О МОЛИТВИ

 

О МОЛИТВИ
 
Архимандрит Софроније – монах у свету и за свет
 
„Господ је неизрециво милосрдан, али нам се даје у мери у којој смо ми, надарени неограниченом слободом, спремни да Га примимо“ – писао је отац Софроније. Он говори о тајни људске личности и Божијег промисла. Има људи који су, од самог свог крштења, потпуно обузети жеђу за Апсолутом. Рођен у Русији 1896, отац Софроније је био један од њих. Од свог најмлађег узраста био је мучен великим метафисичким питањима. Веома рано постао је свестан трагичног карактера људске егзистенције. Сагледавао је трагику кроз велику руску књижевност, али и кроз историју, која је показивала своје лице у апсурдним масакрима Првог светског рата, и кроз крваву есхатологију Октобарске револуције. Он је био инжењеријски официр, али није отишао на фронт. Касније је два пута заточен у затвору „чеке“ – Љубјанки.
Док су се тресли темељи спољашњег света, отац Софроније је доживљавао истински унутрашњи потрес: „сећање на смрт“, и то не само memento mori познато из аскетичке традиције, него право вртоглаво понирање душе у бездане ништавила. Његовом смрћу, имао је осећај, у њему и са њим умире све што је било обухваћено његовом свешћу: људски род, козмос, па чак и Бог. Из тог снажног доживљаја он је за себе извукао две парадоксалне ствари: дубоко осећање ништавности постојања, као и први „испразан“ увид у тајну личности која је способна да обухвати створени и нестворени свет и реалност бесконачног Бића. Речено је „испразан“ јер се једног јутра, када му је било седамнаест година, пробудио са идејом да Апсолут не може бити „личносни“, да вечност која је садржана у јеванђелској љубави не може бити ништа друго до пука сентименталност, „душевност достојна презира“. Напуштајући живог Бога свога детињства, он се, дакле, окреће ка нехришћанском источњачком мистицизму. Упражњавајући једну врсту медитације, он ради на томе да своју менталност очисти од свега релативног. Бркајући индивидуу и личност он, како је касније рекао, „служи богу филозофа који у ствари не постоји.“
Истовремено, он се предаје својој великој страсти, сликарству, које изучава на Државној школи лепих уметности у Москви. Али, немири бољшевичке револуције прекидају његов рад. Отац Софроније решава да напусти земљу. Најпре одлази у Италију, затим у Немачку, да би 1922. дошао у Париз. Убрзо има прилику да излаже у чувеним галеријама модерне уметности као што су Јесењи салон и Салон Тиљерија. Тражење невидљивог иза видљивог у сликарству, мада му пружа „тренутке узвишене радости“, ипак није у стању да га задовољи: „Средства која су ми стајала на расположењу показала су се немоћна да изразе лепоту која влада у природи“.
А онда, једног дана, јавља му се Онај кога је напустио. Један библијски текст томе потресном доживљају даје пуни смисао: Ја сам Онај који јесте (Изл. 3,14). Како беспочетни Бог, Творац и Господар васељене, може да каже: „Ја јесам?“ „Преокрет у историји човечанства“, ово откривење апсолутног Бића као ипостаси које је било дано Мојсију, за оца Софронија је постало прави пут у Дамаск. „Велика је реч Ја, – писао је. Она означава личност. Пошто је Бог рекао Ја, човек може да каже ти. У моме ја и у Његовом ти садржи се читаво биће: и овај свет и Бог. Изван и с оне стране Њега нема ничега. Ако сам у Њему, онда такође и ја јесам, али ако сам ван Њега – умирем.“
„Највиша и првобитна чињеница Бића“, овај Ипостасни Принцип, има име и лице, нечувене снаге и светлости: Исус Христос. „Без Њега ја не познајем ни Бога ни Човека“ – писао је отац Софроније. Он у оваплоћеном Сину Очевом сагледава предвечни план Бога о човеку: спасење као обожење. „Човек је више него микрокосмос – он је микротеос“. Пошто се Творац, примивши обличје слуге, учинио сличним човеку, човек има могућност да у свему постане сличан Богу. За оца Софронија светост није моралне него онтолошке природе: „Светац није неко ко је достигао висок степен људског морала, или аскетског живота. па чак ни молитве (и фарисеји су постили и говорили „дуге“ молитве), него онај ко у себи носи Светога Духа.“
Ова бескрајна радост, ово самооткривење Бога, за оца Софронија је такође и извор „бола који ће бити лајтмотив читавог његовог живота у Богу“. Јер, показујући Му се такав какав јесте, Бог му омогућава да и себе сагледа какав је, у најскривенијој дубини свог бића. Осветљујући његову душу, Дух Свети му показује дубину његовог греха и његов унутрашњи мрак. Тај грех није прост прекршај неке моралне норме, већ непознавање истинског Бога, одбијање Очеве љубави, „одвајање од онтолошког извора нашег бића“. Пронашавши са ужасом свој „унутрашњи леш“, отац Софроније улази у свој „пакао покајања“. То је небески дар, „већи него да је видео анђеле“, дар који он сматра својим трећим рођењем, након онога по телу и онога по Духу. Осећај недостојности, стид, очајање, мржња према себи – најекстремнија осећања га обарају на земљу. Као Петар након свог одрицања, он пролива горке сузе кадре да разједу кожу и тело. Ипак, уместо да га уништи, ова метафизичка патња, гора од сваког физичког бола, у њему обнавља створену природу, чини да се у њему роди „један други поглед, друго чуло слуха, енергија новог живота.“
Од огња који сажиже страсти и очишћава, ка Светлости која просветљава, постоји прелаз чије је благодати отац Софроније удостојен 1924. године. На Велику суботу, непосредно после Причешћа, Бог га посећује и омогућава му да види нестворену Светлост Свог Царства. „Доживео сам је као додир Вечности божанске. Нежна, испуњена миром и љубављу, она је остајала са мном током три дана. Она је разгонила мрак ништавила који се уздизао преда мном. Био сам васкрсао, а са мном и у мени васкрсао је читав свет. Једино истинско ропство је ропство греха. Једина истинска слобода је васкрсење у Богу.“
Повезано са његовим практичним познавањем источњачке мистике, ово искуство Светлости (које је он непрестано продубљавао) му је донело снажан и прецизан увид у различите облике сагледавања, божанског, људског или демонског. Способност да их разликује учинила је од оца Софронија, после његовог настањивања на Западу, изабраног сабеседника многим трагаоцима духа. Нико није могао тако добро као он да покаже илузорност и опасности извесних облика гностицизма и „природне“ мистике засноване на психотехничким методама: бркања нестворене Светлости (која долази од Бога) и створене светлости интелекта (која је само њен одраз), самообожења путем идентификације суштине човека и суштине Бога, унутрашњег мира који је често само један облик „квијетизма“, растварања људске личности у „непокретном океану надличног Апсолута“, пренебрегавања неспојивости медитације (опуштања) и молитве (крајње напетости). За оца Софронија, „виђење нестворене Светлости је нераскидиво везано за веру у Божанскост Христа“. Виђење потиче од те вере и потврђује је. Бројни су следбеници Генона, шинтоисти, будисти и други гностици које је Христос обратио посредством оца Софронија.
Очигледно, Васкрс 1924. означава прекретницу на путу оца Софронија. Како је сам рекао, Свети Дух је „излио у његово срце надахнуће које га више никад неће напустити“. Он му је дао „безумну смелост“ неопходну да би се било хришћанином. Почео је нови живот. Потпуно се препустио молитви, „живом сусрету наше створене личности са божанском Личношћу“. Осетио је да стоји пред радикалним избором: или бити усиновљен од стране Бога Оца, или остати у тами небића. „Нема средњег решења“, сматрао је. У његовом срцу страховито су се сукобиле љубав према Христу и његова страст уметника која га је „поседовала као роба“. После више месеци унутрашњих раздирања, он, попут Авраама спремног да жртвује оно што му је најдраже, напушта сликарство.
Пун жеље да свој живот посвети Богу, отац Софроније ступа тада у Институт светог Сергија који тек што је отворен. Али, студије га не задовољавају. Он налази да се тамо мање говори о Богу, а више поводом и око Њега. Све до краја свог живота он ће задржати критичан став према академској теологији. Иако корисна у историјском животу Цркве, теолошка наука, према њему, нема значаја нити у питањима личног спасења, нити када је реч о истинском познању Бога. Разлог: „Она даје само интелектуално разумевање, али не узноси реално у сферу божанског Бића“. За оца Софронија, верног ученика светог Силуана, „хришћанство није никаква доктрина, Него живот“, па зато теологија не треба да буде спекулативно упражњавање, него „стање бића надахнутог Божијом благодаћу“. Познавање, пак, Бога не треба да је знање одређених података, Него „егзистенцијално искуство заједнице са Богом“. Примат егзистенцијалног искуства, међутим, не искључује неопходност, чак битну, једне снажне догматске свести. Као што пише отац Софроније, „правилан живот је условљен тачним схватањем Христа и Свете Тројице. И обрнуто, свако одступање од истине у нашем унутрашњем животу искривљује и нашу догматску перспективу“.
Године 1925. отац Софроније одлази на Свету Гору. Он постаје монах у руском манастиру светог Пантелејмона. За њега је монаштво, према речима Теодора Студита, кога често наводи, „трећа благодат“, небески живот на земљи, духовно срце Цркве. Он убрзо стиче благодат непрестане молитве, „дар Божији, који је везан за један други дар: покајање“. Испуњен и преображен молитвом, он постаје молитва, постаје заступништво. Монах је за њега икона Мајке Божије. Он је тај који се моли за читав свет, у складу са царским и пророчким свештенством Мелхиседека. Оно је универзално, доступно свим хришћанима, духовно изнад јерархијског свештенства по чину Ароновом.
На Светој Гори отац Софроније је доживео и искуство губитка благодати. Обележен „законом греха“, човек није у стању да „сачува пуноћу дара божанске љубави“. Раније или касније, као жртва сопствених страсти, он осећа да га је Дух Свети напустио у свом осетном облику. Јер, довољна је нека маленкост, један прост узмах гордости, самозадовољно задржавање пажње на самом себи, па да се срце затвори и дух помрачи. Пад је понекад такав да човек западне у тешко униније, духовну болест коју отац Софроније дефинише као „престанак бриге за спасење“.
У односу на благодат раније примљену, ово стање у коме нас Бог напушта може бити доживљено као прави „пакао“, стрепња, осећај угрожености, бол близак ономе који је осећао Христос у Гетсиманији и на Голготи. Да би се повратила благодат, то јест да би се наше биће преобразило избављајући се страсти, потребна је извесна аскеза, извесна унутрашња борба, „процес потпуног умањења“ којим изражавамо жеља да у потпуности следимо Христа, да Му постанемо савршено слични. „Љубав Христова је блаженство са којим се ништа на овом свету не може упоредити“, писао је отац Софроније. „Али, истовремено, бити вољен од Христа значи пити из Његовог пехара. Љубав Бога је кенотична. Он нам заповеда да Га волимо све до мржње према себи.“
Незаслужен дар благодати, богоостављеност, поново задобијање благодати. За оца Софронија се целокупан духовни живот састоји у овом троструком кретању. Он сам никада неће престати да живи „истовремено и мрак сопствене смрти и наду у Бога који нас спасава“. Ово осцилирање између пакла и светлости, ово парадоксално стање у коме је душа час узнесена до неба, час сурвана у тмушу паклених низина, обележиће његов дуги пут „кроз олује“, и постаће један од кључева његове духовности.
Из овог ватреног искуства, међутим, отац Софроније неће извући праву корист све до оног највећег догађаја у његовом животу, када је, 1930, срео блаженог старца Силуана. Он, истанчани интелектуалац и заљубљеник у метафизику, без оклевања се склупчао уз ноге овог простог човека, сељачког порекла и готово неписменог. Близак бестрашћу, живећи на највишим ступњевима љубави према непријатељима, старац Силуан је познавао најекстремнија духовна стања: очајничко виђење своје вечите отуђености које као блеском муње бива замењено виђењем Христа у блештавој Светлости. Око 1905. године, у време када је Ајнштајн најављивао научне револуције XX века својом теоријом релативитета, свети човек је од Христа примио речи спасења за наше време: „Држи свој ум у аду и не очајавај“.
За оца Софронија овај позив на стално самоосуђивање јесте најсавршенији израз кенотичког пута Христовог, најсигурнији и најнепосреднији начин да се достигне савршенство. Када се сагнемо као недостојни Бога, осуђујући сами себе на вечите муке пакла – ми у себи искорењујемо сваку страст и чинимо своје срце смиреним и слободним да прими божанску љубав. Јер, као што је отац Софроније формулисао учење старца Силуана, „једно је аскетско смирење, а сасвим друго Христово смирење“. Прво, релативно, састоји се у томе да себе видим „горим од свих“. Оно је плод ужасне борбе против помисли. Друго, пак, апсолутно, јесте „атрибут божанске љубави која се даје неограничено“. Оно је деловање у нама Духа Светога, када целокупног Адама доживљавамо као себе саме.
Старац Силуан је починуо у Господу 24. септембра 1938. Идућег пролећа отац Софроније је отишао да живи као пустињак у једној келији на Каруљи, у срцу светогорске „пустиње“. Требало је ставити на пробу верност своје љубави према Оцу, пробудити познавање божанске стварности, али пре свега довести до краја сопствено покајање и кенозис. Тамо, у самоћи, доживео је он тренутке чисте молитве, лицем у лице са Богом, без слика или мисли које расипају пажњу. Ум (па чак и тело) потпуно је сабран у срцу, док је дух одведен у безимени светли бескрај божанске вечности, с оне стране сваке границе простора и времена. Међутим, јавља се нови парадокс: баш у тренутку када „доживљава присуство живога Бога у таквом степену да заборавља свет“, молитва шири његово срце и његову свест до димензије козмоса. Одјеци рата допиру чак до дна његове пећине. Особито ноћу, вапаји напаћеног човечанства му пробадају срце. Као и старац Силуан, и он се моли за цео свет, за целокупног Адама, са истим сузама као да се ради о њему самоме. У том плачу он види дар Божији, одраз молитве Христа у Гетсиманији када, „до смрти беше жалосна душа његова“, а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38 и Лк. 22,44). Тако је он остварио дубоки смисао Христових речи: Љуби … ближњега свога као самог себе. Ова заповест, према њему, мање означава меру у којој треба волети, а више онтолошко заједништво људскога рода, сломљено грехом, које треба обновити љубављу и у љубави. Волети Христовом љубављу значи укључити у своје лично постојање живот целокупног човечанства, значи узети на себе све зло света као сопствено зло.
„Молити се за људе значи проливати своју крв“, говорио је старац Силуан. Таква једна молитва, међутим, не иде сама од себе. Као дар Духа, она претпоставља савршено покајање. Битна јер је спасоносна, она је такође погођена беспомоћношћу. Јер, као што каже отац Софроније, „ништа и нико не може лишити човека његове слободе да поклекне пред злом, да мрак претпостави светлости. Људи сами граде свој пакао“. А најгори пакао, највећи грех – јесте рат. Шта може хришћанин против проклетства?
У време када, од Ирске преко бивше Југославије и Блиског Истока, па све до Кавказа, фанатизми свих врста, верски, националистички и етнички, натапају крвљу земље старог хришћанства, више него икада треба да се сетимо двоструке поруке старца Силуана и оца Софронија: најпре, свеопштости оваплоћеног Слова Божијег – „Ја не познајем ни грчког, ни руског, енглеског, српског Христа“, рекао је отац Софроније. „Христос је за мене све, супракозмичко Биће. Чим Његову личност ограничимо, спуштајући је, на пример, на ниво разних националности, губимо све и падамо у таму“, и, са друге стране – љубави према непријатељима. За оца Софронија, то је ни мање ни више него угаони камен Јеванђеља, једини лек свим невољама, врхунски критеријум и неопходни критеријум праве вере, истинског сједињења с Богом, истине у Цркви. Ко има снагу за љубав према непријатељима познаје Христа у духу и истини. Ко је, напротив, још увек нема, заробљеник је смрти, још увек није „православан“, то јест још увек не познаје Бога „онаквог какав јесте“.
По чему се конкретно препознаје љубав према непријатељима? По томе да човек више воли да буде убијен него да убије, каже отац Софроније. „Не треба да убијамо непријатеље, него да их победимо љубављу. Треба увек имати на уму да апсолутно зло не постоји, да је једини апсолут беспочетно добро. Заповест да се не противимо злу (Мт. 5,39) јесте најефикаснији облик борбе против зла“. Борити се силом – значи једно насиље заменити другим, подржавати динамику зла. Победа постигнута силом увек је срамотна по човечанство. По својој природи, она не може трајати вечно. Победа мученика и светих је, напротив, истинска слава. Она остаје у векове векова. Доказ је и недавна историја Русије, за коју отац Софроније никада није престајао да се моли. Та историја, у његовим очима, има јасно парадоксални карактер: патње, злочини и бескрајне драме на земљи, а жетве светих на небу и у Цркви! „Нема у Богу трагедије, – говорио је. Трагедија постоји само за човека чији поглед није у стању да зађе за пределе ове земље. Христос је живео трагедију целог човечанства, али у Њему самом није било ни трага трагедије“, већ само несагледиви мир …
1941. године отац Софроније је рукоположен за свештеника у манастиру светог Павла. Годину дана касније, он је уздигнут до достојанства духовника[1]). Од тог тренутка, код њега ће се исповедати монаси више манастира. Био је то почетак духовног очинства које ће се непрестано проширивати, посебно након његовог одласка у западну Европу. Иронија судбине или промисао: он, који је био официр у трупама за камуфлажу и који је требало да оно видљиво учини невидљивим, сада је радио да невидљиво постане видљиво за хиљаде његових чеда. Да, отац Софроније је био истински старац, Христов човек који се стара да отелови Слово у историји и козмосу, да историју и козмос преобрази у Светлости Слова; човек тишине кроз којега говори само Слово, који нас рађа за нас саме и за живот у Христу, јер има реч која је надахнута; човек речи, пламене као у псалмопевца, способан да равноправно разговара са свим и сваким, од детета до најученијег филозофа или простог радника; човек-молитва, који своју прву мисао дарује Богу, и од Њега добија одговоре на хиљаду и једно питање својих посетилаца; човек духоносац, који уме да чита срца, да учествује у њиховој радости и њиховим патњама, да их отвори за дејство благодати. Разговарати са оцем Софронијем значило је поново бити неодољиво доведен у покрет, у превазилажење: од психолошког ка духовном, од неизбежних детаља и недостатака свакодневног живота до „једино потребног“, од нашег мајушног „ја“ до козмичких димензија свеопштег Адама, од логике овога света до „обратне перспективе“ Јеванђеља.
Крајем 1943., покоравајући се једној старој молби светопавловских монаха, отац Софроније напушта Каруљу да би се настанио у пустињској келији Свете Тројице, близу Новог скита. Услови за живот су били веома неповољни, јер је усамљена пећина са својом црквицом била изложена сталном проницању воде. Здравље оца Софроније није издржало, и после две године морао је да одустане. Провео је неко време у Скиту светог Андреја, који припада Ватопедском манастиру. У то време он је осетио унутрашњу неопходност да са духовним искуством старца Силуана упозна свет. Болестан, узнемираван у свом молчаништву антисловенском климом која је владала на Светој Гори, он напушта Атонско полуострво да би се фебруара 1947. настанио у Француској. Годину дана касније објављује списе старца Силуана. Пропратио их је веома дубоком анализом његовог живота и његове мисли. Јер, примљене одозго, „речи живота вечнога“ старца Силуана су тако једноставне, тако прозирне, да њихова теолошка дубина, висок степен духовног савршенства који сведоче, измичу највећим умовима епохе. Преведена од тада на безбројне језике, књига Старац Силуан је постала класично дело православне аскетске литературе. За оца Емилијана, игумана светогорског манастира Симонопетра, она садржи „једно ново Добротољубље“. Увиди оца Софронија и његово сведочанство доносе своје плодове. 1988. године Цариградска патријаршија је канонизовала старца Силуана.
Жртва болести, недовољно опорављен после једне тешке операције 1951. године, отац Софроније не може да се врати на Свету Гору где се, као последица хладног рата, ситуација осетно погоршала за монахе словенског порекла. Остаје му, дакле, она минијатурна Русија у емиграцији, Сант Женевјев де Буа поред Париза. Привучени духовним зрачењем његове личности, око старца су се брзо окупили бројни људи који су припадали најразличитијим срединама. Пошто је у Француској узалуд тражио погодније место за развој једне врсте заједничког духовног живота, отац Софроније 1959. године одлази у Енглеску, заједно са шачицом најближих следбеника. Група се настањује у селу Есексу, у напуштеном парохијском дому. Тако је рођен Манастир светог Јована Претече, коме је била посвећена прва црквица, украшена иконама оца Григорија Круга.
Још прекјуче општежитељни монах, јуче пустињак, а сада старац усред света: пут оца Софронија је изузетан. У Енглеској, сви његови напори биће усредсређени на то да створи једну „духовну породицу“, обједињену у љубави и тражењу „једино потребног“. Ономе ко је упознао манастир оца Софронија сама по себи се намећу поређења са мистичким духом светог Сергија, и још више – светог Нила Сорског. Као и овај последњи, упркос својој уздржаности према академској теологији, он обраћа велику пажњу интелектуалним активностима. Као и код њега, поштовање јединствености сваке личности претеже над поштовањем прописа. Јединство манастира не обезбеђује типик, него жеља и пуна свест да треба живети у Духу Христовом. Смисао посту даје не поштовање спољашњих прописа у исхрани, него унутрашња борба против помисли и пажња усредсређена на живот Свете Тројице. Аскеза није циљ за себе, понављао је старац, него средство да се ослободимо од греха, да очистимо своје срце, да примимо благодат, примеримо своју вољу вољи Божијој, „да стекнемо љубав коју од нас тражи Христос“. Велика опасност од једног правила, како у манастирском животу тако и уопште, састоји се у томе што човека може да наведе да се усклади са формом и да заврши тако што ће у себи развити „дарданелску свест“, сувише тесну да би могла обухватити „надкосмичку величанственост Христа“. Једино правило које увек важи јесте Христос, а са Њим баш никада човек не може бити „усклађен“. Пред Њим наше покајање на земљи не може имати краја.
Време у Манастиру светог Јована Претече подељено је на обед, рад и особито молитву: литургију и призивање имена Божијег. За оца Софронија, литургија није само „дело побожности, него делатно сагледавање Богочовека, Пасха Господња која је стално присутна међу нама“. Он је говорио: „Ако је спасење у Христу јединствени прави циљ нашег живота, онда све што чинимо може да постане чин молитве. Наша свакодневница треба да постане непрекинута литургија“.
Духовни темељ манастира ће, наравно, бити учење светог Силуана. Нема ту трагања за неким посебним мистичким стањима и узвишеним сагледавањем, него постоји једноставни евхаристијски живот, јеванђелски живот, уз хођење за Христом „свуда куда и Он иде“ (Дела ап.). Ако је циљ јасан – радити за своје спасење, бити обожен – онда су јасна и средства: поставити Христове заповести као једини и непромењиви закон постојања. За оца Софронија, коме је свети Григорије Палама веома близак, заповести нису етичке норме, него божанске енергије, одраз вечног Живота на земљи. „Држећи се Христових заповести, ми Му постајемо органски слични“, говорио је. „Његов живот постаје наш живот, Његова свест наша свест, Његове мисли наше мисли.“
Заповести Христове које у овом свету отварају врата небеска, отац Софроније је сажео у једну једину литургијску формулу коју је често понављао: „Трудите се да проведете дан свој без греха. Без греха, што ће рећи свето, не повређујући ближњега, мирећи се са његовим евентуалним недостацима, потпуно и напрегнуто осећајући стално и невидљиво присуство Бога, овде и сада. Пазите да у вашим животима не буде ничега што не извире из личности. Старајте се да живите као да треба да дате одговор за сваки покрет вашег срца и вашег ума. Нека ваш дух дању и ноћу пребива тамо где се налази Христос“. Такав унутрашњи став претпоставља непрестану борбу против страсти и њихових космичких енергија: помисли. Отац Софроније је своја духовна чеда вежбао управо у овој култури духа, истинској „науци над наукама“, за коју се диплома не добија на овоме свету.
Треба да се трудимо да живимо без греха, да узмемо на себе слабости других. Једноставан и дубок, за оца Софронија је овај духовни програм био и пут ка јединству хришћана. „Нека свако, тамо куда га је Бог сместио, настоји да стекне Духа Светога, а Бог ће учинити остало“. Из више разлога отац Софроније није веровао у институционални екуменизам, али је својом гостољубивошћу и љубављу давао пример екуменизма срца. Доказ је око хиљаду гостију, међу којима велики број неправославних, који сваке године бораве у манастиру. Лаким натуралистичким акцентом своје иконогрфије, бригом да литургију служи на месним језицима, уклапањем Исусове молитве у циклус богослужења, значајним преводилачким радом својих ученика, својим разговорима и пријатељствима са неправославним хришћанима, отац Софроније је био, да овде преузмемо израз Оливија Клемана, истински „превозник“ између хришћанског Истока и Запада, један од великих сведока свеопштости православља.
Након доста тешких почетака, у околини која је у исто време била и индиферентна и сумњичава, Манастир светог Јована Претече је полако растао да би данас бројао неких двадесет пет монаха и монахиња пореклом из дванаест различитих народа. 1965. године он постаје ставропигијални манастир Цариградске патријаршије. Враћајући се своме некадашњем таленту и занимању, отац Софроније отвара иконографски атеље: уз помоћ монаха, и особито монахиња, он фрескама украшава трпезарију и нову цркву, посвећену светом Силуану. Он пише књиге и бројне чланке. Уз неколико чланака по часописима, на српском језику су до сада изашле књиге Старац Силуан и Виђење лица Божијег.
Монах, пустињак, свештеник, духовник и духовни отац, оснивач манастира, иконописац, црквени химнограф, писац, „мисионар“ – бројне су харизме оца Софронија. Вишеструка, његова личност је била и дубоко парадоксална. Јер, његов духовни живот је био као „вод високог напона“ између Гетсиманског врта и горе Тавор. Његова апостолска делатност је у целини била разапета између nova и vetera. Био је наследник светог Иринеја Лионског у његовој борби против гностицизма и његовој „рекапитулативној“ визији целокупног Адама, ученик светог Макарија Египатског у његовом схватању благодати, близак светом Максиму Исповеднику у његовој двострукој природи аскете и метафизичара, својим поштовањем учитеља и својом аутобиографском цртом брат светом Симеону Новом Богослову, следбеник светог Паламе у свом приступу нествореној Светлости и заповестима Христовим, чедо дуге руске традиције кенотичког Христа. Будући све то, отац Софроније је потпуно прожет предањем Цркве. Али, у исто време, за њега то предање никад није било синоним понављања и конзервирања. Он се није колебао ни да уведе нове симболе (земља у центру васељене, над којом се диже један византијски крст) и иконографске новости (Јуда, који напушта Тајну вечеру). Предање значи стваралаштво у Духу и мора се личносно усвојити.
Отац Софроније је, да употребимо његов сопствени израз, „ушао у тишину и Светлост вечности“ 11. јула 1993. Био је у својој 97. години. „Како је могуће да се сједине дух, подобије Апсолута и земља?“, питао се. Целог свог живота, он је стајао пред тајном човека, чистог и слободног „духа“ у телу које је потчињено космичким силама. Може се рећи да је ову тајну отац Софроније живео целим својим бићем, све до краја. Сви који су га видели пред смрт били су изненађени контрастом између крајње слабости његовог тела, којим више није био у стању да управља, и пламене живахности његовог духа. Како рече један од његових блиских: „Пламен Духа је сагорео у њему и последњу честицу материје“.
Максим Егер
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У Грчкој Цркви сваки свештеник није уједно и духовник, то јест не прима исповест и не руководи духовним чедима. За чин духовника постоји посебно установљена молитва, – Прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *