ЛЕСТВИЦА

Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука VIII

О БЕЗГНЕВЉУ И КРОТОСТИ

(823) Као што вода, када се мало по мало сипа на ватру, потпуно угаси пламен, тако и суза истинског плача гаси сваки пламен гнева и плаховитости. Стога сад и прелазимо на безгневље, по логичном реду.
Безгневље је чежња за понижавањем, исто онако ненасита као што је код сујетних људи ненасита тежња ка похвалама. Безгневље је пораз природе, који се испољава у неосетљивости за увреду, неосетљивости која произлази из великих подвига и обилног зноја.
Кротост је непокретно стање душе, која се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале.
Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. А врхунац, непоколебљиви мир и поред тога што дувају нечисти ветрови.
Гнев је израз потајне мржње, тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио. Плаховитост је запаљивање срца у невреме. Огорчење је непријатно осећање, које се гнезди у души. Гнев је променљиво стање нарави и ругоба душе.
Као што тама нестаје када засија светлост, тако и мирис смирења потискује сваку горчину и јарост. Има људи склоних гневу, који се не брину о лечењу и искорењивању ове страсти. Они, јадници, не мисле на оно што је речено: Тежина га срџбе његове обара (Сир.1,22).
(829) Брзо кретање једнога воденичног камена може у једном магновењу да сатре и уништи жито душе и плод дотадашњег подвига у већој мери него споро кретање другога за читав дан. Зато и треба добро да пазимо. Понекад пламен, одједном распаљен јаким ветром, спаљује и упропашћује њиву срца више но ватра која дуго гори.
Пријатељи, не бисмо ни ово смели заборавити: лукави демони понекад, у тренуцима гнева, брзо одлазе од нас, да бисмо престали да водимо рачуна о великим страстима, као да су мале, те да болест наша на крају постане неизлечива.
Као што тврд и нераван камен, када се таре и удара о друго камење, губи све своје неравнине, све неправилне и грубе облике своје, и постаје гладак и округао, тако и душа плаховита и груба, општећи и живећи са другима, исто тако грубим људима, постиже једно од двога: или трпљењем излечи своју болест, или се повлачи, и тако на поуздан начин сазнаје своју немоћ, која ће јој се, као у огледалу, показати у њеном малодушном бекству.
Срдит је човек добровољни падавичар, коме падавица прелази у навику. А навика га тада и против његове воље растрже и злоставља.
Ништа толико није недолично онима који се кају, као узбуђење гнева. Јер, обраћање [Богу са покајањем] захтева велико смирење, а срдитост је знак велике гордости.
Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио. Ако се Дух Свети назива, и јесте, мир душе, а гнев јесте и назива се узнемирење срца, онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас, као срдитост.
Познате су нам врло многобројне и рђаве последице гнева. Мећутим, само једна нехотична последица његова, мада посредна, може нам бити и од користи.
Знао сам људе који су се у наступу махните јарости ослободили давнашњег злопамћења, које се у њима крило, па су се тако помоћу страсти избавили од страсти, добивши од онога који их је увредио извињење или објашњење у вези са оним што их је дуго мучило. Виђао сам, опет, и такве људе који су привидно трпели, али су неразумно, под плаштом ћутања, скривали у себи злопамћење. И дошао сам до закључка да су такви људи беднији од лудака, јер су белину голуба као неком црнином прекривали.
Треба велику пажњу да обратимо на ову змију, зато што и њој, као и змији телесних прохтева, помаже сама природа. Виђао сам људе који би се расрдили и у свом огорчењу одбијали да једу, те су таквим бесмисленим уздржањем само додавали отров на отров. А виђао сам и друге људе, који су своју срџбу користили као згодан повод да се предају ждерању, па су тако из јаме упадали у понор. Али сам и друге, (832) паметне људе виђао, који су као добри лекари здружили обе крајности, од умереног неговања тела имајући највише користи.
Када је умерено, појање понекад одлично умирује срџбу. А понекад, када је неумерено и неправовремено, погодује сластољубљу. Ово ће нам средство користити само ако водимо рачуна о тренутку.
Налазећи се неким послом близу келије људи који су се посветили безмолвију, чух како се од огорчења и беса сами у својој келији свађају као јаребице у кавезу, и како се на увредитеље своје обрецују као да су присутни. Ја сам им благо саветовао да не живе усамљено, како се од људи не би начинили демонима. Виђао сам, опет, људе сладострасна и прождрљива срца, који су, међутим, били кротки и љубазни, братољубиви и љубитељи лепоте. Њих сам наговарао да се одаду безмолвном животу, као леку против сладострашћа и прождрљивости, да не би од словесних бића на најжалоснији начин постали бесловесне животиње. А пошто ми неки тужно говораху да су веома подложни и једном и другом, ја сам им потпуно забранио да живе по својој вољи, а духовницима њиховим пријатељски сам саветовао да им с времена на време дозволе да воде тај или онај начин живота, покоравајући се ипак главноме настојатељу у свему.
Сластољубац шкоди једино самоме себи, и можда још једноме, своме другару у телесним задовољствима. А гневљиви, као вук, често узнемирава читаво стадо и многе смирене душе унижава и вређа. Опасно је узнемиравати око нашега срца јарошћу, као што је речено: Узнемири се од гнева око моје (Пс.6,8). Још је теже изражавати речима узрујаност душе. А ако се она изражава и рукама, онда се већ чини нешто што је сасвим супротно и туђе монашком, тј. анђелском и божанском животу.
Ако хоћеш, па си чак и решио да извадиш трун из ока другога човека, немој да уместо лекарског инструмента употребиш греду. Греда – то је тешка реч и недолично понашање, а лекарски инструмент – блага поука и пријатељско прекоревање. Покарај, каже апостол, запрети, утеши (2.Тим.4,2), а не и „туци“! А ако и то буде потребно, онда ретко, и то не твојом руком!
Обратимо пажњу, па ћемо видети да се многи гневљиви људи радо вежбају у бдењу, посту и безмолвију. Демону је циљ да им под видом плача и покајања подмеће ствари које потхрањују њихову страст.
Ако је један вук, као што смо већ рекли, у стању да узбуни цело стадо (уз помоћ демона), онда без сумње и један веома мудар брат (уз помоћ анђела) може, као добра мешина пуна уља, стишати валове и умирити лађу [1]. И колико тешку осуду заслужује први, толико велику награду заслужује од Бога други, служећи свима за пример.
Први ступањ блажене трпељивости јесте у томе што се понижење подноси, макар и са горчином и болом у души. Средина је, бити у таквим околностима без туге. А крај (ако само краја има), сматрати увреду за похвалу. Нека се радује (833) први, други нека срећан буде, а трећи нека се весели, блажен у Господу!
Запазио сам код гневљивих људи једну жалосну појаву, која у њима настаје као последица потајне гордости: пошто се већ једном расрде, они би поново падали у јарост због свога пораза. Запрепастио сам се, гледајући како се један пад надовезује на други. И не могадох гледати без сажаљења како се они самима себи грехом свете за грех. Ужаснувши се над огромним лукавством демона, умало не почех очајавати за своју вечну судбину.
Ако неко осети да га понос и плаховитост, злоба и лицемерство лако побеђују, па реши да на њих извуче мач кротости и стрпљења, нека ступи у један општежитељни манастир, као у радионицу спасења. Ако уопште хоће да се потпуно избави од ових страсти, нека тамо, подвргнут злостављању, понижавању и досађивању од стране браће, те духовно, а понекад и телесно, тучен и угњетаван, гажен и мучен, очисти хаљину душе своје од прљавштине. А да је злостављање у ствари спирање душевних страсти, нека те увери и једна народна изрека. Извесни људи у свету, када неком у лице баце увреду, обично кажу, хвалишући се пред другима: „Добро сам га изрибао!“ А тако и јесте у ствари.
Једна је ствар, безгневље код почетника које проистиче из плача, а друго је потпуно спокојство код савршених. Код првих је гнев везан сузама као некаквом уздом; код других, он је умртвљен бестрашћем као змија мачем.
Видео сам тројицу монаха који су у исто време претрпели увреду исте врсте. Први се увредио, али је оћутао. Други се обрадовао себе ради, а ожалостио због онога који му је нанео увреду. А трећи, замисливши штету коју је тако ближњи самоме себи нанео, заплака врелим сузама. Тако су се заједно могли видети подвижник страха, награде и љубави.
Као што телесна грозница, сама по себи увек иста, има многе а не само један извор свог настанка, тако и буктање и појава гнева и осталих наших страсти има многе и различите узроке. Зато није ни могуће одредити против ових страсти један те исти лек. Такав, пак, савет дајем највише ради тога да би сваки болесник брижљивим испитивањем пронашао одговарајуће средство за своје лечење. Први је услов лечења – сазнати узрок свог обољења, да би се, када он буде пронађен, могао примити и одговарајући лек од промисла Божијег и духовних лекара.
Уђите, као у слици, ви који у Господу хоћете да заједно са нама учествујете у овом духовном суђењу, па ћемо на известан, разуме се, недовољно јасан начин испитати поменуте страсти и њихове узроке.
И тако, нека гнев, као неки тиранин, буде окован кротошћу. Тучен, затим, стрпљењем и вучен светом љубављу на овај суд разума, нека буде подвргнут саслушању.
„Реци нам, луда и нечасна страсти, име онога који те је начинио, и име оне која те родила, а такође и имена твојих (836) поганих синова и кћери. Не само то, него нам назначи и оне који се боре против тебе и који те убијају“.
А гнев, одговарајући нам, рече: „Имам много мајки, и отац мој није један. Мајке су ми: таштина, среброљубље, стомакоугађање, а понекад и блуд. Отац ми се зове: понос. А моје кћери: злопамћење, мржња, непријатељство, самооправдавање. Моји противници, који ме сада држе окована, јесу врлине супротне овим страстима: безгневље и кротост. Мој потајни непријатељ зове се: смиреноумље. А чије је оно дете, питајте у згодном тренутку њега самог“.

На осмом ступњу лежи венац безгневља. Но, онај који га носи по самој природи, можда уопште и нема никаквог другог. А онај који га је сопственим знојем задобио, без сумње је победио свих осам страсти уједно.


НАПОМЕНЕ:

  1. Стишати валове и умирити лађу: Лествичник, сматра Илија Критски, на алегоријски начин примењује појаве подивљалог мора на монашки живот. Под мешином, тако, он подразумева тело, под уљем – кротост, под валовима – уображеност, као и грубост, а под лађом – брата или манастирско братство.

4 коментар(а)

  1. Pingback: Лепота – дар од Бога и плод подвига – Подвижничка слова

  2. Pingback: Свети Јован Лествичник: О СТОМАКУ, РЂАВОМ ГОСПОДАРУ КОГА ИПАК СВИ ВОЛЕ – Манастир Ваведење

  3. Pingback: Трпљење и послушање светих монаха (Синајски чај) – Подвижничка слова

  4. Оливера

    Предивно штиво!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *