IZABRANE BESJEDE

 

BESEDE ARHIMANDRITA JOVANA (KRESTJANKINA)

SLOVO
na nedelju 28. po Pedesetnici

GOSPODE, IME TVOJE JE SILA,
POTKREPI NAS SVIH,
KOJI SMO IZNEMOGLI I KOJI PADAMO

 
Ovu kćer Avramovu sveza satana evo već osamnaesto leto… (Lk. 13, 16).
Dragi moji, dragi naši! Današnje nedeljno čitanje jevanđelja posebno nam daje povod da govorimo o bitisanju đavola, o uništavajućoj, smrtonosnoj delatnosti njegovoj. I život naš sadašnji naročito zahteva da se vrlo pažljivo odnesemo prema toj temi. Jer, neznanje naše, ili stidljivo prećutkivanje, ili čak i negiranje bitisanja ove strašne sile nas čini savršeno nezaštićenim, i ona može da nas odvede, kao ovce na klanje, u pogibiju. Jer mi ponekad, često čak, prestajemo da se snalazimo u tome – gde je svetlost, gde je tama, gde je život, a gde smrt.
I najveća pobeda te sile, bez ikakve sumnje, mora se priznati, je to, što je ona mnogim pokolenjima ljudi usadila u glave mišljenje – da nje uopšte i nema.
Ali sve donedavno, dok duhovni vid ljudi još nije bio savršeno pomračen, đavo je delao veoma oprezno – silom sugestije. Sada, pak, u naše vreme, kada su nas naša bezbednost i duhovni san obložili i „zaštitili“ od pokrova Božije blagodati, od sile duha, đavo stoji pred nama u svom svom zlobnom obličju, on nastupa kao živa, osetljiva, delatna sila, sila ljuta.
Gospod je svojevremeno dao svim živim na zemlji i onim koji veruju reči Njegovoj upozoravajuću i na oprez pozivajuću Reč Svoju. „… Ja sam video satanu, pavšeg sa neba, kao munju…“ (Lk. 10, 18). A na drugom mestu Pisma govori se da se njemu nije našlo mesta na nebu, i da je u strašnoj jarosti sišao on na zemlju, da bi hodao po njoj, obitavao na njoj i rikao, kao lav, tražeći koga da proguta (uporedi: Otkr. 12, 9, 12; 1 Pet. 5, 8).
I postade on, gubitelj-đavo, „knjaz sveta ovoga“, a zajedno sa njim na vlast su se popeli i vladaju bezbrojni pukovi njegovih podrepaša. I od tada je mesto njihovog prebivanja postao bezdan plavetnila, vazdušna stihija koja odvaja Crkvu Vojinstvenu od Crkve Toržestvene.
Prvo i najgorče iskustvo njegove pokvarene vlasti poneli su naši praoci Adam i Eva. Jer su njegovim staranjem oni poznali sladost greha i okusili gorkost smrti. I on od tih dalekih vremena bez odmora radi svoj posao. I glavni njegov zadatak na sva vremena bila je, sada je i biće – borba sa Bogom za duše ljudi, borba u kojoj je mesto bitke – srce čovekovo.
Sve se odigrava tamo: tamo će da se smesti ceo bezdan ada, a tamo će iskra vere koju je Bog sačuvao od vražijeg daha truleži da porodi plamen Božanske ljubavi – zastupnika večne radosti.
I mi, dragi moji, moramo stalno da se udubljujemo u sve što se oko nas i sa nama dešava. Treba poznavati svoje srce; nepažnja i neznanje nas neće opravdati u dan Strašnog Suda, koji se neumoljivo približava zemlji.
„… Idite od Mene, prokleti, u oganj večni, koji je pripremljen za đavola i anđele njegove…“ reći će Sin Čovečiji onima koji nisu znali, koji nisu hteli da znaju (Mt. 25, 41).
Primera opsednutosti i nasilja zloduhovih sila nad ljudima ima mnogo u Pismu: to je i današnji lik iz Jevanđelja, lik žene koju je đavo osamnaest godina držao zgrbljenu, svezanu; to je i dvoje opsednutih koji su živeli u grobnici i koji su strašnom besovskom silom rastrgnuli železne lance kojima su pokušali da ih vežu, ljudi koji se uopšte nisu rukovodili silom razuma; to je pobešnjeli čovek kojeg je bes, želeći da ga pogubi, bacao te u oganj, te u vodu; i mnogi drugi primeri (pogledaj: Lk. 13, 11-16; Mt. 8, 28; Mk. 5, 4; Mt. 17, 15).
I nikada Gospod, kada je isceljivao besovima opsednute ljude, nije nazivao opsednutost besovima prirodnom bolešću. On je direktno priznavao za vinovnika njihove bolesti zle duhove i isterivao ih je iz ljudi.
Ali ovi primeri, zbog naše surovosti i lakomislenosti, ne dotiču se našeg srca kada mi čitamo ili slušamo o njima. Jer to je bilo nekada davno i negde daleko, i mnogi, čak, drsko, u dubini svog srca sumnjaju u primer iz tuđeg života, a neki idu još dalje, neverjem odbacujući reči Božanskog Pisma.
Ali nama danas ne daleki primeri, nego sopstveni život daje da osetimo nasilje, tiraniju nad nama i samog đavola, i sinova suprotstavljanja, to jest ljudi koji su postali izvršitelji zle volje đavola na zemlji.
Oslušnite pažljivo, dragi moji, reči svetog proroka Božijeg Isaije, oslušnite i zamislite se nad otkrovenjem ovog starozavetnog bogoslova. Ne govori li o nama, o našem vremenu prorok koji je živeo 759 godina pre Rođenja Hristova?
„Zemlja je do kraja opustošena i potpuno razgrabljena… Setna je, tužna zemlja, poklekla je, tužna vaseljena; poklekle su zemlje koje su se uzvisile nad narodom. I zemlju su oskrnavili oni koji na njoj žive, jer su prestupili zakon, izmenili ustav, narušili večni zavet. Zbog toga prokletstvo jede zemlju i trpe kaznu oni koji žive na njoj; zbog toga su sprženi stanovnici zemlje, i malo je ostalo ljudi… zlotvor zlotvori, i zlotvor zlotvori zlotvorski… Zemlja je skrušena, zemlja se raspada, zemlja je silno potresena, tetura se zemlja, kao pijanica, i klati se… i bezakonje njeno se vuče po njoj; ona će pasti i više ustati neće“ (Is. 24, 3-6, 16, 19-20).
Da, te su reči – o nama! To smo mi prestupili zakon Božiji! To smo mi narušili Njegov zavet! To smo mi zaboravili Boga!
I naša majčica-hraniteljica zemlja već rađa samo trnja i vukove, od zlobe onih koji žive na njoj. I nebo, koje je nekada darovalo ljudima svetlu kišu života i plodonosnu rosu, seje na našu glavu hemisjku, otrovnu vlagu, i vetar Černobila peče svet svojim smrtonosnim dahom. I pirovanje zla, lukavstva i neprijateljstva ide po zemlji.
I nema molitve koja bi zalila taj požar zla, nema duhovne sile koja bi zaustavila nadolazeću pogibiju.
Zar je sve to čovek natvorio?
Ne, dragi moji, mogućnosti čoveka su ograničene, a životni vek njegov – sedamdeset, najviše osamdeset godina. Nekada on ne uspeva čak ni da ne spozna smisao svog naznačenja na zemlji, a već se spušta u grob. Nema on ni vremena, ni mašte, da bi mogao da poseje toliko bede i zla, dovoljnih za celo čovečanstvo.
Sve ono malo zlo, koje uspemo da natvorimo mi, grešni ljudi, sabira u sveukupnost veliki dirigent – satana, onaj koji u nama seje malo zlo. On seje malo i odrasta malo u veliko. I to se naziva „tajna bezakonja“. I tajna bezakonja od sile se pretvara u silu upravo zbog toga, što je oslabelo naše supratstavljanje njoj, što je oskudelo naše poimanje nje.
Mi u svojoj zavedenosti i opijenosti zaboravljamo Boga, zaboravljamo nebo, zaboravljamo večnost. Na toj osnovi potpunog uronjenosti ljudi u plotski život razrasta se sveproždirući razvrat.
Novorođenčad, začeta u bezakonju, pojavljuju se na svet bolesna, od rođenja opsednuta duhom zlobe, i često ona lukavstvom nadmašuju odrasle. Dečaci, ne znajući za detinje prostodušje, igraju se odraslih, u sluđujućim hemijskim smesama traže neobične vizije i osećanja, često nalazeći smrt. Mladići i devojke, nemajući ni samog pojma o nevinosti i čistoći, tonu u blato takve prljavštine, o kojoj je pomisliti strašno i o kojoj je sramno glagolati. Narkotička opijenost za mnoge postaje jedini realni život. A grohot demonske galame koji se probija do naših kuće iz televizijskih ekrana, oglušio je, oglupio i odivljačio sve, i stare i mlade, uvukao je sve u vrtlog adskog kruga, porobljavajući duše nasiljem.
I mi, ne razmišljajući, a znači, dobrovoljno, puštamo u svoje kuće televizijske vračeve svake vrste i učimo se od njih – kako brže i pouzdanije nepovratno pugubiti dušu. Lanci, skovani u tami izdajništva, prevara, stihijne gordosti, laži i uobraženosti sve čvršće okivaju naša srca, vezuju naš um, naše ruke, svo naše biće. I mi postajemo nesposobni ni za kakvo dobro. I svetli Anđeo Čuvar stoji poodmaknut, i oplakuje srca naša, koja su postala igrališta za besove.
Norma života postaje – da gaziš po leševima koje si sam zadavio, da čupaš komade iz tuđih usta i da pljuješ na svaki zavet. A vrag koji je posejao strašni korov zlobe i gordost uobraženog razuma, on – čovekoubica iskonski, lažljivac i otac laži – naslađuje se plodovima dela svojih. On je nadvladao ljude. I danas se ne radi toliko o tome da Boga odbacuju, koliko o tome da je On potisnut iz čovekovog srca različitim pristrasnostima i svakodnevnim brigama. Bog je, prosto, zaboravljen.
„Daj mi, sine, tvoje srce…“ moli, zove Gospod (Prič. 23, 26). Pa, gde je ono, naše srce? I ima li ga još uopšte?… Ako ga i ima, to u njemu nema kutka, nema mestašca za Boga, za svetlost i tišinu, za mir i ljubav. I strašno će nam biti kada svetlost Božija nama samim otkrije strašno smeće našeg srca. I mi opet proganjamo Boga i opet bežimo od svega što može da otkrije naše istinito lice.
I opet to nismo mi, dragi moji, nego sve isti onaj čovekoubica, koji nas sve dublje i dublje odvodi ka otpadanju od spasenja koje je ljudima pripremio Sin Božiji. Vrag je sam ušao u naše srce i ovladao njime.
Ali nije on sam mogao to bez naše saglasnosti da učini. Jer Premudrost Božija je tako stvorila čoveka, da bez njega samog ili protiv njegove volje ni spasti, ni pogubiti čoveka nije moguće. I mi sami, odbacujući Boga neverjem, ili verujući u Boga ali odbacujući dela koja je On Zapovedio, odbacujemo svoje spasenje. I, čak i ne prihvatajući tamnu, bezvidnu, strašnu silu đavolsku, mi sami odajemo sebe u njene ruke, mi sami sebi spremamo bezdan ada.
Tako da znate, dragi moji, da đavo proniče u nas ne drugačije, nego ovladavši našim umom, našim pomislima. Kod jednih on otima iz uma i srca veru, kod drugih njegov smrdljivi dah u pepeo pretvara strah Božiji, treće, poražene taštinom, vodi u plen mnogih strasti, jer taština i gordost rađaju one poroke u nama, koji otvaraju vrata duše svim besovima. I čovek ne primećuje kako postaje opsednut.
Mi moramo tvrdo da pamtimo da je osnovna osobina đavolove borbe – prilagodljivost, da borbu sa nama zli duhovi vode neprestano, i raznolikostima te borbe broja nema.
Glavno je ipak – nepokolebljivo znati da oni prilaze k nama neprimetno i da dejstvuju postepeno. Počevši od malog, zli duhovi postepeno ostvaruju veliki uticaj na nas. Demonska pokvarenost i lukavstvo, kao pravilo, uslužno izlaze u susret našim željama i stremljenjima, čak i dobro i nevino su oni u stanju da prevrate u svoje oružje.
Evo, danas se mnogo omladine bacilo k Crkvi; neko – već ostarevši u pokvarenosti greha, neko očajnički nije u stanju da se snađe u prevrtljivosti života i razočarao se u njegove mamce, a neko – zamislivši se o smislu života. Ljudi prave strašni skok iz satanskog zagrljaja, ljudi se protežu ka Bogu. I Bog im pruža svoje, Očeve ruke, u zagrljaj. Kako bi bilo dobro, kada bi oni mogli da, kao deca, pripadnu ka svemu što daje Gospod u Crkvi Svojim čedima, kada bi počeli da se uče od Crkve da ponovo misle, da ponovo osećaju, da ponovo žive.
Ali ne! Veliki „udvarač“ – đavo na samom pragu Crkve otima od većine njih smirenu svest o tome ko je on i zašto je ovde došao. I čovek ne ulazi, nego se „uvaljuje“ u Crkvu sa svim onim što je u sebi doneo od proživljenog života, i u takvom stanju odmah počinje da sudi i uređuje, šta je u Crkvi pravilno, a šta je vreme da se i menja.
On „već zna šta je to blagodat i kako ona izgleda“, još nije ni počeo da bude pravoslavni hrišćanin, a postaje sudija i učitelj. Tako Gospod biva ponovo isteran iz njegovog srca. I gde? Direktno u Crkvi.
Čovek to ni osetiti neće, jer se nalazi u Crkvi, jer je on već prelistao sve knjige, i njemu je već vreme da i sveštenički čin primi, a njoj je već vreme da se odene u monaške haljine.
Ali, dragi moji, primiće oni i sveštenički čin, primiće oni i monaštvo, ali sve to je već bez Boga, oni su vođeni istom onom silom, koja ih je vodila u životu do prilaska Crkvi i koja ih je tako vešto obmanula i sad. A dalje možeš da očekuješ i druge neobične pojave, moguće samo zahvaljujući unakaženoj veri. Bez truda, bez borbe i bez krsnih stradanja prihvaćeno – bez života, to je hrišćanstvo samo po imenu, a znači i bez Boga, i može samo da izrodi različite sablazni u vidu vizija i otkrovenja.
Đavo će rukovoditi svojom žrtvom unutrašnjim glasovima, a kod nekoga će napuniti um, zarobiti srce bogohulnim slikama i rečima. I jad će biti, ako je čovek neznalica u veri, a ne obrati se opet za pomoć Bogu, Koji je spreman da pomogne čak i izdajniku.
I moramo svi da znamo da u duši svetloj i čistoj čak i jedna đavolom bačena misao istog tog trenutka proizvodi smušenost, teškoću i srčani bol, a u duši, omračenoj grehom, još uvek tamnoj i oskrnavljenoj, čak i samo vražije prisustvo neće biti primećeno. A toj neprimetljivosti pomaže sam duh zlobe, jer mu ona odgovara. On, tiranski vladajući nad grešnikom, nastoji da ga drži opsenjenog, ubeđujući da čovek dejstvuje sam po sebi, ili sugerišući mu da je Anđeo, čiji je svetli lik poprimio lukavi, svojim pojavljivanjem već izrazio poštovanje prema životu tog čoveka.
Opsenjeni čovek kao leptir leti na iluzornu svetlost demonske vizije ili otkrovenja, koja će smrtno da oprlji njegovu dušu. On je želeo čudo, tražio je otkrovenje, i ono se javilo. A čoveku čak ni na pamet ne pada misao o svojem u grehu provedenom životu, koji već stoji kao zid između njega i Boga. Koliko se još treba truditi, da bi se taj zid razbio, da bi se uvidela svetlost istine!…
Teško je obmanuti istinite vernike. Smirenje i strah Božiji će ih sprečiti, a Duh Sveti, Koji ih čuva, otkriće im pravdu i uputiće ih na svaku istinu. A i oni znaju po rečima Samog Spasitelja Hrista da će sablazni da dođu, i čuvaju se od njih.
Iz žitija otaca-podvižnika se zna da su oni prepoznavali zlog duha, koji im se javljao čak i u liku Hrista. Duhovno, pak, slepilo jedva li ne većine savremenih ljudi, čak i onih koji sebe nazivaju hrišćanima, očarava svih njih besovskim sablaznima koje se svaki dan sve više umnožavaju.
Već danas mi slušamo i čitamo iz periodične štampe o svakakvim pojavama – to na nebu, to na zemlji: o svetlećim objektima, o „dobricama“ – vanzemaljcima, o „malenim simpatičnim duhovima“ koji se upliću u život naših savremenika, namećući im određeni način života i ponašanja, ne više samo u pomislima, nego vidljivo, delom, čineći razna čudesa, priučavajući one koje opčaraju na potpuno potčinjavanje sebi. Postoje čak i slučajevi samoubistava, izvršenih po sugestiji tih „staratelja“-
I nikoga ne sekira tolika njihova navala, ni kod koga se ne javlja misao: a otkuda svi oni, zašto su došli i gde su bili do sada? Pa čak i kada bi neko sve te pojave u istoj toj štampi nazvao svojim pravim imenom, kada bi i rekao da su to zli duhovi koji terevenče, poigravaju se sa pomračenim, obezboženim svetom, čitaoci svejedno ne bi bili u stanju da osmisle i razumeju, šta ustvari nose u sebi sve te pojave i igre.
A nove, tek u poslednje vreme pojavivše se sposobnosti isceliteljstva duhovnim prozrenjem, jasnoviđenjem i prozorljivošću kod mnogih ljudi svih uzrasta, raznih obrazovanja? Od mladića koji sa grehom popola osvaja školski program, do predavača na fakultetu, od tetke-domaćice do dame, obrazovane u svakom pogledu.
Porazno je to, što većina njih, neopterećena nikakvim znanjima iz oblasti medicine, doživljava svoje otkriće kao dar neba.
Dar, da, to i jeste dar! Ali od koga i zbog čega, šta on može doneti „lekaru“ i pacijentu? „Lekaru“ će on doneti besovsku gordost, a pacijentu koji mu se poverio – narušenje svih duševnih i duhovnih sila – opsednutost.
Ali to dolazi posle. A danas svi hoće da budu zdravi, po bilo kojoj ceni. I to je opet – bogoborstvo.
Hrišćanin istiniti, a ne po imenu i samo po modi, neizostavno će se setiti, vezano sa svim tim pojavama, kako su postupili sveti apostoli, kada su sreli devojku koja je imala dar proroštva i prinosila njime veliku zaradu svojim gospodarima (Dela . 16, 16-18). Setiće se vernici i pobeći će od duha laskavog, a ostali će da zarone u pogubnu obmanu, i povući će za sobom mnoge.
Sve je to, dragi moji, znamenje vremena. Sve to znači da se hrišćanstvo, kao duh, na za smućenu gomilu neprimetan način udaljava iz čovečanske sredine, ostavljajući svet konačnom padu.
I kod svih živih na zemlji niče u naše vreme predosećanje nadolazeće katastrofe, ali čovečanstvo, opterećeno zloslutnim predosećanjem, neće da se zaustavi, da se zamisli, da shvati, šta se to sa njim dešava. Đavolske sile porobile su um i srce onih koji žive grehom, grehom koji je savio i unakazio čoveka toliko, da je on prestao da vidi Boga, da više ne može da se uspravi da bi njegov um osvetlila svetlost Božanske istine i da bi tama iščezla.
Tako, setimo se, dragi moji, kako se jednim magnovenjem Spasitelja, jednom Njegovom rečju, rečju Božanske ljubavi ispravila zgrbljena devojka, od nasilja đavoljeg stradavša osamnaest godina.
Pripadnimo k Spasitelju Hristu sa molbom i molitvom, otresimo sa sebe čvorove greha, odbacimo sablazni i opsene đavolske. Pripadnimo k Spasitelju – upravo tim možemo da se suprotstavimo đavolu, i on će pobeći od nas.
Naučimo se da razumevamo i čuvamo dobro duše svoje, budimo na straži svoje duše, naučimo se da vidimo sebe, i tada će se otkriti sva dela, sve spletke đavoslke unutar i oko nas. Tako, pomolimo se da bi nam Gospod dao bodar um, trezvenu savest, otkrio duhovni vid. I, što je najglavnije, nikada ne smemo zaboraviti iskonskog neprijatelja, koji vojuje protiv roda čovečanskog.
I, imajući u vidu da je sila našeg neprijatelja ogromna, a naša nemoćna, smireno pripadnimo verom koja ne sumnja ka Onome, Čija je sila silnija od svake druge.
Gospode, ime Tvoje je Sila, potkrepi nas svih, koji smo iznemogli i koji padamo.
Amin.

25. novembra (8. decembra) 1991. godine
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *