СЛОВО
на недељу 28. по Педесетници
ГОСПОДЕ, ИМЕ ТВОЈЕ ЈЕ СИЛА,
ПОТКРЕПИ НАС СВИХ,
КОЈИ СМО ИЗНЕМОГЛИ И КОЈИ ПАДАМО
Ову кћер Аврамову свеза сатана ево већ осамнаесто лето… (Лк. 13, 16).
Драги моји, драги наши! Данашње недељно читање јеванђеља посебно нам даје повод да говоримо о битисању ђавола, о уништавајућој, смртоносној делатности његовој. И живот наш садашњи нарочито захтева да се врло пажљиво однесемо према тој теми. Јер, незнање наше, или стидљиво прећуткивање, или чак и негирање битисања ове страшне силе нас чини савршено незаштићеним, и она може да нас одведе, као овце на клање, у погибију. Јер ми понекад, често чак, престајемо да се сналазимо у томе – где је светлост, где је тама, где је живот, а где смрт.
И највећа победа те силе, без икакве сумње, мора се признати, је то, што је она многим поколењима људи усадила у главе мишљење – да ње уопште и нема.
Али све донедавно, док духовни вид људи још није био савршено помрачен, ђаво је делао веома опрезно – силом сугестије. Сада, пак, у наше време, када су нас наша безбедност и духовни сан обложили и “заштитили” од покрова Божије благодати, од силе духа, ђаво стоји пред нама у свом свом злобном обличју, он наступа као жива, осетљива, делатна сила, сила љута.
Господ је својевремено дао свим живим на земљи и оним који верују речи Његовој упозоравајућу и на опрез позивајућу Реч Своју. “… Ја сам видео сатану, павшег са неба, као муњу…” (Лк. 10, 18). А на другом месту Писма говори се да се њему није нашло места на небу, и да је у страшној јарости сишао он на земљу, да би ходао по њој, обитавао на њој и рикао, као лав, тражећи кога да прогута (упореди: Откр. 12, 9, 12; 1 Пет. 5, 8).
И постаде он, губитељ-ђаво, “књаз света овога”, а заједно са њим на власт су се попели и владају безбројни пукови његових подрепаша. И од тада је место њиховог пребивања постао бездан плаветнила, ваздушна стихија која одваја Цркву Војинствену од Цркве Торжествене.
Прво и најгорче искуство његове покварене власти понели су наши праоци Адам и Ева. Јер су његовим старањем они познали сладост греха и окусили горкост смрти. И он од тих далеких времена без одмора ради свој посао. И главни његов задатак на сва времена била је, сада је и биће – борба са Богом за душе људи, борба у којој је место битке – срце човеково.
Све се одиграва тамо: тамо ће да се смести цео бездан ада, а тамо ће искра вере коју је Бог сачувао од вражијег даха трулежи да породи пламен Божанске љубави – заступника вечне радости.
И ми, драги моји, морамо стално да се удубљујемо у све што се око нас и са нама дешава. Треба познавати своје срце; непажња и незнање нас неће оправдати у дан Страшног Суда, који се неумољиво приближава земљи.
“… Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, који је припремљен за ђавола и анђеле његове…” рећи ће Син Човечији онима који нису знали, који нису хтели да знају (Мт. 25, 41).
Примера опседнутости и насиља злодухових сила над људима има много у Писму: то је и данашњи лик из Јеванђеља, лик жене коју је ђаво осамнаест година држао згрбљену, свезану; то је и двоје опседнутих који су живели у гробници и који су страшном бесовском силом растргнули железне ланце којима су покушали да их вежу, људи који се уопште нису руководили силом разума; то је побешњели човек којег је бес, желећи да га погуби, бацао те у огањ, те у воду; и многи други примери (погледај: Лк. 13, 11-16; Мт. 8, 28; Мк. 5, 4; Мт. 17, 15).
И никада Господ, када је исцељивао бесовима опседнуте људе, није називао опседнутост бесовима природном болешћу. Он је директно признавао за виновника њихове болести зле духове и истеривао их је из људи.
Али ови примери, због наше суровости и лакомислености, не дотичу се нашег срца када ми читамо или слушамо о њима. Јер то је било некада давно и негде далеко, и многи, чак, дрско, у дубини свог срца сумњају у пример из туђег живота, а неки иду још даље, неверјем одбацујући речи Божанског Писма.
Али нама данас не далеки примери, него сопствени живот даје да осетимо насиље, тиранију над нама и самог ђавола, и синова супротстављања, то јест људи који су постали извршитељи зле воље ђавола на земљи.
Ослушните пажљиво, драги моји, речи светог пророка Божијег Исаије, ослушните и замислите се над откровењем овог старозаветног богослова. Не говори ли о нама, о нашем времену пророк који је живео 759 година пре Рођења Христова?
“Земља је до краја опустошена и потпуно разграбљена… Сетна је, тужна земља, поклекла је, тужна васељена; поклекле су земље које су се узвисиле над народом. И земљу су оскрнавили они који на њој живе, јер су преступили закон, изменили устав, нарушили вечни завет. Због тога проклетство једе земљу и трпе казну они који живе на њој; због тога су спржени становници земље, и мало је остало људи… злотвор злотвори, и злотвор злотвори злотворски… Земља је скрушена, земља се распада, земља је силно потресена, тетура се земља, као пијаница, и клати се… и безакоње њено се вуче по њој; она ће пасти и више устати неће” (Ис. 24, 3-6, 16, 19-20).
Да, те су речи – о нама! То смо ми преступили закон Божији! То смо ми нарушили Његов завет! То смо ми заборавили Бога!
И наша мајчица-хранитељица земља већ рађа само трња и вукове, од злобе оних који живе на њој. И небо, које је некада даровало људима светлу кишу живота и плодоносну росу, сеје на нашу главу хемисјку, отровну влагу, и ветар Чернобила пече свет својим смртоносним дахом. И пировање зла, лукавства и непријатељства иде по земљи.
И нема молитве која би залила тај пожар зла, нема духовне силе која би зауставила надолазећу погибију.
Зар је све то човек натворио?
Не, драги моји, могућности човека су ограничене, а животни век његов – седамдесет, највише осамдесет година. Некада он не успева чак ни да не спозна смисао свог назначења на земљи, а већ се спушта у гроб. Нема он ни времена, ни маште, да би могао да посеје толико беде и зла, довољних за цело човечанство.
Све оно мало зло, које успемо да натворимо ми, грешни људи, сабира у свеукупност велики диригент – сатана, онај који у нама сеје мало зло. Он сеје мало и одраста мало у велико. И то се назива “тајна безакоња”. И тајна безакоња од силе се претвара у силу управо због тога, што је ослабело наше супратстављање њој, што је оскудело наше поимање ње.
Ми у својој заведености и опијености заборављамо Бога, заборављамо небо, заборављамо вечност. На тој основи потпуног уроњености људи у плотски живот разраста се свепрождирући разврат.
Новорођенчад, зачета у безакоњу, појављују се на свет болесна, од рођења опседнута духом злобе, и често она лукавством надмашују одрасле. Дечаци, не знајући за детиње простодушје, играју се одраслих, у слуђујућим хемијским смесама траже необичне визије и осећања, често налазећи смрт. Младићи и девојке, немајући ни самог појма о невиности и чистоћи, тону у блато такве прљавштине, о којој је помислити страшно и о којој је срамно глаголати. Наркотичка опијеност за многе постаје једини реални живот. А грохот демонске галаме који се пробија до наших куће из телевизијских екрана, оглушио је, оглупио и одивљачио све, и старе и младе, увукао је све у вртлог адског круга, поробљавајући душе насиљем.
И ми, не размишљајући, а значи, добровољно, пуштамо у своје куће телевизијске врачеве сваке врсте и учимо се од њих – како брже и поузданије неповратно пугубити душу. Ланци, сковани у тами издајништва, превара, стихијне гордости, лажи и уображености све чвршће окивају наша срца, везују наш ум, наше руке, сво наше биће. И ми постајемо неспособни ни за какво добро. И светли Анђео Чувар стоји поодмакнут, и оплакује срца наша, која су постала игралишта за бесове.
Норма живота постаје – да газиш по лешевима које си сам задавио, да чупаш комаде из туђих уста и да пљујеш на сваки завет. А враг који је посејао страшни коров злобе и гордост уображеног разума, он – човекоубица исконски, лажљивац и отац лажи – наслађује се плодовима дела својих. Он је надвладао људе. И данас се не ради толико о томе да Бога одбацују, колико о томе да је Он потиснут из човековог срца различитим пристрасностима и свакодневним бригама. Бог је, просто, заборављен.
“Дај ми, сине, твоје срце…” моли, зове Господ (Прич. 23, 26). Па, где је оно, наше срце? И има ли га још уопште?… Ако га и има, то у њему нема кутка, нема месташца за Бога, за светлост и тишину, за мир и љубав. И страшно ће нам бити када светлост Божија нама самим открије страшно смеће нашег срца. И ми опет прогањамо Бога и опет бежимо од свега што може да открије наше истинито лице.
И опет то нисмо ми, драги моји, него све исти онај човекоубица, који нас све дубље и дубље одводи ка отпадању од спасења које је људима припремио Син Божији. Враг је сам ушао у наше срце и овладао њиме.
Али није он сам могао то без наше сагласности да учини. Јер Премудрост Божија је тако створила човека, да без њега самог или против његове воље ни спасти, ни погубити човека није могуће. И ми сами, одбацујући Бога неверјем, или верујући у Бога али одбацујући дела која је Он Заповедио, одбацујемо своје спасење. И, чак и не прихватајући тамну, безвидну, страшну силу ђаволску, ми сами одајемо себе у њене руке, ми сами себи спремамо бездан ада.
Тако да знате, драги моји, да ђаво прониче у нас не другачије, него овладавши нашим умом, нашим помислима. Код једних он отима из ума и срца веру, код других његов смрдљиви дах у пепео претвара страх Божији, треће, поражене таштином, води у плен многих страсти, јер таштина и гордост рађају оне пороке у нама, који отварају врата душе свим бесовима. И човек не примећује како постаје опседнут.
Ми морамо тврдо да памтимо да је основна особина ђаволове борбе – прилагодљивост, да борбу са нама зли духови воде непрестано, и разноликостима те борбе броја нема.
Главно је ипак – непоколебљиво знати да они прилазе к нама неприметно и да дејствују постепено. Почевши од малог, зли духови постепено остварују велики утицај на нас. Демонска поквареност и лукавство, као правило, услужно излазе у сусрет нашим жељама и стремљењима, чак и добро и невино су они у стању да преврате у своје оружје.
Ево, данас се много омладине бацило к Цркви; неко – већ остаревши у покварености греха, неко очајнички није у стању да се снађе у превртљивости живота и разочарао се у његове мамце, а неко – замисливши се о смислу живота. Људи праве страшни скок из сатанског загрљаја, људи се протежу ка Богу. И Бог им пружа своје, Очеве руке, у загрљај. Како би било добро, када би они могли да, као деца, припадну ка свему што даје Господ у Цркви Својим чедима, када би почели да се уче од Цркве да поново мисле, да поново осећају, да поново живе.
Али не! Велики “удварач” – ђаво на самом прагу Цркве отима од већине њих смирену свест о томе ко је он и зашто је овде дошао. И човек не улази, него се “уваљује” у Цркву са свим оним што је у себи донео од проживљеног живота, и у таквом стању одмах почиње да суди и уређује, шта је у Цркви правилно, а шта је време да се и мења.
Он “већ зна шта је то благодат и како она изгледа”, још није ни почео да буде православни хришћанин, а постаје судија и учитељ. Тако Господ бива поново истеран из његовог срца. И где? Директно у Цркви.
Човек то ни осетити неће, јер се налази у Цркви, јер је он већ прелистао све књиге, и њему је већ време да и свештенички чин прими, а њој је већ време да се одене у монашке хаљине.
Али, драги моји, примиће они и свештенички чин, примиће они и монаштво, али све то је већ без Бога, они су вођени истом оном силом, која их је водила у животу до приласка Цркви и која их је тако вешто обманула и сад. А даље можеш да очекујеш и друге необичне појаве, могуће само захваљујући унакаженој вери. Без труда, без борбе и без крсних страдања прихваћено – без живота, то је хришћанство само по имену, а значи и без Бога, и може само да изроди различите саблазни у виду визија и откровења.
Ђаво ће руководити својом жртвом унутрашњим гласовима, а код некога ће напунити ум, заробити срце богохулним сликама и речима. И јад ће бити, ако је човек незналица у вери, а не обрати се опет за помоћ Богу, Који је спреман да помогне чак и издајнику.
И морамо сви да знамо да у души светлој и чистој чак и једна ђаволом бачена мисао истог тог тренутка производи смушеност, тешкоћу и срчани бол, а у души, омраченој грехом, још увек тамној и оскрнављеној, чак и само вражије присуство неће бити примећено. А тој неприметљивости помаже сам дух злобе, јер му она одговара. Он, тирански владајући над грешником, настоји да га држи опсењеног, убеђујући да човек дејствује сам по себи, или сугеришући му да је Анђео, чији је светли лик попримио лукави, својим појављивањем већ изразио поштовање према животу тог човека.
Опсењени човек као лептир лети на илузорну светлост демонске визије или откровења, која ће смртно да опрљи његову душу. Он је желео чудо, тражио је откровење, и оно се јавило. А човеку чак ни на памет не пада мисао о својем у греху проведеном животу, који већ стоји као зид између њега и Бога. Колико се још треба трудити, да би се тај зид разбио, да би се увидела светлост истине!…
Тешко је обманути истините вернике. Смирење и страх Божији ће их спречити, а Дух Свети, Који их чува, откриће им правду и упутиће их на сваку истину. А и они знају по речима Самог Спаситеља Христа да ће саблазни да дођу, и чувају се од њих.
Из житија отаца-подвижника се зна да су они препознавали злог духа, који им се јављао чак и у лику Христа. Духовно, пак, слепило једва ли не већине савремених људи, чак и оних који себе називају хришћанима, очарава свих њих бесовским саблазнима које се сваки дан све више умножавају.
Већ данас ми слушамо и читамо из периодичне штампе о свакаквим појавама – то на небу, то на земљи: о светлећим објектима, о “добрицама” – ванземаљцима, о “маленим симпатичним духовима” који се уплићу у живот наших савременика, намећући им одређени начин живота и понашања, не више само у помислима, него видљиво, делом, чинећи разна чудеса, приучавајући оне које опчарају на потпуно потчињавање себи. Постоје чак и случајеви самоубистава, извршених по сугестији тих “старатеља”-
И никога не секира толика њихова навала, ни код кога се не јавља мисао: а откуда сви они, зашто су дошли и где су били до сада? Па чак и када би неко све те појаве у истој тој штампи назвао својим правим именом, када би и рекао да су то зли духови који теревенче, поигравају се са помраченим, обезбоженим светом, читаоци свеједно не би били у стању да осмисле и разумеју, шта уствари носе у себи све те појаве и игре.
А нове, тек у последње време појавивше се способности исцелитељства духовним прозрењем, јасновиђењем и прозорљивошћу код многих људи свих узраста, разних образовања? Од младића који са грехом попола осваја школски програм, до предавача на факултету, од тетке-домаћице до даме, образоване у сваком погледу.
Поразно је то, што већина њих, неоптерећена никаквим знањима из области медицине, доживљава своје откриће као дар неба.
Дар, да, то и јесте дар! Али од кога и због чега, шта он може донети “лекару” и пацијенту? “Лекару” ће он донети бесовску гордост, а пацијенту који му се поверио – нарушење свих душевних и духовних сила – опседнутост.
Али то долази после. А данас сви хоће да буду здрави, по било којој цени. И то је опет – богоборство.
Хришћанин истинити, а не по имену и само по моди, неизоставно ће се сетити, везано са свим тим појавама, како су поступили свети апостоли, када су срели девојку која је имала дар пророштва и приносила њиме велику зараду својим господарима (Дела . 16, 16-18). Сетиће се верници и побећи ће од духа ласкавог, а остали ће да зароне у погубну обману, и повући ће за собом многе.
Све је то, драги моји, знамење времена. Све то значи да се хришћанство, као дух, на за смућену гомилу неприметан начин удаљава из човечанске средине, остављајући свет коначном паду.
И код свих живих на земљи ниче у наше време предосећање надолазеће катастрофе, али човечанство, оптерећено злослутним предосећањем, неће да се заустави, да се замисли, да схвати, шта се то са њим дешава. Ђаволске силе поробиле су ум и срце оних који живе грехом, грехом који је савио и унаказио човека толико, да је он престао да види Бога, да више не може да се усправи да би његов ум осветлила светлост Божанске истине и да би тама ишчезла.
Тако, сетимо се, драги моји, како се једним магновењем Спаситеља, једном Његовом речју, речју Божанске љубави исправила згрбљена девојка, од насиља ђавољег страдавша осамнаест година.
Припаднимо к Спаситељу Христу са молбом и молитвом, отресимо са себе чворове греха, одбацимо саблазни и опсене ђаволске. Припаднимо к Спаситељу – управо тим можемо да се супротставимо ђаволу, и он ће побећи од нас.
Научимо се да разумевамо и чувамо добро душе своје, будимо на стражи своје душе, научимо се да видимо себе, и тада ће се открити сва дела, све сплетке ђавослке унутар и око нас. Тако, помолимо се да би нам Господ дао бодар ум, трезвену савест, открио духовни вид. И, што је најглавније, никада не смемо заборавити исконског непријатеља, који војује против рода човечанског.
И, имајући у виду да је сила нашег непријатеља огромна, а наша немоћна, смирено припаднимо вером која не сумња ка Ономе, Чија је сила силнија од сваке друге.
Господе, име Твоје је Сила, поткрепи нас свих, који смо изнемогли и који падамо.
Амин.
25. новембра (8. децембра) 1991. године
