Изабране бесједе

СЛОВО
на Недељу трећу Великог поста

ПРИЂИТЕ ВЕРНИ, ЖИВОТВОРНОМ
ДРВЕТУ ПОКЛОНИМО СЕ

 

Приђите верни, Животворном Дрвету поклонимо се…” зове данас Света Црква чеда своја у подножју Часног и Животворног Крста Господњег. То нам се Голгота, прескочивши време, приближила и, подсећањем на себе, продрла у нашу свест. Јер, над њом се наднео Крст – који је лествица ка небесама, а на Крсту је Онај Који рече:
“… Ја сам Пут и Истина и Живот…” (Јн. 14, 6).
Крст Христов је велика спаситељна сила за све од земље рођене. Он се простире и у дубину свих времена, и у ширину по свим местима, висина је његова до небеса, а дубина до бездана адских.
А данас, када је преполовљен спаситељни посни подвиг, Господ снисходи ка онима који су се уморили и изнемогли под теретом поста, дарујући им Своју љубав, снагу и кротко напомињање да се они још нису до крви борили против греха. Господ нас данас подсећа и на уникалност, неизбежност спаситељног пута – пута Крста и страдања – и улива нам на том путу наду. Јер, светлост Христовог Васкрсења види се само са Крста.
Животворно Крсно Дрво – Крст Христов – одрасло је у земљи Божијом љубављу према људима, да би се крст погибије – од дрвета познања добра и зла, које је на себе ставио човек својом самовољом и непослушањем Бога – претворио у спаситељни Крст, који опет отвара рајска врата.
Крст Христов узнесен је над светом од времена спаситељних страдања Господових. Али и сваки човек који дође на свет од рођења наслеђује крст прародитеља својих и неизоставно га носи по животу до краја својих дана. Земља пак – гнездо плача и туге, место изгнања онога ко је преступио Божију заповед – пуна је патњи и страдања. Трње греховних навика и страсти са којима смо се сродили и којима се наслађујемо, истовремено рањава душу и пали круг живота.
Обратите пажњу, другови моји, погледајте на живот људи који живе изван Христа. Како често се он завршава духовном смрћу много пре човекове физичке смрти. Зло и грех прождиру у човеку све човечанско, зло је незаситно, и незаситан је човек у злу. И то је такође патња, али патња не спаситељна; данак тој патњи ће увек бити неминовна смрт и погибија душе. Ташт је и бесплодан животни крст без Христа, ма како он тежак био.
Свој Крст може да буде спаситељан само онда, када се са њим пође за стопама Христовим.
Христос наш Спаситељ “… грехе наше Сам узнесе Телом Својим на дрво, да бисмо ми, избавивши се од грехова, живели за правду…” (1 Петр. 2, 24).
Крст Христов је постао знамење славе Самог Христа и оружје Његове победе над грехом, над проклетством, над смрћу и над ђаволом. И ми данас, стојећи под Крстом Христовим, осећајући на раменима тежину својих животних крстова, морамо да се пажљиво загледамо у једини спаситељни Крст Христов, да бисмо у Христу узнали истину живота, да бисмо разумели његов светли смисао.
И данас је код Крста Господњег – благовесно Свето Јеванћеље, и са Крста Господњег извештавају нас о за спасење наше свесветој заповеди: “… а ако неко хоће да иде за Мном, да одбаци себе, и да узме крст свој, и за Мном да иде” (Мт. 16, 24).
Другови наши, устанимо са земље, погледајмо на Крст Христов: пред нама је пример потпуног и истинитог самоодрицања. Он, будући Сином Божијим, дошао је на свет као роб, смирио је Себе и био је послушан чак до саме смрти, и то крсне смрти. Он је одбацио сам живот, да би нас спасао. Нас, пак, Господ Спаситељ зове да одбацимо грех и смрт коју грех одраста за нас.
Дело нашег спасења почиње са одбацивањем себе и своје греховности. Треба се окренути од свега онога што сачињава суштину наше павше природе, и треба се прострети до одбацивања чак и самог живота, до предавања свог живота зацело вољи Божијој.
Господе! Теби је све извесно; учини са мном како изволиш.
Своју свакодневну истину ми морамо пред Богом признати за љуту неистину, свој разум – за савршено неразумље.
Самоодрицање почиње борбом са собом. И победа над собом је најтежа од свих победа, због снаге вражије, јер ја и јесам сам себи враг. И та је борба најдужа, јер се завршава она тек са завршетком нашег живота.
Борба са собом, борба са грехом увек остаје подвиг, а то значи, да она представља страдање и патњу. И она, та наша унутрашња борба рађа и друго, још теже страдање, јер у свету зла и греха човек који иде путем праведности увек ће бити туђинац у животу света и на сваком кораку ће сретати непријатељство према себи. И са сваким даном подвижник ће све више и више осећати своју несродност са окружењем и рањиво ће је преживљавати.
А самоодрицање ће неминовно настављати да захтева од нас да у свој пуноћи почнемо да живимо за Бога, за људе, за ближње, да свесно и без роптања прихватимо и да се покоримо свакој патњи, свакој душевној и телесној боли, да бисмо их прихватили као попуштање Божије које иде на корист и за спас душа наших. Самоодрицање постаје део нашег спаситељног крста. И само самоодрицањем можемо ми да понесемо свој спаситељни животни крст.
Крст је – оруђе казне. На њему су распињали разбојнике. И ево, правда Божија зове и мене на крст, као преступника Божијег, јер мој плотски човек, који воли плотски покој и недостатак туге, моја зла воља, моје преступничко самољубље, моја гордост до дан-данас се противе животворном Закону Божијем. Ја већ и сам, познавши силу у мени живог греха и окривљујући себе, лаћам се, као за средство које спасава од греха, за страдања које ми доноси мој животни крст. Свест да ме само страдања, ради Христа претрпљена, приближавају Христу, да ћу постати учесник Његове земаљске судбине, што значи – и небеске, надахњује мене на подвиг и стрпљење.
Крст Христов, гвожђе, копље, трње, богоостављеност – то су непрекидна, ничим не олакшана страдања Голготе. Али и сав земаљски живот Спаситеља од рођења до гробнице и јесте пут ка Голготи. Пут Христа је пут од патње ка већој патњи, али са њима и успињање од силе ка великој сили, пут Његов је пут до смрти која је прогутала смрт. “Смрти, где је твоје жало, аде, где је твоја победа?”
Страшан је Крст Христов. Али ја га волим – он је породио за мене ни са чим несравњиву радост Светлог Васкрсења. Али тој радости ја се могу приближити само са својим крстом. Ја морам добровољно узети свој крст, ја морам да га заволим, морам да признам себе потпуно достојним њега, ма како мучан и тежак он био.
Узети крст – то значи великодушно подносити подсмехе, извргавања руглу, прогоне, патње којима греховни свет неће часити ни часа да обдари послушника Божијег.
Узети крст – то значи претрпети без роптања и жалби тешки, никоме невидљив труд над собом, невидљиво умарање и мучеништво душе ради испуњења јеванђељских истина. То је и борба са духовима злобе који ће са јарошћу да устану против онога који пожели да свргне са себе јарам греха и потчини себе Христу.
Узети крст – то значи добровољно и усрдно се потчинити лишавањима и подвизима којима се обуздава плот. Живећи по плоти, ми се морамо научити да живимо за дух.
И треба обратити посебну пажњу на то, да сваки човек на свом животном путу мора да понесе управо свој крст. Крстова има безбројна множина, али само мој лечи моје чиреве, само мој ће мени поћи на спасење, и само мој ћу понети с помоћу Божијом, јер ми је он дат Самим Господом.
Како не погрешити, како не узети крст по свом изволевању, том изволевању, које баш као прво и треба да буде распето на крсту самоодрицања?! Самовољни подвиг – то је од своје руке начињен крст, и ношење таквог крста увек се окончава великим падом.
А шта значи свој крст? То значи ићи по животу својим путем, који је за сваког нацртан Промислом Божијим, и на том путу понети управо оне патње које на нас попусти Господ. (Дао си завет монаштва – не тражи женидбе, везан си породицом – не стреми слободи од деце и супруге).
Не тражи великих патњи и подвига, већих од оних које се налазе на твом животном путу – то те гордост одгурује са твог пута. Не тражи ослобођења и од оних патњи и мука које су ти послане – такво самосажалење те скида са крста.
Свој крст – то значи задовољити се оним што је по твојим силама телесним. Дух уображености ће те позивати на оно што ниси у стању да учиниш. Не веруј ласкавцу.
Како су разнолики у животу патње и искушења које нам шаље Господ ради излечења нашега, каква је разноликост у људима и у самим телесним силама и здрављу, како су разнолике и наше греховне немоћи.
Да, сваки човек има – свој крст. И сваком хришћанину је заповеђено да прими тај свој крст са самоодрицањем и да следи за Христом. А следити за Христом – то значи изучити Свето Јеванђеље тако, да оно постане делатни руководилац при ношењу нашег животног крста. Ум, срце и тело, сваким сојим покретом и поступком, јавним и тајним, морају служити и изражавати спаситељне истине Христовог учења. И све то значи да ја дубоко и искрено осазнајем лековиту силу крста и оправдавам суд Божији нада мном. И тада мој крст постаје Крст Господњи.
“Господе, у ношењу крста мојега, Твојом десницом посланог, укрепи ме на крају изнемоглог” – тако се моли срце. Срце моли и пати, али оно се већ и радује сладосној покорности Богу и својем причашћењу страдањима Христовим. И то ношење свог крста без роптања, са покајањем и прослављањем Господа – велика је сила тајанственог исповедања Христа, не само умом и срцем, него и самим делима и животом.
И, драги моји, тако неприметно почиње у вама нови живот, када већ “не ја живим, него у мени Христос живи” (Гал. 2, 20). Дешава се чудо које је несхватљиво за плотски ум: покој и рајско блаженство се усељавају онде, где се очекивало само стењање и сузе. Живот са највише патњи славослови Господа и одбацује од себе сваку помисао на жалбу и роптање.
Сам крст, прихваћен као дар Божији, порађа захвалност за драгоцену судбину да се буде Христов; подражавање Његових страдања рађа непролазну радост за напаћено тело, за измучено срце, за душу која је тражила и нашла.
Крст – то је најкраћи пут ка небу. Христос је Сам прошао њиме.
Крст – то је потпуно проверен пут, јер су њим прошли сви свети.
Крст – то је највернији пут, јер су крст и страдања – удео изабраних, јер су то она тесна врата којима се улази у Царство Небеско.
Драги моји, одавајући данас телом и духом поклон Крсту Господњем, привијмо наше мале крстове на Његов велики Крст, да би нас Његове животворне силе нахраниле својим соковима, за продужење подвига Великог поста, да би испуњавање заповеди Христових постало једини циљ и радост нашег живота.
Поклањајући се данас Часном Крсту Христовом, са покорношћу вољи Божијој захвалимо Му за наше мале крстове и ускликнимо: “Помени ме, Господе, у Царствију Твојем”.
Амин.

13. (26.) март 1995. године

 

Comments are closed.