ЛЕСТВИЦА

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука XXIV

О КРОТОСТИ, ПРОСТОТИ И БЕЗАЗЛЕНОСТИ, КОЈИ СЕ НЕМАЈУ ПО ПРИРОДИ НЕГО СЕ СТИЧУ, И О ЗЛОЋИ

(980) Изласку сунца претходи светлост зоре. Тако је и кротост претеча смиреноумља. Чујмо, стога, саму Светлост, којим редом говори о тим врлинама: Научите се од мене, вели, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт.11,29). Према томе, да бисмо јасно могли погледати у сунце које се рађа, природно је да морамо најпре бити осветљени извесном слабијом светлошћу. Немогуће је, немогуће је видети сунце, пре но што се појави светлост зоре, као што показује само својство поменутих врлина.
Кротост је непроменљиво стање духа, истоветно у понижењу као и у почасти. Кротост се састоји у томе, да се без узбуђења, искрено молимо за ближњега, чак и кад нас вређа. Кротост је стена која се уздиже изнад мора јарости. О њу се разбијају сви валови што налећу: сама остаје непоколебљива. Кротост је подупирач трпљења, врата, или боље – мајка љубави, подлога расуђивања: Научиће (981) Господ кротке путевима својим (Пс.24,9). Она је посредник опроштаја, смелост у молитви, обиталиште Духа Светог. На кога ћу погледати, ако не на кротког и тихог (Ис.66,2)?
Кротост је помоћник послушвости, водич монашког братства, узда за јаросне људе, пресечење срдитости, дародавац радости, подражавање Христа, својство анђела, оков за демоне и штит од огорчења. У срцима кротких људи почива Господ, док је немирна душа седиште ђавола. Кротки… ће наследити земљу (Мт. 5,5). Штавише, они ће завладати земљом. Људи, пак, који се стално љуте, биће истребљени из земље своје.
Кротка душа је престо простоте, а гневљив ум – творац злоће.
Блага душа разуме речи мудрости: Господ ће водити кротке на суд (Пс.24,9), или боље – на расуђивање.
Права душа је друг смирености, а лукава – робиња гордости.
Душе кротких људи испуниће се знањем, а гневљив ум је укућанин мрака и незнања.
Једном се сретоше гневљивац и претворица: у разговору њихову не беше могућно наћи ни једне једине праве речи. Отвориш ли срце првоме, наћи ћеш беснило; испиташ ли душу другога, угледаћеш злоћу.
Простота је једнообразно стање душе, у коме се не може покренути никаквим злоумљем.
Безазленост је ведро расположење душе, слободно од сваке лукаве мисли.
Прво својство дечјег узраста јесте проста једноставност. Док ју је Адам имао, дотле ни наготу душе своје нити ругобу тела свог није видео.
Лепа је и блажена и простота коју неки имају по природи, али не као она која је уз велики труд настала претварањем од лукавства. Прва нас чува од велике препредености и многих страсти, а друга постаје узрок најузвишенијег смиреноумља и кротости. Због тога и награда за прву није велика, док је за другу преславна [1].
Сви ми који бисмо хтели да привучемо Господа к себи, приђимо му природно, као ученици Учитељу, просто и неизвештачено, једноставно и искрено. Будући прост и несложен, Он хоће да и душе које му прилазе буду просте и неискварене.
Нигде се не може срести једноставност у којој не би било смирења. Лукав човек је лажни пророк, који уображава да по речима може закључити о мислима, и по спољашњим поступцима о ономе што је у срцу.
Познавао сам праведне људе који су се од лукавих научили лукавству, те се запрепастих како су могли тако брзо изгубити своје природно својство и првенство.
Колико лако искрени људи постају лукави, толико тешко лукави људи могу постати искрени. Истинско туђиновање, послушност и ћутање, често су испољавали велику моћ, те преко очекивања исцељивали и оно што је неизлечиво.
Ако знање надима многе (1.Кор.8,1), онда, напротив, незнање и неукост у извесној мери смиравају. Постоје и случајеви, мада ретко, да се неки надимају из незнања.
Триблажени Павле Прости јесте очигледан пример, правило и узор блажене простоте: нико и нигде не виде, нити чу, нити може било кад видети такав напредак у тако кратком року [2].
Простодушни монах, послушан попут неке ствари обдарене свешћу, потпуно пребацује своје бреме на плећа свог духовног оца. Животиња не противречи ономе који је везује: ни права душа не противречи своме наставнику. Она иде за ониме који је води куда он хоће, и не уме да противречи ни када би је повели на клање.
Човек без лукавства је чиста душа, онаква каква је створена. Његова душа се искрено опходи са свима.
Искреност је неизвештачена мисао, искрено понашање и природна, неприпремљена реч.
Бог се назива како љубављу, тако и правичношћу. Зато премудри Соломон у Песми над песмама каже чистоме срцу: Правичност те заволе (Пес.н.пес.1,3). А и отац његов [каже]: Благ је и правичан Господ (Пс.24,8). 0 онима, пак, што носе исто име као Он, [пророк] каже да се спасавају, јер, вели: Онога који спасава правичне срцем (Пс.7,11); и опет: Лице Његово виде и посети правичност душа људских (Пс.10,7).
Лукавство је нешто супротно искрености. То је обманута мисао, самозаваравање промислом Божијим, лажно заклињање, двосмислено изражавање, прикривање стварних осећања, бездан преваре, срачуната лаж, гордост која је постала саставни део природе, противник смирености, глумљење покајања, бежање од плача, непријатељ исповедања, упорна својеглавост, виновник падова, препрека подизању, притворни смех при подношењу увреда, неразумна сета, притворна побожност, демонски живот. Лукав човек је ђаволов имењак и саговорник. Стога нас је Господ и научио да називамо ђавола лукавим, кад говоримо: Избави нас од лукавога (Мт.6,13).
Злоћа је демонска знаност (боље рећи – наказност) [3]. Она је изгубила истину, премда то покушава да сакрије од многих.
Лицемерство је противречно стање тела и душе, испреплетено свакојаким мислима.
Побегнимо са литице лицемерства и од јаме покварености, слушајући онога који каже да ће се лукави истребити (984) и да ће као пољско цвеће увенути (Пс.36,9.2). Такви људи су идеална паша за демоне.
Тешко је богатима ући у Царство (Мт.19,23). Тешко ће и безумни мудраци ући у простоту.
Пад је често поправљао лукаве, дарујући им и против њихове воље спасење и безазленост.
Учини све како би изиграо своју памет [4]. Чинећи тако, наћи ћеш спасење и правичност у Христу Исусу, Господу нашем. Амин.

(988) Ко се домогао овог ступња, нека буде спокојан: поставши подражавалац Учитеља Христа, нашао је спасење.


НАПОМЕНЕ:

  1. Првима је обећана земља, а другима небо (Мт.5,5; 3). В. салезијанско издање, II, 87. nota 9).
  2. Триблажени Павле Прости: живот преподобног Павла описан је укратко у Паладијевом Лавсаику (Нist. Laus. 28, Мigne, Р.G., 34, 1076-1084, или у преводу јеромонаха др Јустина, Битољ, 1933, I, 65-71). Према тим подацима, Павле је био сељак, земљорадник, „прекомерено безазлен и прост“. Он је био ожењен неком веома лепом али поквареном женом. Када једном затекне жену у прељуби, напусти кућу и крене у монахе. Имао је тада око 60 година. После краћег лутања од манастира до манастира, дође до светог Антонија Великог, и постане његов ученик. Обављао је са лакоћом све, па и најсуровије подвиге, које је вршио његов учитељ. Захваљујући крајњем смирењу и послушању, Павле за кратко време добије од Бога моћ да изгони демоне. „Прост и неучен, али потпуно савршен душом“, он достиже највиши ступањ врлине, тако да је и најстрашније, главне демоне изгонио из душа људских. Последње године земаљскога живота провео је у пустињи потпуно сам.
  3. Знаност (боље рећи наказност): игра речи, не тако ретка у Лествици.
  4. Како би изиграо своју памет: мисли се на одрицање од сваке самовоље. Треба постати послушан, и не чинити ништа по своме нахођењу, без савета или потврде од стране духовног руководиоца (уп. Схол. 12, соl. 988 А).

3 коментар(а)

  1. Pingback: Лепота – дар од Бога и плод подвига – Подвижничка слова

  2. Pingback: Свети Јован Лествичник: О СТОМАКУ, РЂАВОМ ГОСПОДАРУ КОГА ИПАК СВИ ВОЛЕ – Манастир Ваведење

  3. Pingback: Трпљење и послушање светих монаха (Синајски чај) – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *