ЛЕСТВИЦА

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука XXVI

О РАСУЂИВАЊУ

а) О помислима, страстима и врлинама

(1013) Расуђивање код почетника представља тачно познавање самога себе. Код оних што су доспели до средине, расуђивање је духовно чуло којим се непогрешиво разликује право добро од природног добра и од оног што је добру супротно. Код савршених, расуђивање је знање, које у њих долази путем божанског озарења и које је способно да својим светилником осветли и оно што је у душама других људи тамно. Уопште, сматра се да је расуђивање тачно схватање Божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана.
Ко је побожно свргнуо прве три страсти, свргнуо је уједно и осталих пет [1], а ко и не хаје за њих, ниједну другу страст неће победити.
Расуђивање је неупрљана савест и чисто осећање.
Нико не сме да у незнању своме падне у неверицу, када у монашком животу види или чује за нешто натприродно. Јер, тамо где се јавља Бог, који је изнад природе, дешавају се и многе натприродне ствари.
Све демонске борбе у нама настају на основу три главна узрока: било из нашег нехата, или из наше гордости, или из зависти демона. Бедан је први; свебедан други; а трећи – три пута блажен! У свим случајевима треба да се руководимо својом савешћу по Богу, да бисмо, дознавши одакле ветар дува, на одговарајући начин и једра развили.
У свим нашим подвизима по Богу, демони нам копају три јаме: прво, боре се да спрече извршење нашег доброг дела; друго, кад при првом покушају претрпе пораз, старају се да бар оно што се чини не буде учињено по Богу; па када, лопови, и ту промаше, тихо нам се прикраду и хвале нас у души нашој као људе који у свему живе по Божијој вољи. Првоме је непријатељ брига и размишљање о смрти; другоме – послушност и самониподаштавање; трећем – непрестано прекоревање самога себе.
То је труд пред нама, док не уђе у светилиште наше (Пс.72, 15-16) огањ Божији: тада већ неће бити у нама насиља укорењених навика. Јер Бог наш је огањ који спаљује (Пон.Зак.4,24; Јев.12, 29) сваку распаљеност и похоту, сваку лошу навику и окорелост, без обзира да ли се ради о нечем унутрашњем или спољашњем, видљивом или невидљивом.
Демони, опет, чине супротно ономе што смо сад рекли. Кад они победе душу, и светлост ума помраче, у нама, јаднима, нема више ни трезвоумља, ни расуђивања, ни сазнања, ни обзира, већ само остаје тупост, неосетљивост, нерасудљивост, заслепљеност.
Све што смо рекли врло добро знају они који су се отрезнили од блуда, или они који су се умерили у својој (1016) превеликој слободи, или пак људи који су од бестидних постали стидљиви. Они добро знају како су се после стицања трезвоумља и избављења од духовног слепила (боље рећи, од осакаћења ума), стидели самих себе пред собом због онога што су пре тога говорили и чинили, живећи у слепилу.
Лопови се неће усудити да краду, нити ће се одважити на убиство, нити ће погубити душу нашу, пре но што у њој падне мрак. Крађа је неосетно заробљавање душе. Убиство душе јесте усмрћење словесног ума палог у непристојна дела. Погубљење душе јесте очајање после извршеног безакоња.
Када се ради о извршењу јеванђелских заповести, нико не треба да се извињава својом неспособношћу. Има душа које су учиниле и више од онога што тражи заповест. Нека те у то увери онај који је заволео ближњег више од самога себе и за њега дао душу, премда и није добио наредбу од Господа [2]. Нека се охрабре страсници који су стекли смирење. Јер, ако су и у сваку клопку упали и у све мреже се заплитали, и сваку болест одболовали, по своме оздрављењу су за све људе постали: звезде, лекари, светила, крманоши, учећи људе својствима и изгледу сваке болести, и спасавајући својим искуством оне који се налазе пред падом.
Ако има неких које тиранишу раније стечене навике, а способни су да уче друге макар и простом речју – нека уче. Можда ће се једном макар и својих речи застидети, и почети да их спроводе у дело. (Само да уз то немају и неки положај власти). И збиће се на њима оно што сам већ једном приликом видео да се дешава неким људима који се ваљају по блату: онако искаљани, они су пролазницима, ради њиховог спаса, објашњавали како су упали у глиб, упозоравајући их да и они не крену истим путем. Ради спасења других, Свемоћни је и њих избавио од блата грехова. Уколико се, пак, они који пате од страсти хотимично предају уживањима, онда нека ћутањем покажу своју мудрост. Ради њих, наиме, поче Исус и творити и учити (Дап.1,1).
Бурно, заиста бурно море прелазимо, о, моји смирени монаси, препуно многих ветрова и стена, вирова и пирата, вртлога и понора, чудовишта и валова. Под стеном у души треба подразумевати дивљи и нагли гнев; вир је безнадежност која обузима ум и вуче га у дубину очајања; понор је незнање, у коме се зло узима за добро; чудовиште је ово досадно и дивље тело; пирати – најопаснији службеници славољубља [3], који пљачкају наше благо и труд врлина; вал је надувен и претоварен трбух, који нас својом (1017) пожудом предаје оној немани; а вртлог је гордост, свргнута с неба, која нас до неба узноси и до пакла обара.
Они који изучавају науке знају какво учење одговара почетницима, какво средњима, а какво самим учитељима. Обратимо сву своју пажњу и [утврдимо] нисмо ли још у реду почетника, иако већ дуго времена учимо. Сви сматрају да је срамота видети старца да иде у основну школу.

Најбоља азбука [4] за све је следећа:
послушност
пост
кострет
пепео
сузе
исповедање
ћутање
смирење
бдење
храброст
мраз
рад
мука
понижења
скрушеност
непамћење зла
братољубље
благост
проста и нељубопитљива вера
немарење за свет
немрзећа мржња према родитељима
беспристрашће
простодушност са безазленошћу
добровољна скромност

Домет и плод напредних:
одсуство таштине
безгневље
нада
безмолвије
расуђивање
трајно сећање на Божији Суд
милосрђе
гостољубље
умерено поучавање
бестрасна молитва
несреброљубље

Крајња граница, правило и закон за духове и тела, који још у плоти достижу савршенство:
незаробљено срце
савршена љубав
извор смиреноумља
усхићење ума
усељење Христа
неукрадљивост светлости и молитве
изобиље озарења Божијег
чежња за смрћу
мржња према животу
бежање од тела
заступник света
принудитељ Бога
саслужитељ анђела
бездан знања
дом тајни
чувар неизрецивих откривења
спасилац људи
бог демона
господар страсти
владар тела
управитељ природе
туђин греху
дом бестрашћа
подражавалац Господа уз помоћ самог Господа.

Кад тело болује, потребно нам је велико трезвоумље. Угледавши нас како лежимо на земљи, неспособни да се одупремо телесним подвигом, демони покушавају да нас управо тада нападну с нарочитом жестином. На оне који живе у свету, за време болести напада демон гнева, а понекад и демон хуле. Оне који живе ван света, уколико имају свега довољно, у то време муче демони стомакоугађања и блуда. А ако живе на местима неудобним и подвижничким, на њих јуриша демон унинија и незахвалности.
Приметио сам да курјак блуда повећава муке болесним људима, производећи и у самим боловима похотљиве осећаје и истечења. Беше ужасно видети како се тело усред жестоких болова надражује и бесни. Онда сам се окренуо на другу страну, и видео људе који леже болесни, и које у самој болесничкој постељи теши божанско дејство и умилење. Том утехом они су и болове стишавали. И били су тако расположени, да уопште нису више ни желели да се излече од своје болести. Потом се осврнух, и видех тешке паћенике, који су се болешћу, као неком епитимијом, избавили од (1020) душевне страсти. И прославих Онога који блатом чисти од блата.
Сав духован по својој суштини, ум поседује и особито духовно чуло. Таква природа људског ума сваког човека нагони да трага за тим чулом у себи, без обзира да ли га већ има или не. Јер, када се то духовно чуло покаже у нама, престаје уобичајено дејство телесних чула. И то је управо оно што један мудрац, познавајући ствар, рече: „И наћи ћеш божанско чуло“ [5].
У погледу делатности и речи, мисли и доживљаја душе, монашки живот треба да тече у осећању срца. Иначе, он није монашки, да и не говорим – анђелски!
Друго је промисао Божији, а друго – помоћ, друго – заштита, а друго – милост Божија, и друго – утеха. Промисао се односи на сву природу; помоћ се даје вернима, и само њима; заштита се пружа такође вернима, али онима који су прави верници; милост Божија указује се само онима који му служе, а утеха – онима који га воле.
Оно што је за једнога лек, за другога је отров. А понекад једна иста ствар једном те истом човеку, када се даје у прикладно време, служи као лек, а када се даје у неодговарајуће време, делује као отров. Видео сам једног невештог лекара, који је понизио једног слабог болесника, и тиме му ништа друго није учинио осим што га је бацио у очајање. А видех и једног даровитог лекара, који је посредством понижења извршио операцију надменог срца и из њега извукао сав гној. Видео сам једног истог болесника, како једном приликом ради очишћења нечистоте пије лек послушности, креће се, хода, не спава; а другом приликом, имајући болесно ока душе, пребива непокретан, у безмолвију и ћутању. Ко има уши да чује, нека чује!
Извесни људи, не знам због чега (јер нисам научио да радознало истражујем својом главом оно што је Божији дар), јесу тако рећи по природи склони уздржању, или безмолвију, или чистоти, или скромности, или кротости или умилењу. А код других људи се скоро сама природа противи овим врлинама, те силом приморавају себе да их чине. Иако с времена на време доживе пораз, ја их, као људе који своју сопствену природу присиљавају на добро, ипак више похваљујем него прве.
Не хвали се много, човече, богатством које си без муке стекао. Предвидевши твоју велику штету, твоју немоћ и твоју пропаст, Дародавац је хтео да те својим даровима, које ниси заслужио, некако спасе.
Поуке и навике, и читаво васпитање које смо добили у детињству, кад одрастемо могу да нам помажу или да нас, пак, ометају у постизању врлина у монашком животу.
Монасима су светлост анђели, а светлост свима људима – монашки живот. Због тога, нека се монаси подвизавају да у свему пружају добар пример, не дајући ни најмање повода за саблазан (уп. 2.Кор.6,3), како у ономе што раде, тако и (1021) у ономе што говоре. Јер, ако светлост постане тама, колико ће тек бити мрачна тама која већ јесте мрак, тј. они који живе у свету (уп. Мт.5,14-16; 6,22-23)?!
Ако ме, дакле, већ слушате, онда, ви који хоћете да слушате, знајте: боље је за нас да не отежавамо живот самима себи, да не растржемо своју јадну душу борећи се с хиљадама хиљада и с милионима милиона непријатеља, јер нећемо стићи ни да упознамо, нити уопште да приметимо сва лукавства њихова.
Уз помоћ Свете Тројице, наоружајмо се за борбу против три страсти – трима врлинама [6]. Иначе ћемо навући на себе велике муке.
Стварно, ако и у нама буде Онај који претвара море у копно, без сумње ће и наш Израиљ, тј. ум који гледа Бога, прећи без буре море страсти и видети Мисирце где се даве у води суза. Не буде ли Он са нама, ко ће издржати бес валова страсти у телу овоме?!
Ако Бог васкрсне у нама кроз дела наша, ишчезнуће непријатељи Његови. Ако се, пак, кроз сагледавање приближимо Њему, побећи ће они који га мрзе, од лица Његова (Пс.67,2) и од нас.
Постарајмо се да учинимо божанске ствари више својим сопственим знојем него голим речима. У часу смрти дужни смо показати дела, а не речи.
Чувши да на неком месту постоји закопано благо, људи [се труде] да га нађу. Оно што у томе тражењу нађу они с муком чувају. Они, пак, који су се без муке обогатили, лако расипају своје богатство.
Тешко је победити своје рђаве навике без великог напора. Они, пак, који тим навикама не престају додавати нове – или су пали у очајање над собом, или никакву корист нису имали од свог монашког живота. Уосталом, знам да Бог све може, јер Њему ништа није немогуће (уп. Јов 42,2).
Неки су ми поставили тешко питање, које превазилази умне способности свих људи са разумом попут мога, и које не нађох ни у једној књизи која је дошла до мене: „Које је, управо, потомство осам страсти?“, или: „Која од три главне страсти рађа коју од осталих пет?“ А ја признадох своје незнање у вези са тим изванредним питањем, те од свепреподобних отаца добих овакав одговор: „Мајка блуда је стомакоугађање, унинија – славољубље, а туга, као и гнев, јесте пород све три страсти. Мајка гордости је славољубље“.
Пошто ми ти чувени оци пружише објашњење, ја их стадох молити да ме науче који греси произлазе од осам главних страсти, и који је грех плод које страсти. На то бестрасни оци одговорише љубазно да међу страстима нема ни реда ни смисла – све је ту неред и збрка. Потврђујући своју мисао уверљивим доказима, блажени оци говораху наводећи многе и веродостојне примере, од којих неке стављамо у ову поуку, да бисмо помоћу њих и остало учинили јаснијим.
На пример: неумесни смех рађа се понекад од демона (1024) блуда, понекад од демона таштине – кад човек самога себе у себи нечасно хвали, а понекад и од уживања у јелу. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста – када се посници поносе својим постом, а понекад од унинија, или чак и од природе. Многоговорљивост произлази понекад од угађања стомаку, а понекад од таштине. Униније произлази понекад од преситости, а понекад од недостатка страха Божијег. Хула је управо плод гордости, а често долази и као последица тога што смо ближњега осуђивали за исти грех, или услед претеране зависти демона? Окорелост срца долази од ситости, од неосетљивости, од пристрашћа. То пристрашће долази, опет, или од блуда, или од среброљубља, од угађања стомаку или од таштине, или од многих других страсти. Злоба проистиче из уображености и гнева. Лицемерство – од самозадовољства и својеглавости. Природно, врлине које су супротне овим страстима рађају се од супротних родитеља.
И да не бих много говорио (јер ми не би остало доста времена када бих хтео подробно испитати сваку појединачно), рећи ћу само да све горе споменуте страсти уклања смиреноумље. Они који су ту врлину стекли, победили су све страсти.
Родитељи свакога зла су чулно уживање и лукавство. Човек који је обузет овим страстима, неће видети Господа. Удаљење од првог, без удаљења од другог, међутим, не доноси нам никакву корист.
Страх од власти и од звериња нека нам послужи као пример страха Господњег. И нека ти телесна љубав буде слика жудње за Богом. Ништа не смета да извесне особине врлина упоредимо са оним што је њима супротно.
Страшно се искварило наше покољење: све је пуно гордости и лицемерства. Телесне подвиге, по угледу на древне оце наше, можда је још и могуће код нас срести, али се благодатних дарова њихових наше поколење не удостојава, иако људској природи, чини ми се, никада нису били толико потребни као сада. Праведно смо и кажњени: Бог се не показује у подвизима, већ у простодушности и смирењу. Па иако се сила Господња у немоћи показује (уп. 2.Кор.12,9), ипак Господ неће стати на пут смиреноумноме подвижнику.
Кад видимо некога од наших подвижника где пати од неке телесне болести, не би требало да са злобом питамо за узрок његове бољке. Боље би било да га примимо са простодушном и искреном љубављу, као да је део нашега тела, и као војника рањеног у борби. Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих које треба да сломију наш понос. Кад види да је неко веома лен према подвигу, наш добри, сведобри Владика и Господ његово тело смирује болешћу као најпогоднијим подвигом, а понекад и душу очишћује од рђавих помисли и страсти.
(1025) Свако видљиво или невидљиво зло које нам се догоди, може се примити или онако како треба, тј. мирно, или са узбуђењем, или помало овако и помало онако. Видео сам, на пример, три кажњена монаха: један је негодовао, други је остао миран, а трећи је примио казну с великом радошћу. Гледао сам како земљорадници бацају исто семе, али сваки са својим посебним циљем: један, да отплати свој дуг, а други, да напуни своју кесу; један, да поклонима укаже почаст господару, а други, да за свој добар рад добије похвалу од оних што пролазе путем живота; један, да напакости непријатељу који му завиди, а други, да га људи не би кудили као леног. А ево и назива семена: пост, бдење, милостиња, обављање дужности и слично.
Нека монаси брижљиво испитају шта управо хоће да постигну својим подвигом, као што људи који дођу на извор по воду пазе да са водом не захвате и по коју жабу. Јер, и онда када добра дела чинимо, ми често вршимо и оно зло што се тајно са њима сплело, а да тога нисмо ни свесни. На пример: са гостољубљем се преплиће стомакоугађање, са љубављу блуд, са расуђивањем подмуклост, са мудрошћу препреденост, са кротошћу подмуклост, млитавост, леност, оговарање, својеглавост, глухоћа за основани прекор, као што се и са ћутањем преплиће уображена поза учитељства, са радошћу понос, са надом немар, са љубављу (сем блуда) осуђивање, са безмолвијем униније и леност, са чистотом огорчење, са смиреноумљем дрскост. А уза све то, као нека лепљива коломаст, боље рећи – отров, лепи се таштина.
Не будимо тужни ако наше молитве Господу за извесно време не буду услишене. Господ хоће да сви људи у једном тренутку постану бестрасни. Они који нешто моле од Бога и не добијају, свакако не бивају услишени из једног од ових разлога: или због тога што пре времена траже, или због тога што траже недостојно и из сујете, или због тога што би се погордили и олењили уколико добију тражено.
Страсти напуштају не само вернике, већ и неке невернике, те одлазе све – осим једне [7] коју остављају саму, као неко врховно зло које собом замењује све остале. Јер, она је тако штетна, да је у стању збацити и са неба.
Мислим да нико не сумња у то да демони и страсти напуштају душу, било за извесно време или за стално. Но, мало њих зна услед којих нас разлога они остављају на миру. Гориво страсти троши се, сагоревано божанским огњем [8], који је искорењује из душе. По мери тога како се вештаство искорењује, душа се чисти и страсти одлазе, изузев ако их сам човек вештаственољубивим животом и немаром опет не привуче. Демони се плански повлаче, да би нас начинили необазривима, те да би изненада уграбили бедну душу.
Знам и за једно друго повлачење звери: до њега долази када се душа коначно навикне на грех. То је нешто слично као када деца, навикнута да се доје и одбијена од сисе, сисају своје прсте.
(1028) Знам још и за пето бестрашће у души, које настаје услед велике простодушности и похвалне невиности. Таквима праведно шаље своју помоћ Бог који спасава праве срцем (Пс.7,11), и неосетно их избавља од страсти, као што и мала деца нису ни свесна своје наготе када их свуку.
У човеку нема зла или страсти по природи. Бог није творац страсти. Насупрот томе, Бог је нашој природи даровао многе врлине, од којих су нарочито јасне: милосрђе – јер и пагани имају самилости; љубав – јер и животиње често засузе када их раздвајају; вера – јер њу сами од себе рађамо; нада – зато што и ми узамљујемо, и тргујемо, и сејемо – надајући се да ћемо се обогатити.
Ако је љубав, као што смо показали, врлина коју можемо имати по самој природи – а она је свеза и пунота закона (Кол.З, 14; Рим.13,10) – значи да врлине уопште нису далеко од наше природе. Нека се, зато, застиде они који се позивају на своју наводну неспособност да чине добро.
Међутим, има и натприродних врлина: чистота, безгневље, смиреноумље, молитва, бдење, пост, непрестано умилење. Некима од њих научили су нас људи, другима – анђели, а некима је, опет, сам Бог Слово Учитељ и Дародавац [9].
Кад бирамо између два зла, треба да изаберемо мање. На пример, често нас браћа посете баш онда када се молимо. Или – или: или прекинути молитву, или увредити брата, пустивши га да оде а да му нисмо рекли ни речи. Љубав је већа од молитве: молитва је делимична врлина, а љубав је свеобухватна врлина.
Једном приликом, док сам још био млад, дођох у неки град, и тамо ме, док сам седео за трпезом, у истом тренутку спопадоше две помисли: помисао стомакоугађања и помисао славољубља. Бојећи се последица попуштања беснилу стомака, дозволио сам пре да ме победи славољубље. Знао сам, наиме, да код младих демон славољубља често побеђује демона стомакоугађања. И право је. Код светских људи, корен свих зала јесте среброљубље (1.Тим. 6,10), а код монаха – угађање стомаку.
Бог по своме промислу често у духовним људима оставља неке веома лаке страсти. Због тих својих у ствари лаких и безгрешних страсти они су веома незадовољни са собом, чиме стичу непропадљиво благо смиреноумља.
Почетник не може постићи смирење ако не живи у послушности. Сваки самоук човек, наиме, који је без ичије помоћи савладао какву вештину, себе сматра изузетним.
Оци с правом тврде да се делатни [живота монаха] састоји из две главне врлине: из поста и послушности. Пост (1029) истребљује телесне пожуде, а послушност, развијајући смиреноумље, утврђује успех постигнут помоћу прве врлине. Стога и плач има двоструко дејство: као истребитељ грехова и творац смиреноумља.
Побожним људима је својствено да дају свакоме који тражи; побожнијим, да дају и ономе који не тражи; не тражити, пак, назад ништа од оних који су узели, ни онда када су у могућности да нам врате позајмљено, својствено је искључиво бестрасницима.
Никада не треба да престанемо да испитујемо где се налазимо у односу на све страсти и врлине: у почетку, у средини или на крају.
До свих напада демонских на нас долази на основу једног од три разлога: због сластољубља, због гордости или због зависти демонске. Блажени су последњи, свебедни средњи, а први – до краја непотребни.
Постоји извесно осећање, или можда навика, која се зове издржљивост у мукама. Обузет овим осећањем, човек се више никада неће уплашити или побећи од мука. Душе мученика, прожете тим славним осећањем, с лакоћом су пркосиле и најстрашнијим мукама.
Друго је чување помисли, а друго – стражарење над умом. Колико је исток далеко од запада, толико је друго узвишеније од првог, премда и теже.
Једна је ствар, молити се против помисли; друго је, опет, противречити им; сасвим нешто треће је ниподаштавати их и презирати. О првоме сведочи онај који је рекао: Боже, дођи ми у помоћ, и остало (Пс.69,2); о другоме – онај који рече: Одговорићу онима који ме вређају, реч супротну (Пс. 118,42), и опет: Ставио си нас као предмет распре суседима нашим (Пс.38,10); сведок, пак, трећега је онај који је певао: Занемех, и не отворих уста своја (Пс. 38,2), и: Поставих стражу пред устима својим, кад устаде грешник против мене, и опет: Горди преступише закон преко сваке мере; али од гледања у Тебе не одустадох (Пс.118,51). Средњи се често служи првим начином, због своје неспремности; први још није у стању да одбија непријатеља другим начином; а трећи пљује на демоне.
По природи ствари, немогуће је да се нешто бестелесно ограничава телом. Али, све је могуће Богу Творцу.
Као што они који имају здраво чуло мириса могу да осете и сасвим притајен мирис, тако и чиста душа у другима препознаје како миомир што га и сама од Бога доби, тако и смрад од којег се сама савршено ослободила, премда други то и не осећају.
Не могу сви постати бестрасни. Али није немогуће да се сви спасу и помире са Богом.
Нека не овладају тобом они туђинци, демони, који хоће да се упустиш у испитивање несхватљивих тајни Божијег промисла или Његових јављања људима, и који ти потајно нашаптавају да Бог ипак гледа ко је ко. Те помисли су, очигледно, пород гордости.
Постоји демон среброљубља који често глуми смиреност, (1032) а постоји и демон славољубља који подстиче на давање милостиње, исто онако како то чини и демон сластољубља. Ако будемо чисти од последња два демона, немојмо престати да на сваком месту чинимо дела милосрђа.
Неки рекоше да демони раде против демона. Тек, ја видим да сви они сложно мисле о нашој пропасти.
Свакоме духовном подвигу, видљивом или мисленом, претходи посебна намера и племенита тежња, уз Божије садејство. Ако нема првога, ни друго не следи. Све под небом има своје време, како вели Еклисијаст (Екл.3,1 и д.). То се односи и на оно што сачињава наш свети монашки живот. Стога ћемо, ако хоћете, испитати које делатности коме времену највише одговарају.
Без сумње, за подвижнике постоји и време одмора (мислим на оне подвижнике који тек почињу борбу); постоји време суза и време залеђености срца; време за покоравање и време заповедања; време за пост и време за јело; време за борбу против непријатељске чулности и време када чулност мирује; време душевне олује и време тишине ума; време за тугу срца и време радости духовне; време за причање и време за слушање; време за прљање (можда због гордости) и време очишћења (због смирености); време за рат и време сигурног мира; време за безмолвије и време за неометано занимање; време за непрестану молитву и време за свесрдно вршење других дужности.
Не тражимо, дакле, пре времена оно што ће доћи у своје време, преварени својом гордељивом ревношћу. Не тражимо лета у зиму, ни жетве у доба сетве, јер постоји време за сетву труда и време за жетву неизрецивих дарова благодати. Ако о томе не поведемо рачуна, нећемо после ни у одговарајуће време добити оно што том времену припада.
По несхватљивом промислу Божијем, извесни људи су добили од Бога свето уздарје пре но што су се и потрудили; други, у току самог труда; неки, по завршеном труду; а неки, најзад, у часу смрти. Треба испитати, ко је међу њима смиренији од осталих.
Постоји једна врста очајања која произлази од многобројности грехова, од оптерећења савести и несносне туге, у коме душа, под теретом великог броја рана, тоне и дави се у дубини безнађа. А постоји и једна друга врста очајања која нас обузима од гордости и високог мишљења о себи, у коме они који су пали мисле да нису заслужили такво понижење.
Ко пажљиво испита и једну и другу врсту очајања, наћи ће да између њих постоје извесне разлике: у првом случају, човек се предаје равнодушности; у другом, он очајава, али наставља са подвигом, премда се једно са другим не може (1033) ускладити. Прву врсту очајања обично лече уздржање и нада, а другу врсту смирење, и још – никога не осуђивати.
Не би требало да се чудимо или саблажњавамо видећи како неки људи говоре добро, а чине зло. И ону змију у рају, понела је и уништила гордост.
Нека ти у свим потхватима и подвизима (без обзира да ли на основу послушања или не, да ли у видљивим или мисленим) буде образац и правило [да испиташ] да ли их заиста предузимаш по Богу.
Уколико као почетници започнемо неки подвиг (било мали или велики), па приметимо да се у нашој души не повећава до тада већ стечена смиреност, изгледа ми да га не чинимо по Богу. Код нас, тако незрелих, сигурна потврда да је оно што чинимо у складу са вољом Господњом јесте баш та смиреност; код средњих већ можда и обустављање унутрашње борбе; а код савршених – повећање и обиље божанске светлости.
Мале ствари за велике људе можда и нису мале, а оно што је за мале људе велико, нипошто не мора бити савршено.
Када се ваздух очисти од облака, сунце заблиста у пуном сјају. И душа која се удостојила опроштаја грехова, несумњиво види божанску светлост.
Друго је грех, друго – изостављање добра, друго – нехат, а друго – страст, и друго – пад. Ко је у Господу способан да ово испита, нека све са тачношћу размотри [10].
Неки изнад свега цене чудотворство и оне духовне дарове који се виде, не знајући да има и много узвишенијих дарова који су скривени, но баш зато и слободни од пада.
Ко се савршено очистио, види чак и душу ближњега (премда не душу као такву), управо стање у коме се душа ближњега налази. Онај, пак, који је тек на путу очишћења, о стању душе свог ближњег закључује само на основу спољних дејстава.
Мала ватра понекад збрише читаву шуму, као што се и читав труд може изгубити кроз малу пукотину.
Понекад одмор тела (које је непријатељ души) оживљава силу ума уместо да распири огањ похоте. Понекад, напротив, изнуравање тела доводи до оживљавања похоте, да се не бисмо уздали у себе него у Онога који на непознат начин умртвљује пожуду нашега увек живог тела.
Видећи да нас извесни људи воле љубављу Божијом, у њиховом присуству треба нарочито да пазимо на своје понашање. Ништа тако не разара љубав, и ништа толико не изазива мржњу, као превелика слобода у опхођењу.
Око људске душе је нешто тако духовно и прекрасно, да, изузев онога што поседују бестелесна бића, надмаша све што се може замислити. Стога и они који су обузети страшћу често могу погодити мисли у душама других људи, захваљујући својој великој љубави према њима, нарочито ако сами нису огрезли у телесне прљавштине. Ономе што је невештаствено ништа није тако супротно као оно што је вештаствено! Нека читалац одатле сам изведе закључак.
Гатање [11] се код оних што живе у свету противи вери у Божији промисао, а код нас [тј. монаха] – духовној мудрости. Душевно немоћни људи у телесним (1036) тегобама, опасностима и спољним искушењима треба да виде бригу коју Господ води о њима; савршени ће то видети у доласку Духа и умножавању благодатних дарова.
Постоји демон који нам прилази чим легнемо у постељу, и који нас обасипа злим и нечистим мислима, како бисмо, онако троми, не наоружавши се против њих молитвом, заспали са прљавим мислима, те сањали прљаве снове.
Постоји један дух, звани „претеча“, који нас прима одмах по буђењу, и прља наше прве мисли. Посвети првине дана свога Господу: дан ће припасти ономе који га први добије. Један одличан подвижник саопштио ми је мисао која заслужује да се спомене: „По раноме јутру ја већ унапред знам како ће ми читав дан протећи“.
Много је путева побожности, као што је и много путева пропасти. Зато се често дешава да онај пут који је за једног човека добар, другоме не одговара, премда је намера и једног и другог угодна Господу.
Када се нађемо у искушењу, демони се боре да кажемо или учинимо нешто безумно. Ако, пак, не могу да нас савладају, прикрадају се тихо и неприметно нам у душу убацују фарисејску захвалност Богу (уп. Лк.18,11).
Људи који мисле на оно што је горе, на небу, горе и одлазе својом душом по смрти својој. А они који мисле само на оно што је доле, доле и одлазе. За душе које се раздвајају од тела, не постоји неко треће, средње место.
Само је једна творевина Божија [тј. душа] добила биће у нечему другоме, а не у себи самој. Чудно је, онда, како она може да постоји ван онога у чему је добило биће?
Побожне кћери се рађају од побожних мајки. А отац самих мајки је Господ. Не би било неосновано применити исто начело и на оно што је супротно реченоме.
Кукавица нека и не улази у борбу – наређује Мојсије (или тачније – Бог, уп. Пон.Зак.20,8; Суд.7,3) – да не би последња прелест душе била гора од првога пада тела. И право је!
Светлост за све удове тела су телесне очи. А мислена светлост за све божанске врлине јесте расуђивање.

б) О превасходном расуђивању

(1056) Као што жедан јелен жуди за изворима шумским (Пс.41,2), тако и монаси жуде за разумевањем свете воље Божије. Осим тога, они желе да знају и када се са том вољом меша наша сопствена воља, а када, пак, дејствује воља противна вољи Божијој.
Пред нама је задатак да пишемо опширно о многобројним питањима која није лако решити: које смо подвиге (1057) дужни извршити без икаквог оклевања и опомене (према ономе који рече: „Тешко ономе који одлаже из дана у дан и од времена до времена!“), а које, опет, треба да обављамо с обзиром на околности и уз свестрано разматрање (као што саветује онај што је рекао: Ратоваћеш саветујући се /Прич.,24,6/, и још: Све нека бива благообразно и уредно /1.Kор. 14,40/).
Јер, не могу сви, понављам, не могу сви брзо и здраво просудити ова тешка питања. То често испољава чак и онај богоносац, кроз кога је Дух говорио, молећи се понекад: Научи ме да вршим вољу Твоју, јер си Ти Бог мој (Пс.142,10), а понекад опет: Води ме ка истини Твојој (Пс.24,5), и опет: Покажи ми, Господе, пут којим ћу ићи, јер Теби предајем душу своју (Пс.142,8) од сваке овоземаљске бриге и сваке страсти.
Сви који хоће да упознају вољу Господњу, треба да најпре умру у самима себи. Затим треба да се помоле Богу са великом и искреном простодушношћу, да са смиреним и недвоумним срцем упитају оце или браћу, и да њихове савете приме као да долазе из уста Божијих, чак и ако је оно што они кажу супротно њиховом расуђивању, па чак и ако упитани нису толико духовни. Бог није неправедан па да допусти да се преваре душе које су се са вером и безазленошћу подвргле савету и суду ближњега, чак ако би и неразумни били они којима су се обратили с питањем. Кроз њих би у томе случају говорио сам невештаствени и невидљиви Бог.
Пуни су великог смиреноумља људи који се без двоумљења придржавају горе споменутог правила. Неко је дошао чак до тога до своју муку повери струнама псалтира (уп. Пс.48,5). Замисли, међутим, колика је разлика између словесног ума и мислене душе, с једне стране, и бездушних звукова једног музичког инструмента, с друге стране!
Многи људи који, у намери да самостално дођу до познања воље Божије, нису постигли горе наведено добро тако савршено и лако (будући да су покушали да сами по себи и сами у себи схвате шта је угодно Господу), саопштили су нам врло многа и различита мишљења о томе питању. Неки, дакле, од њих, који су испитивали вољу Божију, одвраћаху своју мисао од сваке пристрасности према овом или оном савету душе (хоћу да кажем: и према ономе који побуђује на одређено дело и према ономе који се противи), те свој ум, обнажен од сопствене воље, представљаху Господу у ватреној молитви током неколико одређених дана. И успевали су да сазнају вољу Његову или тако што је сам умни Ум са њиховим умом умно разговарао, или тако што је из душе савршено ишчезавала помисао на једну од оних могућности опредељења. Други су закључили да је дело које чине Божије по мукама и тешкоћама на које би наишли пошто би га се прихватили, сагласно речима апостола: Хтедосмо доћи к вама – бар ја Павле неколико пута – и (1060) спречи нас сатана (1.Сол.2,18). Неки, су напротив, по неочекиваној помоћи Божијој у извршењу [одређеног] дела осећали његову богоугодност, сећајући се речи: Свакоме који реши да чини добро, помаже Бог (уп. Рим.8,28).
Ко је просвећењем у себи стекао Бога, долази до познања воље Божије на други начин (тј. молитвом), како у оним случајевима када се ради о хитним стварима, тако и кад ствар није хитна, и то без закашњења.
Колебати се при доношењу одлуке, и остати дуго неодлучан, јесте знак непросвећене и славољубиве душе.
Није Бог неправедан, па да закључа двери милосрђа пред онима који са смирењем куцају на њих.
У свим нашим делима, како хитним тако и оним које треба одлагати, Господ испитује нашу намеру. Све што је чисто од пристрашћа и сваке прљавштине, и чини се искључиво ради Господа, а не ради било чега другога – урачунаће нам се у добро, макар и не било сасвим добро. Испитивање, пак, онога што је изнад нас није безопасно. Суд Господњи о нама је несхватљив.
Господ често промислитељски хоће да сакрије своју вољу од нас, знајући да бисмо се оглушили о њу када бисмо је разумели, и тиме самима себи нанели још већу штету.
Право срце је слободно од шаренила ствари, и безопасно плови на броду безазлености.
Има јуначких душа које се прихватају подвига што превазилазе њихову моћ, покренуте љубављу и смиреношћу срца. А има и гордих срца, која чине исто. Често баш наши непријатељи хоће да предузимамо оно што је изнад наших моћи, како бисмо, не постигнувши никаквог успеха, оставили чак и она дела која одговарају нашим способностима, и тако се начинили предметом њиховог изругивања.
Видео сам и људе, немоћне душом и телом, који се због мноштва грехова подухватаху подвига који су превазилазили њихове снаге, и који не издржаваху. Ја им рекох да Бог процењује покајање по мери смирења, а не по мери труда.
Понекад је узрок крајњег зла васпитање; понекад – дружење са рђавим људима. Но, често је за пропаст душе довољна њена сопствена посуновраћеност. Ко живи у пустињи, ко се одвојио од света, избавио се од прва два, а можда и од трећег зла. Ко је подложан трећем злу, рђав је на сваком месту, будући да нема сигурнијег места од неба.
Када нас неверни или кривоверни људи злонамерно нападну, опоменимо их једанпут, двапут, па прекинимо. А када се ради о људима који хоће да науче шта је истина, не смемо се ни до века уморити излазећи у сусрет њиховој жељи. Уосталом, и у једном и у другом случају треба да поступимо према чврстини нашег срца.
Веома је неразуман човек који диже руке од себе слушајући о натприродним врлинама светих. Напротив, оне те кроз трисвето смирење најбоље уче како да још боље упознаш самога себе, и како да у себи откријеш своје слабости.
Има нечистих који су гори од других. Они се не задовољавају тиме да само на нас наведу на грех, већ нам саветују (1061) да и друге увучемо у зло, како би нам и казна била тежа.
Знао сам једног човека који је своју рђаву навику пренео на другога. Потом је дошао к себи, почео се кајати и одвикао се од зла. Но, како је његов ђак у злу настављао да греши, покајање његово остаде без икакве вредности.
Велико је, заиста велико и тешко лукавство демона, и мало је људи који га могу видети. Мислим, чак, да га ни то мало људи не види у потпуности. Зашто да баш онда када смо сити и пресити – бдимо трезвоумно, а када постимо и мучимо се – сан нас на најжалоснији начин савлађује? Зашто да будемо тако хладни када се одајемо безмолвију, а да се испуњавамо умилењем – када живимо са другима? Зашто да будемо кушани у сну управо онда када гладујемо, а када се наситимо – остајемо без искушења? Зашто да у оскудици будемо тако смрачени и без умилења, а када пијемо вино – весели и ганутљиви?
Ко је у стању, нека то у Господу објасни непросвећенима. Ми ништа од свега тога не разумемо. Можемо рећи само то, да ова промена не долази увек од демона, већ и од сједињења душе са прљавом и лакомом дебљином [тј. телом], која нам је дата и са којом смо (не знам како) спојени.
Помолимо се Господу искрено и смирено да бисмо разумели све поменуте непојмљиве обрте. Па ако и после молитве још дуго времена будемо осећали у себи исто дејство, знаћемо да се не ради о дејству демона, већ о самој природи. А често и Божански промисао хоће да нам учини добро управо кроз оно што је противно нашим тежњама, ломећи свим средствима наш понос.
Опасно је залазити у дубину Суда Божијег. Такви радозналци плове на броду гордости.
Неко је једнога човека који је имао дар посматрања упитао зашто је Бог извесне људе украсио благодатним даровима и чудесима иако унапред зна за њихов грех? А он рече: „Да би и остале духовне људе учврстио, да би показао слободу воље човека, као и да би оне који и поред толиких дарова падну начинио неодбрањивим на своме Страшном суду“.
Још несавршени закон каже: Пази на себе (Пон.Зак.15,9). А Господ нам, као више него савршен, препоручује да водимо рачуна и о поправци брата рекавши: Ако ли ти згреши брат твој, и тако даље (Мт.18,15). Ако је укор твој чист и смирен, ако се, боље рећи, ради о добронамерној опомени, онда не избегавај да чиниш што Господ заповеда, нарочито према онима који хоће да те послушају. Ако, пак, још ниси достигао тај ступањ, испуњавај бар старозаветни закон.
Не чуди се ако ти и пријатељи постану непријатељи због тога што их опомињеш. Површни људи су оруђе демона, нарочито против оних који се демонима супротстављају.
(1064) Много ме чуди једна ствар у нама: зашто се ми лакше и брже приклањамо страстима, иако нам у остваривању врлина помаже и Бог свемогући, и анђели, и свети, а у супротном искључиво лукави демон! О томе нисам у стању, нити желим да говорим подробно.
Ако све што је створено остаје онаквим каквим је створено, како ја онда могу бити (како вели велики Григорије) и образ Божији и помешан с блатом [12]?! Створено биће, пак, које је постало друкчије него што је било створено, свакако ће жудети за својим првобитним стањем. Стога сваки човек треба да употреби сва средства како би овај прах уздигао и тако рећи устоличио на престолу божанском.
Нико, дакле, не сме да се одриче од овог пењања: пут је слободан и врата су отворена. Слушање о врлинама духовних отаца подстиче ум и душу на ревност. А слушање њихових поука јесте светиљка у тами, повратак заблуделих, прогледање слепих. Човек који има дар расуђивања, нашао је здравље и уништио болест.
Човек се [обично] ситним, безначајним стварима диви из два разлога: или услед крајњег незнања, или ради смиреноумља, величајући и хвалећи оно што ближњи ради.
Треба да се боримо не само бранећи се од демона него и нападајући их. Ко се само брани, понекад победи, а понекад и сам буде побеђен. А ко напада, увек прогони непријатеља.
Ко је победио страсти, убио је демоне: претварајући се да има страсти које у ствари нема, он своје непријатеље доводи у заблуду и остаје спокојан.
Претрпевши увреду, један брат остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; потом ипак започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Други један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео. Како да ти представим чистоту човека који у јавну кућу уђе тобож ради греха, а блудницу приведе подвижништву [13]? Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку. Други монах се, опет, изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка. Таквим подвижницима потребно је велико трезвоумље, како не би, у намери да се наругају демонима, и сами били изложени њиховом подсмеху. То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и као истинити (2.Кор.6,8).
(1065) Ко жели да Господу представи чисто тело и чисто срце, треба да се држи безгневља и уздржања. Без ове две врлине, сав наш труд је узалудан.
Као што очи различитих људи различито виде боје, тако су и озарења мисленог Сунца [тј. Бога] у души многобројна и различита. Једно долази од телесних суза, а друго од суза душевних, једно преко телесних очију, а друго преко очију умних, једно од слушања речи, а друго у радости која настаје у души, једно од безмолвија, а друго од послушности. Уза све то, постоји и озарење које на неизрецив и неописив начин ум у светлости представља Христу.
Постоје врлине, а постоје и мајке врлина. Разборит човек се највише труди да стекне врлине које су мајка осталих. Сам Бог, сопственим дејством, учи таквим врлинама, док су учитељи оних врлина које се од њих рађају многобројни.
Треба да пазимо да пост не потремо дугим спавањем. То могу да учине само безумни, као и у супротном случају. Виђао сам одважне подвижнике који су по некој нужди морали мало попустити стомаку, али су зато одмах свеноћним стајањем мучили своје бедно тело. На тај начин су га научили да се с радошћу клони ждерања.
Демон среброљубља се жестоко бори са онима који су се добровољно одрекли имања. Не успевши да их савлада, он им указује на тужан живот сиротиње, како би их навео да од равнодушних за тварна добра поново постану вештаствољубиви.
Када клонемо духом, не треба да престанемо да се подсећамо на заповест коју је Господ дао Петру, тј. да се гренишку прашта седамдесет пута седам (уп. Мт.18,21-22). Ко је другоме дао такву заповест, без сумње ће и сам несравњено више учинити. Када се, пак, почнемо поносити, не треба да престанемо да размишљамо о ономе што је речено: Који сав духовни закон одржи а сагреши у једноме (тј. страшћу гордоумља), крив је за све (Јак. 2,10).
Постоје и такви зли и завидљиви духови, који са умишљајем напуштају свете подвижнике да би их лишили прилике да се боре и победе, и тиме онемогућили да заслуже победнички венац.
Блажени миротворци (Мт.5,9). То нико не спори. Но, ја сам видео и блажене ратотворце. Између неке две особе постојала је блудна веза. А један врло мудар и веома искусан човек посвађа их међу собом, оклеветавши свакога од њих пред другим како га наводно јавно вређа пред људима. Тако је овај мудар човек људском досетљивошћу успео да сузбије злобу демона и изазове мржњу, која је раскинула блудну везу.
Може се једна заповест нарушити да би се друга извршила. Јер, видех младе људе који беху предани један другоме по Богу. Да, међутим, не би саблазнили друге и повредили савест њихову, они се договорише да се за извесно време одвоје један од другога.
Као што је свадба супротна погребу, тако се не могу сложти ни гордост и очајање. Но, ипак је, услед лукаве делатности демона, могуће у истом човеку у исто време видети и једно и друго.
Постоје извесни нечисти демони, који нам, док смо још (1068) почетници, тумаче Свето Писмо. То највише воле да чине славољубивим срцима, а поготову људима који су учили светске науке, да би их, варајући их мало по мало, вргнули у јерес и богохулство. Ту теологију (богословље), боље рећи теомахију (богоборство) демона, препознаћемо по узнемирењу и некој збрканој и нечистој радости која се у тим тренуцима јавља.
Све што је створено, од Творца је примило ред и почетак. Извесна створења су примила још и завршетак. Но, врлина има безграничну границу. Јер, псалмопевац каже: Видех крај свему коначном, али је Твоја заповест, Боже неизмерно широка и безгранична (Пс.118,96). Ако неки добри делатељи полазе од силе делања ка сили сагледавања, и ако љубав никада не престаје (Пс.120,8; 1.Кор. 13,8), ако Господ чува улазак страха твог и излазак љубави твоје (Пс.120,8), онда је јасно да љубав нема граница и да ми никада нећемо престати да растемо у њој, и у садашњем и у будућем животу, примајући у светлости Божијој светлост богопознања. То што кажемо многим људима може изгледати чудно. Међутим, то ипак логички произлази из свега што смо до сада, блажени оче, говорили. Не бих се усудио тврдити да духовна бића не доживљавају никакав напредак; напротив, тврдим да она свагда расту из славе у славу, из знања у знање.
Немој се чудити што демони често и добре мисли убацују у нас, да би им се потом сами супротставили. Циљ је наших непријатеља да нас убеде како су им познате и наше најскривеније мисли.
Немој бити одвише строг судија људима који на речима проповедају велике ствари, док су на делу лени. Корист коју доносе њихове речи често надокнађује недостатак дела. Немамо сви све у сасвим истој мери: неки су бољи на речима него на делу, а други, опет, бољи на делу него на речима.
Бог није створио, ни саздао зло. Стога су у заблуди извесни људи који тврде да су неке страсти у људској души природне. Они не знају да смо ми природна својства душе претворили у страсти. На пример, ми по природи имамо семе за рађање деце, али смо га искористили за блуд. По природи је у нама и гнев – али против змије, а ми смо га употребили против ближњега. У нама је ревност – да ревнујемо за врлине, а ми на зло ревнујемо. Природно је да душа жуди за славом, али за оном на небу. Природно је и поносити се, али у односу на демоне. Исто тако је природно и радовати се, али Господу и срећи свог ближњег. Добили смо по природи чак и злопамћење, али само према непријтељима душе. Добили смо и жељу за храном, али то не значи да треба бити облапоран.
(1069) Одважна душа изазива демоне: више борбе – више небеске славе! Онај ратник који у борби не буде рањен, свакако ни венцем славе неће бити увенчан; а онога који не клоне због грехова у које пада, анђели ће похвалити као правог ратника.
Одлежавши у земљи три ноћи, неко устаде на свагда. Ни човек који остане победник у три различита часа [14], неће умрети. Ако по промислу Божијем, после изласка у нама, сунце позна залазак свој, без сумње ће оставити таму и настаће ноћ. У ту ноћ доћи ће к нама дивље звери које су нас пре тога биле оставиле, као и шумске звери (трновитих страсти), ричући, да у би у нама зграбиле наду, тражећи од Бога храну своју, тј. да једу од наших страсти било кроз помисли или кроз дело. Када се, међутим, у нама поново, из тамне дубине смирења, роди Сунце, звери ће се повући у своју шуму и скрити у своја легла, тј. у сластољубива срца, а не у нас [15]. Тада ће демони рећи један другоме: Господ је баш запео да им опет учини милост! А ми ћемо им рећи: Велику ствар нам учини Господ: весели смо због тога (Пс.125,2; 3).
А ви, прогањани чујте: Гле, Господ седи на облаку лаку (тј. на облаку душе која се уздигла изнад сваке земне жеље), и доћи ће у Египат (у срце које је већ гресима замрачено), и уздрмаће се идоли руком начињени (нечисте помисли ума) (Ис.19,1).
Премда свемогућ, Христос телесно бежи од Ирода: нека се науче, дакле, нагли људи да се без потребе не бацају у искушења. Јер, каже, не дај да ти се нога оклизне – па ни анђео који те чува неће задремати (Пс. 120,3). Са јунаштвом се преплиће охолост, као са кипарисом такозвани смилакс [16].
Наша стална дужност мора да буде да ни на часак не помислимо да поседујемо било какву врлину. Напротив, брижљиво испитујући својство врлине, треба да размотримо да ли је стварно имамо. Тада ћемо без сумње доћи до закључка да те врлине у нама и нема. Непрестано испитуј и обележја страсти, па ћеш схватити да си их пун. Налазећи се у болести, ми их не можемо распознати, било због немоћи наше, или због тога што се грешна навика у нама дубоко укоренила.
Бог цени човека према његовој намери. Али, када се ради о ономе што смо у стању учинити, Он човекољубиво тражи и дела. Велики је онај човек који не пропушта да учини штогод је у његовој моћи. Већи је онај човек који се у смирености својој прихвата и онога што превазилази његове моћи.
Демони нас често спречавају да чинимо оно што је лакше (1072) и што је за нас најбоље, а подстичу нас да предузимамо оно што је теже.
Налазим да се Јосиф прославља због тога што је побегао од греха, а не због тога што је испољио бестрашће (уп. Пост.39,6-20). Ми, пак, треба да испитамо у којим и каквим околностима бежање од греха доноси човеку венац. Друга је ствар бежати од сенке; боље је трчати у сусрет сунцу.
Када падне мрак, људи се спотичу. Спотаћи се, значи пасти. Пасти, значи умрети.
Опијени вином често се трезне водом. Опијени страстима, трезне се сузама.
Друга је ствар узнемирење, друга – расејаност, а друга – слепило. Прву лечи уздржање, другу безмолвије, а трећу послушност и Бог који је постао послушан (уп. Фил.2,8).
Два места у којима се чисте земаљске ствари, могу нам послужити као одличан пример онога што чисти оне који мисле на небеско. Вуновлачара је [слика] општежића по Господу, које скида са душе сваку прљавштину, неравнину и наказност. Отшелништво је, пак, нека врста бојаџинице за оне који су се очистили од похоте, злопамћења и гнева, па онда прешли у безмолвије.
Неки веле да је падање у исти грех последица недостатка одговарајућег и сразмерног покајања. Но, треба испитати: да ли се сваки човек који не пада у исте грехе самим тим већ и достојно покајао? Неки падају у исте грехе због тога што су своје раније падове предали дубоком забораву, или због тога што у своме сластољубљу замишљају Бога човекољубивим [чак и када се ради о односу према греху и злу], или због тога што су дигли руке од свога спасења. Не знам, неће ли ме неко прекорити ако кажем да они више нису ни способни да свежу непријатеља свог, будући да је велика моћ навике која их тиранише.
Требало би још испитати зашто душа, будући бестелесна, не може да види духове који јој се јављају онакви какви су по својој природи, премда су исто тако бестелесни као она. Није ли то, можда, последица спрезања душе с телом, спрезања које разуме само Онај који је душу с телом везао?
Као да је хтео нечему од мене да се научи, један мудар човек ме једном приликом упита: „Реци, молим те, реци, који духови кроз грехе смирују, а који узносе ум?“ Пошто нисам знао шта да одговорим, и пошто сам заклетвом потврдио своје незнање, онај који је од мене хтео да се научи рече, поучавајући ме: „У неколико речи ћу ти дати квасац за расуђивање, а онда ти препуштам да сам испиташ с трудом. Зли дуси блуда, гнева, прождрљивости, унинија и спавања немају особину да подижу нос нашег ума, а зли дуси среброљубља, властољубља и многоговорљивости, као и многи други, имају обичај да једноме злу додају и друго, тј. гордост. Демон осуђивања је сличан последњим дусима“.
Ко оде у посету световњацима, или их прима код себе, па сат или дан после растанка с њима буде погођен стрелом жалости (уместо да се радује што се извукао из клопке), доживео је да буде исмејан или од стране таштине или од блуда. (1073) Пре свега треба да испитамо одакле ветар дува, да не бисмо развили једра у супротном смеру.
Са љубављу пази на старе подвижнике, који су измождили тело своје подвигом, пружајући им могућност да се мало и одморе. Младе људе који су душу своју измождили гресима, натерај да се уздржавају, учећи их да мисле на вечне муке.
Као што сам на другом месту већ рекао, немогућа је ствар да се у самом почетку подвига одједанпут очистимо од стомакоугађања и славољубља. Али, не треба се против славољубља борити – прождрљивошћу: код почетника победа над стомакоугађањем рађа таштину. Напротив, против стомакоугађања се ваља борити постом. Јер, долази час, а за оне који хоће већ је и настао, да Господ и ту страст покори под ноге наше.
Младе и старе који ступају у општежиће, не нападају исте страсти. Јер, они често имају сасвим супротне болести. Због тога блажена смиреност и јесте блажена, јер и код младих и код старих покајање чини чврстим и моћним.
Нека те не збуни ово што ћу ти сад рећи: ретке су, мада постоје, душе праведне и искрене, слободне од зла, лицемерства и подмуклости, душе којима је сасвим непријатно да живе заједно с људима, које из безмолвија, са својим духовним вођом, као из тихог пристаништа могу узаћи на небо, и којима није потребно да искусе немир и саблазни општежића.
Блуднике могу излечити људи, покварене – анђели, а горде – само Бог.
Препустити ближњем који дође код нас да чини све што хоће и при свем том показати љубазно лице често представља израз љубави.
Треба испитати: како, и докле, и када, и да ли кајање због добра уништава само добро исто онако као што кајање због зла уништава зло.
Потребно нам је велико расуђивање [да бисмо знали] када, у којим случајевима и докле смо дужни да одолевамо и да се боримо са оним што сачињава страсти. Може се понекад, због своје слабости, претпоставити и бекство, да не би дошло до коначне погибије. Погледајмо добро и пазимо (можда ћемо у своје време, једном, моћи и горчином да истребимо жуч) [да бисмо сазнали] који демони изазивају гордост, а који нас смирују, који нас чине хладнима, а који нас теше, који са собом доносе мрак, а који само привидно светлост, који нас чине тромим, а који препреденим, који нас праве тужним, а који радоснима.
Не треба се много чудити кад видимо да смо на почетку монашког живота много више подложни страстима него када смо живели у свету. Потребно је да се најпре испоље сви узроци наше болести, па да тек онда постанемо здрави. Можда су те звери била сакривене негде у нама, а да их ми нисмо ни приметили.
Када се догоди да они који се приближавају савршенству претрпе пораз од демона ма у чему ситноме, треба сместа да предузму све мере како би непријатељима својим стоструко наплатили за пораз.
Када је тихо време, ветрови покрећу само површину мора, а други пут – и саму дубину морску. Тако је и са ветровима страсти. Јер, код страсних људи они таласају и најдубље осећање срца, а код оних што су већ напредовали – (1076) само површину ума. Ови други одмах и осете уобичајену тишину своју, будући да је унутрашњост њихова остала нетакнута.
Једино савршени могу увек у својој души распознати које су мисли од савести, које од Бога, а које од демона. Јер, демони нам спочетка не подмећу само противне ствари. Због тога овај проблем и јесте нејасан.
Телесним очима гледа тело, а мисленим и невидљивим гледа срце.

в) Кратко возглављење претходних поука

(1084) Чврста вера је мајка одрицања. Шта је супротно, јасно је!
Непоколебљива нада представља врата кроз која у човека улази беспристрасност. Шта је супротно, јасно је!
Љубав Божија је узрок туђиновања. Шта је супротно, јасно је!
Потчињавање се рађа од самоосуђивања и чежње за духовним здрављем.
Уздржање је мајка здравља. Мајка уздржања је помисао на смрт и трајна успомена на жуч и оцат Господа и Бога.
Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде.
Противник рђавих и срамних помисли јесте скрушеност срца. Вера и туђиновање су смрт среброљубља.
Самилост и љубав предаје за ближњег и само тело.
Усрдна молитва је пропаст за униније.
Сећање на Суд Божији рађа ревност.
Лек од гнева је љубав према понижењу. А појање, састрадалност и добровољно сиротовање су задављење туге.
Беспристрасност према чулноме значи сагледавање умнога. (1085) Ћутање и безмолвије су непријатељи таштине: но, ако живиш у заједници, користи понижење.
Видљиву гордост лече жалосне околности, а невидљиву Онај који је одвека невидљив.
Јелен је господар свих видљивих змија, а смирење – свих мислених.
Свака појава у природи може одлично да нас поучи духовноме. Као што змија не може да свуче са себе стару кошуљицу ако се не провуче кроз тесну рупу, тако ни ми не можемо одбацити старе навике, стару кошуљицу душе и плашт старог човека, уколико не прођемо тесним и узаним путем поста и понижења.
Као што одвећ дебеле птице не могу летети високо, тако се ни човек који мази тело не може попети на небо [17].
Исушено блато више не годи свињама. Ни увенуло тело више не привлачи демоне.
Као што превелика количина цепаница често загуши и угаси пламен, производећи много дима, тако и прекомерена туга често душу чини задимљеном и мрачном, и пресушује изворе суза.
Слеп стрелац је неспособан, а ученик који воли да одговара – пропада.
Као што прекаљени челик може да изоштри некаљено гвожђе, тако и ревносни брат често спасава леног.
Као што јаја, загревана под крилима птице, оживљују, тако и неисповеђене помисли прелазе у дело.
Као што се коњи утркују да престигну један другога, тако и у добром братству монаси подстичу један другога на усавршавање.
Као што облаци сакривају сунце, тако рђаве мисли помрачују и погубљују ум.
Као што осуђени на смрт кога воде на извршење казне не говори о позоришту, тако ни онај који искрено плаче никада неће угађати стомаку.
Као што сиромаси који виде царске ризнице још више осећају своје сиромаштво, тако и душа која чита о великим врлинама отаца свакако постаје смиренија у својим мислима.
Као што се гвожђе и против своје воље покорава магнету, тако се и људи, огрезли у злу, покоравају својим тиранским навикама.
Као што уље стишава море и против његове воље, тако и пост гаси пожуде тела, чак и онда када се оне мимо наше воље распале.
Као што се притешњена вода пење у вис, тако често и (1088) душа, притиснута несрећом, кроз покајање узлази к Богу и спасава се.
Као што се човек који носи аромате и нехотице открива мирисом, тако се и онај који Духа Господњег има у себи препознаје по речима и по смирености својој.
Као што ветрови усталасају океан, тако и гнев, више од свих осталих страсти, узбурка разум.
Као што човек на основу самог слушања баш много не жели да проба оно што није и својим очима видео, тако и људи чистога тела имају у својој неискусности велико олакшање.
Као што се лопови не усуђују лако да дођу на место где виде да лежи царско оружје, тако ни мислени разбојници не могу тако лако да покраду онога који је уз срце, као стражу, поставио молитву.
Као што ватра не производи снег, тако ни човек који иште земаљску славу неће примити небеску.
Као што једна варница често изазове велики шумски пожар, тако и једно једино добро дело може да изглади мноштво великих грехова.
Као што без оружја није могуће уништавати дивље звери, тако се ни без смирења не може стећи безгневље.
Као што се, по природи, не може живети без хране, тако се човек до краја живота не сме ни на часак предати нехату.
Као што зрак сунца, који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава, тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх Господњи који уђе у срце, показује све његове грехе.
Као што се ракови лако лове због тога што се крећу час напред час назад, тако и душа која се час смеје, час плаче, а час наслађује, не може имати никакве користи.
Људи на спавању могу бити лако покрадени: исто важи и за оне који се подвизавају у близини света.
Као што човек који се бори са лавом гине оног часа кад од њега одвоји поглед, тако и онај који се бори са сопственим телом страда чим му да одмора.
Као што се они који се пењу трулим лествама излажу опасности да падну и да се сломију, тако су и свака част, и слава, и власт, супротни смиреноумљу.
Као што је немогуће да гладан човек не мисли на хлеб, тако је немогуће да се спасе онај који не помишља на смрт и Божији Суд.
Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе.
Као што слова, у недостатку воде, бришемо и другим средствима, тако и душе које немају суза изглађују и одстрањују своје грехе туговањем, уздасима и дубоком сетом.
Као што много ђубрета производи много црва, тако и велика количина хране изазива многе грехе, рђаве мисли и снове.
(1089) Као што човек коме су ноге оковане не може лако да хода, тако се ни они који гомилају паре не могу попети на небо.
Као год што се свежа рана лако да излечити, тако и запуштене ране у души тешко зацељују, премда се и могу излечити.
Као што мртвац не може да хода, тако ни очајника није могуће спасти.
Ко каже да има праву веру, а у исто време греши, подсећа на лице које нема очију.
Ко нема вере, а чини можда по неко добро дело, личи на човека који црпе воду и сипа је у разбијени суд.
Као што брод који има доброг крманоша, уз Божију помоћ, безбедно стиже у луку, тако и душа која има доброг пастира лако узлази на небо, макар и многа зла раније починила.
Као што човек који нема водича лако залута, ма колико био паметан, тако и онај који потпуно сам иде монашким путем лако пропада, макар поседовао и сву мудрост света.
Ко има слабо тело, а иза себе има тешке грехе, нека иде путем смирења и онога што му је својствено. За њега не постоји други пут к спасењу.
Као што човек који болује од неке дуготрајне болести не може у једном тренутку постати здрав, тако се ни страсти, па чак ни само једна од њих, не могу одједанпут савладати.
Одмеравај јачину сваке страсти и сваке врлине у себи, па ћеш знати да ли напредујеш.
Велики губитак трпе они који мењају злато за блато: исто се дешава и онима који испољавају и изводе духовне подвиге ради тварних добитака.
Многи су одмах примили опроштај грехова. Али, бестрашће нико није стекао одмах. За њега је неопходно и много времена, и много труда, и милост Божија.
Испитајмо које нам зверке или птице наносе штету у доба сетве, које у доба рашћења, а које у доба жетве, да бисмо ставили и одговарајуће клопке.
Као што нема оправданог разлога да човек дигне на себе руку само зато што има врућицу, тако ни до последњег издисаја не треба очајавати.
Као што би било нечасно да неко ко је сахранио свог оца одмах по повратку са погреба оде на свадбу, тако ни онима који плачу због својих грехова не одговара да траже од људи било какву част, или спокојство, или славу у садашњем животу.
Као што се станови грађана разликују од обиталишта (1092) осуђеника, тако и живот покајника треба да буде различит од живота невиних.
Као што цар не отпушта из војске војника који у рату задобије тешке ране на лицу, већ га, штавише, унапређује, тако и небески Цар увенчава славом монаха који трпи велике невоље од демона.
Осећање душе је њено природно својство, а грех је његово мрцварење.
То осећање доводи или до престанка или до смањивања зла. А саосећање је плод савести. Савест, пак, јесте глас и прекор нашег анђела чувара, који нам је још приликом крштења додељен. Због тога се некрштени и не муче толико у својој души због својих злих дела, већ само некако слабо.
Умањење зла има за последицу уздржавање од зла. Уздржавање од зла је почетак покајања. Почетак покајања, пак, јесте почетак спасења. А почетак спасења је добра воља.
Добра воља рађа труд. А почетак труда су врлине. Почетак врлина – цват. Цват врлине – делање.
Пород врлине је навика. Плод и пород упорне бриге о својој души је обичај. Од њега се рађа чињење добра. А чињење добра је мајка страха Божијег.
Страх Божији рађа држање заповести, како небеских тако и земаљских. Држање заповести је знак љубави. А почетак љубави је огромна смиреност.
Огромна смиреност је кћер бестрашћа. А стицање бестрашћа је пуноћа љубави, или коначно усељење Бога у оне који су кроз бестрашће постали чисти срцем. Јер, они ће Бога видети (Мт.5,8). Њему слава кроза све векове. Амин


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Јован Раитски сматра да Лествичник мисли на стомакоугађање, среброљубље и славољубље, над којима је Христос у пустињи однео победу (Scholia in Сlimacum, сар. XX, Мigne, Р. G., 88,1238 В).
  2. Илија Критски сматра да се то односи на аву Леона (Схол. 7, соl. 1037). То мисли већ и свети Јован Раитски. Леон се спонтано изложио смрти да би спасао једног брата монаха. Но, свети Јован Раитски додаје да би се то могло односити и на једнога официра у Коринту који је свесно изабрао мучеништро, само да спасе једну девојку (Хришћанку?) од обешчашћења (Scholia in Сlimacum, сар. XX, Мigne, Р. G., 88,1238 С). 0 ави Леону иначе говори Јован Мосх, монах и аскетски писац из VI в., у своме делу Луг духовни.За време царевања императора Тиберија (око. 586. године) дођосмо у Оазис (западно од Тиваиде у Египту), где видесмо великог пустињака, по имену Леона, родом из Кападокије. Многи су нам причали о њему изванредне ствари. Из разговора с њим, ми смо видели да је заиста свет човек, и имадосмо много користи од његовог смирења, безмолвија, добровољног сиротовања и љубави према свим људима. Тај поштовани старац нам говораше: „Верујте, децо, ја ћу бити цар!“ А ми њему на то: „Веруј ава, Леоне, из Кападокије нико никада није био цар. И ти узалуд гајиш такве мисли“. А он опет: „Заиста, децо, ја ћу бити цар!“ И нико га није могао убедити да остави те мисли, јер би он опет говорио: „Ја ћу бити цар!“ И после извесног времена, дођоше варвари (Мазики), опустошише целу земљу, продреше и у Оазис и побише многе пустињаке, и неке одведоше у ропство. Међу заробљеницима бејаху: ава Јован (чтец Велике цркве цариградске), ава Евстатије из Рима и ава Теодор, који биху болесни. Кад их заробише, ава Јован рече варварима: „Водите ме у град. Измолићу од епископа да вам да за нас 24 златника“. Један варварин га поведе у град, те ава Јован оде до епископа. У граду се нађоше и ава Леон и неки други оци, који не бејаху задржани. Ава Јован, дакле, дође к епископу, и поче га молити да за њих да златнике варварину. Но, епископ не имађаше више од 8 златника. Понудише их варварину, али он не узе, говорећи: „Или 24 златника или монаха!“ Присиљени, они дадоше варварину аву Јована, који плакаше и ридаше. Варварин га одведе у свој шатор. После три дана, узевши 8 златника, ава Леон оде у пустињу к варварима, и мољаше их овако: „Узмите мене и 8 златника, а њих пустите, јер су болесни и не могу да вам служе. Њих ћете ви убити, а ја сам, ето здрав, па ћу вам служити“. Варвари узеше њега и 8 златника, и пустише три заробљеника. Ава Леон иђаше с варварима донекле, па када изнеможе, ови му одрубише главу. На тај начин овај свети човек испуни реч Господњу: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн.15,13). Тек тада смо ми схватили шта су значиле његове речи: „Ја ћу бити цар!“ Јер, он заиста постаде цар, положивши душу своју за пријатеље своје.

    (Према примедби аа, у руском преводу Лествице, стр. 26-27. Види такође руски превод Луга духовног. Троице-Серг. Лавра, 1896, стр. 137-138, као и оригинал на грчком: Ргаtum spirit., 112, Мigne, Р. G., 87,2976-2977).

  3. Најопаснији службеници славољубља: демони и људи који нас хвале (уп. руски превод Лесгвице од 1891, стр. 209 у примедби).
  4. Најбоља азбука: према 24 слова грчког алфабета.
  5. Божанско чуло: духовно чуло је у нама, уколико је спојено са умом (духом) сваког човека, а није, у нама, уколико је покривено страстима и услед тога непознато, без дејства (Илија Критски, Схол. 17, соl. 1040D).
  6. Против три страсти – трима врлинама: То су три главне страсти – сластољубље, среброљубље и славољубље. Против њих, супротне врлине – уздржање, љубав, смирење. Врлина уздржања уништава сластољубље; љубав уништава среброљубље јер представља врлину која подстиче човека да све своје дели са онима који немају; а смирење разара славољубље, јер мрзи људску славу и не воли да се показује (Илија Критски, Схол. 29, соl. 1044 АВ).
  7. Одлазе све осим једне: таједна страст која остаје и замењује све остале, јесте, свакако, гордост (Илија Критски, Схол. 51, соl. 1048 D).
  8. Сагоревано божанским огњем: енергијом Духа Светог, или богочежњом у срцу (Илија Критски, Схол. 52, соl. 1048 D).
  9. Учигељи врлина: према Илији Критском, учитељи чистоте су Илија, Јован Претеча и Јован Богослов; кротости – Мојсије и Давид; молитве – само Божије Слово (Логос), као и авђео који се јавио Антонију и Пахомију; поста – опет Мојсије и сам Господ (Христос); бдења – многи, који су кроз то стекли и умилење; смиреноумља – Божије Слово које ради нас осироте, Спаситељ свих, који ради нас прими тело наше (Схол. 55, соl. 1049 В).
  10. Грех значи – преступити сваку, па и најмању заповест; изостављање добра – не чинити и не вршити дела Божија; нехат – чинити али немарно; страст – злу и тешко искорењиву склоност ка ономе што души шкоди; пад – падати у неверје или у телесне грехе (Илија Критски, Схол. 73, соl. 1053 СD).
  11. Гатање: у ствари, вера у судбину.
  12. Велики Григорије: Свети Григорије Богослов, 14. беседа, О сиромаш твољубљу.
  13. Блудницу приведе подвижништву: то је био ава Серапион (Схол. 12, соl.1077 С).
  14. Три различита часа: према једном светом оцу, то би били – час растанка са овоземаљским животом, час јављања пред Богом, и час пресуде на Страшном суду. Према другима, то могу бити и три врсте искушења: од стране славољубља, сластољубља и среброљубља. Постоје и друга тумачења (Схол. 21, соl. 1081 А).
  15. Алегоријска парафраза на 103. Псалам.
  16. Смилакс: некаква бршљану слична пузавица с белим, као љиљан миришљавим цветовима, коју су радо узимали за венце (уп. Senc, Gr?ko-hrvatski re?nik, Zagreb, 1910, стр. 852, s.v.).
  17. Илија Критски с правом додаје: Срамота је да телољупци и стомакоугодници расправљају о духовним стварима, каогод што је срамота да блудници причају о целомудрености. Јер, у пуном стомаку нема познања Божијих тајни (Схол. 3, соl. 1093 А).

5 коментар(а)

  1. Pingback: Лепота – дар од Бога и плод подвига – Подвижничка слова

  2. Pingback: Свети Јован Лествичник: О СТОМАКУ, РЂАВОМ ГОСПОДАРУ КОГА ИПАК СВИ ВОЛЕ – Манастир Ваведење

  3. Pingback: Трпљење и послушање светих монаха (Синајски чај) – Подвижничка слова

  4. Оливера

    Предивно штиво!

  5. Hvala Bogu i vama na ovom sajtu!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *