ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

 

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА
 

 
“БЛАЖЕНИ ГЛАДНИ И ЖЕДНИ ПРАВДЕ, ЈЕР ЋЕ СЕ НАСИТИТИ”.
 
Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити. – Опет блаженство у мукама, и то у страшним мукама, као што су оне од глади и жеђи. Опет се збива са човеком нешто тајанствено, нешто божанско, нешто небеско. То свемилостиви Чудотворац води по души шеговој своје четврто духовно и блажено чудо и зацарује га над свима њеним световима. Блаженство које ово духовно чудо разлива по целом бићу човековом најубедљивије сведочи човеку да је његову душу посетила вечна Истина и настанила се у њој.
Гладан не може себе собом да храни, ни жедан – себе собом да поји, јер су и глад и жеђ нешто што се може само нечим спољашњим утолити и угасити. Који то гладан човек сече своју руку, и једе, да би тако утолио своју глад? И који то жедан човек реже своје вене, и пије своју крв, да би тако угасо своју жеђ? Него, да би утолио глад и угасио жеђ свога тела, мора узети из света око себе и храну и пиће. Што важи за тело, важи и за душу. Кад је гладна и жедна, она не храни и не поји себе собом, него се пружа изван себе и у спољашњем свету тражи себи храну и пиће.
Глад и жеђ душе могу бити нормалне и ненормалне. Ненормална је глад и ненормална је жеђ, када је душа гладна и жедна греха, сласти и страсти. Кроз ту глад и кроз ту жеђ гладује и жеђује и тражи своју храну и своје пиће све што је греховно и смртно у човеку. А грех и смрт и јесу једина ненормалност у бићу човековом. И зато што су ненормалне, не могу се никад ни ова глад утолити ни ова жеђ угасити. Јер што више храни себе гресима и страстима, душа је све гладнија; и што више поји себе сластима, она је све жеднија. То је као кад човек жваће ваздух, да би утолио своју глад, или пије слану воду, да би угасио своју жеђ. Најбољи пример за то блудни син: никако да утоли своју ненормалну глад и да угаси своју ненормалну жеђ, иако их непрестано храни и поји страстима и сластима (Лк. 15, 16). Отуда ова глад и ова жеђ представљају проклетство за човека.
Нормална је глад и нормална је жеђ, када је душа гладна и жедна вечне Истине, вечне Љубави, вечне Доброте, вечне Мудрости, вечне Радости, вечног Живота, вечног Блаженства; једном речју: вечне Правде, Правде Божје. А нормална је то глад и нормална је то жеђ зато што кроз њих тражи своју храну и своје пиће сама боголика суштина душе човекове. Као боголика, она је увек богочежњива, то јест увек гладна и жедна свега бесмртног, свега небеског, свега вечног, свега божанског; увек гладна и жедна Бога живог и истинитог. Стога се нормална глад и нормална жеђ душе, не само могу утолити и угасити, већ и наситити једино Богом. Отуда оне на свима ступњевима својим представљају блаженство за човека.
Као боголиком бићу, човеку је урођена глад и жеђ за божанском Истином и Правдом, за божанском Љубављу и Добротом, за божанским Милосрђем и Животом. А кад их још човек појача у себи, онда нема мира у костима својим, већ дан и ноћ тражи оно чиме lie утолити своју глад и угасити своју жеђ. И нико му то од људи не можедати, јер нико то и нема. Но у нашем човечанском свету ипак постоји једно биће које то има и даје. То једно и једино такво биће јесте – Богочовек Христос. Целокупним својим животом и радом Он очигледно показује и непобитно доказује, да су у Њему сва божанска савршенства оличена и дата, и то на човечански, људски начин оличена и дата нама, људима. Човекова глад и жеђ за ма којим божанским савршенством у ствари је глад и жеђ за Њим – Богочовеком Христом. И када у четвртом блаженству објављује да су блажени гладни и жедни правде, Он под правдом разуме Себе, као оличење свих савршенстава Божјих и човечанских. Да је тако, сведочи нам богоносни Апостол који Господа Христа назива правдом Божјом (Рм. 1, 17; 3, 21-22; 5, 17; 1 Кор. 1, 30).
Гладни правде наситиће се, једино ако се Христом хране, јер је Он “хлеб живота који је сишао с неба” (Јн. 6, 51. 35), да утоли глад бића људског за небеским и бесмртним (ср. Јн. 6, 50). Жедни правде утолиће своју жеђ, ако пију од воде живота коју само Христос има и даје (ср. Јн. 4, 12). Христос собом представља и јесте једина права храна и једино право пиће за свако људско биће; који год једе ту храну – неће никад огладнети, и који год пије то пиће – неће никад ожеднети (ср. Јн. 6, 55. 35). А то значи: блаженству гладних и жедних правде нема краја, јер је у њима извор свих блаженстава: Господ Христос. Јер хранити се Христом, живети Њиме, у Њему и ради Њега, јесте врхунац блаженства за људско биће у свима световима.
У четвртом блаженству има много и од првог, и од другог, и од трећег блаженства, јер су и сиромашни духом, и еванђелски печалници, и кротки – гладни и жедни правде. Уствари, све је то једно и исто богочежњиво расположење, које се прелива и разлива кроз све четири свете врлине. Блажен је ко осећа да је божанске правде тако мало и у њему и у људима око њега, па жели и ради да сву правду Божију оствари у себи и у свету око себе. Као што је земља жедна небеске кише, тако је и боголика душа човекова жедна божанске правде. Загледа ли човек једанпут озбиљно у своју душу, мора приметити ово: безбројни су и бескрајни светови боголике душе, и сви су гладни и жедни Бога, Божје правде. Само ми то ретко примећујемо, јер су нам греси паралисали или наркотизовали боголико осећање правде. Ако се то осећање напором воље растресе, разбуди, живахне, онда силна глад и жеђ за правдом Божијом покуљају из свих осећања нашег богочежњивог бића људског. А њих може утолити и у блаженство претворити само – “правда Божија”: Христос. Јер од како је у нашем човечанском свету, Он је постао и суштина, и мерило, и провера сваке више, савршене, божанске правде. Шта је правда? Христос и Његово Еванђеље, то јест све што Он јесте, и све што Он осећа, мисли, ради. А неправда? Све што није Он, и што није од Њега.
Зато што је оличење апсолутне божанске Правде, Богочовек је и мерило и провера сваке правде и сваког права на земљи. Да, сваке правде и сваког права. Јер само је у правди истинско право човеково. Људи се поломише тражећи право изван правде. А неће да виде да је право само у правди, савршено право у савршеној Правди и Праведности – Богочовеку Христу. Откуда распре и ратови међу људима? Отуда што хоће право мимо правду и мимо праведност. И још: што траже правду и право онде где њих нема: у људима и у стварима. А неће да знају да човеково право не може бити оно што није од правде и од праведности. Логика је толико посувраћена код људи, савест толико поремећена, да многи искрено сматрају да се неправдом може доћи до правде, насиљем до – права, злом до – добра. Такви људи, по дубокој мисли богомудрог Апостола, “држе истину у неправди” (Рм. 1, 18), то јест држе да се истина и правда остварују у овом свету помоћу лажи и неправде. Али, то није највеће зло; ево још већег: неки људи су толико изопачени, толико окренути од нормалног ка ненормалном, да су чак ненормално прогласили за нормално: неправду за правду, лаж за истину, насиље за право, грех за врлину, зло за добро. И притом се упорно боре да то остваре у нашем земаљском свету.
Ко ће бреме живота људског учинити лаким и јарам постојања људског учинити благим? – Он, сам Он: благи Господ Исус. Јер је Он и сишао у наше земаљско мучилиште, да све муке духа људског узме на себе и претвори их у блаженства. Зар није мука духу – глад и жеђ за Истином? А Он је – Истина. Ето блаженства! Сву муку нашу за Истином Он претвара у блаженство од Истине, јер нам је даје сву. Зар није мука духу – глад и жеђ за бесмртношћу? А Он ту муку нашу узима на себе и претвара у блаженство, дарујући нам живот вечни. Зар није мука духу – глад и жеђ за Љубављу, за Правдом, за Добротом, за Мудрошћу, за свим што је божанско, небеско, вечно? А гле, све те муке наше Он свемилостиви претвара у блаженства наша, јер нам све то даје у изобиљу. Сва та духовна храна коју Он једини има и даје, и јесте хлеб живота, од кога се никад не гладни, и вода жива, од које се никад не жедни. Зато је Он једини и могао изрећи ово блаженство о глади и жеђи за правдом, и завршити га речима: јер ће се наситити.
Свеистинити је рекао да ће Дух Свети покарати свет за правду (Јн. 16, 8. 10). Зашто? – Зато што је Христос – “правда Божја” – био ту, у свету, и свет није хтео да Га прими. Одбацујући Њега, људи су стално гладни и жедни правде; и у тој глади гризу и једу себе, и један другога. А то све зато што се људска природа не може хранити собом, једући себе. Која се то врста бића у природи храни тиме што једе себе? Када је тако код нижих бића која су и мање сложена, и мање вредносна од човека, како да то не важи за човека? То је основна стварност живота у овом свету, па стога и основни закон живота, које само богоборци не виде, и не желе да виде. Зато су увек и гладни и жедни, увек и свирепи и бедни. Стога их и кара Дух Свети. Стога ће се на дан Страшнога суда и “судити васионом свету по правди преко човека” – Исуса (Д. А. 17, 31).
Робовање греху – робовање је неправди (Рм. 6, 13. 20). Људи који робују гресима и пороцима, као врлинама, не траже Христа, нити Га хоће. Њима неда грех, неда неправда, која држи дух њихов у ропству, да крену ка правди. А правда је и тиме правда што се силом не намеће. Људи неправде, или ситне правде, “гледајући да своју правду утврде, не покоравају се правди Божјој” (Рм. 10, 3). Царство духа људског, који робује гресима и пороцима, пуно је неправде, немира, туге, те у многоме личи на мали пакао. Такав је дух свакога човека који хоће да живи сам од себе и собом, и од света материјалног око себе, а не од Бога и Богом. Дух људски тек се онда испуни правдом, миром и радошћу; тек онда постане мали рај на земљи, када се помоћу еванђелских врлина сједини са Духом Светим. То значе богонадахнуте речи светог Апостола: “Царство Божије није јело и пиће него правда и мир и радост у Духу Светом” (Рм. 14, 17). Да, у Духу Светом, јер је само у Њему свеколико блаженство духа људског.
По светом расуђивању Светог Григорија Ниског, много је ствари које природа људска жели; стога је потребно много обазривости, да бисмо могли разликовати хранљиво од отровног, те да оно што душа узима као храну не би у нама место живота изазвало смрт и разорење. Господ Христос, који је узео удела у свему што је наше, осим греха (Јевр. 4, 15; 2, 14-18), и постао заједничар наших слабости, није глад прогласио за грех него је допустио ову природну жељу за храном и својим властитим искуством доживео ову слабост. Јер, пошто је четрдесет дана провео без хране, “напослетку огладне” (Мт. 4, 2). Кушач, угледавши да се у Њему појавила слабост – глад, саветује Му да је утоли камењем, то јест да природну жељу за храном претвори у неприродну. Творац храни људе хлебом од разног семења. Ту мудрост Творчеву Кушач осуђује као нешто неумесно. Јер ако се камење покаже подесније за храну, значи да је Божја мудрост погрешила у промишљању о људском животу. “Реци да камење ово хлебови постану”, – ово и досада говори Кушач онима који искушавају себе својом властитом жељом. Јер када жеља излази из оквира неопходних потреба, шта је то ако не савет ђавола, који забрањује храну од семења и изазива жељу за неприродним? Од камења једу хлебове среброљупци, који припремају богате и раскошне трпезе од неправде. Јер ту све излази из оквира онога што је неопходно за живот. Јер штаима заједничког између природне потребе за храном и сребрног посуђа које се не једе? А ко место хлеба приноси устима злато, зар задовољава ту потребу? Стога, када неко место онога што је подесно за храну тражи нешто што се не употребљава као храна, он се просто брипе о камењу, јер једно тражи природа а он је заузет другим. Природа тражп храну, а спремање скупоценог посуђа, украшених столова, столица, и осталога, све је то брига о камењу. Али Спаситељ, који побеђује искушење, не изгони из природе глад, као узрок зала, него, удаљивши само излишну бригу која се по савету Кушачевом придодаје потреби, препушта природи да се стара о себи не излазећи из својих природних оквира. Стога, пошто “огладне” Исус, онда је достојна хвале глад која бива у нама као подражавање Њему. Сазнамо ли пак чега је гладан – “огладне” – Господ, онда ћемо, разуме се, сазнати силу четвртог блаженства, о коме је реч. Каква је то храна коју се не стиди Исус да жели? После разговора са Самарјанком Он говори ученицима: “Јело је моје да творим вољу Оца свога” (Јн. 4, 34). А очигледна је воља Оца, “који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тм. 2, 4). Када дакле Он жели наше спасење и Његовом храном постаје наш живот, онда из тога сазнајемо нашта треба да употребимо такво расположење душе. Нашта дакле? На ово: да будемо гладни свога спасења и жедни Божје воље која жели спасење.[1]
Зар је достојно блаженства, пита исти свети мислилац, жудети само за правдом? А ако неко жуди за целомудреношћу, или мудрошћу, или којом другом врлином, – зар Спаситељ не даје блаженство и таквоме? Но, можда, Спаситељева реч о блаженству гладних и жедних правде има овај смисао: правда је једна од врлина; а Свето Писмо има обичај да, спомнњући део, подразумева целину. Тако, Бог има много имена; и када се једно употреби, то не значи да Му остала не припадају. Тако и овде, реч правда означава сваку врсту врлине. Према томе, блажени су и гладни и жедни целомудрености, и мудрости, и ма које друге врлине. Јер је немогуће да ма која врлина, одвојена од осталих, сама по себи буде савршена врлина. Појам правде искључује све што је рђаво, и обухвата све што је добро; а добро је све што се замишља као врлина. Стога правда у четвртом блаженству означава сваку врлину.[2]
Спаситељ је рекао: јер ће се наситити. Успевање у ма којој врлини, увек је праћено не неком пролазном и несталном радошћу, већ радошћу непролазном и сталном која се продужава у току целог живота. Откуда то? Отуда што се свака врлина може свагда уводити у делање, и у току целог живота нема времена када би човек могао бити презасићен доброг делања. И целомудрије, и чистота, и свако добро увек се уводе у делање, док човек има у виду врлину, и делање је праћено радошћу. Када се врлина у некоме чврсто укорени, она се ни временом не мери, ни засићеношћу не ограничава, већ њему, који живи њоме, увек доставља чисто, живо, силно осећање њених властитих блага. Стога гладнима овога осећања Бог Логос обећава утољење глади, такво утољење, које насићеношћу распаљује, а не гасн, жељу. Јер ко је пожелео врлину, тај чини добро својом тековином, видећи у себи оно што је пожелео. Отуда је блажен онај који је био гладан целомудрија, јер ће се испунити чистоте. А насићеност њоме изазива не гађење него појачање жеље; и насићеност и жеља заједнички расту подједнаком мером. Јер жудњу за врлином прати стицање жуђенога; и стечено благо уноси у душу радост која не престаје.[3]
Ако се треба коснути, вели Свети Григорије Ниски, и неког смелог тврђења, онда, мени изгледа да, под именом врлине и правде, жељи слушалаца Господ предлаже себе сама, “који нам постаде премудрост од Бога, и правда, и освећење, и избављење” (1 Кор. 1, 30), а тако исто и “хлеб који силази с неба” (Јн. 6, 50), и “вода жива” (Јн. 4, 10), жеђ за којом изражава Давид у једном псалму, откривајући Богу ово блажено страдање душе, када говори: “Жедна је душа моја Бога, Бога живота; када ћу доћи и показати се лицу Божијем?” (Пс. 41, 3). Ето, дакле, по моме мишљењу, истинита је врлина – добро без ичега рђавога, добро које садржи у себи све што је најбоље: сам Бог Логос, – та “врлина која је покрила небеса” (Авак. 3, 3). И потпуно су с правом названи блажени они што су гладни те Божје правде; јер заиста “онај који је окусио” Господа (Пс. 33, 9), то јест, онај који је примио у себе Бога, испуњује се оним чега је гладан и жедан био, по обећању Спасовом: “Ја и Отац доћи ћемо, и у њему ћемо се настанити” (Јн. 14, 23), очигледно, пошто се Дух Свети већ настанио. Тако је, изгледа ми, и велики Павле, који је окусио оне неисказане плодове раја, и испуњен био оним што је окусио, – свагда био гладан. Јер изјављује да је испуњен био оним што је желео, говорећи: “У мени живи Христос” (Гал. 2, 20), а као онај који је гладан – стално се пружа за оним што је напред (Флб. 3, 13), говорећи: “Не као да већ достигох, или се већ усаврших, него хитам, не бих ли достигао” (Флб. 3, 12).[4]
У четвртом блаженству, вели Блажени Августин, Спас говори о љубитељима истинског и непролазног добра. Они ће се наситити оном храном за коју сам Господ каже: “Јело је моје да творим вољу Оца свога”, која је правда; и оном водом, за коју опет исти Господ каже, да ће у свакоме који од ње пије она бити извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4, 34. 14).[5]
 
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Слово 4; стр. 406-410.
  2. исто, cтp. 411-413.
  3. исто, стр. 414-416.
  4. исто, стр. 416-417.
  5. тамо, (енглески превод), book I, chap. II, 6; р. 4.

 
 

 
 

2 Comments

  1. Благодарећи Богу,
    Св. Јустину Ћелијском,
    Благодарим и Вама.💐