Међутим – и ја сам дело руку Његових. Он се обукао у наше тело да бисмо кроз тај екран могли да Га видимо. Отуда и нада која иде даље од сваког безнађа. Не бојте се – рекао је Он (Јн. 16,33). Мислим да је појава овог пламена у нама – долазак дисања Божије вечности. Уз то: У Бога је све могуће што каже … и благо оној која верова, јер ће се извршити што јој је казао Господ (Лк. 1,37 и 45).
Познавши на самом себи непостојаност наше природе, ја непрестано живим у страху. Овај страх се назива Божијим. Он не личи на страх животиња; у њему има и премудрости, и знања, и љубави, и снаге. Али сусрет са Великим Богом, кога ми нисмо у стању да сместимо у себи, и кога не можемо да не љубимо, даје нам да схватимо колико смо још неописиво далеко од онога што пред нама стоји као свети циљ и смисао читавог нашег постојања.
Петар је, после Тајне Вечере, са патосом рекао: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити. Сви ми знамо шта се десило ускоро после овог исповедања верности. И опомену се Петар речи Исусове што му је рекао: Док петао не запева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко (Мт. 26,33 и 75).
Писано је: Савршена љубав изгони страх напоље… Ко се боји, није се усавршио у љубави (1.Јн. 4,18). Ја знам да се нисам усавршио у љубави, али то не умањује чињеницу да и ја љубим Бога. И ево, баш та љубав рађа у мени страх да се не покажем недостојним. Чак ми се кости сатиру од бола када унутар себе видим макар и мало колебање. Не памтим да је за време мог живота на Светој Гори сумња успела да се приближи мом уму или срцу. Међутим, када сам се вратио у Европу, у додиру са људима другог духа, трпео сам налете енергије која је од њих излазила и која је, попут леденог ветра, непријатно опипавала срце и на свој начин збуњивала ум. Страна Духу Христовом, она за тренутак нарушава унутрашњи мир и изазива ум на некакву борбу. То што сам у пустињи, молећи се, познао љубав даровану Одозго, помагало је да савладам негативне утицаје: Закон духа живота у Христу Исусу ослободио је и мене од власти духа овог света (уп. Рим. 8,2).
Петар се подигао после пада; али могу ли ја бити сигуран у себе? Док срце осећа присуство Бога, ми смо спокојни и усхићени од љубави према Њему. Али, када Он одступа и Његово дејство више не осећамо, онда ме свест о мојој немоћи поново тешко жалости. Подвиг крста ме у већој или мањој мери прати до старости. Чини ми се да сам упознао меру човека; и то знање ми даје слободу у сусрету са свима. Али, у прошлости сам имао сусрете и са другим силама, неизмерно моћним у поређењу са мојом ништавношћу. У тим страшним часовима спасавало ме Име Христа Исуса. Молим се да са мном тако буде све до краја, и без краја. У време промислом послане богоостављености у нама се буди пламена молитва, и у њеном загрљају дух са радошћу препознаје своју сродност са Христом, те уподобљење Њему постаје изразитије. Господ нас је створио по Своме образу; значи, и ми у Њему постајемо „господи“. Крепљени Његовом силом ми посматрамо зло тварног света, али оно губи власт над нама. У томе је наше „господство“ – неопходно за „непоколебљиво Царство“.
Још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо. А ово „још једном“ показује промену онога што се колеба као створеног, да би остало оно што се не колеба (Јев. 12,26-27). Ми не можемо знати све о томе како ће се сва твар подврћи последњој провери. Неопходан је побожни страх, све док не пређемо све прагове тварног бића и не испунимо се нетварним животом који од Бога силази к нама.
Христос Бог је бесконачан у Својој величини: Његов Дух испуњава све бездане. Али и у Свом „испражњењу“ Он за нас остаје недостижан. Када у безобличном ћутању стојимо пред Богом, потпуно обнаженог бића, тада се и за нас саме откривају дубине наше природе. Кроз потпуну усредсређеност – СКУПЉЕНОСТ свега унутар наше личности – даје нам се да видимо да је постојање човечанства, по својим изворима и по својој природи, ЈЕДИНСТВЕНО ПОСТОЈАЊЕ, ЈЕДИНСТВЕНИ ЧОВЕК. Отуда „природни“ покрет нашег духа ка молитви за све људе, за ЦЕЛОКУПНОГ АДАМА, као за самог себе? Отуда почињемо да схватамо речи Христа: да сви једно буду … као што смо ми једно (уп. Јн. 17,21-23).
У покајној молитви за своје грехе ми се учимо да кроз саме себе доживљавамо трагедију целог човечанства. Ако све моје постојање тако болује услед сваковрсних мојих падова на сваком кораку; ако иза свих мојих падова стоји првобитни пад нашег Праоца који је одгурнуо целокупно човечанство од нашег Бога и Оца; онда је нормално да у мојим личним патњама препознајем и страдања свих људи. Али, могуће је и супротно: у мојој радости видети радост целог света. Тако хришћанин учи да буде сапатник свих паћеника, и друг у радости свима који се радују.
Ако је грех у својој суштини увек преступ против љубави Оца, онда се потпуно обнављање уништене љубави не може замислити друкчије, до кроз тотално покајање које би нам открило до краја, уколико је то могуће, шта тај преступ значи када га гледамо у плану вечности. „Оче Благи, исцели ме губавог; обнови ме, изопаченог грехом… Оче Свети, освети ме целог: и ум, и срце, и само тело моје … ја сам згрешио пред Тобом, и сада умирем далеко од Тебе … прими ме по Свом великом сажаљењу и милосрђу“.
Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? (Јн. 14,9). Марија Магдалина се обазре натраг и угледа Исуса где стоји, и не знађаше да је Исус. Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она му, мислећи даје градинар, рече: Господине, ако си га ти однео, кажи ми где си га положио, и ја ћу га узети. Исус јој рече: Марија! Она му, окренувши се, рече: Равуни, што ће рећи, Учитељу! (Јн. 20,14-16). Лука и Клеопа на путу у Емаус нису препознали Исуса који им је пришао. Тек када Је Он „преломио хлеб“ и дао им га, „њима се отворише очи и препознаше га“ (Лк. 24,13). Нешто слично се може десити и нама: Он нам прилази, разговара са нама, а ми Га не препознајемо, то јест не увиђамо да је то Он, Велики Бог; велик, али кротак и неизрециво смирен. А када наступи тренутак и ми Га препознао, онда Га наша душа заволи, те нас надахнуће које црпе снагу из овог препознавања испуњава блаженством. Тако доживљено надахнуће нас више никада неће напустити. Можемо бити подвргнути разним и болним искушењима, али ће ово дивно надахнуће увек бити са нама: понекад као тихи мир, понекад као велики пламен, понекад као бујица светлоносних мисли, понекад као радосни плач у молитви, и много томе сличног, чему ништа у овом свету није слично, будући да само од Њега долази.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *