ЛЕСТВИЦА

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука XXVII

а) О СВЕШТЕНОМ БЕЗМОЛВИЈУ ТЕЛА И ДУШЕ

(1096) Као неки вечити робови и уговором везане слуге нечистих страсти, ми донекле и познајемо обмане, методе, заповести и лукавства злих духова који владају нашом бедном душом. А има и таквих монаха који, избављени од ових тирана, просвећујућим дејством Духа Светога, одлично познају њихове сплетке. Једна је ствар, наслућивати о спокојству здравља – по мукама у болести, а друга – схватити и закључивати какве су тегобе болести – на основу радости здравља.
Ми се, овако немоћни, плашимо да вам у овој поуци говоримо о пристаништу безмолвија, јер знамо да уз трпезу доброг братства вечито чучи по неки пас, који покушава да са ње уграби хлеб (тј. душу), и да побегне, носећи га у својим чељустима, како би га на миру (1097) (тј. у безмолвију) прождерао. Да својом поуком не бисмо направили повод онима који траже безмолвије [а нису зрели за њега], сматрамо да сада није тренутак расправљати о миру – са одважним ратницима Цара нашег, који се налазе у рату. Рећи ћемо само то, да су венци мира и тишине спремљени онима који се јуначки боре.
Уосталом, ако је по вољи, рећи ћемо сад нешто о безмолвију, колико је потребно за расуђивање, да некоме не би било криво, што, говорећи о другим питањима, ово питање мимоилазимо без и једне речи.
Безмолвије тела је познавање и уређење нарави и чула, а безмолвије душе – познавање помисли и неукрадљива мисао. Љубитељ безмолвија поседује некакву јуначку и строгу помисао, која будно стоји на вратима срца, и мисли што наваљују са стране – убија или одбија. Ко безмолствује [молитвено тихује] у осећању срца, разуме што смо рекли, а ко је још недорастао – није окусио и не познаје [оно о чему говоримо]. Мудар безмолвник нема потребе за поукама: њега сама дела уче.
Почетак безмолвија се састоји у одбијању од себе свих оних мисли које узнемиравају машту. Врхунац, пак, безмолвија јесте – не плашити се вреве демонске, па чак ни пажњу не обраћати на њу. Безмолвник који из келије излази телом, али не и духом, постаје кротак и сав је – дом љубави. Ко добро размисли пре него што проговори, никада се неће подати гневу. Оно што је супротно, јасно је само по себи.
Безмолвник је човек који се, и поред све необичности покушаја, труди да у телу води једну врсту бестелесног живота.
Мачка вреба миша. Тако и мисленог миша[1] вреба мисао безмолвника. Нека ти ово поређење не буде за одбацивање. У супротном, још ниси сазнао шта је безмолвије.
Бити потпуно усамљени монах није исто што и живети са другим монахом. Усамљеник има потребе за великим трезвоумљем и прибраним умом. Другоме често помогне његов сажитељ, а првоме помаже анђео. Умне силе [тј. анђели] служе и радо пре-бивају са оним који свом душом безмолствује. О ономе што је томе супротно, нећу ти ништа рећи.
Понорна је дубина догмата. Ум безмолвника се не може без опасности спуштати у тај понор. Није безбедно пливати у оделу, као што није безопасно ни да се онај који је још обузет страстима прихвата теологије.
Келија безмолвника је ограда тела у којој се налази кућа знања.
Ко болује од душевне страсти, а упушта се у подвиг безмолвија, личи на човека који је на сред пучине скочио са брода, и мисли да на једној јединој даски без опасности доспе на копно.
Онима који се боре са блатом [тј. телом], у своје време одговара подвиг безмолвија, уколико само буду имали доброг духовног вођу. Јер, усамљени живот захтева анђелску снагу. (Разуме се, ја говорим о правим безмолвницима, тј. о безмолвницима и телом и духом).
Када се олењи, безмолвник почиње да измишља лажи, подстичући људе извесним загонетним изјавама да га наговоре да напусти подвиг безмолвија. Па када напусти келију, окривљује демоне, а није свестан да је самоме себи био демон.
Познавао сам безмолвнике који су безмолвијем ненасито (1100) задовољавали своју пламену богожудњу, и рађали у огњу своме огањ, у чежњи чежњу.
Безмолвник је слика земаљског анђела, који је на хартији богочежње словима ревности ослободио своју молитву од лености и немара. Безмолвник је онај који из дубине срца свом снагом вапије: Спремно је срце моје, Боже (Пс.56,8)! Безмолвник је онај који је рекао: Ја спавам, а срце моје бди (Пес.н.пес.5,2).
Закључај врата келије за тело, врата језика за речи, и унутрашње двери срца за зле духове.
Неочекивана тишина на мору и подневна припека испољавају трпљење морепловца [2], а недостатак животних намирница открива постојаност безмолвника. Кад први изгуби стрпљење, скаче у воду, а када другога обузме униније, враћа се међу људе.
Не бој се кад затутње и заиграју демони. Плач не зна за страх нити се плаши.
Људи чији је ум научио да се истински моли, разговарају с Господом лице у лице, као на ухо с царем. Они који се моле устима, припадају му као пред целим сенатом. Они који живе у свету, приликом молитве, изгледају као људи који се са молбом обраћају цару усред усталасане масе народа. Ако си добро савладао вештину молитве, неће ти бити непознато ни ово што сам сада рекао.
Кад седиш на висини, пази (ако уопште знаш како) и видећеш када и одакле, колики и какви све лопови хоће да уђу и да покраду твој виноград. Заморивши се, стражар устаје и моли се, па опет седне и храбро наставља да врши своју дужност.
Један човек [3], коме је све то познато из искуства, науми да о томе говори подробно и опширно. Међутим, он се уплаши да тиме код подвижника у општежићу не изазове немар и да шкрипањем својих речи не растера оне који би хтели да се посвете подвигу безмолвија.
Ко о безмолвију расправља подробно и зналачки, против себе изазива демоне, јер нико други није у стању да открије њихове бестидности.
Ко је схватио безмолвије, ушао је у дубину божанских тајни. Но, он не би ни зашао у те дубине, да пре тога није видео и чуо, а можда и на својој кожи осетио беснило демонских таласа и урлик демонског ветра. То потврђује Павле. Јер, да није био узнет у рај, као у безмолвије, он не би ни могао чути неисказане речи (2.Кор.12,1 и д.). Ухо безмолвника чуће од Бога изванредне ствари. Због тога премудро безмолвије рече и у књизи о Јову: Неће ли чути ухо моје големе ствари од Њега (Јов 4,12)?
Безмолвник је онај човек који, не желећи да се лиши сладости Божије, бежи од људи (иако их не мрзи) онако како други трче у свет.
Одлазећи из света, раздај све што имаш одмах (јер реч „продај“ захтева извесно време), и подај сиромасима (Мт.19,21), да би ти помогли својом молитвом да (1101) кренеш на подвиг безмолвија (уп. Лк.16,9). Узми крст свој, носећи га послушношћу, и терет одсецања своје воље подносећи снажно. Па хајде за мном (Мт.19,21), да се сјединиш са блаженим безмолвијем. Оно ће те научити видљивом делању и живљењу умних сила [тј. анђела]. Неће се оне вавек века заситити славећи Творца; неће се ни онај који се попео на небо безмолвија заситити певајући Саздатељу.
Невештаствена бића се не брину о вештаственом, нити се они који у телу живе као без тела – могу бринути о храни. Први не осећају потребу за храном, а ни другима није потребно да се око хране баве. Они први се не брину о новцу и имању, а ови о пакостима што им демони чине. Небеска бића не жуде ни за чим земаљским, нити пак у онима који живе на земљи жудећи за небеским постоји жеља да гледају што телесно; они никада неће престати да напредују у љубави, а ни ови неће престати да се свакодневно утркују с њима; онима није непознато богатство њихова напретка, а ни овима није непозната љубав према успону; они се неће зауставити докле год не достигну серафиме, а ни ови неће престати да се пробијају напред, све док не постану анђели.
Блажен је онај који се нада; три пута је блажен онај који се приближава; а који је достигао – постаје као анђео.

б) О РАЗЛИЧИТИМ ОБЛИЦИМА БЕЗМОЛВИЈА

(1105) Свима је познато да у свим научним областима постоје разлике у мишљењима и закључцима. Не може све у свих бити савршено, било због недовољног изучавања, или због недостатка способности. Има људи који у пристаниште безмолвија (боље рећи, на ту пучину, или пак – океан) улазе због слабости језика или због рђаве навике. Други, неодољиво склони гневу, не могу међу људима савладати јарост, те зато, јадници, одлазе у пустињу. Неки [одлазе] због тога што у својој уображености сматрају да је за њих боље да плове потпуно самостално, него под нечијим руководством; други, опет, зато што по сред твари не могу се удаље од твари; неки, пак, у жељи да кроз осаму постану ревносни; други, да у тајности себе кажњавају за грехе; а неки желећи да тиме прибаве себи људску славу. Има, најзад, и таквих (уколико их, уосталом, Син Човечији нађе кад дође на земљу), који се одају безмолвију да би утолили глад и угасили жеђ за светом љубављу Божијом, привучени њеним сластима. Међутим, ни они то нису учинили пре но што су дали разводну књигу сваком унинију. Јер, спајање с унинијем, у односу на безмолвије, равно је блуду.
На основу ситног знања које ми је дато, ја сам, као невешт архитект, саградио лествицу духовног узлажења. Нека сваки читалац сам процени на коме се ступњу налази: да ли безмолвије тражи по самовољи, ради славе људске, због слабости језика, због несавладљивог гнева, због огромног пристрашћа, или да поднесе муке за грех, да постане ревносан, или да огањ дода огњу. И биће последњи први, а први последњи (Мт. 19,30).
Седам садашњих делања представљају седам дана седмице: једна су Богу пријатна а друга непријатна; а осми вид безмолвија, без сумње, носи на себи жиг будућег живота.
Пази на време кад звери излазе из својих легала, о усамљени монаше! Иначе, нећеш моћи да поставиш одговарајуће клопке. Ако је униније, добивши отпусницу, коначно одступило од тебе, ручни рад би био сувишан. Ако те оно још напада, не видим како ћеш живети у безмолвију.
Зашто код преподобних тавенисиоћана није било толико светилника као код скићана[4]? Ко разуме, нека разуме, јер ја о томе нисам у стању, или тачније – не желим да говорим [5].
Међу безмолвницима једни умањују страсти, други поју Псалме и већи део времена проводе у молитви, а неки, пак, живе у трајном сагледавању. Проблем треба да буде решен по методу лествице. Ко схвата, нека у Господу схвати!
У општежићу се нађу и лени људи. У њему они налазе храну за своју леност и долазе до коначне пропасти. Но, има и таквих који се, подстицани примером своје сабраће, (1108) излече од сопствене лености. Уосталом, то се не дешава само са немарнијим монасима, већ и са онима који су ревносни. Исто правило може се применити и на безмолвије: пустиња је примила многе људе као искусне, а потом их одбацила као неискусне, изобличивши их за самочинство и сластољубивост. Друге је, опет, примила као не сасвим искусне, па их је начинила ревносним и ватреним, уливши им страх и бригу о осуди за грехе којима су оптеретили своју савест.
Ниједан човек који је подложан гневу и гордости, лицемерству и злопамћењу, не треба да се усуди да види ни трага од безмолвија, јер га не чека ништа друго до силазак с ума. Ко је чист од ових страсти, сам ће познати шта је корисно. Но, мислим да ни он то не може достићи сам по себи.
Знаци, обележја и ознаке оних који разумно проходе подвиг безмолвија јесу: неусколебљиви ум, очишћена мисао, отимање ка Господу, замишљање вечних мука, ишчекивање блиске смрти, ненасита молитва, будно стражарење над собом, умртвљење блуда, непознавање пристрашћа, умртвљеност за свет, потпуно одсуство стомакоугађања, подлога теологије, извор расуђивања, дар суза, уништење многоговорљивости и све остало слично томе, што се противи пребивању у великом скупу људи. А обележја оних што безмолвије спроводе неразумно, јесу: потпуно сиромаштво у горе побројаним добрима, повећање гнева, нагомилавање злопамћења, смањење љубави, повећање надмености, а да већ не говорим о другоме [6].
Пошто смо завршили своје излагање о безмолвију, потребно је да изложимо и својства оних што живе у послушности, тим пре што је моја књига највише њима и намењена.
По учењу богоносних отаца, обележја оних што су се законито, непрељубно и чедно венчали са овом прекрасном и боголепном врлином, обележја од којих свако у своје време долази до изражаја (уколико само сваки дан духовно напредујемо) јесу: пораст почетничког смирења, смањивање гнева (како и да не дође до тога, када у човеку нестаје жучи!), одсуство помрачења, додавање љубави, отуђење страсти, ослобођење од мржње, слабљење похоте захваљујући прекоревању, непознавање унинија, додавање ревности, љубав према самилости, уклоњење од гордости. Ето врлина које сви треба да траже, мада их мали број налази. Извор у коме нема воде тешко да се може назвати извором. Остало ће разумети они који имају ума [7].
Невеста која не сачува чистоту брачне постеље – испрља тело. Тако и душа која не сачува завет – испрља дух. За првим иде: прекор, мржња, туча, развод (као најжалосније од свега), а за другим: оскврњења, заборављање смрти, неситост трбуха, неуздржљивост очију, подвизавање из сујете, ненаситост спавања, окамењеност срца, неосетљивост, слагање нечистих помисли у души и све чешћа сагласност са њима, поробљење срца, општа узнемиреност, свађа, пристрашће, неверје, несигурност, многоговорљивост, дрскост (од свега најгоре), и најжалосније од свега – срце у коме нема умилења, (1109) код непажљивих праћено потпуном безосећајношћу, мајком грехова.
Од осам главних духова, пет их се рве са безмолвницима, а три са онима што живе у заједници [8]. Безмолвник и онај што се бори са унинијем – често трпи штету, јер време молитве и сагледавања троши на борбу с разним његовим лукавствима. Једном приликом, раније, док сам седео у својој келији, обузме ме таква тромост, да сам већ скоро помислио да је напустим. У тај час дођоше неки људи, и нахвалише ме као наводног безмолвника. И потиснута сујетом, помисао лености ме одмах напусти. И зачудих се како се овај тророги демон супротставља свим осталим злим дусима.
Непрестано пази на пирења и распиривања, на затезања и обртања твог сапутника [тј. унинија], и гледај како и куда те гура на тај начин? Ко је Духом Светим стекао спокојство, неће бити неспособан да извуче правилну поуку.
Прво делање безмолвија састоји се у томе да се не води брига ни о чему земаљском, дозвољеном или недозвољеном. Јер, ко отвара врата дозвољеним земаљским делима, неминовно ће пасти и у недозвољена. Друго његово дело је ревносна молитва, а треће – неукрадљива делатност срца. Природно је да човек који није научио слова не може ни књиге да чита; још мање је могуће да они који нису савладали први задатак, извршавају с разумом остала два.
Извршавајући средњи задатак [9], нађох се међу посредницима [тј. анђелима]. И (мене) жедног, осветли (анђео). И гле, поново бејах у томе. Кнез (анђелски), наиме, није био у стању да ми покаже какав беше Началник [тј. Господ] пре но што узе на себе видљиво обличје људско. Не би му, наиме, дозвољено. Ја га, пак, замолих да ми каже како сада Господ изгледа. „Он има исти [богочовечански] облик, – рече, – али не овај [пропадљиви]“. А ја ћу тек рећи: „Какво је то стајање и седење с десне стране Праузрока?“ А он одговори: „Немогуће је обичним речима објасити ове тајне“. Замолих га, онда, да ме одведе онамо куда ме гони чежња, мислећи да је већ дошло време за то. Но, он ми рече да то време још није дошло, пошто је Још недовољно у теби огња непропадљивости“. Да ли се све то са мном догодило у телу или без тела – не знам. Не, уопште не умем да кажем како је то било [10].
Тешко је отрести се подневног дремежа, нарочито у летње доба. Тада (и само тада) можда није за одбацивање какав ручни рад.
Дознао сам да демон унинија претходи демону блуда и припрема му пут, да би му, јако измождивши тело и бацивши га у сан, пружио могућност да безмолвника доведе до оскврњења. Ако им се снажно супротставиш, они ће те неизоставно свим снагама напасти, да би прекинуо са подвизима, јер ти, наводно, нимало не користе. Но, ништа тако није у стању да покаже пораз демона, као ти страшни напади на нас.
Кад си на путу, чувај оно што си у својој келији сабрао. Када су на крлетки врата отворена, птице излећу: а тада већ нећемо имати никакву корист од безмолвија.
Мала длачица узнемирава око, и мала брига упропашћује безмолвије. Безмолвије је одбацивање свих мисли (1112) [на земаљско] и одрицање чак и од брига које су саме по себи природне. Ко је одиста постигао безмолвије, не мисли више ни на сопствено тело. Јер, Онај који је обећао да ће се побринути о њему – не [зна за] лаж (уп. Мт.6,25). Ко хоће да има чист ум пред Богом, а узнемирава себе разним бригама, личи на човека који је на своје ноге ставио тешке окове, а покушава да брзо хода.
Ретки су људи који су светску философију изучили у највишем степену. А ја кажем: још мање је људи који по Богу савршено познају философију правог безмолвија.
Ко још није познао Бога, неспособан је за безмолвије. Он је на томе путу изложен великим опасностима. Безмолвије задављује неискусне: не осетивши сладости Божије, они губе време у робовању разним страстима, стално поткрадани од ђавола, обузети унинијем, лутајући духом тамо-амо. А ко је доживео лепоту молитве, бежаће од људи као дивља звер. Јер, шта га друго чини сличним дивљој животињи, која избегава сваки додир с људима, ако не молитва? Ко је обузет страстима, и у пустињи живи с њима, као што ми рече и научи ме свети старац Георгије Арсилаит [11], кога и твоја пречасност врло добро познаје. Учећи једном приликом моју непотребну душу основним начелима тог подвига, и водећи ме ка безмолвију, он рече:
„Приметио сам да изјутра обично долазе к нама демони сујете и похоте; у подне, демони унинија, туге и гнева; у вече, смрадољубиви демони који тиранишу стомак.
Више вреди сиромашан послушник од расејаног безмолвника. Онај ко је разумно ступио на пут безмолвија, а из дана у дан не осећа све више користи од њега – или не спроводи безмолвије како треба, или га поткрада гордост. Безмолвије је непрестана служба Богу и стајање пред Њим. Исусова молитва нека се сједини с дисањем твојим, па ћеш видети каква је корист од безмолвија.
За послушника је пад – сопствена воља, а за безмолвника – напуштање молитве. Ако се радујеш посетама у келији, знај да си предан искључиво унинију, а не Богу. Нека ти за пример молитве послужи удовица, којој је чинио неправду супарник њен (уп. Лк.18,3-6). А образац безмолвија нека ти буде велики и равноанђелни безмолвник Арсеније [12]. Сети се у својој усамљености како је живео тај равноанђелни човек, и запази како је он често враћао и оне што су му долазили у посету, само да не изгуби оно што је веће.
Приметио сам да демони уче извесне неразборите монахе-скитнице да почешће посећују праве безмолвнике, како би преко њих макар мало засметали подвижницима. Запази их, драги мој, и не устручавај се да (1113) на благочестив начин увредиш лене. Можда ће, захваљујући тој увреди, престати и да скитају. Но, пази, да у доброј намери непромишљено не увредиш жедну душу која је дошла да код тебе наточи воде. У свему ти је, уосталом, потребан светилник [тј. расуђивање].
Безмолвници, а нарочито потпуни усамљеници, треба да живе по савести и осећању. Ко разумно иде овим путем, треба сва своја дела, изјаве, мисли, кораке, и све своје кретње да чини по Господу и за Господа, у осећању душе, као пред лицем Господњим. Ако је и у томе поткрадан, он још не живи врлински. Са звуцима псалтира, каже неко, изнећу муку своју (Пс.48,5) и жељу моју, пошто ми је расуђивање још несавршено. А ја ћу поверити своју добру вољу молитви, и тако стећи осведочење [о услишености].
Вера је крило молитве. Нема ли тог крила, молитва ће се моја поново у недра моја вратити (Пс.34,13). Вера је стање душе у коме нема двоумљења, коју никаква тешкоћа не може збунити. Веру поседује човек који верује да ће све постићи уз Божију помоћ, а не онај који мисли да Бог све може. Вером се постиже и оно чему се човек никада не би надао, као што нам показује пример разбојника на Голготи (уп. Лк.23,42). Мајка вере је труд и право срце: труд је чини недвоумљивом, а право срце је гради. Мајка безмолвника је вера: ако немаш вере – како ћеш уопште бити безмолвник!
Ко лежи у тамници, плаши се мучитеља. Ко самује у келији, родио је у себи страх Господњи. Први се не плаши толико суда људског колико други Суда Божијег. У безмолвију ти је потребан велики страх од Бога, драги мој оче: ништа тако није у стању да одагна униније, као страх Божији. Осуђеник непрестано ишчекује када ће судија стићи у тамницу, а прави подвижник – када ће доћи неодложна смрт. Првога притишће бреме страха, а други стално пролива бујицу суза.
Чим примиш штап трпљења, пси одмах престају бити тако безочни пред тобом. Трпљење је несаломљив бол душе, коју никакве незгоде, ма колико биле тешке, не могу уздрмати. Трпељив је човек непадајући подвижник, који и кроз пад односи победу. Трпљење је свакодневно очекивање мука. Трпљење је одсецање изговора, и мотрење на себе. Подвижнику безмолвија није толико потребна храна колико му треба трпљења: кроз трпљење прима он венац славе, а кроз храну пропаст. Трпељив човек умро је пре смрти, начинивши себи гробницу од келије. Нада и плач рађају трпљење. Ко је без обе ове врлине, роб је унинија.
Борац Христов треба да зна које непријатеље да гони (1116) од себе још издалека, а с којима да се упусти у борбу. Понекад упуштање у ту борбу доноси победнички венац, а њено избегавање нас чини сасвим бедним. Но, то није могуће научити само речима, јер немамо сви исте способности, нити сви све у истој мери.
На једног злог духа обрати изузетну пажњу, будући да те напада без престанка, било да стојиш или ходаш, било да седиш или да се крећеш, било да лежиш, или да се молиш, или да спаваш“ [13].
Неки од оних који се налазе на путу безмолвија, стално понављају у себи стих: Гледао сам Господа стално пред собом (Пс. 15,8). Нису сви хлебови, начињени од небеске пшенице овог духовног подвига, истог облика. Друга говоре: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк.21,19); неки: Бдите, и молите се (Мт.26,41); други: Припреми за смрт дела своја (Прич.24,27); неки: Смирих се, и спасе ме (Пс.114,6); неки, опет: Страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18). Други, пак, стално размишљају о речима: Да како не уграби и не буде избавитеља (Пс.49,22). Трче сви, а један добија награду (1.Кор.9,24).
Онај који је већ напредовао у безмолвију, упражњава подвиг без напора не само у будном стању него и док спава. Стога се неки и у самом сну ругају демонима, и раскалашним женама што им долазе у сну – држе поуку о целомудрености.
Немој очекивати посету нити се за њу спремати унапред. Уређење безмолвија треба да буде сасвим просто и ненамештено.
Човек који намерава да сагради кулу и келију безмолвија, ништа не предузима док најпре не седне, не прорачуна и молитвом не испита, да ли има свега што му је потребно за свршавање замишљеног посла, да не би, поставивши темељ и не могавши да заврши зграду, постао предмет поруге за своје непријатеље, а за остале духовне трудбенике камен спотицања.
Размотри сладост која ти долази у срце: да је можда нису справили надрилекари, подмукле убице душа људских!
Већи део ноћи посвети молитви, а мањи део појању Псалтира. Дању, пак, прикупљај снагу за своју борбу.
Читање Светог Писма може много просветити и сабрати ум, јер – речи Светог Писма су речи Духа Светога. Оне неизоставно утичу повољно на духовно сређивање читаоца. Пошто си подвижник, треба да претвориш у дело оно што читаш. Јер, опитно остваривање Светог Писма чини сувишним читање осталих књига. Труди се да расветлиш речи здравља више сопственим делима него туђим књигама. Пре но што примиш силу Духа Светога, немој читати књиге које не излажу праву веру: њихове мрачне мисли помрачују немоћне.
Често је једна чаша довољна да се осети укус вина. Тако и једна једина реч може способним људима открити сав унутрашњи подвиг и стање безмолвника.
Не скидај душевног ока са гордости: међу свим лоповима духовним нема опаснијег од ове страсти. Штеди речи кад изађеш међу људе. Језик је у стању да у један мах растури оно што се са много напора стекло. Вежбај се да будеш нељубопитљив: љубопитљивост, као ништа друго, може да умртви безмолвије.
Онима који ти дођу у посету, подај шта треба за тело (1117) или за дух. Ако се покажу мудријим од нас, испољимо своје мудрољубље ћутањем. Ако су нам, пак, по духовном узрасту једнаки, можемо сразмерно и отварати уста. (Уосталом, боље је сматрати да су сви људи мудрији од нас.)
Када сам онима што су још недорасли хтео да сасвим забраним телесни рад за време богослужења, задржа ме онај који је по сву ноћ носио песак у својој кабаници [14]. Као што постоји супротност између догматске науке о Светој, Несазданој и Обожаваној Тројици и догмата о домостроју спасења оваплоћењем Једнога од свеопеване Јединице (јер оно што је у [Тројици] у множини, у [Христу] је у једнини, и оно што је у Њој у једнини, у Њему је у множини [15]) – тако и између подвига безмолвија и подвига општежитељне послушности постоји извесна противност.
Божански апостол каже: Ко позна ум Господњи (Рим.11,34)? А ја кажем: Ко позна ум човека, који је постао безмолвник и телом и духом?

Моћ цара састоји се у богатству и великом броју поданика. Моћ безмолвника састоји се у изобиљу молитве.


НАПОМЕНЕ:

  1. Мисленог миша: демона.
  2. Трпљење морепловца: мисао постаје јасна кад се сетимо да су се у то доба бродови кретали на погон ветра (једрењаци): изненадна тишина (бонаца) на сред пучине може да доведе бродску посаду у врло тежак положај, тим пре ако потраје дуго.
  3. Један човек: свакако, сам свети Јован Лествичник.
  4. Тавенисиоћани су били организовани у општежићу (киновији), а скићани су били усамљеници – безмолвници (Схол. 4, соl. 1117 С).
  5. Разлог тог ћутања покушава да објасни Илија Критски: подвиг безмолвија је велики, и у њему се може достићи веће савршенство него у општежићу. Међутим, свети Јован не жели то да каже због слабијих да не би отишли из киновије у пустињу и тамо духовно пропали (Схол. 5, соl. 1117 С).
  6. Да већ не говорим о другоме: шта је то друго што Лествичник прећуткује, објашњава Илија Критски: то је или телесни пад (блуд) или силазак с ума, јер су телесни пад и лудило, као и богохулство, плод надмености (Схол. 11, соl. 1120 С).
  7. Смисао: као што се извор без воде не може назвати извором, тако ни монах у коме нема горе споменутих врлина не заслужује назив послушника (уп. Схол. 12, соl. 1120 С).
  8. Против безмолвника се боре: униније, славољубље, гордост, туга, гнев, а против послушника: стомакоугађање, блуд, среброљубље (уп. Схол. 14,col. 1120 С).
  9. Средњи задатак: тј. подвиг молитве (уп. Схол. 16, соl. 1120-1121).
  10. Свети Јован Лествичник, очигледно, говори о некој својој великој екстази, коју индиректно упоређује са познатом екстазом апостола Павла из 2.Кор.12,1-5. Усхићење у коме се свети отац налазио, изражава се и у узбуђеном, тајанственом стилу којим су ови редови написани.
  11. Свети старац Георгије Арсилаит: велики подвижник из 6. века који је живео у скиту Аресалај у близини Синајског манастира.
  12. Велики и равноанђелски безмолвник Арсеније: египатски преподобни (345-450), из угледне римске породице, веома образован, васпитач синова цара Теодосија (Аркадија и Хонорија). Напустивши двор, он тајно одлази у Александрију 394. Још док је био у Цариграду, чуо је глас с неба: „Арсеније, бежи од људи и спашћеш се!“ Сада је по други пут чуо: „Арсеније, моли се, безмолствуј, смиравај се, и спашћеш се!“ И он одлази у пустињу, те у једном скиту, у усамљеној келији, борави четрдесет година у најстрожем подвигу. Он је обично говорио да не мрзи људе, већ да их, напротив, воли. Међутим, „немогуће је бити и с Богом и са људима“, те он не може да остави Бога и поново живи с људима. Сав живот је проводио у непрестаном плачу. Дању је стално нешто радио, ноћу се молио, спавајући у најмањој мери. Његово је чувено правило: Монаху је доста један сат спавања. У свом дубоком смиреноумљу, одбијао је да разговара о било каквим литерарним и сличним проблемима, сматрајући се „незналицом Христа ради“ (уп. Православна богословска енциклопедија, 1,1052-54).
  13. На једног злог духа: према старим тумачима, то би могли бити демон блуда, или славољубља или унинија (уп. Схол. 34, соl. 1125 С).
  14. Онај који је по сву ноћ носио песак: По некима, мисли се на светог Пахомија Великог и његовог старца преподобног Паламона (IV в.), али је вероватније да се ради о светом Макарију Александријском: кад демони почеше да га узнемиравају и ноћу, светитељ устаде, узе кош и у њега насу 5 ока песка, па га метну себи на леђа и иђаше по пустињи. Срете га Теосевије Козмитор, Антиохијац, и рече му: „Шта носиш, ава? Дај мени свој товар, немој мучити себе!“ А Макарије му одговори: „Ја мучим онога који мене мучи…“ (уп. Паладије, Лавсаик, 20, Мignе, Р.G., 34, 1060 В).
  15. У Светој Тројици постоје Три Лица одн. Ипостаси, а једна Божанска природа. У Христу је једна Ипостас, једно Лице, а две природе и воље, Божанска и човечанска (уп. Схол. 43, col. 1128-1129).

4 коментар(а)

  1. Pingback: Лепота – дар од Бога и плод подвига – Подвижничка слова

  2. Pingback: Свети Јован Лествичник: О СТОМАКУ, РЂАВОМ ГОСПОДАРУ КОГА ИПАК СВИ ВОЛЕ – Манастир Ваведење

  3. Pingback: Трпљење и послушање светих монаха (Синајски чај) – Подвижничка слова

  4. Оливера

    Предивно штиво!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *