О МОЛИТВИ

 

О МОЛИТВИ
 
О БОЛНОЈ МОЛИТВИ КОЈОМ СЕ ЧОВЕК РАЂА ЗА ВЕЧНОСТ
 
У данашње време су по целој земљи расејани људи који на своје недоумице траже одговор. Духовна жеђ многих није задовољена – и то је историјска чињеница која је заиста трагична. Бројни су људи на ивици очајања. Сваки се од њих на свој начин, у дубини свог духа, мучи услед бесмислености савременог живота. Они су неутешни у својој невољи: сопствени индивидуални напори нису довољни да би се човек ослободио хаоса који је захватио свет, и свој ум сконцентрисао на оно што је најважније (Лк. 10,42).
Неки су склони да нашу епоху назову постхришћанском. Ја, међутим, у оквирима својих схватања светске историје и историје хришћанства, све више сам уверен да хришћанство, у својим правим димензијама, још никада није прихваћено широким масама. Државе су себе називале „хришћанским“, и њихови народи су носили маску побожности, али су се силе њезине одрекли (уп. 2.Тим. 3,5): живели су и живе као пагани. Сасвим парадоксално – управо хришћанске државе вековима држе већи део планете у гвозденим стегама ропства; последњих година обвиле су свет мрачним облацима очекивања апокалиптичког пламена: садашња небеса и земља остављени су … за огањ и чувају се за Дан суда и погибли безбожних људи (2.Пт. З,7; Лк. 21,34-35).
У савременој кризи хришћанства међу народним масама, са правом се може видети бунт природне савести против оних изопачења којима је било подвргнуто јеванђелско учење током његових историјских перипетија.
Ми поново живимо у сфери првих векова наше ере: нама је даровано не само да верујемо у Христа, него и да страдамо за Њега (Фил. 1,29). Много сам пута осетио радост при помисли да се мој живот већим својим делом поклопио са периодом прогона хришћана: то ми даје да се јасније осетим хришћанином, да будем свеснији неупоредиве части која је запала у део свима који у слична времена следе Јединородном Сину Очевом у Његовом успону на Голготу. Прогона има свуда, али у различитим облицима. Ипак, ниједан од њих није лак. Нека Бог љубави сваку душу избави од невоље бити прогонитељем, макар и у односу на само једнога од малих ових (Мт. 18,10).
„Страдање за Њега“ представља посебан благослов, па чак и изабраништво: онај који страда, већ се самим током спољашњих околности ставља у непрестану везу са Исусом Христом, уводи се у сферу Божије љубави, постаје богоносац. Постоје две врсте богословља: једна је нашироко позната у протеклим вековима – професионална катедра ерудита; друга је – бити сараспет Христу (уп. 1.Пт. 4,13; Рим. 8,17; 2.Тим. 2,11-12; Фил. 3,10; Отк. 1,9 и друга места), знати Га у скривеним кутцима срца. Прва од ове две врсте је доступна мноштву интелектуално надарених, и реализује се као једна врста филозофског избора. Жива вера у Божанство Христа, која се изражава кроз следовање Његовим заповестима, при томе уопште није обавезна. Друга врста је богословље исповедништва, порођеног дубоким страхом Божијим у огњу пламеног покајања које нас у животну реалност уводи кроз визију нетварне Светлости. Школско богословље сједињено са живом вером даје благотворне резултате. Али, оно лако може да се „изроди“, да постане апстрактна теорија, да престане да буде оно што видимо у животима апостола и пророка, отаца наших, то јест, да престане да буде непосредно деловање Бога у нама: Нико не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла… У Пророцима је написано: и биће сви научени од Бога. Сваки који (у срцу) чује од Оца и научи, долази к мени (Јн. 6,44-45).
Света Тројица је Бог љубави. Љубав о којој се говори у Јеванђељу је нетварна животна енергија беспочетног Божанства. Својство те љубави је да сједињава у самом бићу. Онај ко пребива у таквом јединству са Богом, постепено напредује у умном познавању тога што се са њим дешава. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије … ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога; што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него научени од Духа Светог (1.Кор. 2,10-13). Ти си Христос, Син Бога Живога. И по речи Христа: тело и крв не открише ти то (Петру), него Отац мој, који је на небесима (Мт. 16,16-17). И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави (1.Тим. 3,16). Такав и јесте природни раст у Духу, преко пребивања у Божанској области држањем заповести Христових. Ум се одједном отвара за сазнање и формулише га људским речима. Ово наилази попут севања муње, при срцу које је распаљено љубављу. И то је та светлоносна вечност у коју смо сви ми позвани (уп. 1.Пт. 2,9). У искуству Цркве, током векова, накупило се много сличних момената озарења људске свести, што је органски довело да њиховог свођења уједно. Тако се појавио први покушај систематизације живог богословља који је извршио свети Јован Дамаскин, човек богат својим сопственим искуством. Ово чудесно узлажење ка Богу у неистраживом богатству вишег сазнања било је деградирано тежњом да се подаци Откривења подвргну критици нашег разума и склоношћу ка „филозофији религије“, и то онда када су се истањили извори живог искуства. Последица: схоластичке „суме“ богословља, у којима има много више филозофије, него Духа живота.
Бити заиста у Богу и са Богом – даје се или „деци“ (Мт. 18,3; 11,25), или божанствено лудима, попут великог Павла (уп. 1.Кор. 4,8-10; 1,20). Он је о себи писао: све што ми беше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но, штавише, ја и сматрам све (уопште) за штету према превасходном познању Христа Исуса, Господа мога, ради кога сам све оставио и сматрам све за трице, да бих Христа добио и да се нађем у Њему … да познам Њега и силу васкрсења његова и удео у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих (Фил.3,7-11). Павле је испунио завет Господа који је рекао: Тако сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Лк. 14,33). Свега што има у плану тварног постојања, у његовој одвојености од Бога, у његовом самопоуздању. „Они који су од вере, синови су Авраамови, … и благосиљају се са њим“ (уп. Гал. 3,7-9 и 29). Тако, дакле, треба да следимо пример Авраама, нашег оца по духу: да узмемо у руке нож и огањ, и да се успнемо на високо место како бисмо принели Богу као жртву паљеницу све што нам је драго по плоти. Тада ћемо и ми чути: Сада те познах … заиста ћу те благословити (Пост. 22,12 и 17). То и јесте сигуран пут ка блаженој вечности: на свему другом остају трагови смрти. Само под условом да се за Христом верно иде до краја (Јн. 13,1), откривају се у нама више потенције наше природе и ми се оспособљавамо да примимо Јеванђеље у његовој вечној димензији. Одлучност да се „остави све“ (Мт. 19,27-30) доводи нас до границе времена и вечности, и ми по први пут видимо реалност другог, непролазног Бића, која нам је дотле остајала скривена. Бог не врши насиље над нашом слободом: Он се неће силом пробити у унутрашњост нашег срца, ако ми нисмо спремни да Му отворимо улаз: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему (Отк. 3,20). И што више откривамо, тим изобилније нетварна Светлост испуњава наш унутрашњи свет.
Када искусимо љубав према Богу и Његову љубав према нама, наша психа и начин мишљења се радикално мењају. Свако непријатељство међу људима-браћом изгледа као потпуно безумље. Сви ми имамо истог непријатеља – нашу смртност. Ако је човек смртан, ако људи не васкрсавају, онда целокупна светска историја није ништа друго до бесмислена патња творевине. Чак се и љубав преплиће са смрћу: љубити значи умирати. Наш дух жуди да пређе у светлоносну сферу, где нема препрека ненаситој љубави, где сама ненаситост није ништа друго до крајња динамика живота, „изобиље живота“ дарованог Христом (Јн. 10,10).
Приступ великој молитви је тесно везан са дубоким покајањем због грехова. Када горчина ове чаше превазиђе нашу моћ трпљења, онда од ванвременог бола, од силне одвратности према самом себи, потпуно неочекивано, појавом љубави Божије, све одједном бива промењено, и свет бива заборављен. Овакав догађај многи називају екстазом, заносом. Ја не волим ове речи, јер су за њих везане многе изопачености. Али, чак и ако бисмо променили назив овог Божијег дара, ако бисмо га назвали изласком душе која се каје Богу, и тада бих морао рећи да ми никада није на ум падало да „култивишем“, да вештачки постижем то стање. Оно је увек наилазило сасвим непредвиђено, и то сваки пут на други начин. Једино чега се сећам (и то заиста и сигурно знам), јесте моја крајња туга због удаљености од Бога, туга која је постала саставни део моје душе. Ја сам тешко жалио због свог пада. И кад би у мени било довољно физичке снаге, моме ридању не би било краја.
Ево, написао сам ове речи и не без туге помињем дане старе (Пс. 142,5), тачније речено ноћи, када су мој ум и срце са таквом енергијом за собом остављали прошлост, да ме годинама није посећивало чак ни сећање на оно што сам оставио иза себе. Заборавио сам био чак и своје духовне падове, док поразно виђење моје недостојности није престајало да се појачава.
Много пута сам се осећао распетим на невидљивом крсту. На Светој Гори се то дешавало када би мноме овладао гнев против људи који би ме ражалостили. Та зла страст је у мени убијала молитву, те ме доводила до ужаса. Понекад је борба против ње изгледала немогућа: страст ме је мучила као што свирепа звер мучи своју жртву. Једном је молитва отишла од мене због кратког тренутка раздражљивости. Да би се вратила, борио сам се осам месеци. Али, када се Господ приклонио пред мојим сузама, срце је постало будније и стрпљивије.
Искуство распећа се поновило и касније, већ у Француској, али на други начин. Ја нисам избегавао да на себе примим духовничку бригу. Посебно је моје срце било сажаљиво према душевно болесним. Уздрмани изузетним тешкоћама савременог живота, неки од њих се упорно тражили моју непрестану пажњу, што је почело да превазилази моје снаге. Ситуација је постајала безизлазна: шта год урадим, куд год да кренем, неко ће викати од бола. То ми је откривало дубину патњи савременог човека, сломљеног суровошћу наше фамозне цивилизације. Изграђене су колосалне државне машине, које, међутим, носе карактер безличних, да не кажем нељудских апарата, који равнодушно газе милионе људских живота. Немоћан да битно изменим неподношљиве, па ипак озакоњене преступе у социјалном животу народа, ја сам у молитви, без било каквог видљивог лика, осетио присуство распетог Христа. Духом сам Његову патњу видео толико јасно, да ни физичко виђење „вазнесеног са земље“ ничим не би појачало моје учешће у Његовом болу. Ма како били неважни, моји доживљаји и утисци су продубљивали моје познавање Христа у Његовој земаљској појави, чији је циљ био да спасе свет.
Кроз Њега нам је дано дивно откривење. Он величанственошћу Своје љубави привлачи ка Себи наш дух. Моја душа је са плачем благословила и благосиља Бога и Оца који је хтео да нам Духом Светим открије ни са чим упоредиву светлост и истинитост Свога Сина и то кроз мале тешкоће које нас сналазе.
Благодат која се у почетку даје да би се човек привукао и научио, понекад није мања него код већ савршених; ипак, то још ни најмање не значи да је она и усвојена од стране онога ко је добио овај страшни благослов. Усвајање Божијих дарова захтева продужена искушења и појачани подвиг. Потпуни препород палог човека у новог (Еф. 4,22-24) обавља се у три периода: први, почетни је позив и надахнуће на подвиг који предстоји; други је напуштеност од стране „опипљиве“ благодати и доживљавање богоостављености, чији је смисао у томе да се подвижнику пружи могућност да покаже верност Богу; трећи и завршни је поновно стицање опипљиве благодати и њено трајно задржавање, повезано са умним познавањем Бога.
Који је веран у најмањем и у многом је веран … Ако, дакле, у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам поверити истинско? И ако у туђем не бисте верни, ко ће вам дати ваше? (Лк. 16,10-12). Онај ко је у првом периоду био поучен самим дејством благодати у молитви и у сваком другом добру, и ко за време продужене богоостављености живи тако као да благодат наставља да пребива уз њега, после дугог испитивања своје верности, стећи ће „истинско“ богатство, и то као неотуђиву, вечну својину; другим речима, благодат се стапа са тварном природом, и њих две постају једно. Овај коначни дар је – обожење човека; даровање божанског начина постојања, беспочетног, светог; преображавање целог човека, чиме он постаје христоподобан, савршен.
Људи који су се показали неверни у туђем, како се изразио Господ, изгубиће и оно што су добили у почетку. Овде видимо извесну паралелу причи о талантима: … и предаде им благо своје. И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи… После дугог времена дође господар ових слуга и стаде сводити рачун са њима… Онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. А господар његов му рече: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: … ево још два таланта које сам добио с њима… Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си тврд човек … па се побојах и сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар му рече: Зли и лењи слуго … узмите … од њега талант и подајте ономе што има десет таланата … јер … од онога који нема, и што има узеће се од њега (Мт. 25,14 и даље).
Ни ова прича, као ни она која јој претходи, не може се применити на обичне људске односе, него само на Бога: Господар није узео од онога који се трудио са талантима и удвостручио их, него му је све, и оно дано, и оно стечено трудом, дао у власништво као сувласнику: УЂИ У РАДОСТ (владања Царством) ГОСПОДАРА СВОГА. И када се неискоришћени талант показао слободан, он и њега даје ономе што има десет таланата … јер свакоме ко се потруди над Божијим даровима даће се, и претећи ће му (Мт. 25,29).
Свети Јован Лествичник каже да се човек може привићи на сваку науку, сваку уметност, сваку професију – и обављати их без особитог напора. Али, никоме и никада није било дано да се моли без напора; особито ако се у виду има нерасејана молитва која се умом обавља у срцу. Ако неко осећа силну тежњу ка тој молитви, може га обузети тешко остварива жеља: да бежи и скрива се од свих; да се закопа у дубину земље, тамо где се неће видети ни зрачак дневног сунца; тамо где је заборављена свака брига о свакодневици. И то је разумљиво: сасвим је нормално сакривати се од туђих очију, не дати им да посматрају наш интимни живот – а ова молитва обнажава саму срж душе, срж која не подноси никаквог другог додира, осим руке Онога који нас је саздао.
Каквим само нездравим напетостима може бити подвргнут човек који покушајима да нађе право место за молитву којој тежи! Као дашак из другог света, ова молитва доводи до различитих сукоба: и унутрашњих и спољашњих. Један од њих је борба против сопственог тела, које неће дуго чекати да покаже своју слабост и неспособност да прати стремљење духа; често прохтеви тела доводе до тако великих патњи, да терају дух да сиђе са висина молитве и побрине се о њему. Иначе, тело би умрло.
Друга унутрашња борба, особито у почетку: како заборавити оне које по заповести треба да љубимо као саме себе? Богословски – то пред умом стоји као нешто супротно смислу заповести; етички – као недопустиви егоизам; мистички – као погружавање у таму занемаривања, тамо где нема никаквог унутрашњег ослонца духу, где се може изгубити свест о реалности овог света. И на крају постоји страх, јер ми не знамо да ли је наш подухват угодан Господу.
Аскетско занемаривање свега тварног, онда када бива последицом искључивог напрезања наше људске воље, исувише је негативно. Уму је јасно да негативан акт, као такав, не може довести до позитивног, конкретног усвајања онога што се тражи. Да, не могу се изложити сва колебања ума у таквим периодима. Једно од њих: ја сам се удаљио од твари, али Бога нема са мном. Није ли баш то „тама најкрајња“ – суштина пакла? И многа друга, за душу страшна стања, обрушиће се на тражитеља чисте молитве. Можда се све то и не може избећи, ако већ кренемо тим путем. Искуство показује да молитва продире кроз најразличитије области космичког бића.
Заповести Христа самом својом природом савлађују сва ограничења; душа стоји над понорима, међу којима наш неискусни дух не види никаквог пута. Шта да радим? За мене су превелики понори који се отварају; ја видим колико сам мали, беспомоћан; дешава се да падам у непознато. Препустивши се рукама Бога Живога, душа Му се сасвим природно обраћа, и Он ме лако налази, ма где ја био.
У почетку, душа се прибојава. Али, пошто је не једном била спасена молитвом, постепено се снажи у нади и постаје све храбрија тамо где је храброст раније изгледала сасвим неумесна.
Покушавам да пишем о невидљивој борби нашег духа. Искуства која сам имао нису била довољна да бих сматрао како сам кроз њих већ стекао вечност. Мислим, све док смо у овом материјалном телу, неизбежно је измицање наших представа ка видљивим аналогијама. Шта ће се десити када дефинитивно ступимо са оне стране телесности и времености – још нам је непознато. Понављам: у тој безграничности нема видних путева. Страх, премда не онај животињски, доводи напрегнутост пажње до ивице снага. У свим колебањима, само нам молитва омогућава да се одржимо у равнотежи. Вапај душе је често без речи; или у најкраћим речима: Господе, спаси .ме! (Мт. 14,30).
Помишљам на оно време када сам напустио своје бављење уметношћу и, како је изгледало, потпуно се предао Христу. Многи истакнути представници руске културе – духовне и хуманистичке – говорили су, не без патетике, да је свет ушао у трагичну епоху; сви који живе одговорно дужни су да схвате наравствену потребу да се укључе у тај трагизам који је захватио васељену, да у њему учествују, да према својим снагама допринесу налажењу повољног излаза и томе слично. Ја сам са дубоким уважавањем слушао ове сјајне људе, али нисам могао да кренем за њима: унутрашњи глас ми је говорио да сам непогодан за такву улогу. Тако нисам престајао да молим Бога да ме доведе на такво место, у такве услове, где бих ја, изгубљени незналица и неспособњаковић, могао наћи спасење. У молитвама сам предложио Богу мој план, моје рокове; и Он је све испунио са математичком тачношћу. Био сам бачен, руком која ме је љубила, међу светогорске подвижнике.
Тамо, у манастиру, затекао сам живот какав ми је био потребан: дуга богослужења, углавном ноћу; једноставни послови који нису захтевали интелектуално напрезање; могућност да живим у послушању, не размишљајући о томе како игуман и његови сарадници, сабор манастирских стараца, управљају свим пословима обитељи. Слободан од свих животних проблема, могао сам без прекида да се молим дан и ноћ. Мало времена је остајало за читање књига; понекад само пола сата дневно, или још мање. Али, Господ је био са мном, и ја се од Њега нисам одвајао ни на кратке минуте. Моје срце је горело непрестано; мој ум је стајао на речи Божијој као на стени. У души нису били притајени никакви покрети изазвани нападима злих сила, страни Духу Христа. Молио сам се као избезумљен од ужаса да не останем какав сам био и јесам; моје срце и мој ум постали су бојно поље на коме се водила битка између Христа и противника, страшног колоса космичких димензија. У то време, ишао сам као по невидљивом конопцу изнад провалија. Неко чудно очајање ме је запљускивало са свих страна, као што вода захвата дављеника. Кажем „чудно“, јер када би то очајање одступало од мене, ја као да сам умирао духовно. Из тога очајања, као из вулкана, пробијала се врела молитва, као када је апостол Петар викао Христу Сведржитељу: Господе, спаси ме!
Тако су пролазили месеци и године, са неједнаком напрегнутошћу. Све то није могуће описати. Накнадно се обликовала свест: све ово ме је достигло због мог гордог, безумног пада. Увидео сам да идење за Христом-Богом на неки начин природно баца човека у океан духа који је без обала. Живети по Христу значи осетити Га као истинског Победника над смрћу: „Светлост је дошла у свет … не да суди, него да спасе свет“. Овце моје … за мном иду. И ја им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје (Јн. 12,47; 10,27-28).
Тих дана наишао сам на смеле речи преподобног Исаака Сирина: „Оне који творе знамења и чудеса и силу у свету не упоређуј са онима који безмолвствују са разумом. Нека ти бездејственост безмолвија буде дража од насићења гладних у свету, и од обраћења многих народа на поклоњење Богу“ (Сл. 56). Ја се никада нисам дрзнуо да себе поредим са оцима, или да њихове речи у потпуности примењујем на себе, али некаква аналогија искуства мора постојати, иначе ћемо заувек остати ван истинског познавања духовне стварности. Мој ум није ишао на ризик да адекватно упозна то стање у коме је пребивао свети Исаак када је имао ово виђење које превазилази меру човека. А што се мене самог тиче, рећи ћу само понешто.
Првих година мог обраћења Христу мени неспознатљива доброта Бога „сурово“ ме је бацила у безграничност, дајући да осетим своју ништавност, своје умањење, чињеницу да сам „ништа“. Кроз овај дар, чистило се моје срце од смртоносног чира гордости, и постајало способно да у љубави и миру види Бога – да од Њега прими нови живот, непролазан.
Сви ми у себи носимо последице пада Адама, чији смо потомци, и о коме говори Откривење; али не доживљавају сви подједнако дубоко онтолошке димензије ове катастрофе. Дубинска психоанализа Човека – образа Божијег – почиње од првих страница библијског Откривења, а не од породилишта. Гордост, као видна или скривена тенденција самообожења, изопачила је срца људи; тек што у себи приметимо прве знаке духовног успона, већ је та змија подигла главу, помућујући тиме ум, пресецајући виђење, удаљујући нас од Бога. Сада видим да се моје крајње незнање у том почетном периоду показало за мене спасоносним. У молитви мог очајничког покајања Господ ми је давао непосредне поуке, а сујета ме због тога није погађала. Намеће се закључак да наш дух, под крајњим притиском покајања, постаје способан да прихвати Божије деловање. Горе наведене речи светог Исаака су мојој духовној историји одговарале у том смислу што је за мене било важније познање Истинског Бога од свих збивања светске политике. Моја жудња за Богом је била битнија од свих осталих страна овдашњег постојања. Без овог знања – о човеку и о Богу – ја сам себе осећао у мраку; ван Христа, није било излаза из тамног лагума. Па и у читавој васиони, ја сам видео само одвратан чвор људских страсти. „Чвор“ који се не да разрешити ударцем материјалног мача.
„Човек се роди на свет“ (Јн. 16,21). Ја сам га видео кроз Христа. Он, тај човек, богоподобна ипостас, рађа се као потенција; пролази кроз процес свог постајања, у почетку у границама свог света, а затим позван да достигне надкосмичке димензије идући за Христом који је победио свет (космос): Не бојте се, ја сам победио свет (космос) (Јн. 16,33).
Понављам: Господ ми је дао благодат сећања на смрт и благословеног очајања. „Сећање на смрт“ поставља човека пред вечност, најпре у њеном негативном аспекту: све што постоји показује се као обухваћено мраком смрти. Затим на душу силази Светлост Богојављења, са победом над смрћу. Оно „очајање“ је било последица свести о мојој удаљености од Бога. Ово двоје: сећање на смрт и очајање, постали су крила са којима се може прелетети провалија. Ово страшно и дуготрајно искуство било је Божије доброчинство: захваљујући њему, са мог срца је било скинуто „древно покривало“ које ми није допуштало да разумем новозаветно Откривење у Христу и у Духу Светом (уп. 2.Кор. 3,13-18).
Све што је ружно и страшно на светској сцени; све што је банално и досадно у људској свакодневици – на крају се слаже у противречну, али ипак грандиозну слику. И велико и мало – све се на овај или онај начин одражава у сваком од нас. Од многих контраста: зла и добра, мрака и светлости, туге и радости, безумља и мудрости, љубави и мржње, немоћи и снаге, стварања и рушења, рођења и смрти – гради се свеобухватно виђење Постојања. Од безбројног мноштва мука и изругивања – унижен је човек, погажено је његово достојанство. Душа је очајна пред тим призором. И одједном, до њене свести допиру речи Христа: ЧОВЕК СЕ РОДИ НА СВЕТ, у његовом вечном значењу чак и за Бога. Од те радости заборављају се све некадашње болести и невоље.
Заповести Христа су изражене малобројним и једноставним речима, али поштовање тих заповести на чудесан начин чини да се наш дух отвара у чежњи да обгрли све што је на небу и што је на земљи (Еф. 1,10) у љубави која је заповеђена. А може ли се и замислити да би „ништа“ могло имати такву моћ? Наравно да ми, ако полазимо искључиво од себе самих, не можемо у своје срце сместити читав универзум. Али, сам Творац свега постојећег се јавио у нашем образу и делима показао да је наша природа саздана као способна да обујми не само тварни космос, него и сву пуноту божанског живота. Без Њега ми не можемо чинити ништа (уп. Јн. 15,5), али са Њим и у Њему све постаје доступно; додуше, не без „бола“ који нам је неопходан најпре да бисмо постали свесни тога да смо слободне личности (ипостаси), а затим и стога да би Господ на Суду могао да нам дарује Свој живот у наш неотуђив посед (уп. Лк. 16,10-12).
Када се при свакој својој тегоби умом преносимо у светске димензије – уподобљујемо се Христу. Таква усмереност мисли учиниће сваку појаву у нашем индивидуалном бивствовању откривењем о томе шта се дешава у људском свету. Кроз нас ће потећи струје космичког живота, и ми ћемо моћи у овом привременом веку да преко живог искуства познамо и Човека, па чак и Сина човечијег, у Његовим двема природама. Управо тако, кроз болове, ми растемо до космичке и метакосмичке самосвести. Пролазећи кроз искуство испражњења (самоунижења) у идењу за Христом, сараспињани са Њим, ми постајемо пријемчиви за бесконачно велико Божанско Биће. У исцрпљујућој покајној молитви за цео свет, ми се духовно стапамо са човечанством: постајмо универзални на начин универзалности самога Христа, који у Себи носи све што постоји. Умирући са Њим и у Њему, ми већ одавде, унапред, доживљавамо васкрсење.
Господ је страдао за све нас. Његова страдања заиста покривају сва болна места наше историје после Адамовог пада. Да би се Христос упознао како треба, и ми морамо да се укључимо у Његова страдања и да доживимо СВЕ, ако је могуће, као Он сам. Тако и само тако, спознаје се Христос-Истина; то јест животно, а не апстрактно, не преко психолошке или рационалне вере која се не продужава у делатан чин.
У прве дане свог повратка Христу, када сам већ нешто боље разумевао Ко је Исус, изменило се моје срце, и моје мисли су кренуле другим стазама. Из унутрашњих конфликата које сам доживљавао, ја сам се спонтано преносио у свет других људи, кроз шта сам ускоро стекао саосећање према целом човечанству. Из тог искуства се родило разумевање чињенице да сви ми треба да доживљавамо искушења која нас стижу не само у уским оквирима наше индивидуалности, већ да неизоставно треба да из окова наше телесне ограничености излазимо духом у светске просторе. Другим речима: треба бити свестан чињенице да кроз нас теку струје тог истог космичког живота, које теку у жилама сваког човека. Овај, како можда изгледа, природан покрет душе, довео ме је дотле да сам почео да доживљавам болести, несреће, расправе, сукобе, природне катастрофе, ратове и друге невоље које су наваљивале на људе – са умноженим саосећањем. У том, по својој суштини нормалном, импулсу, показао се корен из кога је за мене израстао драгоцени плод: живети читаво човечанство као самог себе, као свој сопствени живот. Управо нам је то прописано у заповести: Љуби ближњега свога као самог себе (Мт. 22,39), наравно, у хришћанском схватању тога које ближњи мој (Лк. 10,22-37). Повећавајући се и јачајући са годинама, моја свест се природно кретала ка крајњим границама света, ка превазилажењу тих граница: ка Бесконачности. Са захвалношћу Богу сећао сам се свега што сам претрпео за време Првог светског рата: страшних разарања, како је изгледало, читаве државне структуре земље; револуционарних сукоба на просторима целе Русије, који су великим опасностима подвргавали све и свакога; крајње оскудице у свему што је важно и драго души и уму; мучног стајања пред лицем свег тог безумља… Тим путем сам ушао у трагизам савремене историје. Касније сам проникао и у њене изворе: у библијску причу о паду Човека.
Потресна слика. И то још није крај: Још једном ја ћу потрести не само земљу, него и небо (Јев. 12,26).
Тако сам се приближио великој тајни „образа Божијег“ у нама: Личности. Бог нам се открио у Своме Имену: ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ. Да, ми смо Његов образ. Стојећи пред Њим у молитви, наш дух истовремено и болује и ликује. Ликује због посматрања реалности које превазилазе сваку земаљску уобразиљу; болује због осећања своје ништавности која никако није у могућности да у себи смести Божији дар. Тако се душа мучи од самог почетка нашег рођења Одозго. Ми, наравно, растемо, али нам овај раст изгледа спор и уз то мучан. Може се рећи да се целокупан хришћански живот своди на порођајне болове (уп. Ис. 26,17-18 у преводу Септуагинте.
Примећујем да се мој ум непрестано враћа на једно и исто виђење од кога нисам у стању да се одвојим, са којим сам почео да се срођујем још пре пола века. Господ ме обузима у целини. Ја и видим своје окружење, и не видим га. Моје око клизи преко њега у оним одсечцима времена када сам заузет неизбежним свакодневним пословима. Али, и када спавам и кад сам будан, Бог ме обухвата чвршће него ваздушна атмосфера. Током протеклих деценија, благодат се на разне начине изливала у читавим бујицама. Понекад као широка река, понекад као водопад, као падање на моју главу „живе воде“ (Јн. 4,10). Дешава се и дешавало се, да се предамном откривала несагледива пучина океана; или сам, пак, као ништавило без тежине висио над својеврсном умном провалијом … а сада сам као изгубљен: то што сам написао није више од скице величанствене панораме у радном албуму сликара. Душа моја би хтела да пева химне Богу који је са таквом љубављу пришао мени, убогоме, али ја у себи не налазим речи које би Га биле достојне.

Коментарисање није више омогућено.