О МОЛИТВИ

 

О МОЛИТВИ
 
МОЛИТВА – НЕПРЕРСТАНО СТВАРАЛАШТВО
 
Молитва је непрестано стваралаштво, узвишеније од сваке друге уметности или науке. Путем молитве ми долазимо у додир са Беспочетним Бићем. Друкчије речено, живот Само-постојећег Бога улази у нас тим каналом. Молитва је чин највише мудрости, врлине и лепоте над лепотама. Она је свети занос нашег духа. Али, путеви овог стваралаштва су сложени. Хиљадама пута се може доживети и пламено стремљење к Богу, и поновљено отпадање од Његове Светлости. Често и на различите начине осећамо колика је неспособност нашег ума да се узнесе ка Њему; понекад ћемо стајати на ивици нечег што личи на безумље и са болом Му исповедати своје плачевно стање: „Ти си ми дао заповест да волим, и ја је примам целокупним својим бићем; али ево, у себи самом не налазим силу те љубави… Ти си Љубав; дођи сам и усели се у мене, и изврши у мени све што си нам заповедио, јер Твоја заповест увелико превазилази моје моћи… Изнурио се мој ум у напору да Те постигне. Мој дух не може да проникне у тајне Твог живота… Хтео бих да у свему творим вољу Твоју, али моји дани измичу у безизлазним противречностима… Плашим се да Те не изгубим због злих мисли које ми испуњавају срце, и тај ме страх раздире… Дођи већ једном и спаси мене који тонем, као што си спасао Петра када се осмелио да Ти пође у сусрет по морским таласима“ (уп. Мт. 14,28-31).
Понекад нам изгледа да је деловање молитве сувише споро, несразмерно краткоћи нашег постојања; и вапај се извија из груди: „Пожури!“ Дешава се да се на наш позив Он не одазива баш одмах. Као неки плод на дрвету, Он нашу душу оставља да је жеже сунце, да подноси ударе ледених и врелих ветрова, да се мучи жеђу и да подноси поток киша. Али, ако издржимо и не испустимо из руку крајеве Његовог огртача, дочекаћемо и благотворне последице.
Неопходно је да пребивамо у молитви што је могуће дуже, не би ли Његова непобедива сила проникла у нас и учинила нас способним да се супротставимо свим разорним утицајима. Када ова сила нарасте у нама, онда просијава и радост наде у коначну победу.
Молитва неизоставно обнавља у нама оно Божанствено дисање које је „Бог удахнуо у лице Адама“, благодарећи коме је „Адам постао жива душа“ (Пост. 2,7). Молитвом препорођен, наш дух почиње да се диви великој тајни Постања. Моћна бујица усхићења запљускује наш ум: „Биће! Каква предивна тајна… Како је оно могуће?. Диван је Бог, и творевина Његова је дивна“. Ми доживљавамо оно што је Христос изразио рекавши: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10,10). Изобиље! И заиста је то тако.
Али увек изнова о једном те истом: овај је живот парадоксалан, као што је парадоксално и целокупно учење Господа: Ја дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ запалио (Лк. 12,49). Сви ми, синови Адама морамо проћи кроз овај небески пламен који сажиже корене смртоносних страсти. Иначе нећемо видети овај Огањ претворен у Светлост новог живота; у нашем паду, горење претходи просвећењу, а не обрнуто. Дакле, благословимо Господа и за сажижуће дејство Његове љубави.
Ми још много тога не знамо. Па ипак, макар и само делимично (1.Кор. 13,9), и нама је данас откривено, да за нас нема другог пута, сем да постанемо синови васкрсења (Лк. 20,36), синови Божији, да бисмо царевали заједно са Јединородним. Ма како да је болан процес нашег обнављања, ма кроз какве муке, па чак и агонију нас Бог проводио – све ће се на крају показати благословеним. Ако стицање научне ерудиције захтева дугогодишњи, напрегнут рад, стицање молитве захтева још неупоредиво више.
Када Јеванђеље и Посланице постану наша свакидашња стварност, почећемо да увиђамо колико су наивне биле наше пређашње представе о Богу и животу у Њему. Тајанствена је Премудрост датог нам Откривења: оно далеко превазилази све што човек може да замисли. Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1.Кор. 2,9). Чак и најмањи додир Божанственог Духа показује се као слава, неупоредива са садржајем живота без Бога.
Права молитва, она која нас сједињује са Свевишњим, није ништа друго до светлост и сила који се на нас спуштају са небеса. По својој суштини та молитва трансцендира план нашег постојања. У овом свету за њу нема извора енергије. Ако се ја добро храним како би моје тело било снажно, онда плот тражи своје, и то све више и више: њој није до молитве. Ако смирујем плот претераним постом на неко време у болном уздржању, стварам повољну подлогу за молитву, али затим тело занемоћа и одбија да следи за духом. Ако беседим са добрим људима, дешава се да осећам душевно задовољство, понекад стичем ново психичко или интелектуално искуство, али веома ретко и импулс ка дубокој молитви. Ако сам довољно обдарен за озбиљан научни рад или за уметничко стварање, мој успех ће бити повод за сујету, и у том случају постаје сасвим немогуће наћи дубоко срце – место духовне молитве. Ако сам богат и заузет мислима како да искористим власт везану за богатство, или могућност да оваплотим неке од својих идеја, или да задовољим своје естетске и душевне жеље – моја душа не узлази ка Богу, онаквом каквог смо познали кроз Христа. Ако се удаљим у пустињу, одрекавши се све своје имовине, и тада ће супротстављање свих космичких енергија парализовати моју молитву. И тако у бескрај.
Истинска молитва Богу истинитом јесте општење са Духом Божијим, који се моли у нама. Он нам даје да знамо Бога. Он уздиже наш дух до стања у коме посматра вечност. Будући благодат која нас посећује Одозго, молитвени чин превазилази нашу земаљску природу, због чега му се супротставља ово пролазно тело неспособно на узмах у сферу духа; противи се и интелект, јер није у стању да обухвати безграничност будући да га потресају сумње и будући да одбацује све што превазилази његову моћ схватања. Молитви се противи и друштвена средина у којој живимо, која има друге циљеве, дијаметрално супротне молитви. Молитву не подносе злобни духови. Али, само она, молитва, може да извуче вештаствени свет из његовог пада, превлађујући његову инерцију и мртвило великим напрезањем нашег духа у следовању заветима Христа.
Тежак је подвиг молитве. Мењају се стања нашег духа: понекад молитва у нама тече као моћна река, понекад се срце сасвим осуши. Али, нека свако опадање молитвене снаге буде што је могуће краће. Молитва често значи саопштавати Богу наше тешко стање: немоћ, клонулост духа, сумње, страхове, потиштеност, очајања – једном речју, све што је везано за услове нашег постојања. Саопштити, не тражећи богатих израза, па чак ни логичке доследности… Често овај начин обраћања Богу постаје почетак молитве – разговора.
Понекад ћемо бити запљуснути таласима Божије љубави, коју у својој наивности схватамо као нашу љубав према Њему. Тако је бивало са мном: нисам се усуђивао да мислим како бесконачно велики Творац свега може да обрати Своју пажњу на мене, ништавног и гнусног. Говорио сам: „О, кад би било могуће да и Ти мене љубиш као што ја волим Тебе… Примећујеш ли како моје срце даноноћно жуди за Тобом? Сагни се к мени; покажи ми Своје Лице; учини да будем онакав каквим Ти сам желиш да видиш Своје створење; онаквим, каквог Ти, Свесвети, можеш да прихватиш и волиш…“ Ја заиста нисам знао шта говорим (Лк. 9,33); нисам могао ни да помислим да се то Он сам молио у мени.
Посматрање светости и смирења самог Бога запањује душу, и она Му се са великим страхопоштовањем поклања у љубави. Таква молитва понекад прелази у виђење нестворене светлости.
Како бисмо препознали дарове који долазе од Бога, Он нас, после посете, привремено напушта. Чудан је осећај богоостављености. У младости, ја сам био сликар (бојим се да сликар ни до данас није сасвим умро у мени). Тај природни дар је пребивао у мени. Могао сам да се исцрпљујем, да немам снаге за рад, да немам надахнућа, али сам знао да је дар део моје природе. Међутим, када нас Бог напушта, осећа се нека провалија у самом бићу, а душа не зна хоће ли се Жељени икад вратити. Он је по Својој природи нешто сасвим друго. Он се сакрио, а ја сам остао празан, и ту празнину тешко доживљавам, као смрт. Са његовим доласком упознао сам нешто предивно, драго срцу, нешто што превазилази моје најсмелије маште. И ево ме поново у том стању које ми је раније изгледало као нормално, задовољавајуће, а сада ме ужасава: изгледа ми сувише животињски, марвено… Био сам уведен у дворе великог Цара; знао сам да сам Му рођак, а ево сада опет нисам ништа више до обичан бескућник, луталица.
Кроз ову смену стања ми познајемо разлику природних дарова и оних који долазе као благослов Одозго. Кроз покајничку молитву био сам удостојен прве посете; поново кроз молитву, овога пута још ватренију, надам се да ћу Га вратити. И заиста: Он долази. Често, уобичајено чак, Он мења начин Свог доласка. Тако постајем све богатији сазнањима у плану Духа: било у патњи, било у радости – ја растем. Увећава се моја способност да пребивам у раније непознатој сфери све дуже и дуже.
Стани чврсто својим умом у Богу и неизбежно ће доћи тренутак када ће бесмртни Дух додирнути срце. О, тај додир Светога над светима! Он се не може упоредити ни са чим; он уздиже наш дух у област нетварног Бића; рањава срце љубављу која не личи на оно што људи обично подразумевају под том речју. Светлост те љубави се излива на сву творевину, на цео људски свет кроз његово хиљадугодишње трајање. Ова љубав се може осетити физичким срцем, али је по свом роду духовна, нетварна, јер исходи од Бога.
Животворни Дух Божији нас посећује онда када пребивамо у стању смирене отворености за Њега. Он не врши насиље над нашом слободом; Он нас окружује Својом нежном топлотом; Он нам се приближава тако тихо да у почетку можемо и да Га не приметимо. Не треба очекивати да Бог у нас продре силом, без наше сагласности. О, не: Он поштује човека, смирује се пред њим. Његова је љубав смирена; Он нас не воли са висине, него као нежна мати своје болесно чедо. Када Му ми откривамо срце, примећујемо неодољиво осећање да нам је Он „сродан“, и душа се поклања пред Њим разнежена и пуна љубави.
Божанска љубав, која и јесте дубинска природа живе вечности, не може а да не страда у овом свету. Срцу које је омекшано подвигом и благодатним пошћењем бива допуштено да, макар и само делимично, живи љубав Христову која обухвата сву твар у бесконачном сапатништву са свиме што постоји. Сада сам ја заробљеник Христа Бога. Увидео сам да сам био изведен из ништавила: човек је по својој природи ништавило. Али, без обзира на то што смо, ми од Бога очекујемо сажаљење и уважавање. И гле, Свемогући нам се открива у Свом неописивом смирењу. Такво виђење разнежује душу, усхићује ум, и ми се и несвесно преклањамо пред Њим. И ма колико тежили да Му се уподобимо у смирењу, увек остајемо немоћни да достигнемо Његову апсолутност.
Смирење Христово је свепобедничка снага. У свом кенозису (испражњењу, умањењу) и свом служењу нама, оно не зна за понижење: оно постојано бива божанско-величанствено у својој суштини. Изражено нашим речима оно ће увек изгледати противречно. Смирење је атрибут Божанске Љубави која у својој отворености према творевини кротко прима ране од нас, Њиме створених.
Виђење Бога поставља човека пред неопходност да се унутрашње одреди према Њему. По својој суштини, сваки наш чин нас или приближава Богу, или нас од Њега удаљава. Отуда се и сваки подухват обавља у страху који се зове Божији. Душа се боји не само дела које очигледно не би било добро, него и мисли која би могла да ражалости Духа Светога, кога је заволела. Растојање између нас и Бога је неизрециво велико. Ми сами видимо колико смо недостојни Светога над светима; срце је ожалошћено због мучног сазнања да је толико сиромашно. Ми не схватамо одмах да је баш та појава – знак приближавања Богу. Прва заповест блаженства – Блажени сиромашни духом – као да органски води у следеће фазе: плачу, кротости, глади и жеђи за правдом, милосрђу, чистоти срца, првом живом доживљавању нашег богосиновства. Све то нас води ка болном конфликту са светом страсти, ка разлазу са свима онима који не траже Царство истине, ка прогонима, злостављањима, изругивањима на наш рачун. Кад супротстављање хришћанског духа духу овог света достигне врхунац, живот следбеника Христовог почиње да личи на распеће, макар и на невидљивом крсту. То је страшно, али и спасоносно време: кроз унутрашње патње, често везане и за спољашње склоности, наш дух савлађује страсти, ми одолевамо власти коју је свет имао над нама, и чак побеђујемо и саму смрт: уподобљавамо се распетоме Христу.
Наравно и на овом високом ступњу треба сачувати смирење духа. Искуство ће показати да, чим уместо осећања „сиромаштва“ дође задовољство собом, одмах се и ова скала духовног успона руши, а наш дом остаје пуст (уп. Мт. 23,38): Бог већ није са нама. И тако – све док се срце поново не смири и не завапи ка Њему болно. На основу ове смене осећања душа може да се приближи тајни путева спасења: она се од сада плаши свега што је супротно смирењу; њена молитва постаје чишћа; ум и срце се више не занимају ничим споредним, не желе ништа осим Бога. Кроз молитву читавог бића, сила новог живота дотиче онога ко се моли. Даље узлажење: почетак познања начина неземаљског постојања.
Наше овоземаљско постојање је условљено временом и простором. Али, шта је то време? Могућа су најразличитија одређења: време је „место“ нашег сусрета са Творцем; време је процес актуализације Божије замисли о творевини: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5,17). Стварање још није завршено: …идите док светлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. Док светлост имате верујте у светлост, да будете синови светлости (Јн. 12,35-36). Свакоме од нас је додељено неко „његово време“; кратко, али довољно да би се стекло спасење. Остварује се стваралачка идеја Бога: …у Бога је све могуће што каже (Лк. 1,37). На Голготи, умирући, Господ је рекао: СВРШИ СЕ… Доћи ће други тренутак, када ће реч слична овој бити поново речена. О томе пише у Апокалипси: И анђео… подиже своју десну руку према небу, и закле се Оним који живи у векове векова… да времена више бити неће (Отк. 10,5-6).
Све док се налазимо у овом „телу греха“, па, значи, и у овом свету, неће се прекидати аскетска борба против „закона греха“ који делује у нашој плоти (уп. Рим. 6,6;7,23). Видећи себе немоћним да превладамо ову смрт властитим напорима, ми очајавамо за своје спасење. Ма како чудно то изгледало, али је тако: неопходно је да прођемо кроз ово мучно стање; да га проживимо стотинама пута, како би се оно дубоко урезало у нашу свест. Искуство пакла је за нас корисно. Ова мука, ако је годинама носимо у себи, постаје стални садржај нашег духа, неизлечива рана на телу нашег живота. И Христос је сачувао ране од ексера распећа на Своме Телу чак и после васкрсења: …дође Исус, и стаде на средину, и рече им: Мир вам!… и показа им руке и ребра своја (Јн. 20,19-20).
Из искуства паклених мука треба да се роди молитва за целокупни људски род, за који се молимо као за саме себе (Мт. 22, 39). Свако наше стање ми духом преносимо из уских оквира наше индивидуалности на цело човечанство; на тај начин свако наше искуство постаје откривење о ономе што се у људском роду збива вековима, те наше духовно стапање са њим поприма карактер опипљиве реалности.
Господ нам је открио пуни смисао заповести: Љуби ближњега свога као самог себе у њеној Божанској безграничности. Ранији обим ове заповести (у Мојсијевом Закону) досезао је само до јеврејског народа: Не свети се и не мрзи на синове народа свога, него љуби ближњега свога као самога себе (Лев. 19,18). Христос га је проширио на све људе, на све векове: Чули сте шта је казано: Љуби ближњега свога, и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне, да будете синови Оца свог који је на небесима (Мт. 5,43-45). Јединородни Син Оца небеског нам је дао то сазнање – кроз разговор са закоником (уп. Лк. 10,27 и даље); а и у нашем животу, Духом Светим. Сам је све то испунио у пуној мери, завршавајући са Гетсиманијом и Голготом. Проничући у дух ове заповести и ми се уподобљавамо Богу.
Много пута сам самог себе доводио до очајања због своје неспособности да непрекидно пребивам у духу заповести Христових. Тих горких часова сам мислио: Господ је сам рекао да није од овога света (Јн. 8,23). Он је сишао са небеса (Јн. 3,13), а ја сам читавим својим бићем управо од овог света: од земље, баш те коју газим сопственим ногама. Он „који је на небесима“, није се одвојио од Оца, живећи са нама; и како је могуће да ја будем ТАМО ГДЕ ЈЕ Он? Он је свет, а ја нисам у стању да се ишчупам из „тела“ космичког Адама који је својим падом цео свет претворио у пакао, тако да у злу лежи (уп. Јн. 5,19), а и ја заједно са њим.
Шта значи не бити од овога света? Ништа друго него „родити се одозго, са неба“. Ја нисам видео краја својој тузи: било је немогуће одустати од тражења јединства са Њим. Осудити себе на раздвојеност од Његове Светлости – пакао је који ме испуњава ужасом. Тешко мени, рођеном у гресима. Ко ће ме спасти од крајње таме, од пакла? Ко ће моју природу преобразити тако да она постане способна за нераздвојност са Оним ко је Светлост у којој нема таме?
Рођен сам у гресима. Наследио сам невероватно, огромно наследство: Адамов пад; пад који је затим вековима умножаван кроз његове потомке; пад коме и ја сваког дана понешто додајем. И ридам када видим себе таквим. И када ме моје ридање исцрпе, када ме доведе на ивицу смрти, те беспомоћно висим над безданом мрака, тада на неисказан начин долази к мени најистанчанија љубав из другог света, а са њом и Светлост. Наравно, то и јесте рођење одозго; иако још увек непотпуно, али ипак – ослобођење од власти мрачне смрти, ипак – почетак бесмртности. Да, нама још предстоји дуги подвиг, не би ли дар Божији растао у нама. И када овај чудесни дар почиње да сазрева и да својим миомиром продире у поре нашег „тела греха“ (Рим. 6,6), тада нас напушта страх од смрти и ми се ослобађамо сваковрсног „ропства“ (уп. Јев. 2,15). И у новостеченој светој слободи свима желимо само добро.
На сапатничку молитву за људе надахњује нас љубав Христова; у њој заједно учествују и душа и тело. Подносити муке за грехе свога брата – постаје општење у избавитељним патњама Господа: Христос је … за грехе наше пострадао, праведник за неправеднике … (Он) пострада за (нас), остављајући (нам) пример да (идемо) његовим стопама (1.Пт. З,18; 2,21). Са-разапети се са Њим – то је дар Духа Светога. Мило је Оцу нашем небеском када ми жалимо видећи посртање наше браће. По духу заповести: Љуби ближњега свога као самог себе, ми смо дужни да сажаљевамо један другога; неопходно је да се створи нека врста узајамног јамства које нас све сједињује пред лицем Бога, нашег Творца.
У молитвеној чежњи за спасењем састоји се животворна сила и света радост. Неземаљски, богоподобни карактер хришћанског живота изражава се тиме што се у њему на диван начин слажу и туга и радост, дубина и висина, прошлост и садашњост и будућност многовековне историје земље. Као што сунце шаље своје зраке у свим правцима, испуњавајући топлотом и светлошћу целокупни простор који га окружује, тако и Светлост и топлота Христове љубави пробија сва ограничења, изводећи наш дух у сферу безграничности. Који ће песник наћи речи достојне да изразе благодарну запањеност због живота који нам је дарован? И умирање се претвара у живот вечни – кроз васкрсење: … ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (Мт. 16,25). Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету, сачуваће га за живот вечни (Јн. 12,24-25).
Процес усвајања овог Откривења датог човеку Одозго изгледа нам безнадежно спор. И то не само у животу људских маса, него и у личном подвигу свакога од нас. Ево два примера: 1) Синајско Откривење: Aзъ Есмь сый (Ја сам онај који јесте) – чекало је у јеврејском народу петнаест векова пре него што се појавио довољан број људи способних да прихвате његово испуњење у Новом Завету (Мт. 5,17-19). 2) Двадесет векова је прошло од тренутка када је у нетварној Светлости на гори Тавору, и затим у силаску Светог Духа у сионској горњој одаји, свету било дано савршено Откривење о Богу, Светој Тројици. А има ли много оних који су то Откривење заиста и усвојили? Није нам лако да усвојимо живот Бога. Ни они који су заволели долазак Христа – Јагњета Божијег не могу у потпуности да приме благослов који се на њих излио. До бола се муче целог живота они који су у пламеном пориву вере узели на плећа крст и кренули за Њим (Мт. 16,24). Њих је снажила нада на то да по изласку одавде уђу у ону светлоносну сферу „где је Он“: Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја онде ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој (Јн. 12,26).
Ма како да је пламена вера хришћанина, задатак да се преобрази наше понижено тело тако да постане саобразно телу Господа (Фил. 3,21), захтева дугогодишњи подвиг поста и покајне молитве. У дугом процесу тог подвига открива се дотле непознат опсег Адамовог пада. Ово сазнање се не даје свима у једнакој мери. Али, могући су, премда нису чести, случајеви када Дух Божији проведе подвижника који се каје преко провалија, другима недоступних.
Вера у апсолутног Бога треба да је слободна од сваког колебања. Током година мог живота на Светој Гори не сећам се ни једног тренутка у коме би се моме срцу приближила сумња. Али, било је случајева када се срце, изнурено од дуге молитве, одвраћало од Бога: „О, па ово превазилази моје снаге!“ Ипак, последице оваквих тренутака биле су сасвим позитивне.
Ми пре свега и изнад свега волимо Христа. Што је потпунија љубав, то се потпуније осећа свако нарушавање хармоније. Чак и када се има дуго искуство и познавање „механизама“ сличних испитивања, ми не без страха откривамо у себи могућност новог пада. Отуда молитва, праћена дубоким плачем ка Богу: „Излечи ме до краја“. И Он излечује. И срце радосно захваљује: љубав, која је и до сада изгледала савршена, уздигла се по квалитету, вишеструко умноживши разумевање доброте Господа.
Појачаној молитви је својствено да и срце и ум одушевљава у њиховом покрету ка вечноме толико, да се прошлост потпуно заборавља, те у уму не остаје никаква мисао о земаљској будућности; душа брине само једну бригу: не изгубити ТАКВОГ Бога; не бити више недостојним Њега. Што је јачи наш порив ка Безграничноме, то нам спорије изгледа наше приближавање Њему. Са једне стране, мучно осећање сопствене ништавности, а са друге – виђење неисказиве величине Траженога, чине немогућим веродостојну процену нашег стварног положаја: да ли се ми приближавамо Богу, или се удаљавамо од Њега? Посматрањем светости Бога, човек расте брже него што напредује у способности да свој живот усклади са заповестима. Отуда утисак да растојање између Бога и нас не престаје да се повећава. У научном раду свако ново откриће, будући да није и дефинитивно, показује наше пређашње незнање, и самим тим као да проширује област непознатог и недовољно познатог која лежи пред нама.
Може бити нам дано да и за веома кратко време умом видимо циљ (независно од природног узраста), али практично остваривање онога што је интуитивно опробано може да захтева напор читавог живота; па чак и тада успех није обавезан. У области науке и уметности постоје извесне тачке ослонца које олакшавају суђење; сасвим је друга ствар са духом који жуди ка Беспочетноме.
Познато је да и уметник, и филозоф, и научник – могу озбиљно да пате у свом стваралачком грчу, мада је њихов циљ заиста ништаван у поређењу са нашим.
Када ружне мисли прекину хришћанина који се моли у његовом пребивању у Вечном, њиме овладава страх, духовни страх, разуме се. Видети себе поробљеним ниским страстима које одвлаче од Бога – погађа веома тешко и болно. У очајничкој тузи молитва се сабира унутра, у саму срж нашег бића и прима облик „спазме“: цео човек се сажме као чврсто стиснута песница. Молитва постаје вапај речи. То је један од најмучнијих доживљаја: осећати се у мрачној јами греха, недостојним Светог над светима. Али, нема другог – лаког – пута да би се савладале страсти.
Сваки хришћански „посао“ је неизбежно спојен са подвигом; а љубав, као највиша од свега, захтева и највећи труд. Живот хришћанина, по својој унутрашњој суштини, јесте следовање за Христом: Шта је теби (до ма чега другог)? Ти хајде за мном (Јн. 21,22). Због тога сваки верник, у већој или мањој мери, понавља пут Господа – премда свој крст неће сопственим снагама подићи на рамена како би кренуо у Гетсиманију и даље на Голготу, „будући да без Њега не можемо ништа чинити“ (уп. Јн.15,5). Онај коме је био дан овај страшни благослов, унапред је видео своје васкрсење; судбина других је – вера у милосрђе Божије.
Ето шта Отац небески жели од нас: сви људи су дужни да „узму свој крст“ како би наследили живот вечни (уп.Мт. 16,24-25). Ко избегава ношење крста – неће избећи ропство страстима, тако да ће пожњети пропаст и трулежност (Гал. 6,8; Рим. 8,13). Заповеђена љубав према Богу и ближњем испуњена је дубоким патњама, али су те патње праћене и небеском утехом (уп. Мк. 10,29-30): душу оживљава онај мир који је Господ предао апостолима пред Својом Голготом. А када дух људски бива уведен у сферу светлоносне љубави Бога и Оца нашег, тада сав бол пада у заборав и душа се необјашњиво наслађује (Јн. 12,50; 17,3). Тако жена кад рађа трпи муке … а када роди дете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човек на свет (Јн. 16,21). Тако, и још више, радује се хришћанин када у свом дубоком осећању, и у уму своме, види да је рођен од Бога, за вечност.
Природно је да верујући човек, ако је иоле могуће, истину Откривења датог Цркви чува у њеној пуноти и чистоти. Многовековно искуство Цркве убедљиво је показало да свако одступање од путева јеванђелских заповести удаљава и од сазнања у коме је садржан вечни живот (Јн. 12,50; 17,3). Ми нисмо у могућности да достигнемо савршенство заповести, али од нас зависи хоћемо ли показати максималну ревност. Остало ће већ обавити Он сам. У нашем напору да стекнемо љубав Христову даје нам се да видимо и колико је недоступна светост Бога, а истовремено и колико је безмерно Његово смирење. Снага јеванђелских заповести је у томе што природно уводе у бесконачност Божанског Бића. Душа се блажено диви Богу; она је усхићена Његовом предвечном величанственошћу, задивљена Његовим снисхођењем према нама које се показало у отеловљењу. Њен учитељ у свему је Христос (Мт. 23,8). Без Њега, човечанство би неизбежно пропало у дубоком мраку своје злобе. Христос је Светлост света; кроз Њега је јављена истина „и од пуноте Његове сви ми примамо благодат на благодат“ (уп. Јн. 8,12; 1,16-17).
Смирени Бог (се) противи гордима, а смиренима даје благодат (1.Пт. 5,5; Мт. 23,12). Његова благодат је Божији живот и Он тај Свој живот даје онима који теже да Му се уподобе. „Ко сам себе унизи, узвисиће се“. У складу са овим принципом наше аскетике јавља се покрет душе ка самоумањењу, ка „бесконачно“ малом, и избегавању гордог и грчевитог самовеличања. Наш пут је пут апофатичког подвига кроз лични кенозис (испражњење). Његов циљ је следовање Христу, који је Себе „унизио“ (испразнио) све до смрти на Крсту (уп. Фил. 2,59). Што дубље идемо „наниже“, то се радикалније ослобађамо од последица гордог пада нашег Праоца Адама. И када наше срце постане чисто (Мт. 5,8), тада се у нас усељавају и Отац, и Син, и Дух Свети, и ми се уводимо у непоколебљиву реалност Царства Божијег, где је неисказива величина сливена са одговарајућим смирењем и кротошћу.
Само оваплоћење Бога-Слова је такође кенозис, онтолошки својствен божанској љубави. Рођење Сина је истовремено било и испражњење Оца. И Син ништа не присваја за Себе, него све даје Оцу. Наше испражњење се изражава тако што остављамо све што нам је на земљи драгоцено, испуњавајући заповест: … ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и нека узме крст свој … јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (Мт. 16,24-25). И опет: Тако дакле, сваки од вас који се не одрекне свега што има, не може бити мој ученик (Лк. 14,33).
Такав је пут Бога Живога.
Законик неки … кушајући (Исуса) рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим, и ближњега свога као самог себе. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живећеш (вечним животом у Богу) (уп. Лк. 10,25-37). На питање законика: А ко је ближњи мој? – Господ је одговорио причом о добром Самарјанину, чији је суштински смисао лежао у плану заповести: Љубите непријатеље своје и чините добро… не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега (Лк. 6,35).
О стању нашег духа у тренуцима када нам се даје благодат да љубимо непријатеље, старац Силуан је говорио као о искуству божанске вечности у границама овог живота. Он је говорио и писао: „Ко не љуби непријатеље, још није познао Бога онако како треба“.
Ради бољег објашњења ове благодати усудићу се да додам: онај ко кроз озарење нетварном Светлошћу Светог Духа унутар себе доживи прелаз „из смрти у вечни живот“, природно сажаљева све који су лишени ове добробити. Будући ван домашаја смрти, такав човек је ослобођен страха и зна замисао Оца о њему: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје (уп. Лк.15,31). А ако се све што има Отац нама дарива, онда и души постаје својствено „да се радује и весели“ када некада мртви брат оживи за непропадљиву славу у Царству Бога Живога (уп. Лк. 15,32).
Бити хришћанин значи веровати у васкрсење мртвих; надати се у наше усиновљење од стране Небеског Оца, на то да ћемо и ми бити обдарени божанским начином постојања, и по дару љубави Очеве постати оно што је Он сам по суштини Својој, то јест да ћемо постати богови. Таква су обећања Бога и Оца, нама који смо поверовали у Исуса Христа као Сина, Јединородног и Јединосуштног Оцу. Велики је грех умањивати откривење о Човеку које нам је дано у Духу Светом, о томе како је он, Човек, замишљен од стране Бога пре него што је био створен овај видљиви свет. Казна за овај грех (неверовања у васкрсење) има посебан карактер: то је наше сопствено самоосуђење, јер се сами одричемо дара свог Творца. Зашто се одричемо? Пре свега и изнад свега зато што се дар Очев стиче великим напором, многим патњама. Ова је тема изузетно дубока, и ко је у стању да јасно покаже овај задатак људима који стоје на разним ступњевима сазнања и разума? Ко може на одговарајући начин да опише савршено непоновљиво усхићење нашег духа, када нам се у Светлости Божанства откривају премудри путеви Бога Живога?
Али, како можемо да верујемо у могућност васкрсења за вечност после наше смрти по телу? Све што доживљавамо и осећамо изгледа нам везано баш за то тело са његовим опажајима. Чак и мишљење осећамо као покрет некакве енергије у нашем вештаственом мозгу и срцу… Нису сви имали молитвено искуство, нису сви доживљавали стања у којима се дух ослобађа од материјалних веза, од услова времена и простора. Далеко смо од тога. Али ево, ми верујемо у науку наивном вером, без обзира на њену очигледну релативност. И како бисмо усвојили њена последња достигнућа, ми од детињег узраста не штедимо себе, пристајемо на деценије напора, понекад и болних. У својим највишим облицима духовни подвиг иде много даље од сваке људске науке, али је у својим почетним стадијима он једноставан, па чак и радостан. Покушаћу да разјасним прави разлог одбијања да се следи Христос-Истина.
…Ако се Христос проповеда да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша… И ако се само у овом животу надамо на Христа, јаднији смо од свих људи… Зашто се и ми излажемо опасности сваки час? Ја сваки дан умирем… (1.Кор. 15. гл.)
И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они Му рекоше: Дај нам да седнемо један са десне стране теби а други са леве, у слави твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се (Мк. 10,35-39).
Исус одступи од њих колико се може каменом добацити, и клекнувши на колена мољаше се говорећи: Оче, кад би хтео да пронесеш ову ЧАШУ мимо мене!.. и будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22,41-44).
Шта је по својој суштини ова ЧАША Христова? Дубина ове тајне је сакривена од нас. Покушавајући да следимо за Христом тако што поштујемо Његове заповести ми неизбежно и непрестано пијемо некакву чашу, али смо далеко од пуноте онога што је мислио и доживљавао Христос „тог часа“. Ипак, нешто аналогно се дешава и са нама, као што је Он сам рекао: Чашу коју ја пијем испићете. Тајанствена је ЧАША Христова, али је и наша чаша скривена од туђих очију.
И ако се само у овом животу надамо на Христа, јаднији смо од свих људи, рекао је апостол Павле. Да, управо је тако. У чему је, дакле, необјашњивост ове благословене „несреће“ за оне који нису пошли за Христом? У томе што су уопште све реакције Духа Христовог на све што се дешава око нас дубоко различите, а често и дијаметрално супротне духу деце овога света. Ево вам примера: Јуда је изашао из сионске одаје са тим да Господа преда на распеће, а Он је у том тренутку проговорио: Сад се прослави Син човечији, и Бог се прослави у њему (Јн. 13,31). Слично томе, на сваком кораку у Јеванђељу видимо да је Господ живео у другом плану Бића, тамо где се све прелама кроз призму друге врсте. И ко жели да макар делимично разуме ову тајну, дужан је да узме на рамена свој крст и да се у целини преда вољи Оца Небеског. Нема другог пута. Борба између Христа и овога света још није завршена.
Дубока је моја љубав и благодарност према Цркви, у чијим ми се недрима открила божанственост Исуса Христа и образ човечанства онако како га је Он објавио. Овај „образ“ ми видимо и у животима појединих људи, као и у себи самима – премда умањен. Пуна реализација тог образа је ствар будућег века, али већ и ова ретка приближавања на која ћемо наићи кроз историју, у души изазивају усхићење. За једног хришћанина, жеља да се уподоби Господу би требало да је нормална: жеља да свет обгрли љубављу, као што га Он обгрљава; да као Он нема непријатеља, то јест да буде слободан од пакла мржње према било коме, сагласно заповести А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне, да будете синови Оца свог који је на небесима. Но нико од синова Адамових не може живети тако сопственим силама. Ово није могуће друкчије, до силом Духа Светога која испуњава срце човека себи својственом вечношћу. Без Њега ми нисмо у стању да поштујемо заповести Божије (уп. Јн. 15,5).
Да, жудња да се уподоби Господу за хришћанина је природна. Ипак, уска (су) врата и тесан пут који воде у овај божански живот (уп. Мт.7,14). Змија се, да би збацила са себе кожу која је постала непотребна, провлачи кроз уске процепе; тако и сваки човек, да би се спасао, треба да прође кроз веома уска врата, не би ли се ослободио „кожних хаљина“ које је стекао у нашем општем паду (уп. Пост. 3,21).
Онај ко је рекао: Ја сам пут и истина и живот (Јн. 14,6), дао нам је следеће заповести: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и душу своју, не може бити мој ученик (Лк. 14,26; уп. Мт. 16,24-25). Из ових речи видимо Ко је то (Мт. 21,10). Кад Христос у Свом ИПОСТАСНОМ бићу не би био једносуштан Оцу и Светоме Духу, кад не би био Бог који нам се јавио у телу нашем, него кад би једино био сличан нама, онда, онтолошки гледано, никада не би могао да дође до таквих мисли. Кад Исус Христос не би био Бог по својој бити, довољна би била само ова заповест, па да и сав остали садржај Јеванђеља постане неприхватљив. Две хиљаде година искуства Цркве поуздано потврђују велику тајну побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу (1.Тим. 3,16). Прихваћен вером као беспочетни Господ, Христос за нас постаје Светлост вечности, и Његове речи нам откривају незамисливе дубине Божијег Бића.
Благодарећи непознатом ми Промислу био ми је допуштен приступ ногама Божијег изабраника – Силуана. Посматрајући његов подвиг, побожно слушајући његове поуке, и ја, најништавнији међу људима, могао сам макар делимично да сагледам тајну пута ка спасењу. Сада, при крају својих дана, усуђујем се да испричам оно што сам раније брижљиво скривао. Овде говорим о оним границама и о оним видовима, у којима ми је било дано да живим Бога.
На другим страницама сам писао о свом страшном спотицању: о самовољном и гордом удаљавању од Откривења које нам је дано у Христу. Али ми је Отац, нека је име Његово благословено у векове, јавио Сина у незалазној Светлости, и тиме ми дао да осетим свој грех са таквом жестином, да сам десетлећима плакао и у очајању због своје нискости ничице падао на земљу. Мој чин удаљења од Бога ми се показао у свој својој инферналној гадости, и ја сам осетио болан стид; постао сам, сам себи одвратан; презирао сам себе, и мој презир је нашао себи сродног сапутника: мржњу. Не кажем да сам омрзао оца свога, или матер, и друге сроднике или пријатеље. Довољна ми је била мржња према самом себи, а о другима баш нисам много ни мислио. Моја чежња за Богом ми је причињавала бол, толико да сам заборавио на све друго, пребивајући насамо са Њим. Не знам да ли ми је Господ сасвим опростио мој грех, али ја сам себи не могу да опростим оно што сам учинио. Кроз своју личну трагедију доживео сам трагедију Праоца Адама и његовог вековног потомства, поколења земаљских житеља. Тим каналом је ка мени стизала молитва за цео свет.
Живео сам спонтано, без анализе својих преживљавања. Није ми својствено било да следим за собом. Просто сам се предавао Божијој сили која је наишла. Али нисам смео ни да помислим да Он сам у мени твори молитву: ову силу сам доживљавао као своју. И тек када је пламен покајања одступио од мене, ја сам разумео да ми је Христос давао благослов да Му се приближим.
Једино сам Дародавац Бог поуздано зна у којој мери је на мене изливао радост познања Своје љубави. Захваљујући старцу Силуану, и моје су се духовне очи отвориле да увидим како је заповест – заволети Христа све до мржње према самоме себи – Откривење закона Божанске Љубави, оне љубави којом нас је Он сам заволео.
Заповест да љубимо Бога свим бићем својим и ближњега као самог себе не би имала онај смисао који ми тражимо кад би долазила од било ког пророка, човека који је тваран по својој природи. Али, ми смо је примили од Бога који стоји пред нама. И не можемо је испуњавати друкчије до ако свучемо старог човека и обучемо се у новог (уп. Кол. 3,9; Еф. 4,24): у Христа који је сишао са небеса (уп. 1.Кор. 15,47).
Када живимо у духу јеванђелских прописа, ми смо већ обожени, јер смо прожети беспочетним животом. Нама је заповеђено да љубимо. А љубав сједињава у живљењу. Пунота љубави доводи дотле да љубимо заборављајући на саме себе; да љубимо „до заборава“, то јест до мржње према себи.
Садржај живота човека који се напрегнуто моли сличан је океану живе воде без обала. Наш дух се непрестано обогаћује, али не толико количином нових речи или појмова, колико продубљивањем већ преживљених-стечених искустава. На страницама које следе покушаћу да наведем неке примере истанчане и, у исто време, дубоке аскетске борбе против страсти које нас убијају. Годинама, па чак и деценијама, небројене смене стања страдања и утехе која се даје одозго, васпитавају наш дух, чине га способнијим да прими нове облике мишљења и бића уопште: ум се навикава да безоблично мисли цео свет, а срце да тај свет у његовој целини на молитвени начин, са љубавним болом, носи у себи. У таквом акту духовне синтезе пребива зрела молитва хришћанина који пред Богом стоји свим умом и свим срцем, сливеним уједно (уп. Лк. 10,27). Немоћан да речју изрази све што у себи носи, подвижник се често моли без речи, али ипак са глобалним разумевањем онога што је спознао, или пак у пуном понирању у Бога – све до заборава земље. Спољашњи неред описа процеса живота људског духа изазван је постепеним прелажењем од индивидуалних облика бивствовања ка испостасно-персоналном начину живота у вечном Богу. Систематизован, аналитички опис узласка ка овом животу је немогућ. Ми га не налазимо ни у делима светих великих отаца наше Цркве. Схоластичка систематизација материјала донекле је могућа у концептуалним богословским текстовима, али никако и никада у живој речи о изворном искуству нашег духа.
Нека слава Богу и Спаситељу нашем остане непромењива у све векове.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *