NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

 

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA
 

 
„BLAŽENI MILOSTIVI, JER ĆE BITI POMILOVANI“
 
Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani. – Evo blaženstva u kome sve najpre zavisi od čoveka a zatim od Boga; u kome čovek zadužuje Boga; u kome se čovek izjednačuje sa Bogom po raspoloženju. Otkuda to? – Otuda što nijedna vrlina nije tako potrebna čoveku kao božanska milostivost. U vascelom životu, u svima trenucima postojanja, zar je čoveku išta potrebnije od milosti Božje? Ta sav život čovekov, u svoj svojoj telesnoj i duhovnoj raznovrsnosti i složenosti, zavisi od vidljive i nevidljive milosti Božje. Da bi videlo, oku čovekovom je potrebno sunce. A zar sunce ne sija po milosti Božjoj? Da bi čulo, uvu čovekovom je potreban vazduh. A zar vazduh nije dar milosti Božje? Ko bi od ljudi stvorio vazduh da ga nema? Što važi za oko i uvo čovekovo, važi za celo telo njegovo i za sve funkcije tela. A za dušu? – Važi to isto načelo, samo daleko više i daleko jače. Kako misao misli i osećanje oseća? Samo po daru Božjem i po milosti Božjoj, jer je bogolikoj duši čovekovoj Bog podario sposobnost da misli i da oseća. Da nije tako, koji bi to čovek bio u stanju da stvori dušu koja misli i oseća, kad nijedan čovek nije u stanju da stvori jedan listić ljubičice ili jedan kamenčić. Pa savest ljudska? Zar to nije dar čoveku izuzetne milosti Božje? Jednom rečju: sav čovek stoji i postoji po milosti Božjoj. To oseća svaki čovek koji se iole ozbiljno zagleda u zagonetnu tajnu ljudskog života na zemlji. Zato se petim blaženstvom i zahteva od čoveka da svoje odnose prema ljudima određuje po zakonu božanske milostivosti. Čovek i postoji i živi po milosti Božjoj i od milosti Božje. Prirodno je onda da i on bude božanski milostiv prema ljudima. U tome je izuzetno blaženstvo, jer božanska milostivost duhovno sjedinjuje čoveka sa Bogom, izvorom te milostivosti i tog blaženstva.
Kada duša čovekova krene putem Hristovih blaženstava, ona na svakom koraku i u svakom trenutku oseća kako se neprestano izliva na nju neizmerna milost Božja. Doživi li prvu božansku vrlinu, i u njoj prvo božansko blaženstvo, čovek svim bićem oseti i sazna šta znači milost Božja, šta znači kad Bog miluje dušu čovekovu. Zar nije beskrajna milost Božja, za smernost, za siromaštvo duhom dobiti carstvo nebesko? Zar nije beskrajna milost Božja, plakati nad sobom i nad svetom oko sebe i – zbog toga se ispuniti Duhom Svetim, Utešiteljem? Zar nije beskrajna milost Božja, za krotost – naslediti celu zemlju? Zar nije beskrajna milost Božja, bogočežnjivom glađu i žeđu za pravdom, useliti u sebe – svu pravdu Božju, Hrista Boga?
Šta je vrhunac milosti Božje? Ovaploćenje Boga, i sve što je ovaploćeni Bog, Gospod Hristos učinio i neprekidno čini za rod ljudski. Sve to sačinjava jednu jedinstvenu, neponovljivu, beskrajnu i vaistinu božansku milost prema ljudima i našem zemaljskom svetu. Pretpostavimo: čovek se ovaploti u jagnje, ili u tigra, ili u hijenu, ili u zmiju, sa ciljem da životinjski svet spase od smrti i zla. Šta bi to ovaploćenje značilo u poređenju sa ovaploćenjem Boga u čoveka? Nešto beskrajno malo, a po posledicama nimalo. Jer nemoćni čovek, sam rob zla i smrti, ne bi bio u stanju da životinjski svet spase od njih. Usto, čovek je kriv za sve smrti i sva zla u životinjskom svetu. A Gospod Hristos? Bezgrešan, uzima na sebe sve grehe sveta i sve muke od greha, – zar to nije izuzetna i savršena milost Božja? Besmrtni, podnosi smrt radi smrtnih ljudi, – zar to nije jedinstvena i neviđena milost Božija? Pa još, podivljalim i zaludelim od greha ljudima, ovaploćeni Bog daruje: večnu Istinu, Večnu Pravdu, večnu Mudrost, večni Život, i sva božanska bezbrojna savršenstva i beskrajna blaženstva. Zar to nije milost, kojoj nema ravne u svima svetovima?
Kada čovek ozbiljno i svestrano ispita sebe, i postavi tačnu dijagnozu o sebi, njemu ništa nije tako potrebno, i toliko potrebno, kao milost Božja. Jer je nesumnjiva dijagnoza svakog čoveka ovo: greh, greh, greh, i u gresnma – bolest, bolest, bolest, i u bolestima – smrt, smrt, smrt. Zato svakim osećanjem, svakom mišlju, svakim pokretom duše, duhovno razbuđen čovek vapije Bogu: milost, milost, milost! Ko nije u takvom odnosu prema Bogu, nije milostiv prema ljudima. A takav čovek je duhovni paralitik, pati od duhovne uzetosti. Osećanje grešnosti razvija se pokajanjem; pokajanje i vapije za milošću Božjom, za oproštajem grehova. Samo pokajnici dobijaju nzuzetnu milost od Boga, koja iz njih zrači na ljude oko njih. Jer milost Božja, kada uđe u srce čovečije, pretvara se pomoću ostalih božanskih vrlina u milosrđe. I milosrdan čovek je uvek milostiv prema ljudima, kao što je Bog milostiv prema njemu. Jedno osećanje je nepromenljivo u duši milosrdnog čoveka, osećanje da mu je uvek potrebna milost Božja, stoga je i sam uvek milostiv prema ljudima. Što pravedniji čovek, sve više oseća svoju grešnost; najsvetiji ljudi u toku celog života najjače i osećaju svoju grešnost. Evo samo jednog primera. Lice svetog Sisoja zablista pred smrt silnom svetlošću. To k njemu dođoše sveti Proroci i sveti Apostoli. A kad još više zablista, on reče učenicima svojim: „Evo Anđeli dođoše da uzmu dušu moju“. Najzad lice njegovo zasija kao sunce, i sve spopade strah, a sveti podvižnik reče: „Evo Gospod dolazi, pogledajte svi!“ Zatim nastade tajac, sveti starac je razgovarao nešto sa Gospodom. Kada ga učenici upitaše, o čemu razgovara, on im odgovori: molih Gospoda da mi još malo produži dane života, da bih se pokajao.[1] – Vrlo razvijeno osećanje lične grešnosti je stalni pratilac hrišćaninov na celom putu njegovog duhovnog usavršavanja. Ma kojim osećanjem, ili mišlju, ušao u svoju dušu, čovek na svima putevima svoje duše susreće grehe, mane, poroke. I ako je svestan opasnosti koja mu od njih preti, on stalno vapije za milošću Božjom. To je ona „velija milost“ koju samo ovaploćeni Bog daruje rodu ljudskom, svemilostivo izvršivši domostroj spasenja sveta od greha, smrti i đavola. Za tom „velikom milošću“ vapije duša pravoslavnog hrišćanina kroz mnogobrojne crkvene stihire i molitve.
Peto blaženstvo je, moglo bi se reći, prirodno čovekovo blaženstvo, jer je uslovljeno čovekovom milostivošću. To znači: milostivost je nešto prirodno za čoveka, nešto što sačinjava sastavni deo bića čovekova. Drugim rečima: čovek je u osnovi sazdan kao milosrdno biće. Na to i ukazuje bogolikost čovekove prirode. Bog je po celom biću čovekovom razlio božansku milostivost, i učinio je podlogom svega ljudskog. No to je samo jedna polovina istine o čoveku, a druga je ovo: Bog je božansku milostivost učinio podlogom i svega božanskog u čoveku, svega čime čovek raste ka Bogu, postaje sličan Bogu. Da nije tako, da božanska milostivost nije ušla u osnove ljudskog bića, zar bi Gospod Hristos zahtevao od ljudi da budu milostivi kao što je milostiv Otac njihov nebeski – Bog? (Lk. 6, 36). Svojom milostivošću čovek najviše podseća na Boga, najviše liči na Boga. A kada je razvije do najveće mere, on postaje „bog po blagodati“, kako vele Sveti Oci. Božanskom milostivošću čovek postaje čitavo malo božanstvo. Takav čovek je – hodeće evanđelje Božje, hodeća propoved o Bogu.
Izgubi li čovek božansku milostivost, da li je uopšte ostao čovekom? Kad to izgubi, izgubio je onog unutrašnjeg, onog bogolikog, onog večnog čoveka u sebi. I ostala samo ljuštura, i to – crvljiva i smrdljiva ljuštura. Šta je čovek? – Ovaploćeno milosrđe Božje. Šta je nečovek? – Ovaploćena grubost i nemilosrdnost. Čovek postepeno degeneriše u nečoveka, ako ne upražnjava milostivost. Takav je svaki sebičnjak, svaki samoživac. Duša mu je sva izatkana od grubosti, samoživosti i ostalih grehova. A carstvo samoživosti i njenih odvratnih saradnika – grehova, zar to nije pakao, koji počinje u ovom svetu, da se nikad ne završi u onom svetu? A život u tom paklu i jeste prokletstvo, večno prokletstvo za ljudsko biće. Stoga bi se s pravom moglo reći: Prokleti nemilostivi, jer neće biti pomilovani!
Zato što je od Boga, što vuče Bogu i što sjedinjuje sa Bogom, milosrđe je blaženstvo za ljudsku prirodu. I još: ono sjedinjuje čoveka sa onim što je božansko u svima ljudima; tako i njih budi i podstiče na sve što je božansko, a i sebe podržava pomoću njih u svemu što je božansko. Na taj način on polako vaspostavlja u ljudima rajsko raspoloženje, raj sa svima blaženstvima njegovim. Raj i jeste nešto što počinje ovde na zemlji kroz – božanske vrline. Na prvom mestu: kroz božansko milosrđe. Svaka božanska vrlina i stvara čitav mali raj u duši čovekovoj, i u njemu blaženstvo. A sve skupa sačinjavaju večni božanski raj, i u njemu večno blaženstvo, koje nikad ne prestaje ni u ovom ni u onom svetu. Zato su usta Blagoslovenoga i izrekla: Blaženi milostivi, jer tie bšpi pomilovani.
Gospod Hristos, sav je od milosti i samilosti. Svim svojim bićem On zove tome, oraspoložuje za to, i osposobljuje. Kao da veli: smiluj se na sebe i na sabraću oko sebe, jer i tebe i njih davi greh, satire smrt. Duhovno slepi to ne vide; oni koji su tek progledali, vide to pomalo; najvidovitiji pak – a to su svetitelji – samo to i vide. Zato su beskrajno milostivi i samilostivi. Sve što je ljudsko, njih podstiče na krik i vapaj: Gospode, pomiluj! Zato je ovaj krik i najčešći u svetim pravoslavnim bogosluženjima. Gleda li u sebe ozbiljno i vidovito, čovek se sav pretvara u molitveni uzdah, kome nema kraja, uzdah kroz koji stalno bruji: Gospode pomiluj!
Nemaš milosti i samilosti za čoveka? – Pomisli, radi čega je sazdan, a u šta je pao, i našta spao: na smrt, na trulež, na grob, na crve, na smrad, na pakao! Pa koliko je rana na njegovoj duši! Ta svaki je – smrtno ranjen, svaki čovek. Kome to gresi nisu zadali smrtnu ranu, i to ne jednu nego stotinu, i mi pre smrti mnogo puta umiremo! Pogledaj na dušu u čoveku! Na šta liči? Na caricu nebesku u – dronjcima; na besmrtnu lepoticu, premazanu crnim blatom; na bludnicu, koja je bila stvorena za večnu devstvenicu. A srce u čoveku? – Vidovito oko Božje; a gle, ono obnevidelo, pa ne vidi ni sebe ni tebe, a kamoli nebo, Boga, Anđele! A savest u čoveku? – Ta to je neki pali anđeo, koji se zapleo i zbunio u crnoj mreži mračne filosofije zla, n zalutao i izgubio u jezivom lavirintu lukave dijalektike greha. A trava, a bilje, a cveće, a životinje, a ptice? Ta sve sam ranjenik do ranjenika, bolesnik do bolesnika, smrtnik do smrtnika! Zar sve to ne sliva sva tvoja osećanja i sve tvoje misli u beskrajnu božansku milost i beskrajnu božansku samilost prema čoveku i svima ostalim tvarima?
Milosrđe se grana u razne vrste milosti i samilosti, kao što se duša grana u razne vrste misli i osećanja. Milosrđe je: hraniti gladne, pojiti žedne, odevati nage, posećivati bolesne, obilaziti sužnje, zbrinjavati putnike. Ali, ja sam siromah, reći će neko, ja sam ubog, nemam ni para, ni imanja! Da, ali – imaš dušu, i u njoj sva bogatstva božanskog milosrđa. Moli se Bogu za gladne, za žedne, za nage, za bolesne, za sužnje, za putnike, jer je i to milosrđe. Posti za druge, – i to je milosrđe. Plači za nepokajane, – i to je milosrđe. Postradaj za spasenje bližnjih, – i to je milosrđe. Ie odgovaraj na uvredu uvredom; ne vraćaj zlo zlom; savlađuj zlo dobrom; blagosiljaj one koji te kunu; moli se Bogu za one koji te gone; čini dobro onima koji te mrze; ne sablažnjavaj druge, – sve je to milosrđe do milosrđa. A da bi sve to činio, čoveku je potrebno samo da ima dušu i telo, i ništa drugo, nikakva bogatstva ovoga sveta. To je ono što Svemilostivi naređuje u svome Evanđelju: „Dajite milostinju od onoga što je unutra – τα ενοντα (Lk. 11, 41). Šta to znači? Ovo: dajte ljudima svoju bogoliku dušu, i sva božanska bogatstva njena: božanski samilosne misli, božanski samilosna osećanja i raspoloženja. Kopaj po svojoj duši, i pod muljem grehova i tinjom strasti, pronaći ćeš ta božanska bogatstva, te nevidljive unutrašnje dragocenosti, sa kojima je Bog stvorio čoveka, i učinio ga izuzetnim bićem u svima svetovima. Na to samilosni Spasitelj i misli kada objavljuje blagovest: „Gle, carstvo Božje je unutra u vama – εντος υμων (Lk. 17, 21). U to carstvo spada i božansko milosrđe duše ljudske. Nema sumnje, u bogolikoj duši čovekovoj taji se duboki kladenac božanskog milosrđa, koji se grana u mnoge ponornice. Izvori tih ponornica vode prvo na nebo, Bogu. Siđe li čovek na dno svoga bića, i pronađe kladenac božanskog milosrđa u sebi, odmah oseti da je jedno sa svima ljudima svih vremena, i njegovim celim bićem zastruji, i uvek struji, milost i samilost za sve ljude, tu tužnu i nesrećnu braću i sabraću našu, tužnu i nesrećnu od greha i smrti.
U ovom svetu svaki je čovek bez izuzetka božanski bogataš, jer svaki ima carstvo Božje unutra u bogolikoj duši. Ima klnce i božanske Istine, i božanske Pravde, i božanske Ljubavi, i božanske Dobrote, i božanske Mudrosti, i božanskog Milosrđa, i božanske Svetosti, i božanske Besmrtnosti, i božanskog Života. I sve to može razviti do savršenstva u podneblju svojih ličnih evanđelskih podviga i doživljaja. Tako može razviti i svoje milosrđe, i postati milostiv i samilostiv prema svima bićima i tvarima. Ako iša ljudsko odlazi na nebo pred samo lice Božije, onda je to – čovekova milost i samilost za ljude (sr. D. A. 10, 4).
Sav svoj odnos prema rodu ljudskom, svemilostivi Gospod je zasnovao na milosti: „Po svojoj milosti spase nas banjom preporođaja i obnovljenjem Duha Svetoga“ (Tit. 3, 5; sr. Lk. 1, 78; 1 Petr. 1, 3). Drugim rečima: i ovaploćenje Boga Logosa, i celokupni bogočovečanski domostroj spasenja roda ljudskog delo je dobrote i čovekoljublja Božjeg, jer spasti ljude od greha i smrti iz milosti a ne po zasluzi, i jeste jedino istinsko čovekoljublje (sr. Tit. 3, 4). Zato što je tako, svemilostivi Spasitelj s pravom traži od ljudi da milost bude vrhovni zakon u njihovim međusobnim odnosima. To se mora pretpostaviti svemu, jer sačinjava suštinu Bogočovekovog Evanđelja spasenja: „Milosti hoću, a ne žrtve“ (Mt. 9, 13; Os. 6, 6; sr. Mt. 12, 18): milosti hoću prema grešnicima, jer su grešnici – duhovni bolesiici, koje treba mudro i nežno lečiti od greha i smrti. Time čovekoljubivi Spasitelj zahteva milost prema svima ljudima, jer – ko od ljudi nije grešan, nije smrtan? U ime toga Gospod odbija i neće žrtve. Jer Njemu je najmilija žrtva – čovekova milost prema ljudima.
Od milosrđa čovekovog zavisi ne samo život njegov u ovom svetu već i sam večni život njegov i u ovom i u onom svetu. To nam blagovesti Spasiteljeva priča o milostivom Samarjaninu, jer odgovara na čovekovo pitanje: „Šta ću činiti da dobijem život večni?“ (Lk. 10, 2537). Šta? – Budi milostiv. Eto odgovora na pitanje o večnom životu. Milostivost je božanska sila koja savlađuje u čoveku sve što je grešno i smrtno; i obesmrćuje čoveka ispunjujući ga večnim životom. Milostiv čovek u stvari živi još u ovom svetu onim što je besmrtno, božansko, večno. A to je – božansko milosrđe. Čovek božanskog milosrđa sve ljude gleda Božjim okom i meri Božjom merom. Njemu je svaki čovek bližnji, jer mu osećanje milosrđa svakoga čoveka učini bliskim, i on svačije grehe pokriva svojom ljubavlju, molitvom i smernošću. To nije ni čudo, jer kada se čovek milosrđem približi Bogu, onda mu svaki čovek postane blizak: u Bogu niko nije daleko. Gledani iz Boga, svi su ljudi naši bližnji, jer su svi bogoliki, iako više ili manje unakaženi. Osećanje milosrđa je po sebi božansko, te stoga beskrajno i sveobuhvatno. Kao takvome, sve mu je blisko i bližnje, jer najpre smanjuje rastojanje između čoveka i Boga, a zatim, – između čoveka i ostalih ljudi. Čovek božanskog milosrđa živo oseća kako je ljudima, svima ljudima, potrebna milost za svaki dah njihovog života na zemlji, a kamoli njihovog života na nebu. Živi li božanskim milosrđem, čovek je pravi besmrtnik još u ovom svetu, i njemu nikakva smrt ne može nauditi ni u ovom ni u onom svetu. On svaku smrt savlađuje silom božanskog milosrđa, i smelo je pobednički pita: Smrti, gde ti je pobeda?
Milosrđu Hristovog čoveka nema kraja, nema granica. On nikad ne sme reći sebi: dovoljno sam milostiv! Rekne li, eto smrti njegovoj duši. Prestane li pak biti milosrdan, već je umro, pre smrti umro. Jer se odvojio od Boga, koji je jedini izvor besmrtnosti i večnoga života. Milosrđe čini čoveka božanski uzvišenim i božanski besmrtnim. Ništa tako ne upodobljava čoveka Bogu kao milosrđe; ono ga čak čini „bogom po blagodati“. Da, po blagodati, pošto je samo Trojični Bog – Bog po prirodi. Božansko milosrđe razliva po celom biću čovekovom neku božansku silu, koja obožuje duhovne moći, a on se sav oseća besmrtnim, beskrajnim, večnim. Ta božanska svestvaralačka sila vodi čoveka iz jedne milosti u drugu, iz manje u veću, privodeći ga postepeno Bogu koji je oličenje savršene milostivosti, i stoga večni ideal svake ljudske milosti i samilosti. O svemu tome rečito govori Spasiteljeva vrhovna blagovest o milosrđu: Budite milostivi kao što je milostiv Otac vaš – Bog (Lk. 6, 36). Nijednu vrlinu Spasitelj nije podigao na veću visinu. Štaviše, On je objavio da će na Strašnom sudu milosrđe biti Njegovo merilo, kojim će On meriti sve ljude i svakome odrediti njegovu večnu sudbu (sr. Mt. 25, 3146; sr. Jk. 2, 13).
Milosrđe prema drugima u isto vreme je i milosrđe prema sebi samom. Ali to nije ni popuštanje sebi, ni maženje sebe, ni šteđenje sebe od evanđelskih podviga. Niti je to sebičnost ilisamoživost u ma kom obliku. Milosrđe prema sebi dopušteno je samo kada je evanđelsko. A šta je to evanđelsko milosrđe prema sebi? To je: staranje o spasenju svoje duše od greha, smrti i đavola. Starajući se o tome, čovek se pokazuje milostiv prema onome što je božansko, bogoliko, besmrtno i večno u njemu. Svaki greh je čitava rana na duši, a svaka strast – čitava bolest duše. Oslobađajući sebe od grehova i strasti, čovek se pokazuje milostiv prema sebi, jer isceljuje bogoliku lepoticu svoju – dušu svoju – od svega što prlja, pomračuje, unakažuje, usmrćuje, ubija. Pohota je ubica duše, tako i gordost, i gnev, i mržnja, i pakost, i zavist, i srebroljublje, i svi ostali gresi. Potisneš li ih iz sebe i oteraš pomoću evanđelskih vrlina, otisnuo si iz duše svoje i oterao mnoge ubice i mnoge smrti. I tako pokazao prema sebi onu milost koja je jedino dopuštena i propisana čoveku spasonosnim Evanđeljem Hristovim. Milosrđem prema drugima čovek čini evanđelska dobra drugima. Ali, istovremeno i sebe spasava od strašne duhovne zveri: neosetljivosti i nesaosetljivosti, jer sjedinjuje dušu svoju sa sveosetljivim i svesaosetljivim Spasiteljem koji i daje spasenje onome koji se trudi i podvizava u spasonosnim evanđelskim vrlinama.
Sveta misao Svetog Grigorija Niskog o petom blaženstvu vrlo je duboka i bogomudra. U ovom blaženstvu, veli sveti mislilac, Spasitelj na neki način čini Bogom onoga koji sluša i razume ovu reč. Jer kaže: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani. Poznato je iz mnogih mesta Svetoga Pisma da sveti ljudi nazivaju boga milostivim. Stoga, ako Bogu dolikuje naziv milostiv, ne poziva li onda Logos i tebe da postaneš Bog, pošto si ukrašen svojstvom Božanstva? Jer ako se u bogonadahnutom Pismu Bog naziva milostivim, a Božanstvo je istinski blaženo, onda iz toga logički sledi da se čovek, kada postane milostiv, udostojava Božjeg blaženstva, pošto je dostigao ono čime se naziva Božanstvo. „Milostiv je Gospod i pravedan, i Bog naš miluje“ (Ps. 114, 4). I zar nije blaženstvo za čoveka nazivati se i postati ono čime se Bog naziva za dela svoja?[2]
Šta je to milost, i u čemu je njena delatnost? Zašto je blažen onaj koji prima natrag ono što daje? Jer je rečeno: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani. Najbliži smisao ove izreke poziva čoveka na uzajamnu ljubav i samilost. Milost je dobrovoljna tuga, izazvana tuđom nevoljom. Ili jasnije: milost je ljubavlju ispunjeno raspoloženje prema onima koji s mukom podnose izvesnu teškoću. Jer kao što surovost i zverskost potiču iz mržnje, tako i milost potiče na neki način iz ljubavi, i nju samu ima kao svoj izvor. naročito pak svojstvo milosti je ovo: pojačavanje ispunjenog ljubavlju raspoloženja koje je sjedinjeno s osećanjem tuge. Da učestvuju u nečem dobrom, staraju se podjednako svi, i neprijatelji i prijatelji; ali želeti učestvovati u nečem tužnom, svojstveno je samo onima koji su ispunjeni ljubavlju. A od svih veza u ovom životu kao najjača smatra se ljubav; i milost je pojačanje ljubavi.[3]
Neka niko ne misli da se sva vrlina sastoji samo u materijalnoj pomoći, jer bi u tom slučaju nju mogao imati samo onaj koji ima neku mogućnost za dobročinstvo. Ali, pravičnije je u ovoj stvari gledati na nameru. Ko je samo poželeo dobro, ali je naišao na smetnju da ga ostvari, pošto nije imao mogućnosti, taj po raspoloženju duše ništa nije manji od onoga koji je svoju želju dokazao delima. A velika je korist po život, kada se tako shvati ovo blaženstvo. Pretpostavimo da kod svih nastane takav odnos duše prema poniženima, onda već ne bi ostala podela na veće i manje, više i niže; siromaštvo ne bi mučilo čoveka, ropstvo ga ne bi unizilo, sramoćenje ga ne bi ožalostilo, jer bi svima sve bilo zajedničko; jednakost u pravima i sloboda govora zacarila bi se u ljudskom životu, kada bi se bogataš dobrovoljno izjednačio sa siromahom. Kada bi to bilo, onda ne bi postojao razlog za neprijateljstvo; zavist bi iščezla, mržnja bi umrla; odstranjeni bi bili zlopamćenje, laž, prevara, rat, taj porod pohlepne gramzivosti. Pošto se ukloni to nesamilosno raspoloženje, sa njim bi, kao sa rđavim korenom, bili iščupani i izdanci poroka; a po iskorenjenju rđavih dela, namesto njih istupio bi čitav niz svega dobroga: mir, pravda i ostalo što se zamišlja kao najbolje. Otuda, šta je blaženije nego provoditi život, poveravajući sigurnost svoga života, ne katancima i bravama, nego nalazeći tu sigurnost jedan u drugome? Kao što čovek surove i zverske naravi postaje neprijatan onima koji su iskusili njegovu svirepost, tako, suprotno tome, svi postaju lepo raspoloženi prema milostivom čoveku, jer milost kod onih koji su je dobili prirodno rađa ljubav. Otuda je milost – majka lepog raspoloženja, zalog ljubavi, savez svakog prijateljskog raspoloženja.[4]
Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani. U ovoj reči sadrži se i ovo uzvišeno učenje: Stvorivši čoveka po liku svom, Tvorac je stavio u njegovu prirodu klice svih dobara, te dobro ne ulazi u nas iz spoljašnjeg sveta, nego zavisi od naše volje koje ćemo dobro uzeti iz naše prirode kao iz neke riznice. Stoga Gospod i kaže: „Carstvo Božje je unutra u vama“ (Lk. 17, 21); i „Svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se“ (Mt. 7, 8). Tako, dobiti željeno, i naći traženo, i obresti se usred željenih dobara – u našoj je volji, i zavisi od naše slobodne volje.[5]
Povodom petog blaženstva Blaženi Teofilakt kaže: Milosrđe se može ukazivati ne samo imovinom, nego i rečju; a ako se ništa nema, onda i suzama. Milostivi dobijaju milost i ovde od ljudi, jer ko je juče pokazao milost, a danas se lišio svega, naići će na milosrđe kod svih; ali će mu naročito pomoći Bog posle smrti.[6] U samoj stvari, milostivi su milostivi kao ljudi, a sami će biti pomilovani od Boga svih bića i tvari. Milost ljudska i Božja nisu jednake među sobom, već se razlikuju jedna od druge kao zlo od dobra.[7]
 


 
NAPOMENE:

  1. Žitije Sv. Sisoja Velikog, 6. Jula.
  2. Slovo 5; str. 419-420.
  3. isto, str 421-3.
  4. isto, str. 423-5.
  5. isto, str. 426.
  6. tamo. ad loc.
  7. Sv. Zlatoust, Beseda 15, 4 na Mateja; R. gr. t. 57, sol. 227.

2 komentar(a)

  1. Blagodareći Bogu,
    Sv. Justinu Ćelijskom,
    Blagodarim i Vama.💐

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *