СЛОВО О ДЕЛАЊУ МАЛОГ ДОБРА
БУДИ ВЕРАН У МАЛОМ
Много људи мисли да је живети по вери и испуњавати вољу Божију веома тешко. У стварности је то – веома лако.
Треба само да обратимо пажњу на ситнице, на маленкости и да се старамо да не грешимо у најмањим и најлакшим делима.
То је најпростији и најлакши начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу.
Обично човек мисли да Творац захтева од њега много великих дела, најекстремнијег самоодрицања, свецелог уништења његове личности. Човек се тако испрепада тим мислима, да почиње да се страши да се у било чему приближи Богу, крије се од Бога, као Адам после греха, и чак се не удубљује у реч Божију. „Свеједно је“, мисли он тада, „ништа не могу да урадим за Бога и за душу своју, боље ми је да будем по страни од духовног света, нећу мислити о вечном животу, о Богу, него ћу живети како сви живе“.
Приликом самог уласка у религиозну област постоји некаква „хипноза великих дела“: треба учинити некакво велико дело – или никакво. И људи не чине никаквог дела ни за Бога ни за душу своју. Задивљујуће је то да, што је више човек посвећен ситницама у животу, тим мање управо у ситницама он жели да буде поштен, чист, веран Богу. Међутим, кроз правилан однос према ситницама мора проћи сваки човек који жели да се приближи Царству Божијем.
„Онај који жели да се приближи“ – управо се ту и крије сва тешкоћа религиозних путева човека. Обично, он хоће да уђе у Царство Божије за њега савршено неочекиваним, магично чудесним начином, или пак – по праву, кроз некакав подвиг. Али ни једно ни друго не представља истинито налажење вишег света.
Не одлази магички чудесно човек ка Богу, остајући на земљи туђ интересима Царства Божијег, не купује он блага Царства Божијег било каквим вањским поступцима својим. Поступци су неопходни ради доброг привијања к човеку живота вишег, психологије небеса, воље светле, жељења доброг, срца праведног и чистог, љубави нелицемерне. Управо кроз мале, свакодневне поступке све ово се може привити и укоренити у човеку.
Незнатни добри поступци – то је вода на цвету човека. Уопште није неопходно да се на цвет којем треба вода излије море воде. Можемо посути пола чаше, и то ће бити довољно, за живот цвета ће то имати велико значење.
Уопште није неопходно да се човеку огладнелом или давно гладујућем да килограм хлеба – довољно му је да поједе и пар кришки, и његов организам ће оживети.
Живот сам даје задивљујуће примере и слике важности малих дела.
А у медицини, која и сама има посла са малим и строго ограниченим количинама лекова, постоји једна цела област – хомеопатска наука, која признаје само савршено мале величине лекова, на основу тога што организам сам израђује необично мале количине за њега важних материја, задовољавајући се њима у одржавању и развоју човековог живота.
И хтео бих сваком човеку да скренем посебну пажњу на сасвим мале, за њега врло лагане, али исто тако необично неопходне ствари.
„Заиста, заиста вам говорим, који напоји једнога од малих ових само чашом воде у име ученика, неће изгубити награду своју“ (Мт. 10,42). У овој речи Господњој је изражена важност малог добра. „Чаша воде“ – то није много. Палестина у време Спаситеља није била пустиња као данас, она је била земља у процвату, наводњавана земља, и чаша воде је тада била веома мала величина, мада, наравно, практично веома вредна у време када су људи углавном ишли пешице. Али Господ се не ограничава овим у указивању на мало: чаша хладне воде. Он још додаје да ту чашу дају „у име ученика“. То је јако битна подробност. И на њој се треба пажљиво зауставити. Најбоља дела у животу увек су дела у име Христово, у име Господње.
„Благословен онај који долази – у било каквом смислу – у име Господње“, у име Христа. Дух, име Христово придају свим стварима и поступцима вечну вредност, ма како били мали поступци.
И проста љубав, жртвена, човечанска, на којој лежи одсјај љубави Христове, чини значајном и драгоценом сваку реч, сваки гест, сваку сузу, сваки осмех, сваки поглед човеков. И ево, Господ јасно говори да не чак ни у Његово, него само у име ученика Његовог учињено мало добро дело већ јесте велика вредност у вечности. „У име ученика“ – то је крајња граница везе са Његовим духом, Његовим делом, Његовим животом…
Јер, јасно је да наши поступци могу бити, а често и јесу, егоистични, унутрашње користољубиви. Господ указује на то, и саветује нам да зовемо код себе у дом не оне који нам могу узвратити истим таквим гошћењем позвавши нас к себи, него нам саветује да позивамо к себи људе којима је нужна наша помоћ, подршка и укрепљење. Јер, често се дешава да наши гости буду расадници таштине, злословља и сваке сујете. Друга ствар је – добра другарска беседа, људски разговор; то је благословено, то укрепљује душе, чини их отпорнијим и истрајнијим у добру и истини. Али култ неискреног светског разговора – то је болест људи и садашње самоистребљујуће цивилизације.
У сваком разговору људском неизоставно мора бити присутан добри дух Христов, било у јавном његовом изразу, било у сакривеном. И то сакривено присуство духа Божијег у простом и добром разговору људском јесте та атмосфера „учеништва“ о којој говори Господ. „У име ученика“ – то је онај први степеник општења са другим човеком у име Самог Господа Исуса Христа…
Многи, не знајући Господа и дивног дружења у име Његово, већ имају између себе то некористољубиво чисто дружење људско, које их приближава духу Христовом. И на том првом степенику добра, о којем је Господ рекао као о давању чаше воде само „у име ученика“, могу стајати многи. Боље је рећи – сви. Исто тако сви могу правилно разумети те речи Христове – буквално – и стремити да помогну сваком човеку. Ни једно магновење таквог разговора и дружења неће бити заборављено пред Богом, као што ни једна мала птица неће бити заборављена пред Оцем Небеским (Лк. 12,6).
Када би људи били мудри, они би сви стремили малим и за њих сасвим лаганим делима, помоћу којих би могли за себе добити вечно благо. Велики спас људи је у томе да се они могу привити к стаблу вечног дрвета живота помоћу најтананије калем-гранчице – поступка добра. Дивљем јаблану уопште не треба привијати цело стабло питомог јаблана. Довољно је узети само једну гранчицу и привезати је уз једну грану дивљег дрвета. Такође, да бисмо учинили да тесто у тепсији нарасте, уопште не треба да у њега наспемо тепсију квасца. Довољно је насути врло малу количину и – сво тесто у тепсији ће да нарасте. Тако је и са добром: најмање добро може да произведе огромно дејство. Ето због чега не треба занемаривати ситнице у добру и говорити себи: „Велико добро не могу учинити – нећу се бринути ни о каквом добру“.
Колико је чак и најмање добро корисно за човека, неоспорно се доказује тиме да је чак и најмање зло за њега необично штетно. Упадне нам, рецимо, трун у око – око већ ништа не види, па чак и другим оком у то време бива тешко гледати. Мало зло које упадне, као трун, у око душе, истог тренутка избацује човека из такта живота. Безначајна ситница је када себи или другом из ока тела или душе извадимо трун, али то је добро, без којег се не може живети.
Уистину, мало добро је неопходније, оно је насушније у овом свету, од великог. Без великог људи живе, без малог неће преживети. Гине човечанство не од недостатка великог добра, него од недостатка управо малог добра. Велико добро јесте само кров, подигнут на зидовима од цигли малог добра.
И тако, мало, најлакше добро је оставио на земљи Творац чинити човеку, узевши на Себе све велико. Наше мало Творац чини Својим великим, јер Господ наш – Творац, Који је из ничега саздао све – тим пре из малог може начинити велико. Али чак се и самом кретању на горе супротстављају ваздух и земља. Сваком, чак и најмањем и најлакшем добру, супротставља се инертност и учмалост човекова. Ту учмалост Спаситељ је описао у својој краткој причи: „И нико ко пије старо вино неће хтети младо, јер говори: „старо је боље“ (Лк. 5,39). Сваки човек који живи на свету привезан је за обичне ствари и за оно на шта је навикао. Ако се навикне човек на зло – он га и сматра својим нормалним, природним стањем, а добро му се чини као нешто неприродно, нешто од чега се стиди, нешто што није за њега. А ако се навикне на добро, он то чини не зато што тако треба да чини, него зато што не може а да га не чини, као што човек не може да не дише, а птица – да не лети.
Човек добар умом укрепљује и даје утеху пре свега самом себи. И то уопште није егоизам, како неки неправедно тврде, не, то је истинито изражавање несебичног добра, када оно доноси вишу духовну радост ономе ко га чини. Истинско добро је увек дубоко и даје утеху ономе ко са њим сједињује своју душу. Не можемо а да се не радујемо када изађемо из мрачног подземља на сунце, на чисто зеленило и миомирис цвећа. Не сме се урлати човеку: „Ти си егоиста, ти се наслађујеш својим добром!“ То је јединствена неегоистична радост – радост добра, радост Царства Божијег. И у тој радости ће човек бити спашен од зла, живеће код Бога вечно.
За човека који није искусио делатно добро, оно му се може учинити као напрасно мучење које никоме није потребно… Постоји стање лажног мира, из којег зна да буде тешко изаћи човеку. Као што је новорођенчету тешко изаћи из утробе мајке на светлост, тако бива тешко човеку-новорођенчету изаћи из својих ситних осећања и мисли које су усмерене само на достизање егоистичне користи за себе и које не могу бити покренуте ка бризи о другом, са њим ничим не везаном човеку.
Управо то убеђење, да је старо, познато и навикнуто стање увек боље од новог, непознатог, присутно је код сваког непросветљеног човека. Само они који су почели да расту, да ступају по путу жеђи и жудње за правдом Христовом и духовног осиромашења, престају да жале своју учмалост и инертност, непокретност својих у животу сакупљених и животом угрејаних суза… Тешко се људи одвајају од онога на шта су се навикли. Тиме се они, делимично, чувају од необуздане дрскости и зла. Јер, запетљаност ногу у блату смета човеку да се главачке баци у бездан. Али много чешће бива да блато смета човеку да изађе на гору боговидења или барем да изађе на тврду земљу слушања речи Божије…
Али кроз мало, лагано, са највећом лакоћом учињено дело човек се најбрже навикава на добро и почиње му служити, нехотице, од срца, искрено, и на тај начин све више и више улази у атмосферу добра, пушта корење свог живота у ново тло добра.
Корени живота људског се лако прилагођавају том тлу добра и ускоро већ без њега не могу живети… Тако се спашава човек: од малог происходи велико. „Веран у малом“ се показује веран и у великом.
Због тога ја сада певам химну не добру, него његовој безначајности, његовој незнатности. И не само да вам не пребацујем то што сте ви у добру заузети само ситницама и не носите никаквог великог самопожртвовања, него, напротив, ја вас молим да ни не мислите о неком великом самопожртвовању, и да ни у којем случају у добру не занемарујете ситнице.
Изволите, ако захтеднете, па падајте у неописиву јарост због некаквог посебног разлога и случаја, али се не гневите због ситница „на брата својега напрасно“ (Мт. 5,22).
Измислите, у неком екстремном случају, какву било да било ружну лаж, али не говорите у свакодневном, обичном животу неистину свом ближњем. Тричарија је то, ситњеж, ништа, маленкост, али – покушајте то да испуните, и увидећете шта ће из тога изаћи.
Оставите по страни расуђивања: да ли је дозвољиво или недозвољиво убијати милионе људи – жена, деце и стараца; покушајте да покажете своје морално осећање у тричарији: не убијајте личност вешег ближњег, ни један једини пут, ни речју, ни алузијом, ни гестом.
Јер добро и јесте уздржати себе од зла…
И ту, у ситницама, ти лако, неприметно и удобно за себе можеш учинити много.
Тешко је ноћу устати на молитву. Али удубите се ујутру, ако не можете у кући, а оно барем на путу до посла, када је ваша мисао слободна – удубите се у „Оче наш“, и нека се у вашем срцу одазову све речи ове кратке молитве. И пред ноћ, прекрстивши се, предајте себе, од свег срца, у руке Небеског Оца… То је сасвим лако…
И подавајте, подавајте „воду“ свакоме коме буде потребна – подавајте „чашу“ напуњену најпростијим саосећањем са сваким човеком којем је оно потребно. Те воде има на сваком кораку, има је на целе реке, не бојте се, неће пресушити, подајте сваком по чашу.
О, дивни путу „малих дела“, теби химну певам! Окружујте, људи, себе, опојасавајте се малим делима добра – ланцима малих, простих, вас ништа не коштајућих добрих осећања, мисли, речи и дела. Оставимо велико и тешко, оно је за оне који то воле, а за нас, који још нисмо пољубили велико, Господ је милошћу Својом припремио, разлио свуда, као воду и ваздух, малу љубав.
Амин.
