ЛЕСТВИЦА

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука XVIII

О СНУ, О МОЛИТВИ И САБОРНОМ БОГОСЛУЖЕЊУ

(937) Сан је извесна особина природе, слика смрти, нерад чула. Сан је јединствена појава, но има многобројне узроке, као што је случај и са похотом. То су: природа, храна, демони, а можда и претерани и дуготрајни пост, јер постом исцрпљено тело хоће да се утеши сном.
Пијанство се ствара навиком. Исто тако и много спавање. Зато треба да се боримо против те лоше навике, нарочито у почетку подвига послушности. Дуготрајну навику је тешко излечити.
Обратимо пажњу, и видећемо да се невидљиви непријатељи окупљају онда када се на знак духовне трубе [1] почну скупљати браћа. Због тога неки демони прилазе к постељи тек што смо устали, наговарајући нас да поново легнемо у њу, говорећи: „Причекај док се не заврше уводне песме, па ћеш онда у цркву“. Други демони погружавају у сан оне који су на молитви, или подстрекавају на разговарање у цркви, или одвлаче ум на срамне помисли, или нас наслањају уза зид, као клонуле, или нас понекад и честим зевањем спопадну. Неки демони често за време молитве изазивају смех, да би кроз то на нас расрдили Бога. Други нас присиљавају да од лености журимо, а неки нас подстичу да певамо спорије, из уживања, док понекад чуче крај уста и закључавају их тако да их једва можемо отворити.
Но, ко у дубини душе осећа да стоји пред Богом, биће на молитви као непомични стуб, и ништа од овога што смо сад споменули неће да га извргне подсмеху. Прави послушник, кад стане на молитву, често постаје сав озарен и радостан. Искрено служење је подвижника припремило и оспособило за то.
Сви се могу молити у цркви заједно са осталима. Али, многима више одговара да се моле само са једним братом сродна духа. Сасвим је мало оних који се могу потпуно усамљено молити. Певајући заједно са осталима, нећеш бити у стању да се помолиш духовно, без икакве помисли на земаљско.
Нека ти је ум за време богослужења заузет размишљањем о слушаним речима или, пак, одређеном молитвом у очекивању следећег стиха. За време молитве не треба радити ништа друго, без обзира да ли је у питању један од главних или неки од споредних послова. То је јасна поука анђела који је био дошао великоме Антонију [2].
Квалитет злата испитује се у ватри, а ревност и љубав монаха према Богу познаје се по томе како стоји на молитви.

(940) Ко је стекао похвалну врлину молитве, приближава се Богу и све више се одмиче од демона.


НАПОМЕНЕ:

  1. Духовна труба: вероватно труба којом су се испрва, уместо каснијег звона или клепала, браћа сазивала на богослужење.
  2. Поука анђела великом Антонију: Антоније Велики (250-356), рођен у Египту око Тиваиде, од родитеља коптских хришћана. Школе није имао. Извршавајући јеванђелску заповест (Мт.19,21), раздао је све своје наследство и одао се најстрожем подвигу. У томе је доживео безбројна демонска искушења. Живео је у египатској пустињи око реке Нила. К њему је долазила маса људи ради савета и духовног окрепљења. Побуђен љубављу и ревношћу, одлази у Александрију за време Максиминовог гоњења, 311, али му није дато да пострада за Христа мученичком смрћу, те се враћа у пустињу. Одатле се заузима за светог Атанасија Великог, оца Православља, и пише чак и цару Константину. Да би сузбио лажну пропаганду аријанаца у вези са својим догматским погледима, одлази поново у Александрију (354). По повратку у пустињу, убрзо умире (356). Оставио је за собом и списе, углавном беседе, писма и поуке монасима. Сматра се корифејем анахоретског (отшелничког) монаштва. Његову биографију написао је свети Атанасије Велики (уп. Житије 17. јануар).
    Једном приликом, јави се анђео Антонију Великом и на очигледан начин му показа да монах никада не треба да се бави било каквим послом за време молитве. Јер, преподобни отац није видео да се анђео у исто време и моли и занима рукодељем, него је видео да је анђео час седео и занимао се рукодељем, а час остављао рукодеље и устајао на молитву. Тај анђео је био послан од Бога светом Антонију, да га научи како и он треба да чини и на који начин треба да живи да би се спасао. Зато му и рече анђео: „Чини тако, и спашћеш се!“ (Илија Критски, према руском преводу од 1891, прим. ч, стр. 20).

4 коментар(а)

  1. Pingback: Лепота – дар од Бога и плод подвига – Подвижничка слова

  2. Pingback: Свети Јован Лествичник: О СТОМАКУ, РЂАВОМ ГОСПОДАРУ КОГА ИПАК СВИ ВОЛЕ – Манастир Ваведење

  3. Pingback: Трпљење и послушање светих монаха (Синајски чај) – Подвижничка слова

  4. Оливера

    Предивно штиво!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *