О МОЛИТВИ

 

О МОЛИТВИ
 
1.
 
У наше време, молитва Именом Исуса постаје све распрострањенија на свим континентима. Много тога о њој написаног заслужује пажњу; али, истовремено, било је изречено и много неприличних идеја. Због тога се решавам да напишем краћи трактат о овој молитви, како бих, са једне стране, предупредио благочестиве молитвенике од њених неутабаних путева, а са друге, како бих покушао да одредим основне богословске и аскетске претпоставке ове велике духовне културе.
Целокупна теорија ове молитве могла би се изложити на неколико страница, али је њена практична примена у хришћанској аскетици везана за толике тешкоће, да су од давних времена оци и учитељи Цркве на све начине убеђивали трагаоце за овим видом сједињења с Богом, да Исусовој молитви треба приступати бојажљиво, тражећи најпре руководиоца који је већ прошао кроз овај подвиг. Ја се не надам да ћу исцрпсти ово изузетно важно питање, него сам пред себе поставио ограничен задатак: представити нешто од онога чему сам био научен за време живота на Светој Гори, у манастиру и у пустињи. У овом покушају немогуће је избећи извесна понављања онога што су већ написали други аутори. Али, сматрам да таква понављања не морају бити нимало сувишна. Напротив, она чак могу бити неопходна како би се наш предмет осветлио у другом контексту.
У последњим часовима Свог живота са нама Господ је рекао: До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена … заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам (Јн. 16,24 и 23). Ове речи Христове представљају и догматску и аскетску основу молитве Његовим Именом.
Нема никакве сумње да су Христови ученици поштовали ову заповест. У то смо тим пре уверени, јер знамо да су они већ упознали силу Његовог Имена када су били послани „као јагањци међу вукове“, да људима носе мир, исцељују болесне, објављују долазак Царства Божијег: Вратише се пак Седамдесеторица ученика са радошћу говорећи: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје… и, другом приликом: Видесмо једнога где именом твојим изгони демоне (Лк. 10,17; 9,49). На тај начин, историја молитве Именом Исуса почиње од апостолских времена. Нису сачуване језичке формуле њихових личних молитава, али је цео Нови Завет пун сведочења да су вршили многа задивљујућа чуда управо тим Именом.
Али, шта значи Име Божије? Да би се молило „у Име“ – мора ли се знати његово значење, његова својства, његова природа? Да, чак је и неопходно, да би „наша радост била испуњена“.
Дубине живота у Христу су неисцрпне; оне се упознавају у дугом процесу, уз велику напрегнутост свих наших снага. Разумевање садржаја и смисла Божијег Имена се стиче постепено. Наше срце може бити обрадовано и успутним његовим призивањем; и то је драгоцено. Али, не треба се заустављати на пола пута. Наше пребивање у овом свету је кратко, и сваки сат који нам је на располагању треба да искористимо тако да наше познавање Бога стално сазрева. А када се уједно слију и радост срца и светлост ума, ми се приближавамо савршенству.
Са великом културом ове молитве срео сам се на Светој Гори. Природно, желео сам да учим од отаца – да видим како они разумевају овај најважнији аспект хришћанске аскетике. Дошао сам на Свету Гору 1925. године. Кратко време пре тога тамо је избио буран спор о природи Божијег имена. На врхунцу спора, слично богословској полемици XIV века о природи Таворске Светлости, обе стране су себи дозволиле немало поступака који би требало да буду сасвим страни људима који су своје душе предали у руке Светог Сведржитеља. Има у тој полемици и извесне аналогије са вековним расправама између номиналиста и реалиста, идеалиста и рационалиста. Повремено, те расправе се стишавају, да би касније поново плануле у другој форми. При том се издвајају два различита природна расположења: с једне стране су пророци и песници; са друге научници и технократи. Ја не желим да се задржавам на спољашњој страни тих догађаја. Више бих волео да поглед усмеримо на суштину проблема, како бисмо примили непролазно знање, дато одозго, којег су се удостојили свети подвижници, прегаоци умног делања.
Живот сваког од нас је у најужој вези са нашим представама о свету, о нама самима и о Богу. Молитва у својим највишим степенима захтева што је могуће вернију спознају о правом образу Божанственог Бића. Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри (у потпуности) шта ћемо бити; а знамо (из опита) да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видети КАО ШТО ЈЕСТЕ (1.Јн. 3,2). Такође, из хиљадугодишњег искуства целог нашег рода знамо да наш природни ум, препуштен самом себи у нашем садашњем стању, не може у свом мишљењу о Богу да пође даље од извесних нагађања. Неопходно је да се сам Бог јави човеку и да му да знање о Себи. Као што се у животу сваког од нас Бог открива постепено, тако се и у историји човечанства, како је она представљена у Библији, много пута и разним начинима (Јев. 1,1) Он јављао оцима и пророцима, са све већом снагом и дубином знања.
Први помен о још нејасном призивању Бога: И Ситу се роди син којем надеде име Енос. Тада се поче призивати Име Господње (Пост. 4,26). Затим се Бог открива Аврааму, Исааку и Јакову, у све широј перспективи: Ја сам се јавио Аврааму, Исааку и Јакову са именом БОГ СВЕМОГУЋИ, а са мојим именом ЈАХВЕ – нисам се открио (Изл. 3,14, према преводу Седамдесеторице). Испунио је Бог откривење о Себи: А Господ сиђе у облаку, и стаде онде с њим (Мојсијем), и прогласи Име Јахве. Јер пролазећи Господ испред њега викаше: Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином. Који чува милост хиљадама родова, прашта безакоња и неправде и грехе, али не оставља без казне, који не правда кривога и походи грехе отачке на синовима и на унуцима до трећега и четвртога колена (Изл. 34,5-7). Тако се Бог у почетку открио Мојсију као ЛИЧНИ и једини заиста ПОСТОЈЕЋИ, са још непознатим атрибутима. Касније откривење је раскривало својства Aзъ Есмь као милостивог и човекољубивог Бога. Али, и то је било нејасно, и Мојсије је био свестан да је његово познање остајало непотпуно.
Ни пророци нису достизали тражену пуноту. Овако говори Господ, избавитељ ваш… Свети Израиљев… Ја, Господ, први и последњи, Ја исти … да бисте знали … да сам ја: пре мене није било Бога, нити ће после мене бити (Ис. 43,14; 41,4; 43,10). И пророци су, дакле, још тражили. Ипак, из ових речи Исаије видимо да се овај Бог – „Први и Последњи“ – открио као Личносни Апсолут, као жив; не као некакво апстрактно „Све-Биће“, или трансперсонално Свејединство или нешто томе слично. Очигледно је, дакле, да је дух израиљских пророка био усмерен ка Пра-Бићу, ка Ономе који је од Почетка. Управо је та усмереност карактеристична за човека – који је образ Апсолута. Он се не задржава на ма чему, што је посредно и прелазно. Из библијске приповести ми видимо да се свако ново откривење прихватало као Богојављење, као Његово непосредно деловање. У вези са тим, и само Име се доживљавало као присуство Бога. У Имену се налази двострука снага: са једне стране, осећање Живог Бога, са друге, спознаја о Њему.
Одатле и страх да се то Име призива узалуд (Изл. 20,7). Како се обогаћивало откривење о Божијом својствима, о Његовим дејствима – продубљивало се и богопознање уопште. Без обзира на уверење Израиљаца да су изабрани народ, да им се Свевишњи открва – све до појаве Христа, у молитви Богу није престајао вапај пророка да дође на земљу, да пружи заиста пуно познање Себе, будући да је жудња за тим познањем неотуђива људском духу.
Бог се открио као Промислитељ, Избавитељ, Спаситељ, и још много тога другог, али је све у људским очима остајало покривено велом. У трагичном тренутку свог живота, када се од Лавана враћао у родне крајеве, где је још живео његов брат Исав (сусрет са којим га је плашио) Јаков се, оставши сам, далеко од заједничког логора, борио са Богом. Нису биле лаке године у Лавановом дому; страшан је сусрет са Исавом. Он је тражио благослов и заштиту, али у напетости борбе: надмећући се са Њим, кривећи Њега (Пост. 32,24).
Исту борбу видимо у животу пророка Илије и Јоне. Први се молио: Доста је већ, Господе, прими душу моју, јер нисам бољи од отаца својих… Ревновах много за Господа Саваота над војскама; јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише и пророке твоје побише мачем; а ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму (1.Цар. 19,4 и 10). А Јона је говорио: Господе, Ти си ме толико терао да пророкујем Ниневљанима о погибељи која ће их постићи за њихово непоштење, а знао си да то нећеш да им направиш, јер си Ти Бог милостив и жалостив, и спор на гнев и уздржаваш се да нанесеш невољу. Сада, Господе (када се моје пророштво није испунило и ја остадох посрамљен), узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети (Јона, гл.4).
Још изразитији је случај Јова: Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дете!… мрак га помрачио и сенка смртна… био страшан, као најгори дан… Ноћ та да се не броји у дане године… да буде пуста; певања не било у њој! Клели је који куну дане… чекала видело и не дочекала га и не видела зори трепавица; што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију. Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?… Јер бих сада лежао и почивао (у великом миру небића)… онде безбожници престају да страше… мали и велики онде је (једнак у своме ништавилу), и роб слободан од свога господара. Тамо се сужњи одмарају... Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужна срца, који чекају смрт а ње нема… који би заиграли од радости када би нашли гроб? ЗАШТО СЕ ДАЈЕ ВИДЕЛО ЧОВЕКУ КОЈЕМ ЈЕ ПУТ (ка познању Бога) СКРИВЕН И КОЈЕГ ЈЕ БОГ ЗАТВОРИО ОТСВУДА МРАКОМ?(Јов, гл.3).
У нашим судбинама увек има понечег што је заједничко и свима њима. Израиљ се борио са Богом; а ко се од нас не бори? Цео свет је до дана данашњег у очајању, не налазећи нигде излаза. У мучној борби сва земља криви Њега за своје патње. Живот није нимало једноставан, и тешко је проникнути у дубински смисао Постојања.
Дар залудни, дар случајни. О, животе – чему ти? Зашто ли те усуд тајни Смртној казни досуди?
Тко је мене клетом влашћу Из ничега дозв’о ту? Испунио душу страшћу. Узмутио сумњом дух?[1])
Овако је, опхрван болом, писао песник, изражавајући у суштини оно што и многострадални Јов.
Остајати заувек притиснут мраком незнања – понижавајуће је и души неподношљиво. Наш дух тражи непосредан разговор са ЊИМ, са Оним „који ме је извео из ништавила“; са Оним који је нарушио мој мир непостојања и бацио ме у ову бесмислену, и чак одвратну трагикомедију. Ми хоћемо да знамо: ко је извор ове неправде? Ми сами, или Он, Творац? Нама изгледа да смо у овај свет дошли мимо сопствене воље, а можда и против ње. Да ли се ико од нас сећа момента када је био упитан: Да ли желиш да се родиш у овај живот? И да ли нам је унапред казано какав је он? Да ли смо имали могућност да одбијемо овај дар? Јесмо ли у праву када Богу приписујемо „безумље“ (уп. Јов. 1,22)?
Ево, чујем други глас: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8,12). Ко је жедан нека дође мени и пије. Који у мене верује … из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн. 7,37-38). Зар да не прихватим са вером овај Христов позив, зар да се не борим да достигнем Царство непролазне љубави Оца; зар да не идем путем који нам је Он, Христос, указао? Ако нам није дано да ишта створимо из „ничега“, онда се у нама не може родити ни идеја вечности. Њено присуство у нама би било онтолошки немогуће. Пажљиво следећи за током стварности која нас окружава, ми примећујемо да свака реална потреба има могућност задовољења у космичком бићу, само је потребно наћи прави приступ и средство. У историји научног прогреса, многе идеје које су изгледале исувише смеле – данас се на наше очи остварују. Зашто би требало да сумњам да ли је моја тежња ка блаженој бесмртности и вечитом сједињењу са Богом остварива?
Како се радикално мења све од тренутка када се срце отвори да прими позив Христа. Свака секунда постаје драгоцена, испуњена дубоким смислом. И патње, и радости, чудесно се сливају са новим подвигом. Лествица до небеса је пред нашим очима. Од данас ће ти име бити… Израиљ, јер си се борио са Богом, и људе ћеш надвладати (Пост. 28.12; 32,28-29). А о моме Имену се не распитује, јер је оно чудесно и ти још ниси способан да га примиш. А ипак си благословен. И сунце се роди … и храмаше на стегно своје: пут ка савршеном знању још није отворен, али је наговештај био дан. Тај наговештај ће се продубљивати у свести пророка, биће изречене многе пламене речи о Предвечном Слову Оца који треба да дође; и савршена Светлост у којој нема никакве таме ће нам се јавити у свој својој сили.
Ризикована је борба са Богом: она нас може довести до пропасти, али нас такође може оспособити да побеђујемо „старог човека“, унакаженог луциферском гордошћу. Побеђивати смирењем: … и људе ћеш надвладати. Како? Смирењем. И рече Јаков: Боже оца мог Авраама, и Боже оца мог Исаака… Избави ме из руке брата мога, из руке Исавове, јер се бојим да не дође и убије мене и матер са децом (Пост. 32,9 и 11)… Погледа Јаков, а то Исав иде, и четири стотине људи са њим… и пође (Јаков)… и поклони се до земље седам пута, докле дође до брата свога. А Исав притрча предањ и загрли га и паде му око врата и целива га, и обојица се заплакаше (Пост. ЗЗ. гл.) Смекшао је Исав који је мрзео Јакова зато што му је обманом одузео благослов оца Исаака који је припадао њему. У Јакову-Израиљу дат нам је пример смиреног покајања.
Зар није духовна криза која потреса цео свет истовремено и припрема за нови велики препород? Јер, то што се данас дешава у душама појединих људи, може да се деси и у мноштву душа. И то може да наиђе као моћни потоп; као заслепљујућа муња усред најгушће ноћне таме. Одсечак историје који нам је дат може и треба да постане период у коме смо ми усвојили постојање у свим његовим димензијама. И саме наше патње у светлости ове наде постају део развијања пред нашим очима величанствене слике: Дан дану казује и ноћ ноћи јавља разум (Пс. 18,3), ако су проведени у молитви која достиже „до граница васељене“… С једног краја неба је њен (тј. молитве) излазак, и ход њен је до другог краја, и ништа се не може сакрити од топлоте њене. Она нас и греје и весели. Она је канал кроз који се саопштава откривење Одозго. „Нека је Име Бога нашег благословено од сада и до века“.
След нашег постепеног откривења о Богу, како је представљен у Светом Писму, у великој мери се поклапа са процесом нашег личног развоја. И ми у свом познању растемо слично праоцима и оцима нашим: у почетку људи некако прихватају појам о Вишем Бићу. Затим све нови и нови Његови атрибути постају спознатљиви људском духу; док тако не дође време страшног синајског „Aзъ Есмь“ (Пост. 22,14). Током следећих векова усавршавало се искуство и разумевање све док није дошао Очекивани.
Онај ко је у својој Суштини изнад сваког Имена, открива се разумним бићима створеним „по образу“, кроз мноштво имена: Вечни, Свезнајући, Свемогући, Сведржитељ; Светлост, Живот, Лепота, Мудрост, Доброта, Истина, Љубав, Праведни, Спаситељ, Свети… и друга. У сваком од њих и кроз свако од њих ми осећамо додир Јединог Бога, и услед Његове недељивости имамо Га целога. Тако треба мислити, али нам истовремено ниједно од њих не даје пуноту схватања тога „какав је Он“. Његово Биће у својој суштини превазилази сва Имена. Па ипак, Он продужава да нам се открива у Именима.
Пре двадесет векова дошао је Он, ОНАЈ кога су очекивали народи, Логос Оца. Надсветски по Својој суштини Творац наше природе, примио је обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек (Фил. 2,7). Беспочетно Слово Очево постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1,14). Вечни се појавио у времену. Откривење нам је донело ново име: ИСУС, Спаситељ, или БОГ-СПАСИТЕЉ. Велика Светлост је ушла у живот света. Наступила је нова епоха. Свештена је била историја од Адама до Мојсија; она је свештена и од тренутка синајског богојављења; тим пре је свештена од тренутка појаве Христа.
И раније је било идеја о Богу-Спаситељу, али са другим садржајем, у другој димензији, са неупоредиво мање конкретности. Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија (Мт. 4,16).
Име Исус нам пре свега открива смисао и циљ доласка Бога у телу: „ради нашег спасења“. То што је Бог примио нашу природу указује на могућност да и ми постанемо синови Бога. Наше синовство се исказује у томе што нам се саопштава божанствени облик постојања: у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол. 2,9). После Вазнесења, Он је сео с десне стране Оца, и то већ као Син Човечији. Ево како говори Он сам: славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што сми ми једно. Ја у њима и ти у мени; да буду усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света… И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима (Јн. 17,22-26).
Наш ум задивљено ћути пред овом тајном: Творац се обукао у творевину; Вечити и Невидљиви је на себе узео привремени и променљиви облик постојања; Дух који далеко превазилази сваку мисао сам Себе је учинио телом и дао нам могућност да Га опипамо рукама, да на Њега гледамо телесним очима; Бестрасни се подвргао патњама; беспочетни Живот је Себе повезао са умирањем.
Философски ум, препуштен самом себи, није у стању да се сложи са јеванђелском проповеђу: за њега је то безумље. Апсолут философа није од својих твораца добио дозволу да себе умањи дотле да прими обличје слуге (уп. Фил. 2,7). Апсолут, како га они замишљају, у суштини је небиће (у пуном смислу те речи). Пре доласка Христова било је умова који су градили веома привлачне теорије о таквом апстрактном Апсолуту; ни у наше дане такве тенденције нису усамљена појава. Велики апостол Павле је у вези са овим испевао генијалну химну: Јер је написано: погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу … изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима… Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи (1.Кор. 1,19-25).
Слово постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1,14). Ми не схватамо како је то могуће, али не искључујемо да је Онај ко је створио нашу природу може и да је прими у Своју Ипостас. Он није примио нову, другу ипостас, људску. Пребивајући у Својој предвечној Ипостаси Бога, Он је у њој сјединио Божанску природу са тварном природом. У плоти нам је показао савршенство Оца, показавши са неупоредивом снагом да Бог и Човек могу бити једно.
Христос нам је омогућио познање Свете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Мојсије је под именом Јахве – Aзъ Есмь, разумевао јединствену Личност. Слово и Дух су за њега биле енергије Јединствено Постојећег. Нама је, међутим, откривено да су и Логос и Дух – Ипостаси, равноправне Оцу: Јединствен по Својој суштини – мноштвен по Ипостасима. Образ овог Бога: Јединствена природа човека у мноштву ипостаси.
Име Aзъ Есмь се услед јединства Бога примењује на сву Тројицу, и на сваку Ипостас посебно. Као и многа друга Имена, и ово може и треба да се схвати и као опште, заједничко Име, и као посебно Име сваког Лица, слично томе како се Име „Господ“ односи на сва три Лица, и уједно служи као лично Име сваког од та три Лица. Исто се може рећи и за Име ИСУС – тј. Бог Спаситељ. Али. у молитви, ми ово Име ИСУС употребљавамо искључиво као лично Име Христа, Другог Лица Свете Тројице.
Некада се знање о Божанству људском духу давало преко Имена која су углавном откривала Божија својства, Његове атрибуте: моћ, свудаприсутност, свезнање, промисао, славу и томе слично. Мојсије је био први коме је Име ЈАХВЕ било дано као лично Име. Кроз оваплоћење Логоса ми ступамо у додир са Богом у таквом облику, у таквој пуноти, да више не очекујемо ништа савршеније, него нам је само потребан подвиг живота по заповестима, како бисмо највиши дар примили у његовим истинским димензијама: Он је са нама живео у условима нашег пада; Он нам је говорио нашим језиком; Он се спустио до нас у таквом степену да смо Га опипали; Он нам је открио све што се тиче односа између Бога и човека. Спасење које је Он донео има сасвим конкретан карактер. Своју проповед Он је почео речима: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 4,17). У тој проповеди ми видимо наставак Његовог разговора са Адамом у рају (Пост. 3,8 и даље).
Велико је Име Aзъ Есмь; велико је Име Свете Тројице; такође је велико и Име Исус. О Његовом Имену може се много говорити: оно је неисцрпно у свом садржају; оно припада Ономе коме све што постоји дугује своје постојање: Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот, и живот беше светлост људима. Он је „у почетку“; то јест Он је принцип читаве васељене. У унутартројичном животу Он је окренут Оцу; док је у чину стварања тај исти Логос обраћен ка ономе који је створен по Његовом образу.
Име Исус је онтолошки везано с Њим и као смисао-знање, и као „енергија“ Бога у односу на свет, и као Његово лично Име. Оно је духовна реалност; његова звучна страна се може поистоветити са његовом реалношћу, али то није обавезно. По звучању оно је било доступно многим смртницима, али када се молимо, ми га изговарамо са другим садржајем, са друкчијим настројењем нашег духа. Оно је за нас мост између нас и Њега; оно је канал кроз који до нас долазе струје божанствене силе. Пошто произилази од Светог Бога – оно је свето и освећује нас тиме што га призивамо. Са овим Именом и кроз њега молитва стиче извесну опипљивост; оно нас сједињује са Богом. У њему, том Имену, присуствује Бог, као у неком сасуду, драгоценој вази, пуној миомириса. Кроз њега се Надсветски подаје као опипљиво иманентан. Као божанска енергија – оно исходи из Суштине Божанства и божанствено је само по себи.
Када се молимо свесни свега овога што је до сада речено, молитва постаје истовремено и страшан и свечан чин. У давнини је била дата заповест – не призивати узалуд Име Божије; Господ је, међутим, дао заповест и обећање „да молимо Оца у Његово Име“. Сва Имена Божија су нам се кроз долазак Христа разоткрила у њиховом дубљем значењу, и требало би да дрхтимо (као што се дешава са многим подвижницима међу којима сам имао прилике да живим) док изговарамо Свето Име Исуса. Смело звучи кад кажем да бих и ја могао бити живим сведоком тога да достојно призивање овог Имена чини да присуство Вечног Бога испуњава читаво наше биће; да односи ум у друге сфере постојања; да нам саопштава особиту енергију новог живота. Божанствена Светлост, о којој није лако говорити, долази са овим Именом.
Ми знамо да је не само Име Исус, него и сва друга Имена која су нам откривена Одозго, онтолошки повезана са Њим, са Богом. Ми то знамо из искуства Цркве. Све свете тајне у нашој Цркви се обављају кроз призивање Божијих Имена, пре свега Свете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Целокупно наше богослужење је засновано на призивању Божијих Имена. Ми њима, као звучним појавама, не приписујемо никакву магијску снагу, али када су изговорена у пуној истини исповедања вере и док смо у страху Божијем, испуњени побожношћу и љубављу – онда заиста имамо Бога заједно са Његовим Именима. Многа поколења свештенослужитеља су нам сачувала ову свест о снази Имена Божијег, обављајући свете тајне са дубоким осећањем присуства Живога Бога. Њима је била откривена тајна свештенодејствовања Божанске Литургије. Они ни најмање нису сумњали да су Крв и Тело Христа пред нама у пуној реалности. Над њима је било призвано Име Онога чија реч постаје „чињеница“. И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.
Заборав о онтолошком карактеру Божијих Имена, одсуство овог искуства у молитвама и у вршењу светих тајни – опустошило је животе многих. За њих молитва и саме свете тајне губе своју вечну реалност. Литургија од Божанственог чина постаје просто психолошко и ментално сећање на један историјски догађај.
Многи су дошли дотле да молитву сматрају некорисним губљењем времена, нарочито ако после својих молитава о животним потребама нису добијали оно што би тражили… А сједињење нашег бића са Богом – није ли то најважније чудо нашег постојања? То је онај „најбољи део“ који се од нас не одузима у тренутку смрти. Чињеница нашег васкрсења у Богу – ето шта је у центру наше пажње, као крајњи смисао наше појаве на овом свету. Љубав ка Христу, која испуњава читавог човека, одлучно мења сав наш живот. Он – Богочовек – сјединио је у Себи то двоје, и кроз Њега нам постаје доступан и Отац. Има ли ишта више што би се могло пожелети?
Они који су заволели Христа и Његово Име, наслађују се читањем Јеванђеља и Светог Писма уопште. Имена Божија и смисао који из њих произилази привлаче себи дух човека, и њега више ништа друго није у стању тако да заинтересује. Са каквим високим надахнућем Петар говори: нема другог Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти. Или: Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи (Дап. 4,12; 3,6). Другом приликом апостоли једнодушно подигоше глас Богу и рекоше: Господе, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима…погледај на њихове претње (царева и властодржаца овога света: Ирода и Пилата са незнабошцима и са народом израиљским), и дај слугама својим да са сваком смелошћу говоре реч твоју, пружајући и ти руку своју на исцељивање, да бивају знаци и чудеса именом Светога Сина твога Исуса. И пошто се они помолише Богу, затресе се место где беху сабрани, и испунише се сви Духа Светога, и говораху реч Божију са смелошћу … и благодат велика беше са свима њима (Дап. 4,23-33).
Тако је цело Свето Писмо, од почетка до краја, испуњено сведочанствима о Богу – кроз Његова Имена. И не престаје да се наслађује наш дух при сусрету са светим речима, и благосиља наша душа Бога који нам је дао овај непроцењиви дар.
Споро тече развој човека у сфери богопознања. Пролазе дуге године пре него што се у нашој свести развије величанствена слика Бића: стварање света са његовим космичким силама и појавама, и стварање човека, када му Господ Бог … дуну у нос дух животни (Пост. 2,7). Човек је тако принцип који повезује Бога и осталу творевину, будући да у њему видимо спајање тварних космичких енергија са Нетварном. Богослови сваку енергију која произилази од Бога, од Суштине Божанства, и саму називају „божанством“. Суштина је, међутим, неприступачна човеку, али се Божански живот сједињује са човеком силом Божанског деловања. Чин обожења обавља се преко нетварне благодати. Најбољи пример у Новом Завету је Таворско откривење: у Светлости која им је постала видљива, апостоли су чули глас Оца: Ово је Син мој љубљени. И Светлост и Глас (и једно и друго је неизрециво) – све је било „божанство'“.
Требало би да сви научимо да разликујемо енергије по њиховом пореклу; неспособност да разрешимо то питање успорава процес нашег раста у духу.
Неће бити на одмет да нагласим да у молитви Именом Исуса нема ничег магијског и аутоматског. Ако се не трудимо да испунимо Његове заповести, узалудно ће бити и призивање Његовог Имена. Он је сам рекао: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7,22-23). Веома је важно да се уподобимо Мојсију, који је стрпљиво подносио тешкоће подвига, како бисмо видели Онога који је невидљив (уп. Јев. 11,27), и како бисмо Га призивали свесни онтолошке везе Имена и Именованога, то јест Личности Христа. Љубав према Њему ће расти и усавршавати се у мери у којој ће се умножавати и продубљивати наше знање о животу љубљенога Бога. Када ми као људи волимо некога, пријатно нам је да изговарамо име вољене личности и понављање нас не замара. Тако, и још много више осећамо када је у питању име Господа. Када нам се онај кога волимо све више разоткрива у својим врлинама, расте и његова вредност у нашим очима, и ми са радошћу у њему откривамо нове црте. Тако је и са Именом Исуса Христа. Ми са све већим интересом у Његовом Имену откривамо нове тајне Божијих путева, и сами постајемо носиоци реалности коју то Име садржи. Кроз то живо сазнање ми постајемо учесници вечности већ у садашњем животном искуству: А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа (Јн. 17,3).
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас и Твој свет.
Име Исус је било дато по откривењу Одозго. Оно долази из вечне Божанске сфере, и никако није плод делатности земаљског разума, па макар и било изражено физичком речју. Откривење је чин – енергија – Божанства, и као такво припада другом нивоу постојања и трансцендира космичке енергије. У својој надсветској слави име Исус је метакосмичко. Док изговарамо Име Христово, позивајући Га на општење са нама, Он који све испуњава, слуша, и ми ступамо у живи додир с Њим; Као предвечни Логос Оца, Он са Оцем пребива у нераздељном јединству, а Бог-Отац преко Свог Слова ступа у општење са нама. Христос је Јединородни савечни Син Оца, и стога је рекао да „нико не долази Оцу осим кроз Њега“ (Јн. 14,6). Име Исус значи Бог-Спаситељ; као такво оно се може односити на Свету Тројицу, или на било коју од Ипостаси појединачно. Али, у нашој се молитви Име Исус употребљава искључиво као лично Име Богочовека, и наш ум притом сву пажњу обраћа на Њега. У Њему сва пунота Божанства обитава телесно, говори апостол Павле (Кол. 3,9). У Њему није само Бог, него и цео људски род. Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом. како Нетварног Прво-Бића, тако и тварног постојања. Како бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим – кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. А ко се сједини са Господом, један је дух са Њиме(1.Кор. 6,17).
Задржао сам се на догматском разјашњењу молитве Именом ИСУСА понајвише зато што сам у току последњих деценија често имао прилике да сретнем сасвим изопачене погледе на праксу ове молитве. Најгоре је када се она брка са јогом, са будистичком праксом, па чак и са „трансценденталном медитацијом“, и томе слично. Темељна разлика свих тих усмерења и хришћанства састоји се у томе што у основи нашег живота лежи Откривење о ЛИЧНОМ Богу: Aзъ Есмь. Сви други путеви одводе ум човека од личних узајамних односа између Бога и онога ко се моли – у област апстрактног трансперсоналног Апсолута, у имперсоналну аскетику.
Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута. Чести су безумни покушаји да се за кратко време достигне „козмичка свест“ и да се чак стекне искуство непосредног општења са Над-Личним Апсолутом. У суштини, аскетика такве врсте је удаљавање од Бога Истинитог, од Онога који заиста Постоји.
Јеванђелско учење нам говори не само о Личном Богу, него и о личној бесмртности оних који се спасавају. То се постиже кроз победу над светом страсти. Задатак је велики, грандиозан, али је Господ рекао: не бојте се, ја сам победио свет; и ми знамо како та победа није била једноставна. И опет, Христос нас учи: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе. Чувајте се лажних пророка… (Мт. 7,13-15). У чему је пропаст? У томе што људи остављају Живог Бога који нам се открио, усмеравајући се у „ништа“ из кога су, међутим, изведени у постојање да би им се дало вечито блаженство у облику богосиновства, кроз усељење у њих Бога – Свете Тројице.
Да би се поверовало Христу треба: или имати простоту детета: ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18,3); или у безумној смелости постати сличан Павлу који говори: Ми смо луди Христа ради … ми слаби … презрени … постасмо као сметлиште света, свима смеће до данас (1.Кор. 4,10-13); а ипак: темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1.Кор. З,11). Молим вас, дакле, угледајте се на мене као и ја на Христа (1.Кор. 4,16).
У хришћанском искуству космичка свест се даје у молитви која је слична Гетсиманској молитви Господа, а не у филозофском трансцензусу. И рече им: …тако је требало да се У ИМЕ ЊЕГОВО проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима… А ви сте сведоци овоме. И ево, ја ћу послати обећање Оца свога на вас; а ви (пребивајте у молитви) док се не обучете у силу с висине (Лк. 24,46-49).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пушкин, препев Хуга Баделића,- Прим. прев.

Коментарисање није више омогућено.